6 признака да вас партнер подвргава насиљу

Да ли ћете схватити када према вама пројаве насиље? Недгде у дубини душе слабашни гласић ће вам шаптати: «Тако се не сме», а шесто чуло ће вас убеђивати да послушате тај глас. Све је то зато што сте неуверени у себе и у њега несигурни.

И замисливши се рећи ћете: то и јесте насиље?

Насиље улази у ваш живот незаметно, тихо, подкрада се тако да се многе жене чак и не досећају да оно присутствује у њиховом животу, док се не покаже да су потпуно умотане у паукову мрежу.  А кад сте се у њих већ уплели, веома је тешко извући се. Није немогуће, него тешко, сложно. Зато слушајте тај глас у души и будите пажљиви. Иначе ће бити касно…

10 признака пасивно-агресивних људи (које сте дужни да знате!)

Пасивно- агресивни сабеседник, колега или, не дај боже, животни сапутник – није лак испит. Он никада неће рећи директно да нешто није у реду, него ће вас дуго и полако измотавати у духу «Мили мој, добри, сам се досети». Како то да се још нисте научили читати његове мисли?! Да, наравно, он је и тако знао да је свих баш брига за то шта он осећа…

Главна карактеристика пасивног агресора јесте – подављени гнев. У њему је накупљено много увреда, љутње, агресије, но он не уме и боји се да изражава негативне емоције. Такви људи никада не говоре директно, шта желе, шта не желе, шта им се не свиђа и са чим нису задовољни. Уместо тога они набусито напуштају конфликт, муче вас ћутањем, чекају када ћете сами да се досетите због чега су се увредили. Неко време таква особа вам се може учинити као добар партнер: не реагује, не виче, у свему се са вама саглашава, – уопште, идеално! Но тајно увек постаје јавно, и односи се превраћају у кошмар. Између осталог то може бити пасивно-агресивни рођак (посебно старији), колега или другарица. Но зашто ми све о другима – може бити да је неки од тих тачака и о вама?

Ја не могу да га напустим – случај из праксе психолога

На консултацију је дошла жена у јасно заметној позицији жртве. Причала је о унижењима и батинама од стране мужа. Колико дуго траје и како је болна била његова предаја. Давао јој је новац и терао је да их одради на најразвратније начине. Спавао је са њеним другарицама и причао јој потом подробности. Она је плакала и плакала. Пружала сам јој подршку и разумевање. Када је престала да плаче прешли смо на главно питање, како проћи кроз развод. Но жена је, мало размисливши, рекла:

– Знате ли, да ја не могу да га напустим?

– Зашто? – питала сам.

– Из осећања благодарности!

– За што?! – невољно се отело из мене.

– Зато што ме није убио! …..

Кулакова Марина Психолог

Извор: https://www.b17.ru/blog/36502/

Ја страдам!!!

(Део одговора на писмо са насловом «Мрзим себе») 

Девојка је написала писмо о својим невероватним, надљудским стардањима.

Уопште, када читате о нељудским страдањима здравог човека (не болесног од рака), не због изгубљеног детета, не вратившег се са рата, укратко, обичног човека у обичном животу, или сами себе ловите на том да пишете како умирете и гинете, можете бити уверени да је то од фокуса на сопственом егоцентризму. Да, вама је субјективно веома лоше, но то је фокус на себи. Пребаците мало фокус на проблеме других људи, на њихове беде и нужде и одмах ће вам бити лакше. То је заправо та ситуација када помаже волонтерство и прости физички труд на благо друштва. Степен страдања одмах опада. Проверено вековима.

Не, ви не лажете, ви заиста много страдате. Ја сам чак и реално видела људе умируће од таквих страдања. То јест, објективно проблема нема, а субјективно, у свету човека происходи катастрофа, и он умире. Такав човек суицидом завршава живот не имајући чак ни клиничке депресије. Од снажне навале егоцентризма тело се руши, не може да издржи. То нисам ја измислила, то је позната ствар.

evo-lutio.livejournal.com/293897.html

Зона комфорта – страдање

Постојано се сусрећемо с људима који постојано страдају, преживљавају, баве се самобичевањем, на све што се догађа реагују веома болешљиво. При том велика већина њих подпадају под формулу: субјективно – страдање; објективно – разлога за страдање нема.
Зашто човек постојано страда? Одговор је довољно прост – он хоће (жели) да страда. Нормално да говорим о оним страдањима «на равном месту[1]». Ко тражи, тај ће увек наћи, тим пре што је код таквих људи навика страдања с детињства развијена до аутоматизма. Важно је одговорити на питање, зашто такав човек жели да страда?

Начини борби са стресом, којима је потребно научити дете

Наш ритам живота нам често диктира своје услове. Постојан недостатак времена за себе провоцира стрес. И ако ми још i лоше излазимо на крај с тавким ситуацијама, тада нашој деци понекад бива уопште не слатко. На путу одрастања сусрећемо огроман број стресних ситуација. Но не требамо се узнемиравати, ми смо сасвим у стању да научимо наше малишане да се изборе са стресом. Од чега почети?

Прво – научити малишу да разликује и назива (именује) своја осћања.

Друга корисна навика – умеће изражавати своја осећања.  

Треће не бескорисно умеће – пребацити пажњу на нешто пријатније.

Четврто – умеће замолити за помоћ. 

Пета навика – способност не задржавати се дуго на емоцијама, него управљати своју енергију на дејства.

Шесто – Умеће растављати приоритете.

Седмо – проиграти стресне ситуације зараније. Ако знате да детету предстоји сусрет са стресном ситуацијом нпр. при одласку код зубара, при поласку у вртић или у школу. Било би добро такве ситуације проиграти зараније. Заједно са дететом смислите игру са таквом ситуацијом, експериментишите с варијантама понашања, проговарајте осећања која осећају хероји игре, упитајте дете, како се може помоћи херојима да преодоле такву ситуацију. Све то ће учинити да сложна ситуација више не буде тако страшна, зато што дете у игри већ стиче навику преодолевања стреса у таквим моментима.

Увређеност – слабост и ризик? Рехабилитација увреде

Увређеност – је комплексно преживљавња, које укључује и жалост према себи, и љутњу на увредиоца, и шта је такошђе важно, суздржавање те љутње супротном тенденцијом – љубављу или, као минимум, идејом о важности тих односа за нас. Сувише противречивости, зар не? Да. Човекова преживљавања – бивају сложна, не увек једнозначна, и подразумева се да је човкова психа способна да изађе на крај са том амбивалентношћу: да је могуће имати према једном објекту различита осећања. Упрошћена, огрубела осећања – знак су нарушеног психичког развоја, и, насупрот томе, што је човек здравији – то су му финија, сложнији и неједнозначнија преживљавања доступна. Шта би се десило, ако не бисмо сузбијали своју љутњу? Човек, ако не би одмах почео да убија, онда ће у најмању руку да прекида односе при најмањем неслагању реалности са очекиваним.