„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део први)

(Овај текст је већ био објављен у мом преводу 19. јануара 2015.  Случајно сам наишао на други превод, који је вероватно и бољи од мога. Ранији текст «Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу)

svestenik Agapije

Јеромонах Агапије (Голуб)

Кад ми приђе још једна у низу породица и упита: „Да ли можемо да попричамо с Вама?“ — скоро увек знам о чему ће бити речи. Ретко грешим. Сви имају исте животне проблеме. И ни социјални статус, ни ниво образовања, ни степен религиозности не играју већу улогу.

Главна питања су болести (укључујући алкохолизам и наркоманију) и неслога у породици. Често су ове теме међусобно повезане. Али, питања се не постављају директно. Прво се чује реченица: „Неко нас је урекао или је бацио чини.“ У складу с тим моле — за молитве за истеривање злих духова, за молебан, да им се чита Јеванђеље изнад главе, да се препоручи нека „светиња“, распитују се које молитве сами да читају.

Кад питање буде изговорено и претпоставка се потврди, позивам их у собу за разговор и молим да ми детаљније испричају.

Дакле, шта се углавном крије иза теме „урока и бацања чини“?

Прича прва

Жена, два пута разведена, која чини прве кораке у Цркви, довела је једанаестогодишњег сина из првог брака. Сматра да је неко бацио чии на њега: за време изненадних напада агресије и хистерије он је подсећа на ђавоиману девојку из Лунгиновог филма „Острво“. А кад доведе маму до суза — сам се секира, не може да објасни зашто се тако понашао. Због страхова не може да похађа школу, школује се код куће. Психијатри нису успоставили дијагнозу, препоручли су јој да се обрати психотерапеутима. Али, према психотерапеутима се мајка односи сумњичаво, сматра да „се ионако види да је ђавоиман, треба да се чита молитва за истеривање злих духова“.

После разговора с мајком и сином замолио сам дечака да на листу папира нацрта с једне стране своју породицу, а с друге шта жели. Живо је обавио задатак. Ови цртежи су одлично допунили наш разговор. Испред мене се налазила дијагноза породице. Дечак није могао да схвати и да прихвати да се поред њега више неће налазити његов рођени отац. Повукао се у себе због самоће. Мајка, која је такође била усамљена, сву своју енергију је усмерила на сина. То није била само супер заштита. Преда мном се појавила јарко изражена обострана зависност. Може се рећи да је за мајку негде на несвесном нивоу дечак постао главно и једино благо и она га је чврсто везивала уз себе, гушећи га као личност, лишавајући га елементрног прилагођавања друштву. Али дечак по природи очигледно није био слабог карактера и кад би затезање „опруге“ достигло критични ниво, „опруга“ би снажно избацивала акумулирану енергију на „увредитељку“. И тако су међусобно „кидали живце“ једно другом поприлично времена.

Резултат слика за «Порча, сглаз?На срећу по дете, његов кум, који тада није био уцрквљен човек, ипак се показао као добар психолог. Прво му мајка није дозвољавала да ради са сином. Као неофитка, Православље није доживљавала баш на здрав начин, сматрала је да су психологија, као и психотерапија, прожете антихришћанским духом и да православни људи не треба да се обраћају таквим стручњацима за помоћ. Али је зато имала велико поверење у свештенике, у понечему чак и хипертрофирано. Користећи ово поверење, не негирајући у потпуности могућност утицаја демонских сила на дете, у току првог и другог мајчиног и синовљевог доласка предложио сам јој да дозволи куму да ради с њим, а такође сам је упознао с књигама московског православног лекара-психотерапеута Авдејева. Жена је на крају пристала.

