Развести се или не?

(Посвећено мом брату Марку који је у разводу)

„Ако сам те увредио? То је за твоје добро! Имаш прилику да се смираваш!“ И други „православни“ проблеми.

Шта је разлог да се људи разведе? – Беседа протојереја Александра Дјагилева.

 

– По вашем мишљењу, срећан брак – то је реалност? Када је он могућ? То јест с Богом – разуме се, да да, а без Бога, да ли људи својим силама то могу достићи?

Отац Александар:

– Гледајте, Господ је осуђивао фарисејство. При чему је Он користио термин «лицемери» (Лк. 11:44; 13:15)  и позивао је да се чувамо лицемерја (Лк. 12:1). Лицемер – ко је то? υποκριτής, «који носи маску». Лицемерје је могуће и у односу на Бога: спољашња побожност (набожност) при унутарњем «ма ниси Ти мени потребан, само Те се ја бојим, па ћу такав и бити, изображаваћу да сам праведник». Лицемерје је могуће и у породици, када људи из неких разлога покушавају да изобразе како је код њих све у реду.

Бива да за људе говоре да живе «ко једна душа», «код њих уопште нема проблема», или они сами говоре «код нас нема проблема»,  – највероватније је (не кажем да је тако увек, него најчешће) да имамо посла с лепим маскама. Привид срећне породице јесте тај да – у тој породици, ма како то чудно звучало, бивају конфликти, но та породица их уме решавати и остајати срећна, без обзира на неслагања, без обзира на тамо нека спорна питања.

Када постоји искреност код супружника, тада је могућ и искрен брак. Када нема искрености онда ће то бити само благочестива спољашњост. То је унутарње стање, које на самом делу зависи од унутарњег настројења сваког човека у тој породици. То уосталом није толико породични, колико духовни проблем.

Ствар је у томе што је маска – задржавајући фактор. Када је унутра једно – можда ври, – а споља је друго. А бесконачно суздржавати своја осећања, уопште их никако не показивати или показивати, не то што је на самом делу, човек не може. Раније или касније ће доћи до праска.

Но у каквој ће то форми да се деси? Он може бити просто у виду снажног емоционалног излива. Може да буде у виду супружничке прељубе, изненадног одласка у алкохолизам. Какви још сурогати бивају код нас? Може бити нешто угодно: игроманија, пролазни флерт. Радохолизам, одлазак у посао – је такође један од начина. То јест, ја сам као благочестив. А у ствари – не желим да те видим. Што те ређе виђам – то боље.

– Ја баш и не разумем како је све то могуће. Човек као да себе убеђује, да је срећан? Но његова ће душа свеједно давати сигнале, да му је досадно, да је усамљен, да је несрећан.

Отац Александар:

– Ту се уопште може дуго расправљати о томе шта је то срећа. Да ли је срећа нешто што непрекидно траје или су то неки блесци емоција?Да ли је срећа волети и бити вољен, ако гледамо из угла породичних односа? Но не само то. Неопходно је испунити и друге потребе: безопасност, прихватање, аутономност и принадлежност.

(…)

Мужеви су дужни да воле своје жене. А жена – да се боји свог мужа[1]. Није муж дужан да жену натера да га слуша, него је жена дужна да себе суздржава у односу према мужу. Зато што је њен задатак – ићи за-мужем[2], не испред мужа, него иза мужа. Жена је у стању да искочи испред, она то може урадити, но њој самој ће бити горе од тога.

(…)

– Шта радити у случају да муж по складу свог карактера просто-напросто не може да сноси одговорност (за породицу)? Инфантилан је, слабог карактера, слабовољан. 

Матушка Љубов (жена оца Александра):

– Значи он је узалуд ступао у брак. Просто није спреман. Треба га пажљиво узрастати. И потребно је престати радити послове уместо мужа. То јест не треба: «Ој, овај мој је тако инфатилан, и зато ја сама идем у набавку, и спремам јело, и …» То и јесте бити «испред мужа».

– Потребно је просто престати дејствовати.

– Свеједно се ништа не мења?

– Потрпи годину дана (не дејствујући).

– Трпим већ годину, и ништа се не дешава?

