„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део други)

(Овај текст је већ био објављен у мом преводу 19. јануара 2015.  Случајно сам наишао на други превод, који је вероватно и бољи од мога. Ранији текст «Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу)

„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део први)

Прича седма

На прагу собе за разговор су родитељи с девојчицом млађег школског узраста. Дете има очигледне симптоме физичке болести, али — „лекари ништа нису нашли“. Дакле, у питању је „урок“. Одмах је јасно да су људи номинално православни. Покушавам да видим каква је ситуација у породици, да ли су се обраћали „нетрадиционалним исцелитељима“ итд. Одговори су: „исцелитељима“ се нису обраћали, нико не пије, код куће је све у реду. Немам за шта „да се ухватим“. Тада сам замолио девојчицу да нацрта породицу и нешто по жељи. Кад су цртежи били завршени замолио сам је да причека на клупици напољу, и почео сам да успостављам дијагнозу на основу њих. Укратко, она је звучала отприлике овако:

„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део први)

(Овај текст је већ био објављен у мом преводу 19. јануара 2015.  Случајно сам наишао на други превод, који је вероватно и бољи од мога. Ранији текст «Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу)

Јеромонах Агапије (Голуб)

Кад ми приђе још једна у низу породица и упита: „Да ли можемо да попричамо с Вама?“ — скоро увек знам о чему ће бити речи. Ретко грешим. Сви имају исте животне проблеме. И ни социјални статус, ни ниво образовања, ни степен религиозности не играју већу улогу.

Главна питања су болести (укључујући алкохолизам и наркоманију) и неслога у породици. Често су ове теме међусобно повезане. Али, питања се не постављају директно. Прво се чује реченица: „Неко нас је урекао или је бацио чини.“ У складу с тим моле — за молитве за истеривање злих духова, за молебан, да им се чита Јеванђеље изнад главе, да се препоручи нека „светиња“, распитују се које молитве сами да читају.

Умеће договорити се у односима

Претходни чланци:

Прозбе, претензије и умеће договорити се у односима

Стидно замолити и страшно ако откажу

Аутор: Сухарева Екатерина Андреевна

Одсуство провере у узајамним односима

Људи често по умолчанију на њима својствен начин интерпертирају понашање и речи партнера са којим опште, чак не покушавају проверити и утаначити да ли су правилно разумели то што он на самом делу имао у виду – и на колико се то слаже са оним како се нама учинило.

У односима се ретко узима у обзир то да човек заиста може бити потпуно другачије устројен – да другачије мисли, да има другачије немере, а не оне које се нама чине. Често се не узима у обзир чак ни темперамент (ако сам ја живљег карактера, то не значи да син флегматик све ради споро мени у инат), или разлика у пројављивању пажње – ја те питам како код тебе иду ствари (вербални ниво), а ти предлажеш попити кафу (дејство), но ја то нећу знати да ценим, зато што МЕНИ тренитно није до кафе, и ТВОЈ начин изражавања пажње остаће незамећен. Умеће видети проблем не у партнеру и његовим «злим намерама», равнодушности, него у томе што смо различити – крајње је редка и веома вредна комуникативна навика, мада и није тако очигледна.

Стидно замолити и страшно ако откажу

Први део – Прозбе, претензије и умеће договорити се у односима

Ако у детињству није било прихваћено говорити о својим осећањима, или некога молити за нешто, или је уопште, било каква пројава тога да имамо потребу за нечим, била праћена унижавањем и одбацивањем од стране за нас значајних људи, код човека се неминовно формирају тешкоће с прозбама и отказима: и молити је понижавајуће (то је пројава слабости која се сматра за «дефект»), а још је страшније ако нам откажу . Манипулација дозвољава да избегнемо осећање рањивости, док нам осуђивачка или захтевна позиција дозвољава да осећамо како смо у праву, а не беспомоћни или зависни од неког. Плата за такву «победу» јесте неспособност веровати другом човеку.

У очекивању телепатије

«А зар јој и тако није јасно…?», «Чекам да он сам предложи», «Па зар је тешко било досетити се…»  и други слични изрази подразумевају, да ако би ме партнер с којим општим «истински» волео и бринуо се о мени, он би овладао приличним телепатским способностима и могао би да погоди шта ми је потребно и без сувишних прозби.

Прозбе, претензије и умеће договорити се у односима

Аутор: Сухарева Екатерина Андреевна

Део дијалога из кабинету психолога:

– А да ли сте Ви покушали објаснити мужу то, што с Вама просиходи и замолити га за помоћ?

– Зар је он слеп, што ли, и не види да падам с ногу?! И молила сам га двеста пута – тако сам и говорила: «Ако не будеш помагао око деце – развешћу се!»

