Где тражити изгубљену личност – (о кризи тридесетих)

download (2)

Предупређен – значи наоружан. Када се може причати деци о кризама разних узраста

Жена је хистерисала. Међутим, довољно опрезно, без претеривања. Нос и очи поцрвенеле, сузе су се лиле, прсти су пуцкетали, но шминка се још држала. Сачекала сам док се хистерија заврши, као што испод крова суседне зграде чекају да прође непогода.

Осећала се као заложник (талац) ситуације, маштала је да се извуче на слободу. О том, шта је то слобода и где се она налази, није имала ни најмање представе.

Чекала је од мене решења, ја решења, наравно, нисам имала.

Катерина Мурашова

– Ја више немам снаге! Овако се даље више не може! – громко је зајецала и подигла поглед према мени, очекујући потврдног климања главом (као и све жене склоне ка хистерији, волела је и умела да игра у тиму).

– Ма не, што ви. Потпуно све може да остане тако и даље. Чак ће, највероватније, тако и остати.

– Шта ви то говорите?!

– То шта мислим.

Детињство обично с обичним радостима и тугама. До школе и у првим разредима је волела да црта цвеће и принцезе. Дали су је у уметничку школу, показло се да је много академички-досадно – није је задржало. Потом никаквих посебних интересовања, ако не рачунамо постојано мењање кумира (идола): музиканата, певача, глумаца. Родитељи су искрено покушавали да је «развију»: водили су је у музеје, театре, на изложбе. Она је свему томе претпостављала брбљање с другарицом и шетње по продавницама. У побертетском узрасту понекад би без икаквог разлога почимала горко да плаче. На питање: «Шта се десило. Зашто плачеш?» – одговарала је љуто: «Низашто, одмакните се!» У школи је била средња: три-четири из главних прермета, из допунских су бивале и петице. Дисциплину је чувала, строгих учитеља се бојала, старала се да не огорчује родитеље.

Са шеснаест година породица се забринула: а шта ће она да ради после школе? На породичном савету су одлучили: пошто се никаквих јавних склоности на хоризонту не види, менаџер на одговарајућем економском факултету – ће бити идеално.

Часно је учила пет година и завршила. Радила у једној фирми, потом у другој. Испочетка практично као секретар, потом је почела сама да склапа послове, да води документацију. Колектив јој се свиђао, она колективу – такође. Највише од свега на послу је волела паузе – «сакупити се и поћаскати с девојкама». Будући муж је радио исто тамо као старији менаджер. Комплимент, којим ју је потом похвалио пред њеним родитељима био је: «Задивљујућа, савршено неискварена девојка:

Одмах је хтео да је ожени. Сви су говорили: теби се посрећило. Она није знала шта да мисли, и мислила је то што су сви говорили.

Он је био њен први мушкарац.

Родила је двоје деце, дечака и девојчицу, с разликом од годину и по дана. Другарице су се умиљавале, дивиле и завиделе. То јој је ласкало. Свиђало јеј се да одева децу и да им намешта дечију собу. Још је волела цвеће и садила га испод прозора.

Када су деца мало поодрасла, постало јој је досадно. Другарице су се поудале. Она је све то већ прошла. Муж јој је рекао: ако хоћеш да радиш, иди, унајмићемо дадиљу. Сетила се рачуна и папира са свог последњег радног места и одречно је одмахнула главом. Потом је открила за себе интернет. Тамо је било општење, свежи ветар нових светова. Но тамо су јој по први пут и рекли: ти свагда све радиш како ти говоре. Учитељи, родитељи, началник, сада – муж. А где је твоја сопствена личност? Замислила се: и на самом делу, где је она? Није успела да пронађе личност, зато су јој се на интернети одлично нашли тренинзи личносног раста.

Ишла је на један, потом на други и много тога забрињавајућег је открила. Показало се да она није прошла сепарацију од родитеља. Показало се да не воли сопственог мужа, него је просто к њему привикла. А он њу искориштава: породични дом је за њега удобна и сасвим не скупа гостионица с храном, потпуним опслуживањем, сексуалним услугама, да још у комплет улази и удовољење инстикта продужења рода. А шта је најстрашније: децу она такође, изгледа, не воли, зато што их не може прихватити «такве какви су» (последњи тренинг је био по редитељско-дечијим односима) и схватила је да покушава да на њих пребаци своје проблеме. Откривши такав свој личносни крах по свим правцима, успаничила се, почела је да истреса гнев на децу и на мужа. Муж јој је флегматично посаветовао да узме себе у руке или да се лечи таблетама.

Схватила је да треба хитно бежати некуд, спасавати се, иначе она тако никада личност неће ни стати и све истинске животне радости ће проћи мимо ње. На следећем новом треннингу (чини ми се «Откри у себи Жену») ватрено ју је подржала цела група.

Замислила се над разводом и поделила је своје мисли са другарицама и родитељима. Сви оне су дружно пришли у ужас и заповедили јој «да не говори глупости», «да размисли о деци» и да «отвори, напокон,  очи на реалност овога живота». Уверила се у то, да су сви њени ближњи против тога да она стане личношћу.