– А ви сте сигурни у то да ви не дејствујете? Или вам се то само чини? За годину дана сваки психолошки урачуњив човек ће почети дејствовати. И ако видимо, да мушкарац годину дана ништа не ради, значи он у принципу није способан да буде супруг, отац. И налазити се у браку са њим, мени се чини да ће само још више осакатити ситуацију, а не спасити. Ја сам за часност.

– Сурово (одговор новинар).

(…)

На занятиях "Счастье навсегда"

Када мама постане ташта

Отац Александар:

– Могу да испричам из сопственог искуства. Жена и ја нисмо на време изашли из родитељског дома. Родио сам се у породици у којој су под истим кровом живели мама и отац, бака и деда – мамини родитељи. Нажалост, отац ми је умро када ми је било 12 година. Касније када сам завршио школу, универзитет и оженио се, ја сам просто само препливао из породице моје маме у породицу моје супруге. У некој етапи код нас су се појавила деца. А када су се појавила деца изаћи је постало још теже. Док смо били само нас двоје, било је једноставније одселити се, но изнутра нисмо били спремни на то. Тако нам је било удобније, комфорније. Љуба (моја жена) је такође навикла да живи с родитељима: мама и тата су поред, помоћи ће, указати како треба.

Но, с друге стране, почели су проблеми. Када бака и деда у присутству детета могу да промене одлуку оца, када оцу упућују укоре, примедбе и замерке, када је отац принуђен да се редовно оправдава и, буквално, за сваку глупост да тражи дозволу, периодично добијајући отказ. У таквим случајевима се у очима детета руши ауторитет и оца, и маме, и деде и баке. Такав отац није у стању да постане домаћин куће, да осети своју одговорност за судбину породице. Испада да је отац – просто још једно дете у породици маминих родитеља.

Да нам је то неко објаснио на време, могуће је да бисмо испочетка све другачије поставили. Но пример моје породице откуда сам потекао, где су такође живела заједно неколико покољења, указивао ми је да је то нормално, да тако треба бити. Зато сам трпео и смиравао се, чак сам сматрао да је то добро с хришћанске тачке гледишта. На самом делу, сада могу рећи, да је то озбиљно успорило мој развој личности. Добро је што смо заједно, кроз дијалог једно с другим, успели да решимо тај проблем и да предузмемо одређене мере. Узели смо стан на хипотеку, преузели одговорност само да би живели као одвојена породица…

– Односи с родитељима су свагда камен спотицања. Ту бивају два варијанта: или је, рецимо, свекрва просто дојадила својом помоћу (то јест може без прозбе да «чини добро»). Други варијант, када мама све време исподтиха «упреда» ћерки: «А тај твој, погледај, ништа ти не помаже, и плата му мала». И ћерка почиње да верује мами… Шта с тим радити?

Матушка Љубов:

– У психологји постоји појам границе: границе треба да постоје код сваке личности. Свака породица треба да има своју границу. Оно што је наше и ми ту никога не пуштамо. Но на почетку човек треба сам за себе да схвати те границе. Он је најпре сам са собом дужан да се разабере.

На пример, моја свекрва страда од «чињења добра» другом. Донела ми је тамо неке крпице, и још што-шта мени непотребног. Ја је нећу увредити, заблагодарићу јој. Можда ћу однети у парохијску заједницу, можда ћу и оставити за себе. Но ја знам, да је у сферу наших односа свеједно нећу пустити. И јадна је та мама која саветује ћерки да обрати пажњу на недостатке мужа, и уопште, ако се активно меша у ту породицу. Иста та њена ћерка, када остане сама (без мужа), казаће да јој је она живот упропастила.

(…)

Отац Александар:

Када су се у нашој породици појавиле границе, чак и док смо живели у истој кући са њима, ма колико се чудно чинило, односи са таштом и тастом су постали много бољи. Управо када је појашњено «овде је све –наше, а овде – ваше».

Ма колико да ћерка воли своју маму, не сме дозволити мами да се меша у лични живот мужа и жене. Наши односи су – наши односи, у њих је пут затворен свима. Уопште за све: и другове, и рођаке.

– А ако се мама љути?

Матушка Љубов:

– «Мамице, извини, опрости молим те! Веома те волим и уважавам, но дозволи ми да се ја сама разаберем са својим мужем!» Даље је избор на мамици: увредити се или се не увредити, на крају крајева. «Мамице ако ти буде потребна помоћ – зови! Но ту тему не чачкај, молим те! Довиђења!»

