Насиље и личне границе

download4Открио сам да људи неретко мешају такве појмове као насиље и нарушавање личних граница, или понекад уопште не сматрају овај или онај поступак као насиље према себи или другима (између осталог и од сопствене стране). Хтео би да мало појасним ту тему.

За почетак хоћу да одредим два појма.
Насиље: било која форма дејства једног човака на другог с циљем да га натера да против своје воље чини то шта је потребно првом. Кључни моменти овде су: «било које форма», «циљ» (тј. с предумишљајем) и «против воље». Ја не сматрам да су, као обавезан услов за то да се нешто одреди као насиље, дужне бити присутни знаци као што су: телесна повреда, смрт, психолошка траума или разни облици причињене штете».
Лична психолошка граница: то је линија између «Ја/моје» и «не-Ја/туђе». На «Ја/моје» се потпуно и безрезервно распростире право сопствености носитеља истог тог «Ја», и нико више са тим не може да располаже. Друга је ствар то што су код људи личне границе различите ширине, а значи, различите су и представе о том, чиме они могу да располажу, а чиме не. На пример, ако ја моје формално лично време/место не осећам као «моје», тада ће мојим временом/местом лако овладати други, а ја нећу да пројавим противљење. Штити се (агресијом) само оно што улази унутар психолошких граница. Ако су оне ужасно тесне – онда је тог човека и у животу лако притеснити. У крајњем случају се «ја/моје» не распростире чак ни на сопствено тело.
Ја понекад (зависно од постојећег контекста) предлажам клијентима или студентима провести овакав експеримент у пару. Један од „партнера“ изабира место у просторији и мислено проводи границу око себе унутар које је „Ја“. Након што је он то урадио (с тим да ником не говори о том где је граница), други се почиње приблежавати. Задатак првог је – зауставити га пред границом. И ту се пројављују различити феномени узајамниох односа између двоје људи. Неки од оних који се приближавају се веома брину о комфорту оног другог који очекује и заустављају се сами, понекад на неколико корака до мислене границе. Неки из оних који очекују лако говоре „стој, даље не може“ и онај што прилази се спокојно зауставља.

graniceБиле су ситуације када је онај што чека по мери приближавања «партнера» почињао да се нервира, узнемирује, но никако није давао до знања нечим као – чекај мало, драги, прешао си границу. Неки од одних што су се приближавали примећивали су нервозу другог и сами су успоравали (или су корачали све несигурније и несигурније), неки су спокојно ишли директно на судар, и у тај момент су они који чекају почињали да одступају натрашке, но као и раније никако нису хтели да нити гестом нити речју зауставе оног ко је јавно прелазио за пределе мислено установљених граница. У таквим моментима неки од приближавајућих се су се заустављали, а неки су ишли даље у недоумици шта се дешава. Био је један крајњи случај, када је приближавајући се мушкарац просто проигнорисао речи и гестове жене који је говорил «стоп!», објасњавајући то овако, «ја сам хтео да приђем и урадио сам то што сам хтео, зар ће она мени да диктира шта ја треба да радим или не?». У сазнању тог човека су биле апсолутно отсутне  личне границе другог као факт, чак и када је он «у глави» знао да те границе постоје, (а одговор на примедбу да је он сада практично извршио силовање (насиље), само је одмахнуо: силовање[1] је нешто сасвиом друго, ја нисам никакав развратник!) И на крају, у неким случајевима онај/она што чекају никако спољашње нису пројављивали реакције на нарушавање граница.

После тог експеримента се неизбежно пострављало питање: а шта сте осећали када се ваш партнер приближавао вама? А шта се са вама дешавало, када сте се ви приближавали? Како сте излазили на крај са својим преживљавањима? Шта вас је терало да трпите дискомфорт, а да не реагујете на нарушавање личних граница? А шта вас је побудило да се приближавате и приближавате, без обзира на то што сте схватали/осећали да сте ваћ нагазили на туђу територију?

У разматрању је неретко за многе партнере било право откриће то што су они ОБОЈЕ допринели саздавању дискомфортне ситуације, ако се таква појавила. Практично се никада није дешавало да је једна особа била чисто «жртва» или чисто «насилник», с изузетком тог примера када се потпуно игнорисала реакција жене. А тако – провести жестоку поделу на «добре» и «лоше» мало када је било могуће. Одговори на горе задана питања су били разни и они дају кључ к разумевању тога, где престају здрави међуодноси и почиње насиље. Могуће је издвојити неколико варијанти.

А) Хиперосетљивост према туђим границама: људи тада уопште не ступају у контакт са другим човеком и не означавају своје интересе/потребе управљене на другог, зато што се боје да му причине неудобност. «Хиперосетљивост» неретко поседују људи који су дуго времена живели с онима у којих су личне границе претерано надуване да се и најмањи «сувишан» покрет осталих сматрао као напад. Одатле навика да себе стесњавају и да «хиперуважавају» других, потпуно подављујући сопствену иницијативу. Као разултат – шупље личне границе које је лако збрисати или проигнорисати, зато што је другом због њих неудобно.

gr2Б) Способност контакта на граници. Два човека се приближавају, њихове личне границе се сударају и они О ТОМ ЗАЈАВЉУЈУ. Овде је моје, а овде је моје, ово су моје жеље, а ово су моје жеље. Происходи нормална демаркација, «глачање». Она је могуаћа само онда када оба партнера говоре о себи, својим потребама и жељама, и при том имају право избора какве потребе партнера су спремни да испуњују, а какве – не. У време контакта људи постојано проверавају границе једно другог. На пример, урадити нешто што сматраш пријатним за другог, при том не питајући га – то је провера граница. Ако други одреагује гневом – ти си тачно прешао границу, «учинио добро» и овде је важно повући се и одредити где ће да буде проведена линија. Но то што је произашло – још није насиље, то је просто нарушавање личних граница које се периодично може десити сваком човеку.
И тако, контакт на граници понекад приводи томе да ми нарушавамо туђе границе, и то је нормално. Не нарушава их само онај ко не улази у контакт.