Ћерка је почела да гризе нокте. Дечак, предшколски узраст, почео да пишки у кревет ноћу. На консултационом сајту познати психолог јој је написао, да је за све крива њена неодлучност: она не може, нема смелости да се пројави, да учини корак ка себи, а деца страдају. Она не воли свог мужа, то је очигледно, значи треба га шутнути. Ми не живимо у епоху «Домостроја». На очним или скајп платним консултацијама психолог је био спреман да јој све појасни подробније.

Резултат слика за Где искать потерянную личностьУложила је децу у кревет, попила пола флаше ликера и, када је муж с касног састанка дошао дома саопштила му је да хоће разворд, зато што више не може све то да издржи. Он ју је угурао купатило, натерао је да се истушира, а потом сместио у кревет. Сам је легао на кауч у гостинској. Ујутро јој је било веома непријатно и стидно и хтела је да неког пошање у … (притом што она никада, чак ни као школарац, није употребављала нецензурну лексику) – то ли мужа, то ли тог психолога, то ли себе. Само мужа већ није било – отишао је на посао.

Постепено су њени приступи утихнули.

– Ако сте по личност дошли, нисте се обратили на право место! – одлучно сам јој рекла.

– А куда да пођем?

– Ну…Не знам. Можда к психоаналитицима?

– А то ће ми помоћи?

– Мислим, да не?

– А зашто?

– Ну, сами размислите: шта ће вам личност од психоаналитика?

– А како онда?

– Неправлно формулисано питање.

– А како је правилно?

Правилно је овако: шта се то дешава? (Све то време сам се опрезно суздржавала од смеха, чувајући потпуну озбиљност.)

– Да, да! Шта се то дешава?

– Понекад то називају «кризис тридесетих». У вас је то све усложњено још тим што нису прођени пар претходних кризиса.

– А шта то значи?

То значи да је потреба у ширењу (ширењу, а не сламању!) граница личног света апсолутно нормална за човека у вашем узрасту и положају. «Шта, сад ће тако стално да буде?! Ја се категорично не слажем! Треба се још тога достизати!»

– То јест, са мном је све у реду?!

– Безусловно. Ви сте од детињства по свим показаетљима били негде по средин. Тако вас је и «кризис тридесетих» сустигао практично одмах за јубилејем. Но, шта је још одиграло улогу: за све важне одговоре у свом животу ви сте привикли обраћати се куда угодно, само не к себи самој.

– То је зато што код мене нема личности… – опет се растужила.

download (1) Ма ради Бога! Баш та сама ваша изгубљена личност је и привикла… И док је развиће аутоматски ишло својим током, средина је све време одговарала удруженим хором: требаш јести, требаш учити, требаш радити, требаш се удати. А сада су се мишљења поделила, зато што, знате ли, у вашем узрасту већ «неко воли официре – а неко прљаве свиње». И управо та изненадна разногласност, једним мигом вас је сбила са утабане стазе. Што, у општем, и није тако лоше.

– То јест ја, може бити, ипак волим своју децу? – са надом ме је погледала својим поцрвенелим очима.

– Уопште није искључено, – напокон сам дозволила себи да се осмехнем. – Више од тога, може бити, да ви и мужа чак волите. Ви сте тако о њему говорили, да се он мени из ваше приче свидео, а то је, да знате, признак који даје наду за добру прогнозу.

– И шта ми је сада чинити?

– Опет чекате, да за вас одлуче?

– Не, не. Ви… Ну ви ми бар вектор наговестите у ком смеру да размишљам. Ако већ не да се са мужем разводим и да личност тражим.

Ви треба да по свом укусу изаберете допунски комадић света, који желите да поједете, да отворите уста пошире и из свих сила покушате да га одгризете и добро сажвачете. Ако успете, решење кризиса вам је у џепу. Ако не успете, покушајте још једном, с нечим другим. И још…

– Ја би хтела… Ја би хтела постати дизајнер. Бар тако, за себе.

– Одлична ствар.

– Мислите.

– Ја ништа не мислим! Ја, за разлику од вас, појма немам о дизајну! – притворно сам се расрдила.

– Да, да, схватила сам. Сама, сама, сама. Одлазим, одлазим, одлазим.

– Управо тако. Видите каква сте ви умница!

***

Таквих ствари у животу човека нема једна или две, но при свему томе ипак је то ограничен број. И пошто је корисно све их знати зараније! Ја би то увела као обавезан курс за старије разреде школе. А шта ми имамо! Многим данас предавају тамо неки безуман курс „опште психологије“. Недавно сам  покушала да нађем бар неке трагове у главама својих студената. Ни-че-га! И када сам их у очајању упитала: „Ну бар је нешто од њега код вас ипак остало?“ – девојка из прве клупе, часно ме гедајући у очи је одговорила: „Свеска са 96 листова“. Ето тако.

Извор: https://snob.ru/selected/entry/104480?v=1459510786

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.