„Увреда: не могу опростити – шта да радим?“

 

Марина Филоник

Лекција-беседа о томе како и ради чега смо се увредили? Показало се да је увредђеност – дечија навика коју је могуће победити. 

Ми се сами мучимо од своје увређеноти и не можемо да опростимо, тешко нам је налазити се пореде лако увредљивих људи. Али ако је увредљивост – својство карактера стечено у детињству, значи да је то могуће исправити и олакшати живот себи и другима.

Како у увређености увидети манипулацију? Како да се родитељи понашају с дететом па да не провоцирају код њега развој уврдедљивости?

Психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института развоја образовања Марина Филоник.

Да ли су гнев и жалост увек лоши?

Вероватно нам је свима познато да, када се неко увреди на нас, ми се осећамо криви. Тако настаје веза између увреде и осећања кривице, када на вас пребацују кривицу и ми је невољно прихватамо мада објективно можда и нисмо криви.

Зато предлажем да тему увреда размотримо са две стране: шта да радимо када смо ми сами увређени и како да се понашамо према онима који се стално налазе увређени због наших поступака?

Шта је то увреда (увређеност)? Увређеност је двострука реалност, њу прате два главна осећања: гнев према увредиоцу и жалост према себи. Ја јадан и несрећан, а он, неваљалац је против мене. Или чак – сви су против мене.

Одмах да се оградим, а то је веома важно, да се неретко срећу и случајеви када човек искрено не осећа ни љутњу на друге, ни жалост према себи, а притом су човеку објективно нанели много зла. А он говори: ма не, нико ме није увредио нити се осећам увређен.

То се посебно честа ситуација у хришћанској средини и код мене је много таквих клијената који у сличним случајевима говоре: „Да, можеш мислити, ништа страшно, то је мој крст а он је мој ближњи, опраштам му, ја њега волим“. Човек изговра те речи желећи да сам себе убеди у то што говори, док иза таквих речи стоји само неспособност човека да осећа, игнорисање реалности и истине, да је њему ус твари веома болно.

Ако се у таквом човека почне будити жалост према себи и љутња према увредиоцу, иако такво самосажаљење и љутња уопште нису похвална осећања, то ипак говори да је човеково срце почело да се топи. То је први корак на путу к  искренијем, човечнијем односу према себи и према другима. То је уједно и први корак на пут ослобађења од увреде. Јер немогуће је ослобађати се од оног чега нисмо свесни. Ако ја не осећам своју увређеност, ако не видим свој гнев, сматрам да је код мене све у реду, онда не постоји ни предмета за рад над собом и својим проблемом. А за хришћанина тада нема разлога за покајање: за шта да се кајем, ја и тако све волим и свима опраштам.

Увређеност је невољно осећање

Сви знају да је „лоше“ вређати се (увредити се). Али увређеност је осећање и оно се не појављује нашом вољом и жељом. Човек себе увек једноставне затекне већ увређеним. Овде нема акта избора. Не бива тако, да смо размислили и изабрали: „а увредићу се на њега“. Наравно ми можемо тако рећи, деца тако неретко и говоре када несвесно прибегавају манипулацијама (касније ћемо нешто рећи и о том), али само осећање увређености, као и било која друга емоција – радост, гнев, страх – појављује се без наше воље. Наше сазнање само фиксира осећање које се појавило.

Резултат слика за Обида: не могу проститьУ раду с верујућим људима бивају случајеви када човек веома укорева себе: „ужас, увредио сам се на брата; љут сам на њега!». Нажалост, таква осећања се код нас појављују, али ми можемо да пратимо њихово појављивање и да се трудимо како да им одолимо. Није толико важно што се у нашој души појавио гнев, љутња и остало, колико је важно то, шта ћемо ми даље са тим да радимо. Зато би тачније било поставити питање не – како да научимо да се не веђамо, него – како да будемо свесни своје увређености и какос е из ње извући.

Увређњност није урођена емоција

Сада неколико речи о том како се увређеност развија. Прве увређености се појављују у детињству, али она није урођена. Код одојчади нема увређености, мада бивају емоције гнева, одбојности, када им дајеш нешто што им се не свиђа. Малена деца такођер не умеју да се увреде. Лака увредљивост је у ноком смислу навика, стечена, која је постала својство карактера, што занчи да га је могуће кориговат. Дете с узрастом постепено учи да се вређа и пре свега учи се томе од својих родитеља.

Привешћу пример. Вању је у дворишту ударио дечкић. Шта осећа Вања? Фактички он осећа бол и љутњу на оног ко га је ударио. Он трчи кући, прича мами и слуша следеће: „Јадни мој Вања, Перица га је увредио, ај ај ај, није смео то да уради. Мама ће њему показати“. Или било које друге мамине речи, смисао којих је за Вању јасан, корисно је увредити се. Он схвата да захваљујући увређености могу се достићи одређени циљеви, ако другом покажеш како ти је лоше и да је за то крив неко други.

