Када пишеш, овако или онако, у коментарима се сусрећеш са другачијим мишљењима. Неретке су негативне реакције.
– Не свиђа ми се то што си написала!
– Чини ти се да нисам у праву?
– Да.
– Шта ти онда смета да останеш при свом мишљењу? Зашто ти је важно да се раздражујеш и хоћеш да ме преубедиш? Ти као да ниси сигурна у своје мишљење.
– У праву си! Мени изгледа као да ми не остављаш избора! Ти си одрасла особа, психолог, ти се у то разумеш боље од мене. Ја као да сам дужна да прихватим твоју тачку гледишта! Буквално, твоје је мишљење неоспориво и заузима све пространство. И савршено тачно имам осећај да ти нарушаваш моје границе!
– Да ли си у детињству имала право на своје мишљење?
– Не! Мени су до 18 година говорили да сам још мала и да немам право гласа… Ја разумем, ја све до сада нисам сигурна да имам право на своје мишљење?
– Изгледа да си ти по том питању још увек мала.
– Да, и све што сада желим јесте лупати ногама и вриштати… А сада сам безмерно тужна, и хоћу да плачем. Ти ме више не раздражујеш. Сада ми је ужасно жао себе.
Здрава реакција би била:
Ја видим да се то, што ти пишеш, не слаже са мојим погледом на свет. Ти имаш право да живиш живот на свој начин, а ја – на свој! Прихавтити разноликост света могуће је само из одрасле позиције.
психолог Микаела Габидулина
Познај себе 
Веома ми се свиђа ово што сам прочитала.
Свиђа ми сеСвиђа ми се