Убрзо после овог договора назвала ме је да ми саопшти радосну вест (то је било лети) да ће њен син од јесени моћи да похађа школу

Резултат слика за «Порча, сглаз? Пьет муж? Болеют дети?И касније су с времена на време долазили у наш манастир. После корекције коју је извршио психолог, син је сасвим здрав дечак с одличном меморијом, нормално је развијен. Истина, по признању кума, било је теже помоћи мајци. У тренутку последњег сусрета с њим она је и даље била делимчно зависна и неспремна да ради на себи. Али је барем питање „урока и ђавоиманости“ одавно скинуто с „дневног реда“ и у поређењу с првим доласком, то је већ друга породица.

Прича трећа

Породица је из суседног града. У питању је озбиљан поремећај нервног система. Локални свештеник им је посаветовао да дођу да им се читају молитве за истеривање злих духова. Због тога су и дошли код нас. Прво сам разговарао с њима о смислу молитава за истеривање злих духова и изразио сам сумњу у то да је она потребна. За време разговора обратио сам пажњу на лице супруга. На њему су били трагови злоупотребе алкохола. Отворено сам рекао да ако нестане овај проблем, неће бити потребне ни молитве за истеривање духова, ни таблете. Судећи по жениној реакцији, погодио сам директно у мету.

Прича трећа

Брачни пар. У Бога, наравно „верују“. На исповести и Причешћу никад нису били. Дошли су на службу, да преноће, на разговор и још „нешто“. Суштина проблема је следећа. Пре извесног времена били су на свадби код рођака после које је код жене почела да се развија манија гоњења, појавиле су се „фикс-идеје“. Жени се свуда унаоколо привиђају непријатељи и чаробњаци који желе да нашкоде њеној кћерки (која се мирно школује на универзитету у другом граду) и њој самој. Међу њима су кћеркин удварач и његови родитељи. У њеном мозгу се рађају непостојећи догађаји (на пример, да је њена кћерка насилно заточена у стану овог момка). Никакве аргументе саме кћерке и мужа не прихвата. За време „светлих тренутака“ сматра да су јој тада, на свадби, родитељи будућег зета (који су такође били тамо) „нешто сипали“ и да су „бацили чини“.

До тада сам већ имао одређеног искуства и интуиција ме је одмах навела на два главна питања:

— Да ли је Ваша кћерка јединица?

— Јесте.

— Да ли сте имали абортусе?

И тада су се женине очи промениле. До тада ме је гледала одсутним погледом, са мном је разговарала више на полусвесном нивоу. А сад се „пробудила“ и ја сам заиста доспео у њено видно поље.

— Јесам, један.

На основу овога се рађа отприлике следећи разговор:

— Да ли сте свесни да абортуси представљају тежак грех убиства сопствене деце?

— Да.

— Да ли бисте га сад поновили?

— Вероватно. Била сам у тешкој материјалној ситуацији и није било другог излаза.

Видим да је до покајања још далеко. Зато покушавам да „пробијем“ заштиту.

— А да се на месту оног, нерођеног, нашла Ваша кћерка?

Одговор је за мене био помало неочекиван:

— Зашто се код нас у земљи не боре против чаробњака?

И даље — о чаробњацима и о томе како се избавити од њих. Поново сам је „изгубио“.

Шта ту може да се каже? Нисам психијатар, али је овде превише очигледан психички поремећај. Могу само да претпоставим како је настао.

Чини се да је преда мном случај постабортусне психозе. Душу мучи савест, али је разум приморава да ћути. Уместо покајања је покушај да се угуши бол. Зато је бол због учењеног прешао некуд у подсвест, али није нестао, а тамо је, изнутра, уништавао психу. Тле за психичку болест је спремно.