Ако технички приђемо самој форми односа, а не садржају, они се састоје из серије узајамних дејстава. Зато при постојаном општењу с било ким на први план неретко испливавају комуникативне навике – они могу да буду недовољно добре, или могу озбиљно искажавати управо тај сами смисао који бисте хтели партнеру у општењу донети. У суштини, добра комуникативна навика – способност довољно тачно транслирати другом своје потребе/нужну информацију и/или утицати одређеним начином, установивши контакт или узајамно разумевање, ради благопријатних за обоје промена. Ако су измене после разговора угодне само једној страни, то је карактеристично за манипулатора. Неки људи сматрају да управо манипулације и способност «савити» другог, из добрих или и не баш добрих намера, и јесу признак блиставих комуникативних способности.

ОДА или родом из детињства…

Аутор: психолог Елена Викторовна

Алкохолизам – је болест целог система, породице. Често људи, одрасли у дисфункционалним породицама постају алкохоличари, зависници.

Било ком алкохоличару је познат осећај јаке жудње пити – та неиздржива жеља избавити се од неког неподношљивог унутарњег стања. Макар то било и ценом сопственог живота.

Алкохоличара на пиће тера не само стремљење ка задовољству. Понекад је пијанка – једини знан начин избавити се од унутарњег бола, пустоте и узнемирености. Разабирати се са узроцима таквог стања захтева дубок и дуг рад.

Постоје два пута и оба су потпуно пуномоћна:

Први – допити до дна и убедити се да од те пустоте која нас све више усисава и стремљења «не постојати», алкохол не спасава. Потом одатле испливавати, сад већ, на горком опиту многолетног пијанства, убедивши се да од пустоте на такав начин не можеш побећи.

Други – прихватити са вером то да опивши се, од себе нећеш побећи. Ја лично видим огромни смисал у удружењима ОДА.

Где тражити изгубљену личност – (о кризи тридесетих)

Предупређен – значи наоружан. Када се може причати деци о кризама разних узраста

Жена је хистерисала. Међутим, довољно опрезно, без претеривања. Нос и очи поцрвенеле, сузе су се лиле, прсти су пуцкетали, но шминка се још држала. Сачекала сам док се хистерија заврши, као што испод крова суседне зграде чекају да прође непогода.

Осећала се као заложник (талац) ситуације, маштала је да се извуче на слободу. О том, шта је то слобода и где се она налази, није имала ни најмање представе.

Чекала је од мене решења, ја решења, наравно, нисам имала.

Катерина Мурашова

– Ја више немам снаге! Овако се даље више не може! – громко је зајецала и подигла поглед према мени, очекујући потврдног климања главом (као и све жене склоне ка хистерији, волела је и умела да игра у тиму).

– Ма не, што ви. Потпуно све може да остане тако и даље. Чак ће, највероватније, тако и остати.

– Шта ви то говорите?!

– То шта мислим.

Бити самоуверен је – добро или лоше?

Аутор: психолог Катерина Мурашова

(Посвећено студенту Ивони)

На мом блогу се вечно разматрају туђи проблеми! Како одучити дете од компјутера, како ускладити односе с учитељицом или свекрвом. Хајде једном да размотримо мој сопствени проблем. А проблем је на самом делу важан и интересантан и често испливава на страницама мог блога.

И тако. Увереност у себе – то је врлина или недостатак? Као да је одговор једнозначан – наравно, врлина. Ту је и народно мишљење: «Види је, шта си тако несугурна у себе?» «Требаш бити сигурнија у себе!» «Знаш ли шта теби недостаје? Ти треба да развијаш увереност у своје снаге – ето шта! И тада ће код тебе да све да буде у реду!»

Катерина Мурашова

Писхолози о том не пишу у својим књигама и чланцима, постоје специјални, лако доступни тренинзи за «развој уверености у себе». Не знам шта они на самом делу развијају, но потржња је велика.

У «дечје-адолесцентским годинама све то је још много јаче изражено. К мени редовно долазе родитељи с јасно формираним требовањем: «Он је веома несугуран у себе. Како то исправити? Ми смо му говорили и говорили да је то неправилно и неконструктивно, да треба бити сигурнији у себе, и ништа не помаже. Можда можете нешто посаветовати?»

Равнодушност према животу

Малена девојчица Надја има проблема са здрављем. Сваки дан к њој долази доктор Михаил Петрович, којог она већ давно-давно зна. А понекад он са собом доводи још два доктора, непозната. Окрећу они довојчицу на бок, на стомак, нешто слушају наслонивши ухо на њено тело, гледају испод доњег капка. Притом, они некако важно уздишу, лица су им строга, и говоре међу собом на неком неразумњивом језику.

Потом прелазе из дечје собе у гостињску, где их је дочекала мама. Главни доктор – висок, сед, са златним наочарима – говори јој нешто озбиљно и дуго. Врата нису затворена и девојчица са кревета све може да види и слуша. Много шта она не разуме, али зна да се реч води о њој. Мама гледа на доктора уморним, уплаканим, широко отвореним очима. Главни доктор, опраштајући се, говори громким гласом: