Сила живе комуникације

Психотерапеут и писац, Ирвин Јалом није ништа писао о православљу. Али је написао књигу – уметничку – у којој се просто и у исто време довољно дубоко расуђује о важним темама савремености, које се овако или онако сусрећу и у црквеном животу, а можда се у црквеном животу чак и посебно актуалне. Књига се зове „Шопенхауер као лек“

Шта је група за Јалома? У најопштијем смислу, група је организована комуникација људи, ради које и долазе они, који имају проблеме с комуникацијом. „Ни идеје, ни погледи, ни технике немају у психотерапији никаквог значаја, – говори Јалом устима главног хероја. – Питај бивше пацијенте, шта они памте о свом лечењу? Нико неће ни поменути идеје – сви ће говорити само о односима“.

Насиље и личне границе

Открио сам да људи неретко мешају такве појмове као насиље и нарушавање личних граница, или понекад уопште не сматрају овај или онај поступак као насиље према себи или другима (између осталог и од сопствене стране). Хтео би да мало појасним ту тему.

За почетак хоћу да одредим два појма.
Насиље: било која форма дејства једног човака на другог с циљем да га натера да против своје воље чини то шта је потребно првом. Кључни моменти овде су: «било које форма», «циљ» (тј. с предумишљајем) и «против воље». Ја не сматрам да су, као обавезан услов за то да се нешто одреди као насиље, дужне бити присутни знаци као што су: телесна повреда, смрт, психолошка траума или разни облици причињене штете».

Деца и одрасли са избегавајућом привезаношћу

Принуђена путовањем у истом превозу слушала сам следећи разбговор. Жена се делила утисцима о сину њене познанице:

«А какво само дете има! То је идеално дете, уопште не као наша. Не плаче, не прави хистерије, самосталан, тако паметан, све ратзуме, са њим се може о свему договорити и објаснити. Она се са њим уопште не мучи. Одмах после порођаја, већ посел 3 месеца, је почела да ради, и није било потребно да седи поред њега, а сада су му 4,5.»

Седим (принуђена сам, и даље сам у превозу), и чекам када ће реч са сабедедницом да крене о цени за такву самосталност детета (са 4.5!). Кроз 10 минута она прелази од усхићености и зависти к саосећању – дете има преблема са здрављем, веома јака алергија…

Добри, фини, безотказни људи.

Проблем добрих дечака и добрих девојчица, који ником нису потребни, без обзира на сву њихову доброту, је толико популарна да је не можемо заобићи. Сваки други клијент, (клијенткиња) – јесте човек који страда од своје безотказности, од тога што не може да увреди (тј. не може да се не сагласи с мишљењем, предлогом, прозбом) другог човека.
То су дечаци који «не пију, не пуше, не псују», но притом остају вечни таоци (затвореници) френдизма. То су девојке, жене, које су «добре, верне, честите, пристојне и које спремају укусну чорбу», но којих вечно «поматросјат и бросјат[1]». То су људи који не умеју да узврате истом мером, трпе лоше понашање према њима, унижења, хамство и чекају од увредиоца да се исправи, да се раскаје, зато што «ВИДИТЕ ЈА САМ ДОБАР!» То су људи, који својом добротом, пристојношћу, безотказношћу, неосветништвом заслужују, зарађују, одрађују макар капљицу љубави и одобрења. И…. трпе фијаско!

Али ЗАШТО?

Друштвене мреже и пустота

психолог Микаела Габидулина

„Заметила сам, да је код мене пропао интерес да постављам у друштвене мреже фотографије свог „лепог“ живота… Схватила сам да више не могу да обмањујем себе!

Раније сам то чинила како би убедила себе, да све и није тако лоше. Сваки нови радостан коментар под сваким новим селфом ме је уверавао у то да сам занимљива и достојна пажње. Показало се да сам ја и даље очекивала похвале од одраслих, потврду сопствене вредности. Често сам прегледала своје фотографије у профилу, изгледало ми је да код мене ипак постоји радости. Но све је то била само илузија, криво огледало, застор за којим се сакривала малена израњавана девојчица. Дете које је веома хтело да буде добро и лепо. Којему се чинило да се у свет може ући само кроз врата изфантазиране среће, бедем мог детињства куда сам се бежала од бола, картонски дворац малене принцезе…»

https://www.b17.ru/article/52859/

Мени се не свиђа то што ти пишеш.

Када пишеш, овако или онако, у коментарима се сусрећеш са другачијим мишљењима. Неретке су негативне реакције.

– Не свиђа ми се то што си написала!

– Чини ти се да нисам у праву?

– Да.

– Шта ти онда смета да останеш при свом мишљењу? Зашто ти је важно да се раздражујеш и хоћеш да ме преубедиш? Ти као да ниси сигурна у своје мишљење.