(…)

– Хајде да попричамо о улози деце у породици. Простије говорећи, деца су центар породице или не?

Матушка Љубов:

– Наравно да нису. Но у пракси дешава се нешто интересантно: људи до ступања у брак расту, развијају се, граде себе као личност. Опа! Родила се деца, и готово. Мене нема, сад имам децу, ја живим ради њих, ја све за њих. А то изопачава и одрасле, и децу. Нама се веома свиђа јерархија које се придржавао психолог Михаил Ефимович Литвак. На првом месту, ма како чудно изгледало, код човека увек треба да буде он сам. То јест, ја сам дужна да јасно схватам шта се са мном догађа, какво је моје духовно стање, куда треба да се крећем, шта да радим, како треба да се реализујем у животу да бих искористила од Бога ми дане дарове. И с хришћанске тачке гледишта то се пре свега изражава у том да све што радим треба да служи делу спасења моје душе.

Православнима се то можда и неће баш свидети, но «возљуби ближњега својега као самог себе» (Мф. 22:39) – на самом делу такође о том говори. Да би знали  како то «као» самог себе – треба на почетку себе возљубити[3]. Ако ја не умем да волим себе, тада нећу моћи ни да дам другима то што би им помогло у њиховом расту. На другом месту, ма колико чудно било, дужни су бити моји сарадници. На трећем месту – муж, жена. На четвртом – деца. И тек потом – родитељи. Ето таква јерархија.

 – За сарадницке – сам се баш изненадила.

Матушка Љубов:

– Сарадници – то не значи у уско-примитивном смислу само колеге у радном колективу. Могу мужа сврстати у сараднике, могу децу сврстати у сараднике. Сарадници – то је моје поље општења, где ми узајамно обогаћујемо једни друге.

(…)

– Каква је граница учествовања деце у делима породице?

Отац Александар:

– Што је старије дете, то је веће његово учествовање. Јер који је циљ васпитања? Нико од нас није вечан. Мој је дуг, као родитеља, – све учинити како би, у моменту када Господ позове моју душу к Себи, моје дете било довољно самостално да може преживети. Што пре моје дете постане самостално, то сам ја боље испунио своје родитељске функције. То је први моменат. Други моменат је  тај да – оно никада не може постати самосталано, ако не зна с каквим проблемима се човек сусреће у реалном животу. Зато сматрам да је добро ако дете има представу о том, колика су примања родитеља, колико коштају производи, колико коштају играчке које «хоћу! хоћу!» Где се поправљају кола. Где се плаћа стан, телефон. Како урадити ремонт… Не треба да изолујемо децу, стварајући око њих стаклену башту, срећно детињство у ком нема проблема. А ни оптерећавати децу својим личним проблемима једнозначно не треба. Посебно разабирати ко је у праву: мама или тата – то се деце уопште не треба дотицати. То је страшно за њих.На занятиях программы "Счастье навсегда"

– Враћам се једном од претходних питања. Допустимо, људи су дошли до мисли да се разводе. Но у таквом случају неизбежно кризу односа између родитеља проживљавају деца.

Матушка Љубов

– Ја нисам за то да се брак сачува ради деце. Деца страдају, они се навикавају на лажи, на фалш, на лицемерје. Брак ради деце уназађује децу – више него развод.

Отац Александар:

– На жалост, људи су нам признавали да су расли у породици где су тата и мама ето тако «ради деце» живели заједно. Но дете није глупо, на неком тамо етапу он схвата да родитељи просто трпе једно друго. Немогуће је глумити у сопственој породици. Деца се осећају као таоци. Две особе које волим, – обоје их волим! – једно друго траумирају. И они би се разишли, они би били срећни, да није мене. Ја сам – проблем, препрека за срећу. Ја сам – лош. То веома често доводи до психоза, самоубистава, наркотика. Развод је – зло и грех, недвосмислено! Но понекад, нажалост, људи тако творе да се то показује као мање зло.

Да ли се прељуба може опростити.

– Мало смо попричали о могућим узроцима развода. А ако је реч о психолошком насиљу? Допустимо да муж унижава, врши притисак, манипулише. Како ту поступати?

