О растајању с илузијама

психолог Лариса Вертишева

Веома често се у различитим психолошким чланцима сусрећем с призивом на растајање са илузијама. То обећава оздрављење и истински живот, потпуну осмишљеност и радост. То је тачно и није тачно истовремено.

Из сопственог опита сам убеђена да је, избавити се од илузија, могуће само тада, када је код тебе накупљено довољно неопходног ресурса, како би могао прихватити ситуацију онаквом каква јесте, у свој њеној страшној истини. Зато што се истина показује управо као страшна, а понекад и неиздржива, иначе ми не би ни бежали у спасавајућу илузију.

Хоћу да се научим, да је сам разумем

Две стране договорног процеса селе су на супротне стране стола, а међу њима као неприметна сенка поместио се преводилац. Сви су ћутали.

Он је почео први.

– Ја тебе волим.

Она се сва стресла, но преводилац Јој је дао знак и рекао:

– Он говори: «Ја имам стрпљења, спреман сам да те саслушам и покушам да те схватим».

Она се насмејала и с горчином одговорила:

– Ти си увек умео лепо да говориш, а самих дела ја од тебе, вероватно, никада нећу дочекати.

Преводилац се окренуо к Њему и казао:

– Она је рекла: «Ја тебе такође волим. Само ми је љубав помогла да издржим све ово».

Он је заговорио, и у Његовом гласу је звучала мука.

– Ја више тако не могу. Шта год да ја радим, теби се не свиђа. Ти ме све време критикујеш.

Преводилац се опет окренуо према Њој и казао:

Како критиковати мушкарца?

Психолог Сераја Марија

По мом мишљењу ова тема је веома актуелна, не прође ни дан, а да се на консултацијама не дотичем те теме.

 

Пет основних мисли:

1. Директност критике, на пример: «неправилно држиш дете», ја чак мислим да то и није критика, него покушај жене да се само-утврди, да продемонстрира своје превасходство (надмоћ) над мушкарцем! Наравно, жена држи дете «исправније», она просто проводи више времена са њим, код ње је боље формирана навика. Немојте се задивити ако мушкарац с временом уопште престане да узима дете на руке. Ако животу детета ништа не угрожава, прећутите! Или замените фразу: Драги, гледај, овако ће ти бити удобније држати.
2. Не прелазите на личност. Критика треба да је управљена на поступак, а не на личност. Замените фразу «теби је све свеједно» на «у даној ситуацији би хтела да више учествујеш»
3. Критика – ради критике. Засипајући мушкарца гомилом претензија, знајте да, полсе друге он престаје да их слуша. Овде би требало да одговорите себи на питање: Који је мој циљ? Дали ја просто само желим да избацим напоље своје негативне емоције? Или желим да коригујем понашање вољеног? Боље је да изаберете за разговор једно своје незадовољство и спокојно га опсудите.
4. Упоређивања. Мушкарца уопште не мотивише то што муж Ваше пријатељице зарађује више. Мушкарац рачуна да, ако је други бољи, значи он Вам је и портебан. Треба да говорите о добрим странама Вашег мужа и на њих да стављате акценат: Ти си најбољи мајстор у својој радионици, хајде да размислимо, шта би могао да урадиш, па да постанеш надзорник?
5. Насамо. Не би требало да се руши ауторитет мужа, тим пре пред сведоцима, нарочито пред децом. Разматрајте сва питања удвоје. Нека друштво стекне утисак да имате најбољег мужа, па Ви сте га и бирали!

https://www.b17.ru/article/seraya/

Опраштање и псевдо-опраштање

Поглед на тему опраштања из још неколико углова.

Свештеник Валериј Шемчук

Одмах да напоменем да је корен псевдо-праштања – надменост, самољубље и гордост.

Понекад лако произносимо речи: «опраштам ти», када опраштања на семом делу нема, а речи се говоре да би надмено манипулисали човеком: «опраштам ти, и сада си дужан да урадиш то и то, и да ме у том и том слушаш». Тј. другим речима, говори се: «ти мрски човече, треба добро на кожи да осетиш своју грешку и не мисли да ћу ти то заборавити.» Или користимо речи: «опраштам ти» као оружје да увредимо и да се осветимо, када при том детаљно набрајамо причињене нам увреде, у нади да ће он потом страдати од осећања кривице.