Резултат слика за «Порча, сглаз? Пьет муж? Болеют дети?Као нерелигиозна особа и усамљена негде у дубини, ова жена је једини смисао видела у кћерки. Практично, није умела да гледа у Вечност, већ само у прошлост. Потребно јој је дете због кога ће живети. Без детета остаје „разбијено корито“. А „дете“ није остајало у узрасту од три године, девојчица је расла. Ево, и на факултет се уписала, значи, кући је почела да долази само на распуст. Појавио се и удварач… Постепено је жена постајала свесна да „смисао њеног живота“ одраста, да постаје самостална. Доћи ће време и она ће одиграти своју улогу као мајка. Али прихватити ту мисао значи прихватти да је очекује само бесмислено, апсолутно празно бивствовање. ОНА ВИШЕ НИКОМЕ НЕЋЕ БИТИ ПОТРЕБНА!!! Стални садржај живота остаће празнина и усамљеност… Да ли је лако живети с тим? А не жели да промени хијерархију вредности. Јер, за то је потребан велики труд, као и признање да је проживљени, већ поприличан део живота био с погрешним координатним системом и да много тога треба почети од самог почетка… Криза је сазрела и била је потребна само „каписла“ да би се десила. Ова „каписла“ је била свадба на којој су били и кћерка и удварач са својим родитељима. Вероватно је тада постала свесна да ће у принципу у блиској будућности и кћерка прославити своју свадбу и да ће „одлетети из гнезда“. Жена није могла да прихвати ову разорну мисао — то је могло просто да је убије. Кризу треба некако преживети. Најбољи лек би било искрено покајање за грехове из прошлости и испуњавање живота новим садржајем који нам даје Јеванђеље. Али док је муж, чини се, спреман да призна тежину греха абортуса и предбрачних веза, супруга још није. Зато се појављује болест која јој помаже да избегне реалије које су тешке за њену свест. Психички поремећај у овом случају представља заштитну реакцију организма на унутрашње нерешене противречности. Она се од тог тренутка погружава у свет „чаробњака и непријатеља“ који желе да „униште“ њихову породицу. Хитно јој је потребно да заштити кћерку и себе. Потребно јој је да се кћерка стално налази у стану с њом — тек тада ће моћи да буде релативно мирна. Чим кћерка отпутује на факултет следи страх да је неко „поново киднаповао“, хистерични захтеви упућени мужу да „спаси“ кћерку, и да се она врати кући… Практично, жена је уз помоћ болести покушавала да веже кћерку за себе. Кад се десио први тежак напад, кћерка је заиста морала да тражи да иде кући — само тако је мајка могла да се увери да јој је кћерка жива и да је нису отели „чаробњаци“…

Нажалост, ни на који начин нисам могао да јој помогнем. Нисам могао да вратим овој жени здрав разум и да јој помогнем да стекне прави смисао живота. Била је потпуно неадекватна, и сад јој је више била потребна помоћ психијатра. Наравно, лекар би могао да помогне само делимично, јер је корен болести много дубљи. Али на томе човек може да ради тек кад се освести. Све сам то објаснио мужу ове жене. Саслушавши ме с тугом се сложио с мојим претпоставкама и с тим да заиста сад треба да се обрате лекару.

Питање о спремности за исповест и Причешће препустио сам парохијском свештенику. Више их нисам срео.

Прича четврта

Жена из… Питала је за могућност читања „молитава за истеривање злих духова из ђавоимане кћерке“ од 19 година која се према мајци дрско понаша, „а јуче само што се није потукла“. Притом кћерка завршава факултет, има дечка.

После „заобилазних маневара“ открио се пут. Отац се од детињства према кћерки сурово односио, кажњавао ју је, а последњих година је почео много да пије, трошећи за месец дана велики новац који би зарадио на северу. Мајка је верујућа жена, али без трезвеног искуства. Занимала се за литературу против ИНН, за књиге типа „Русија пред други долазак“ и тражење „стараца“. Ова литература је већ на религиозном нивоу јачала неуротичан поглед на живот жене која је патила због мужевљевог алкохолизма. Ово не може да се не одрази на породицу. Кад сам то обелоданио, одговорио сам да је сама открила разлоге кћеркиног понашања (барем оно што се налази на површини) и да овде није потребно читање молитава за истеривање духова, већ нормализација породичних односа. Предложио сам јој да дође с кћерком. Више је нисам видео.