В) Игнорисање строго означених туђих граница. Ако се неко јасно изразио: „тако са мном може, а тако не може“, а други продужује да ради (или да покушава да ради) то што се њему хоће – од те тачке почиње насиље. Овде никаквих других варијанти нема.

«Благотворности» такође неретко постају форме насиља. Знам историју у којој је отац хтео да «одобротвори» својој ћерки и када је она била на одмору, за две недеље је бригада радника, унајмљених оцем, потпуно преправила њен стан у складу са његовим представама (које су се веома разликовале од представа ћерке). Ћерку, разуме се, нико није питао, хоће ли она то или неће. Избора – прихватити или не прихватити – код ње НИЈЕ БИЛО. Била је постављена пред готов факт. Отац је просто удовољио своју потребу на рачун ћерке. У суштини је то симболичко силовање (насиље), тј. проницање у дубину личне (чак и интимне) територије без дозволе жртве. У даном случају, границе су биле јасно означене (отац је знао да се ћерки не свиђа његово «чињење добра»), и оне су биле нарушене. Финансијско насиље, принуђавање на храну – било која форма односа у којима један из партнера чини са другим оно што он хоће, игноришући вољу другог, јесте насиље. Бестактне примедбе и поређења, обесцењивање, непрошени савети – све то, будући нарушавањем личних граница, само по себи није насиље, но постаје насиље ако је било директно речено: не упоређуј ме са Жаном или Сашом, то ме вређа. Не желим да ми дајеш савете, ако буде потребно – тражићу.

images (10).jpgЈедна из таквих пограничних зона је и флерт. Зближавање мушкарца и жене подразумева и проницање у границе другог. И овде је веома важна осећајност једног према другом, пажљиво посматрање реакција на сваки корак са опрезношћу учињен у сусрет другому. А просто хватање жене или мушкарца за «интересна места» (жене такође могу тако да поступају) не оставља избора и представља насиље са свим реакцијама које из тога проистичу.

Партнер нема увек могућности ни довољно ресурса да се супротстави или да на време одреагује, но увек постоји могућност да се на време означе своје границе.

Г) Неодређене или неозначене личне границе. Један партнер или оба никако не могу јасно да означе свој однос према овом или оном факту. На пример, један хоће секса, а други партнер као одговор веома неодређено говори «може бити», «видећемо», «мммммм», «вероватно» итд. И невербалне поруке су такође двојствене. Те неодређене речи и гестови не значе ни отказ, ни саглашавање и фактички се оставља иницијатору да их произвиољно тумачи. А пошто он/она хоће секса, може да речи интерпретира са позиције жељене за њега/њу, што је и природно. «Аха, значи треба бити упорнији, она то и очекује!» (Она никако није зајављивала, шта она очекује).

Резултат слика за Насилие и личные границы bi7У одсуству директне повратне информације људи неретко почињу да траже неке спољашње критерије, који би им помогли да схвате партнера. А међу њима могу да буду и стереотипи о «правилном» мушком или женском понашању, културне норме (три пута предлажи – два пута откажи, продемонстрирај скромност, а на трећи се саглашавај), савети другова или другарица. Орентација на спољашње критеријуме ничему добром не приведи: у контакту су живи људи, а не ходајући стереотипи. Да ли је онда продужена иницијатива мушкарца насиље? Не. Он изабира за њега прихватљив начин дејствовања у неодређеним условима, који понекад заснован и на ранијем искуству: када је пројавио иницијативу, није наишао на одзив, но, преставши да пројављује иницијативу, партнер се увредио… Разне су бубице у главама и мушкараца и жена.

(предупређење №1: окривљавати пострадалог човека да је он сам крив за насиље над собом од стране другог је – неприхватљиво, и служи као «одлично» оправдање за вршење насиља. Онај ко је извршио насиље носи пуну кривицу и одговорност за то што је урадио, а што се тиче пострадалих реч може да иде само о његовом/њеној одговорности за заштиту личних граница, но никако не за насиље).
Разлози због којих је тешко означити своје границе су разни. Неко се боји да увреди другог, неко се просто боји за свој живот и здравље због ранијег искуства. Неко манипулише, игра своје игре.

(предупређење №2: човек не може увек да нађе у себи психолошке ресурсе да би противстао насиљу или да би означио своје границе, зато сам факт знања о том како се могу заштитити своје границе, може да и не помогне. Стицање тих ресусра неретко и јесте задатак психотерапије).

психолог Лапитов Илја

Постоји још један варијант зближавања. Када оба партнера, приближавајући се једно другом, питају: како се ти осећаш на том растојању? Могу ли још да се приближим? У свакодневном животу то означава пажња према преживљавању и потребама другог. Како учинити партнера несрећним? Заборавити о том да он има своју територију, и да на тој територији он сам успоставља правила. Могуће је договорити се о новим правилима, но не с присилом. С момента присиљавања (измољавања, игнорисања) дијалог се прекида и почиње насиље.

[1] Изнасилование – реч која означава буквално силовање, но у разгоповру се често користи као термин за било какво насиље над другим (слично као и код нас).

https://www.b17.ru/article/24020/

О границама

Ситуације нарушавања лучних граница

Како одрасти или Психолошке границе личности психолог Лариса Березан

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.