Псеудо-опраштање се изражава у надменом понашању према  увредиоцу, не имајући ни грама саосећања или састрадања. Такво нешто се може видети у супружничким односима, када жена говори да опрашта свом мужу за нанесену јој увреду, а на самом делу, у првој згодној прилици га укорева, вређа или унижава, пројављујући тако свој гнев на њему (или обратно: муж према жени). Тако да опраштајући другом, требамо обратити пажњу на себе и погледати, има ли код мене саосећања и састрадавања.

Погледати на човека очима Бога

Праштање није акт, него процес који се састоји из неколико етапа. Продужетак лекције «Увреда – не могу да опрдостим».

Четврто: опраштање у контексту вечности

Марина Филоник

Наша парохијанка Татјана Рјабинина је на једној из конференција говорила: «праштање је природно, ако се замислимо о смрти». Наравно, наш бол је реалан, истинит, тешко нам је, не можемо да носимо дргуог човека, толико нам је зла учинио, – просто кошмар.

Но, ако успемо да се дубље замислимо и погледамо на ствар у контексту вечности – а не у контекст наших, са њим, садашњих односа. Када и он и ја приђемо к Богу, и … шта тада? Зар ћу ја на прагу вечности рећи Богу: «Знаш ли, он је то све, све је то он мени учинио – Ти му то тамо урачунај, молом»?  Шта ће бити са нашим срцем када се нађемо на том рубу вечности?

То је таква материја да ми, наравно, није једноставно о том говорити, но у исто време, све је то тако важно за нашу тему. Ту се открива таква битијна (егзистенцијална) истина, само ако можемо на тај начин погледати на те људе који нас вређају.
Овде може помоћи и сећање: а да ли је код мене било нешто добро везано с тим човеком? Јер се ми најчешће вређамо на своје најближе, на оне који су нам посебно драги, и постоје разлози због чега је то тако. Ми се вређамо на оног кога много волимо, и понекад бива корисно просто прекључити пажњу с гадости које су се деслиле, на сећања о нечем добром и лепом што ме са њим веже.

Поучна прича о том како је важно не стидети се задавати питања

 

Ухватио Дракон у шуми вука и говори му:

– Гледај, записујем: „Вук, сиви, један комад“. Данас ћеш да дођеш код мене на обед да те поједем. Јеси ли разумео?

– Разумео.

– Имаш ли питања?

– Немам.

Отишао вук, сав утучен.

Иде даље Дракон по шуми. Ухватио Лисицу.

– Гледај, Риђа записујем: «Лисица, риђа, репата, један комад». Данас ћеш да дођеш код мене на обед да те поједем. Јеси ли разумела?

– Разумела.

– Имаш ли питања?

– Немам.

– Пошла Лија, сва се савила.

А Дракон иде даље. Ухватио Зеца, говори:

– Гледај Зубати, записујем: „Зец, сиви,  дугачке уши, један комад“. Сутра ћеш да дођеш код мене на доручак, да те поједем.

-Јеси ли разумео?

– Разумео.

– Имаш ли питања?

– Имам.

– Говори!

– А може ли, да се не доће?

– Може. Пре-цр-та-вам!

https://vk.com/wall307848081_505

Посвећено Нади-чоколади.

Нада чоколада

 

Да ли је могуће научити се опраштати?

Могуће је, ако се према опраштању будемо односили као процесу који се састоји из неколико етапа. Немојте да прескачете степене, – саветује Марина Филоник, хришћански психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института за развој образоваења.

Марина Филоник, хришћански псохолог

Праштање није акт, него процес који се састоји из неколико етапа. Продужетак лекције «Увреда – не могу да опрдостим».

Шта значи – опростити?

Владика Антоние Сурожски је у једној од својих беседа о праштању рекао: „Опростити не значи заборавити; опростити значи са састрадавањем, с болом у души рећи: „Када дође страшни суд, ја ћу устати и рећи: не осуди га Господе!“.

У томе је чини ми се квинтесенција (суштина)  теме праштања. Њена крајња тачка и један од услова. Зато што се ми овде вређамо једно на другог, док увек постоји друга димензја из које се све види по другом.

За мене је у теми о праштању веома важна мисао коју би хтела да донесем до вас: праштање – то није акт, него процес. Зато што код чевека често постоје требовања, везана за праштање: ја сам дужан опростити. Но како? Часан човек, који сам себе добро разуме, схвата да, опростити чисто снагом веље – није могуће. И мислим да смо се многи због тога овде и сабрали, зато што знамо из опита како уопште није једноставно опраштати. Ми покушавамо, ми може бити хоћемо, но не можемо. И то је важно прихватити… то је – реалност.

