Зона комфорта – страдање

Постојано се сусрећемо с људима који постојано страдају, преживљавају, баве се самобичевањем, на све што се догађа реагују веома болешљиво. При том велика већина њих подпадају под формулу: субјективно – страдање; објективно – разлога за страдање нема.
Зашто човек постојано страда? Одговор је довољно прост – он хоће (жели) да страда. Нормално да говорим о оним страдањима «на равном месту[1]». Ко тражи, тај ће увек наћи, тим пре што је код таквих људи навика страдања с детињства развијена до аутоматизма. Важно је одговорити на питање, зашто такав човек жели да страда?

Овде треба да се вратимо таквој теми, као зона комфорта. Термин је довољно распрострањен, мада реч комфорт многе извди из такта. У свакодневној употреби реч комфорт означава удобност, нешто пријатно. Иако на самом делу «зона комфорта» означава нешто друго – то је привична за тебе ситуација, у којој ти знаш шта да радиш. Што савршено не значи да је у зони комфорта обавезно дужно бити добро и реално комфортно. Потребно је да буде привично, а за многе привично уопште не значи пријатно, већ насупрот.

У ратним филмовима се често на овај или онај начин приказује оваква сцена. Људи су толико привикли на ратна дејства, када се чују експлозије, пуцњава и остало, да узнемирује не толико сам бој, колико затишје. Тишина је непривична, мирише на непретсказиве последице. За њих је бој привичнији него комфорт затишја.

Ако се човек васпитавао у тешким условима, сусретао се са пресингом од стране родитеља и окружења, осећао се непотребним, невољеним, осећао неправду, преживљавао у себи све негативне моменте, тада за њега преживљавање страдања постаје норма. То јест, њему је привично када страда. Њему је «добро» када му је «лоше», и не зато што му је на самом делу добро, него зато што је привикао. Он је на то навикао, он зна шта са тим да ради, како да се понаша. То је његова зона комфорта.

Сваки човек стреми оном што је за њега привично и разумљиво, својој «зони конфорта». Ако је зона конфорта страдање, он ће обавезно да нађе начин како да пострада. Притом, из нашег радног опита могу да кажем, да човек управо тражи начине како да се нађе у својој зони конфорта.
Притом он на сваки начин избегава ситуације, при којима му може бити истински добро, комфортно и пирјатно. Зашто?

stradawe 2Зато што се «истинско добро» налази ван зоне комфорта.
Када је човеку истински добро, он не зна шта са тим да ради, он на то просто није навикао. То доводи до тога да се појављује узнемиреност која се постепено појачава. Реално комфортно стање ја толико непривично, толико непријатно, не разуме шта са њим радити, зато човек почиње да осећа узнемиреност и плаши се да све то није тек тако, и може да се заврши неком непредвиђеном бедом.
А како се може избећи нешто непознато (непредвиђено) лоше? Веома проста формула, да се неби десило нешто непознато лоше, потребно је да се деси нешто привично лоше, тј. то чему си привикао од детињства, знаш како да се у том случају понашаш, шта да осећаш и уопште то је добро разрађени и подмазани механизам.

Даље се укључују индивидуално штимовање које помаже да се уђе у привичну зону комфорта.

  1. Можемо се сетити дечијих увреда. Зашто човек не жели да отпусти прошло? Зато што свагда постоји могућност сетити се прошлог и «провалити се» у привична страдања. Питаће, како да отпустим прошло, но на самом делу он не жели да га отпусти јер је то за њега важан фактор који му омогућава налазити се у зони комфорта.
  2. Могуће је организовати свој живот тако да цело време страдамо. На пример, дете су постојано принуђавали да ради оно што није желео. Принудан незанимљив и монотон посао. Он је преживљавао у себи, осећао се несрећним. Одраставши изабрао је незанимљив, рутински, мало плаћен посао. Посао не доноси ни морално ни материјално задовољство, но омогућује да се подржава привично емоционално стање. При чему он периодично може покушавати да тражи излаз из те ситуације, но ништа не налази и враћа се у своју зону комфорта. Мада, објективно постоји много разних могућности да се ситуација измени.
  3. Могуће је наћи партнера који ће на себе узети функцију «генератора страдања», што ће му омогућити да се дуго време налази у зони комфорта. Притом партнери који нису спремни узети на себе улогу садисте, некако нису много занимљиви, не знају шта са њима да раде.
  4. На крају крајева могуће је просто занимати се самобичевањем. Ухватити се за неку тамо мало значајну глупост, потом ући у сећања – вео – зона комфорта. Преживљавање, страдање.

stradanjeЉуди налазе масу начина како би пострадали. Нужно је имати у виду тај механизам и научити се контролисати га, за што прекрсно одговара такав инструмент као дневник с ретроспективним анализом. А «страдалцима» је нужно памтити да све к чему они стреме у свом сазнању, блиски односи, занимљив посао, пријатно општење, унутарње спокојство, све се то налази ван њихове зоне комфорта, и подсазнање их несвесно вуче у, за њих, привично страдање. Зато је важно, схватајући то, престати наслађивати се страдањем и научити се примати удовољство од интереса, радости, блискости.

Објективно – разлога за страдање код већине људи нема. Субјективно – их нема потребе тражити.

Автор: Жанна Демидова

http://www.fgump.ru/blogs/obo-mne-i-ne-tolko/delyus.html# 

 


П.С. А ви поштовани читаоци, шта мислите о горе написаном? И шта се дешава ако је такав човек верник, хришћанин и све време страда, носи свој «крст», зарађује «венце» без објективног разлога за страдање? Једна таква «мученица» може да мучи све око себе.

[1] Без разлога

Advertisements

1 thought on “Зона комфорта – страдање

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.