Прича пета

Жена је из Пинска — има питање. Унук ће ускоро напунити три године. Отац је војно лице, често је на путу, али у принципу, породица се редовно причешћује. До две године дете се мирно причешћивало, а у последње време не жели, отима се, виче, плаче. Скида са себе крстић, код куће је хистерично. Поставио сам два питања: да ли му је дозвољено да гледа телевизор (или ДВД) и да ли у видеотеци имају цртани филм „Маша и медвед“. Одговор је: често седи испред екрана — мама је мирнија, може да се одмори или да уради нешто по кући, а „Машу и медведа“ гледа стално. Објаснио сам јој да је 30% жена већ сама одговорила на своје питање, а ако се дода још и често одсуствовање оца и да је дечак у породици засад јединац, мајка лако може да испуњава његове каприце (на срећу, родитељи и сами желе друго дете). Да би се рекло још нешто, наравно, потребан је сусрет са самом породицом.

Прича шеста

Брачни пар, релативно млад. Мужа је неко „урекао“. Зашто тако мисле? Од неког времена код њега су се појавиле мисли о самоубиству. Било му је јасно да мисли нису његове, али су покушаји да их угуши били безуспешни и мисли су се појављивале све јаче. Већ је почео да се плаши конопаца, плашио се да прилази прозору. Због потпуне неподударности наметнутог стања с његовим унутрашњим расположењем, брачни пар је дошао до закључка да је у питању урок.

Резултат слика за «Порча, сглаз?После дугог разговора појавила се следећа слика. Пар је извесно време живео без регистрованог брака. Он је с времена на време одлазио на дужа службена путовања у Русију, а пошто није био у званичном браку, неколико пута је дозволио себи да превари девојку, што је наравно, код ње изазвало одговарајућа осећања — неповерење, забринутост итд. Желећи да учврсти односе наговорила га је да се региструју у општини. Он је пристао, али је после склапања брака, чини се, мислио да је лишен „слободе“. Романтика у односима је брзо испарила и започела су честа међусобна пребацивања, оптужбе и др. Практично, људи су престали да чују једно друго, живећи у „земљи глувих“, погружени свако у сопствену „правду“ и бол. Зато породица није постала место за одмор, извор живота, већ место сталних стресова. С друге стране, муж је, колико сам схватио, прилично зарађивао за живот, тим пре што још нису имали деце. Али га оно што је зарадио није задовољавало и он је „пуцао“ желећи да заради још више на штету по сопствено здравље, душевни мир и породицу. А износ свеједно није увек одговарао ономе што је желео. На послу — „проблеми“, код куће — исто… Шта да ради, као да „излечи“ живце? Јасна ствар, уз помоћ алкохола — одмах му „лакне“. Само што су ствари у породици због тога још горе. Осим тога, као што је познато, алкохол пре свега уништава нервни истем, изазивајући још већу раздражљивост, агресију и нетрпељивост. Шта да ради? Да још попије…

Тако је човек свој нервни систем довео до толиког степена исцпрљености да је организам ради спасавања од даљег уништења сам створио неурозу стања „фикс-идеја“. Зашто се управо то десило касније ми је објаснио познаник психијатар-психотерапеут, код којег сам упутио овај пар и који је потврдио и допунио моје претпоставке. Захваљујући овој неурози која се испољила у облику „фикс-идеја“ о самоубиству човек је почео да избегава алкохол (схватајући да у пијаном стању може да учини нешто непоправљиво) и организам је могао да се одмори од алкохолних удара. Плата је престала да га брине у тој мери: „Није ми да живим као цар, само да преживим“. Било је мање свађа у породици — болест, као што је познато, може да представља фактор уједињења. Дакле, ова неуроза је одиграла позитивну улогу док човек није успео да реши своја кардинална питања — хијерарије вредности, док није умео да ради на својој души.

Невоља је у томе што неурозе спадају у област психијатрије, а у нашој земљи препорука за обраћање психијатру звучи као оптужба за ненормалност. Прихватљивије је признати „урок“ и да је неко други крив.

Наставак.

Извор: http://www.obitel-minsk.by/_oid100105626.html

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.