– У праву си! Мени изгледа као да ми не остављаш избора! Ти си одрасла особа, психолог, ти се у то разумеш боље од мене. Ја као да сам дужна да прихватим твоју тачку гледишта! Буквално, твоје је мишљење неоспориво и заузима све пространство. И савршено тачно имам осећај да ти нарушаваш моје границе!

– Да ли си у детињству имала право на своје мишљење?

Ако је мушкарац подигао на жену руку – више га је немогуће исправити

63 минуте – точно толико времена пролази у Русији од појаве једне жртве насиља до друге. Око 14 хиљада жена годишње гину од руке сопствених мужева. Колико се још потенцијалних жртава подвргава насиљу – немогуће је израчунати, за помоћ се обраћају далеко не све.

Ирина Арскаја, волонтер, помаже жртвама породичног насиља у Уфи. Одмах је предупредила да раскајаних насилника уопште нема или их је занемарљиво мало. „У својој двогодишњој пракси не могу да се сетим случаја где би се абјузер (насилник) исправио, и где би уопште вредело исправљати абјузера“, – признала је Ирина

«Благопријатан исход је могућ ако жена сама зна шта је то психолошко насиље, зна да га примети и пресеца, и на такав начин исправља свог мушкарца. Но, ако се већ десило физичко насиље, нажалост, мушкарца више не можеш исправити. Зато помоћ жени треба да буде двојна: учити је да примећује психолошки абјуз (насиље) и помагати јој да оде од мушкарца који себи дозвољава да туче жену.

„Није благословио на развод“

Први део чланка – Ударио ме је зато што je имао проблема на послу.

Позиција неких свештеника такође игра своју улогу у ситуацијама домаћег насиља. Једном ме је назвао свештеник и испричао како једна његова парохијанка хоће да напусти мужа и да дође да живи код нас у центар. Имала је четверо деце, муж туче и њу и децу већ више од десет година. Одговорила сам да она највероватније неће доћи. Тешко је извести из породице човека који је дуге године живео у условима насиља.

Свештеник се задивио: „Како неће доћи? Ја ћу јој рећи и доћи ће“. До тада јој он просто „није давао благослов“ на развод. Нажалост, све се показало не тако једноставно, и жена се нашла на граници самоубиства, увидевши крах свих својих животних орјентира.  До тада је сматрала да је муж – њезин „крст“!

Бива поприличан број случајева домаћег насиља може и у православним породицама с дубоко «верујућим» мужем или чак са мужем свештеничком. Жена често васпитава много деце, нема куда да оде, одавно не ради.

Ропство или слобода?

Тешко оном човеку ко је роб својих осећања. Емоције и душевни пориви – то су орентири на које се опире сваки човек. Но колико су они истинити, часни према вама и помажу ли вам живети? Подати се страху пред надолазећом опасношћу – значи спасити себе од смрти. А подати се злоби због тога што се муж касно вратио кући или не хтети занимати се сексом због тога, – значи чинити глупости и рушити односе.

Тешко оном човеку који је роб сојих осећања. Треба имати у виду да се емоције[1] и осећања рађају из два источника:

1. Инстикти.
2. Убеђења човека.

У првом случају чевек се подаје инстиктима, када је потребно спасити се од смрти, продужити људски род, најести се и слично. У другом случају осећања се заснивају на ономе у шта човек верује, шта сматра за добро, а шта за лоше, шта сматра правдом итд. Другим речима, ако човек сматра да је тући друге људе – добро, пошто им на такав начин показује своју снагу, значи он ће се подавати својим емоцијама које ће га подстицати на физичку борбу с окружујућим га људима. Ви сматрате да је тући се – лоше. За вас је то лоше, а за другог човека то је – добро.

„Вежбе“ против нарцизма

Идеја да напишем невелик чланак родила се савршено случајно и неочекивано за мене саму. Пре неколико дана на Facebook сам налетела на пост девојке у којем је било написано отприлике – Препоручите добру књигу с ВЕЖБАМА против НАРЦИЗМА. Озбиљно. Пост ме је баш развеселио, а потом сам схватила да док заспивам размишљам о том – заиста чиме лечити? 🙂 да терапија и групе то је јасно дело. Но! Нарцизам је у питању – потребно је прецизно и јасно – најпре ово, затим то, затим ће се десити то – што значи да втреба да идете на поправни :). И ево ја пишем о свом опиту, како је то изгледало и чиме сам се ја лечила :).

Најпре сам проживљавала и испробавала све те за мене нереалне ствари на довољно безопасној територији, у две групе – терапеутској и другој за обуку. За што велико хвала свим момцима и девојкама из мојих група! Отприлике кроз годину дана сам све активно почела да интегрирам у живот уопште :).

и тако, моје „вежбе од нарцизма“)