Посебно је удобно вређати се на брата или сестру и на такав начин добити више пажње од родитеља, више подршке, љубави, њежности… зато што је он лош, он ме је увредио, а ја сам – жртва, и мене треба жалити, тешити, ја сам – добар.

И један од савета родитељима састоји у томе да је важно заузимати неутралну позицију у односу на ситуације дечијих увреда – не ступати у коалицију са једним од деце. Такво искушење увек постоји, често чак и независно од узраста детета. Често се због манипулација са увредама у породицама појављују разне коалиције – мама и ћерка против оца, мама и син против оца и ћерке итд. То подстиче детета да се још више вређа, за сваку ситницу и формира навику да се вређа.

Лака увредљивост као тип понашања се формира и утврђује у узрасту од две до пет година. То је узраст посебне осетљивости психе на емоције увреде. Традиционалан начин дечје увређености, с којом сте се вероватно многи сретали: „ако то не урадиш, наљутићу се на тебе, (тј. увредићу се)“. И то се може чути не само од деце, него и од родитеља, од мамица. Дете се томе учи од мајке. Учи се и на улици, дечјем вртићу, школи, где деца научивши се од родитеља „потребним речима“, понављају их једно другом.

Постепено увређеност постаје регулатор односа, када је потребно нешто добити не тражећи директно, него с лукавством. Ми ћемо се још вратити теми „увређеност као манипулација“, када се увређено дете ништа не говори, већ само стане у неку ћутљиву позу – ја сам се увредио и ти си дужан да погодиш шта ја желим и да то урадиш.

Увредићу се и на тај начин ћу да избегнем одговорност

У адолесцентском узрасту увредљивост као начин понашања се још више учвршћује. Адолесценти често намерно показују колико страдају од чега такође извлаче корист, често да би окривили другог човека и избегли одговорност. Веома је удобно показивати другима – погледајте како сам јадан и несрећан, како ми је лоше и зато сада треба да радите оно што ја желим.

Таквим инфатилним формулама се неретко користе и одрасли у међусобној комуникацији, нпр. жена када говори: „Он ме не воли и зато сам ја тако несрећна“. Сећате се комбинације „увреда-кривица“ од које смо почели наш разговор. Као правило, увек када се један вређа онај други поред се осећа кривим, чак ако он на самом делу и није крив. И то је веома удобно за човека који се увредио. Зашто?

Постоји мноштво користи. Ако ја кажем овако – «он ме не воли и зато сам несрећна», то онда значи да сам ја невина жртва, не могу ништа изменити. Овде је веома важан тај моменат – од мене ништа не зависи, ја не могу ништа да урадим, је сам несрећна, а други је кривац, агресор, узрок свих зала. И ја могу да продужим да страдам, не покушавајући да се разаберем, не загледајући се у себе, не трудећи се да поправим односе! Ако је други крив – његова кривица оправдава моју непредузимљивост, а њега ја не могу изменити.

Како раскинути тај чвор: увреда-кривица? Уместо да оправдавамо своју неактивност можемо почети од тога да директно и спокојно кажемо човеку о својим осећањима и о томе, са чим конкретно нисмо задовољни. Између осталог, да кажемо и о свом гневу. Други корак ће бити ваша прозба-предлог: искрено, директно да кажете човеку, какав његов поступак или реч у таквој ситуацији вас не би увредио, а могао би да угаси конфликт? Шта ви од њега очекујете?

На пример: „Ти знаш да ме љути када… ми већ неколико година живимо заједно, а ти сваки пут заборављаш да угасиш светло у купатилу. И ја сваки пут ћутим, стиснувши зубе – али, искрено, то ме јако раздражује. Ја бих те молила, ако можеш… да светло ипак гасиш?“

Привела сам прост пример, чисто као шаблон. Ми на такав начин не оптужујемо другог човека, не осуђујемо га и, уопште, не говоримо о њему, какав је он, него – о себи: ја гневим када он поступа тако и тако, и радоваћу се ако буде поступао овако.

Испоставља се да је такав једноставан разговор веома тежак задатак за нашу културу. Овде је потребна и смелост, и смирење, чак и неко умањење себе, да би се пошло на директан разговор, без манипулација, искрено.

Уместо тога како обично бива? Читајте у наставку.

Извор: http://www.miloserdie.ru/article/obida-ne-mogu-prostit-chto-delat/

2 thoughts on “„Увреда: не могу опростити – шта да радим?“

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.