Отац Александар:

– Понекад такве ствари происходе на несвесном нивоу. То могу бити последице неких психичких траума које су преживљене у детњству или, може бити, у војсци. Човек може да не схвата да он унижава, да манипулише. Ако то схвата и опет чини исто, онда је највероватније да не воли. Ако не схвата, тада се већ појављуе шанса да му се отворе очи и да ће то исправити. Но овде се без помоћи спрецијалисте (стручног лица) не може помоћи.

Матушка Љубов:

– Потребно је у првом реду научити се да не наседамо на манипулације, научити се не допуштати насиље над собом. Што се мене тиче, ја просто нисам спремна да живим с човеком, ако ме он константно унижава, ако се нада мном изругује, вређа ме или манипулише мноме. За мене су неприхватљиви односи на таквом нивоу. Ту ниче главно питање: да ли ће супруг поћи путем промена, ако схвати тај свој проблем? А ако су његове очи затворене, одбија да види, а ја предвиђам да ће се он сав живот тако понашати, да ли ћу ја пристати на то да будем жртва коју све време могу унижавати и вређати?

(…)

– Но ако једно од супружника схвата да проблем треба решавати, да је потребно обратити се за помоћ трећем лицу – свештенику, психологу, а други не види то да је и он део тог проблема: «Ако ти је потребно?.. ти и иди к њима!»

Отац Александар:

– То је веома честа ситуација са којом се сусрећемо. Обично жене раније реагују. А муж најчешће управо тако и говори: «То су твоји проблеми! Не пијем, не пушим. Новац у кућу доносим. Шта још хоћеш?!»

Матушка Љубов:

– Шта радити? Моје мишљење у том случају јесте – развијати се сама. Сама ићи к психологу, психотерапеуту, свештенику. То јест муж не жели… а ја радим на себи. Трудим се да се изборим са ситуацијом. Друга је ствар што су односи свагда – рад двоје људи. И ако један не жели, други тешко да ће сам исправити ситуацију. Но у крајњој мери, стећи ће неопходне навике. То ће му помоћи да му се отворе очи. И некако ће му бити јасније шта радити даље.

У пракси, мењати можемо само себе. Породица је такав узајамно-зависан систем да чак и ако се једно почне мењати, то не може а да не утиче на остале процесе.

Отац Александар:

(…)

Успут да кажем, с духовне тачке гледишта веома је велика заблуда када, у било којој сфери, не само у породичној, човек почиње за себе да мисли: «Ја сам увек у праву». Исправљање управо и почиње када дођемо до спознаје како нисмо у праву – да можемо бити у криву (можемо погрешити) ево овде, у овој конкретној ситуацији. Без тога је и нормална исповест немогућа. У принципу, без тога ништа није могуће.Супружеские встречи

 

– Шта происходи за време «Супружничких сусрета»?

(прим. прев. Отац Алексанвар и мати Љубов организују сусрете супружника као помоћ при решавању породичних конфликата)

Отац Александар:

Ми предлажемо људима дијалог. Објашњавамо принципе дијалога, објашњавамо, шта су то осећања и како се према њима односити. Показујемо да за осећања не треба осуђивати човека, зато што она од нас не зависе. Од нас зависе мисли, речи, поступци, но не осећања. Осећања – то је претходећа реакција: нешто ме може огорчити, нешто обрадовати, независно од тога шта ја мислим на ту тему.

Потом, када почнемо да прихватамо осећања једно другог, не осуђујући једно другог за сам факт њиховог наличја (постојања), када почнемо да схватамо узроке настанка тих осећања, покушавајући градити дијалог, при томе да се људи искрено старају једно о другом разговарају и користе се тим правилима, принципима дијалога, – тада се појављује шанса да ће они успети своје неспоразуме разрешити, наћи излаз и на крају доћи до компромиса и сарадње.

Теги: брак, Взаимоотношения в семье, муж и жена, семейное счастье

Извор: http://www.pravmir.ru/razvestis-ne-razvestis-1/

[1] Интересантно тумачење ове јеванђелске поуке митрополита Антонија Сурозжског – Жена да се боји мужа – значи, да се треба бојати да је не остави.

[2] „Удати се“ на руском се буквално каже – поћи замуж.

[3] Возљубити – заволети на црквенословенском.

 

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.