Праштање није просто процес, него процес дуготрајни. И ту је важно, јесмо ли ми у процесу или смо у застоју? Да ли се варимо у својим преживљавањима, у жељи да се осветимо, казнимо другог, или смо ипак на путу, ипак желимо да се тога ословодимо?

Важни услови опраштања

Живот без жалби

Свештеник Вилл Боуен (Will Bowen) изучавајући људе и њихово понашање дошао је до закључка да, од тог шта и како ми говоримо, зависе наше мисли, а оне опет утичу на наше емоције и поступке. Показало се да се сви ми веома често жалимо, оговарамо, критикујемо. Не верујете? Онда проверите!

Вилл Боуен је предложио свима који желе да измене свој живот у бољу страну, да надену љубичасту наруквицу и да у току 21-ог дана живе без жалби, критика, оговарања и незадовољства. Ако би у току тих дана човек заборављао и изговарао „забрањене“ речи, дужан је да пребаци наруквицу са једен руке на другу и да почне одбројавање дана изнова. Продужавати тако све док се наруквица не задржи на једној руци 21 дан заредом. Ефекат таквог експеримента превазилази сва очекивања!

Људи који су прошли тај експеримент су се променли до непрепознатљивости. То није остајало незамећено ни од околине и већ су се њихови другови и ближњи подкључили том експерименту, навлачили су наруквицу и неизоставно се мењали на боље.

Зашто је тако прост метод, као што је живот без жалби, тако ефикасан?

Као прво – важно је само настројење. Већ с момента када се пробудите ви знате да не смете говорити о негативном, а најбољи начин за то јесте – почети примећивати позитивно у себи, људима који вас окружују и у свету уопште.

Као другио – расте самоконтрола над собом, својим мислима и оним шта гооврите, а то је веома важно за сваког човека. Сада се ви само учите, но сваким даном ћете постајати све свеснији.

Као треће – за време тог експеримента сазнаћете много новог о себи, о свом начину размишљања и начину живота.

Скоро да већ сви знају о сили позитивног мишљења, но жалби на живот и незадоовљства из неког разлога не постаје мање.

А ви ћете се одлучити на такав експеримент?

Извор: https://vk.com/topic-34562829_28746282

Пошто је данас недеља праштања, издвоио сам неке раније текстове о праштњу. Опростите и мени.

Опростите свима.

Праштање – Гордињице моја…

Нећу да опростим – сказка од Елфике

„Увредити се – то је агресивна реакција“

Праштање, помирење и поверење

Непраштање – суд без адвоката

Како увређеност постаје манипулација?

Први део „Увреда: не могу опростити – шта да радим?“

Ја се вређам и чекам како би се други осетио кривим, а то ће значити да сам ја у праву. То је опет веома удобно – зато што је он сам дужан да се досети шта треба да уради. А ја ћу – да чекам.

Таква инфатилна позиција – је чест сиже у романтичарским односима, када девојка машта да јој момак поклони одређени цвет у одређени дан, или да је зове толико често, или да купи карте за одређени театар – но она о том ћути, убеђена да ако је он воли – сам ће се досетити.

Чак и у породицама с не малим стажом тај сиже се на дуго задржава: ако воли – дужан је да се досети, зашто да му говорим? И тако не идем на директоно појашњење, на директну комуникацију, него се манипулативно вређам. А бедни мушкарац је дужан да погађа: почео је да ради на два посла, новац зарађује – а она и даље незадовољна. А она је незадовољна, показало се, зато што је он мало врмена кући. Но уместо да каже, надима се и окривљује свог мужа.

Овде постоји још један момент: увређеном човеку је немогуће прихватити да други човек чини не оно, што би се њему хтело. Ето, ја желим да он на такав посебан начин пројављивао пажњу према мени – а он то не ради. Тешко ми је да се са тим помирим, а директно га не могу замолити. Боље је овако, ја ћу се увредити, а он нека се мисли.

„Увреда: не могу опростити – шта да радим?“

 

Марина Филоник

Лекција-беседа о томе како и ради чега смо се увредили? Показало се да је увредђеност – дечија навика коју је могуће победити. 

Ми се сами мучимо од своје увређеноти и не можемо да опростимо, тешко нам је налазити се пореде лако увредљивих људи. Али ако је увредљивост – својство карактера стечено у детињству, значи да је то могуће исправити и олакшати живот себи и другима.

Како у увређености увидети манипулацију? Како да се родитељи понашају с дететом па да не провоцирају код њега развој уврдедљивости?

Психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института развоја образовања Марина Филоник.

Да ли су гнев и жалост увек лоши?