Поглед на тему опраштања из још неколико углова.
Свештеник Валериј Шемчук
Одмах да напоменем да је корен псевдо-праштања – надменост, самољубље и гордост.
Понекад лако произносимо речи: «опраштам ти», када опраштања на семом делу нема, а речи се говоре да би надмено манипулисали човеком: «опраштам ти, и сада си дужан да урадиш то и то, и да ме у том и том слушаш». Тј. другим речима, говори се: «ти мрски човече, треба добро на кожи да осетиш своју грешку и не мисли да ћу ти то заборавити.» Или користимо речи: «опраштам ти» као оружје да увредимо и да се осветимо, када при том детаљно набрајамо причињене нам увреде, у нади да ће он потом страдати од осећања кривице.
Псеудо-опраштање се изражава у надменом понашању према увредиоцу, не имајући ни грама саосећања или састрадања. Такво нешто се може видети у супружничким односима, када жена говори да опрашта свом мужу за нанесену јој увреду, а на самом делу, у првој згодној прилици га укорева, вређа или унижава, пројављујући тако свој гнев на њему (или обратно: муж према жени). Тако да опраштајући другом, требамо обратити пажњу на себе и погледати, има ли код мене саосећања и састрадавања.
Понекад речи: «опраштам ти» значе «не мисли да ме можеш увредити.» У таквом приступу, где човек одриче да га је могуће увредити – пројављује се нарцизам и надменост над ближњим, тако да на самом делу наше несвесно говори: «ко си ти такав/таква, да би се ја на тебе вређао» Обратите пажњу да на тај начин пројављујемо надменост, уздижући себе над другим човеком.
Праштање и помирење
Опраштање не приводи увек к помирењу. Праштање је само корак на путу ка њему, зато што је истинско помирење условљено праштањем с обе стране и успостављањем поверења, што се најчешће не дешава. Најчешће је само једна страна спремна да се помири и обнови односе. Но то не значи да ми без помирења не можемо опростити.
Опраштање једно другом чак и обострано, понекад нажалост не значи да ћемо се вратити к пређашњим односима. Тек с временом, с успостављањем поверења, односи могу постепено да се врате на она почетна.
У опраштању ми не очекујемо само то да се ослободимо од гнева у себи. Ми опраштамо не ради тога да би се ослободили од негативних емоција, на уметан начин развијајући позитивне емоције.
Ми не постајемо неутрални (равнодушни) према увредиоцу: «не занимаш нме, и држи се даље од мене» – то није опраштање.
Опраштање не умањује меру тог што се десило; оно мења наш поглед на човека, без обзира на то што нам је он учинио.
Опростити – не значи извинити, или попуштити увредиоцу у његовом злу делу. У таквом случају ми се миримо са злом (попуштамо злу), подвргавајући себе и других насиљу. На пример, супруга се редовно подвргава насиљу мужа, њега извињава и себе окривљује, што је сама раздражила мужа и на такав начин га подстакла на његово насилно понашање. Такав приступ даје изопачену слику о праштању и ми почињемо да мислимо како опростити значи – дозвољавати над собом унижавање и насиља. У таквом случају наше оправдавање оног ко нас је увредио, није опраштање, зато што настављамо да живимо са својим ближњим под терором, у страху и нелагодности, а не у љубави и поверењу.
Опраштае не значи ни то – просто прихватити увреду као факт и ићи даље кроз живот, не обраћајући пажњу на бол.
Бол је као траг после дубоке ране, тако да и праштајући, треба да схватимо да се увреда и бол неће заборавити. Па и покушавати просто заборавити и одрицати увреду није корисно. Насупрот томе, ми треба да схватимо себе у тој увређеонсти, осазнати да су нам нанели бол и да имамо право да осећамо бол, увређеност, и гнев. Но, у ком сверу ћемо да управимо енергију гнева или негодовање зависи од нас. Можемо је управити на унижавање и вређање ближњег или на обрбу са грехом, на борбу са својим его, са својим већ формираним навикама.
Ми не можемо намерно, својом вољом, да изменимо своја осећања. На пример, старајући се успокојити себе и раћи себи сто пута заредом: «нећу да се гневим», зато што то може да доведе до сасвим супротног разултата. Но шта ми можемо – ми можемо да учинимо неке дејства која могу да промене наше мишљење. Можда ћете се задивити томе, како се наша осећања могу изменити као одговор на наша дејства. На пример, када не гледајући на наша горка осећања ми с усиљем чинимо први корак к помирењу, но зато се после тога појављује радосно олакшавајуће и светло расположење.
Довољно често нам се у процесу опраштања открива да, на самом делу, ми и нисмо били жртве неправде, него смо стали жртве своје неразумности, сумњичавости, свог неправилног погледа на ситуацију.
Опраштање – је једно велико искуство које на нас силно делује и који је способно да нас исцели од узнемирености и преживљавања, и може много помоћи нама и човеку којем смо опростили. Опраштање помаже да се ослободимо од сопственог емоционалног затвора у коме се можда годинама налазимо, оно нас поставља на нови пут живота. Више нећемо да се сматрамо нечијом жртвом или да се мучимо под утицајем трагичних околности.
http://www.pravmir.ru/v-moix-rukax-proshhenie/
Зашто је тешко помирити се?
Психолог Купрејкина Јулија
Људи мисле да помирити се, значи – изгубити свој понос, унизити себе, признати само своју кривицу, чинећи тако партнера невиним за учињено. На самом делу, мирити се – значи демонстрирати своју зрелост и спремност на грађење озбиљних односа. Човек који се мири, занима лидерску позицију, зато што је покренуо процес «крпљења» односа.
Измирити се бива тешко када је одсутно схватање, због чега нам је други потребан. Људи се и не мире, зато што не разумеју, због чега су они једно другом потребни.
https://www.b17.ru/article/kak_pomiritsja/
Познај себе 