Како се појављује насиље у школи, шта се дешава с децом који се подвргавају насиљу, како треба да дејаствују родитељи и учитељи и да ли је могуће научити дете да се супротстави нападима вршњака? Одговоре на та питања покушавамо да нађемо заједно с професионалним психолозима.
Потомци чевка се не рађају с уграђеним етичким кодексом: тек предстоји труд њиховог васпитавања у људе. Дечији колектив – то је и даље дечија стаја: ако се не умешају одрасли у њој царује биологија. Деца као да животињским њухом осете оне који нису слични њима и изгоне их из стаје. Домаће дете излази из предсказивог света одраслих где постоје јасна и разумљива правила и упада у дивљи свет непредсказивих вршњака. И у њему се може сусрести с чим угодно: од безазлених задиркивања до систематских побоја и унижавања, који ће им и након више десетлећа одјекивати у кошмарним сновима. Како помоћи свом детету ако се показује да је за њега социјализација веома траумирајућа?
То није дечији проблем
Многи одрасли се из свог искуства сећају ситуација: сви против тебе, цео свет претим тебе. Учитељима је сваједно, родитељима се не сме жалити: рећи ће «а ти им узврати», и то је све. То нису баш најлепша сећања и ништа не помажу, када жртвом насиља постане твоје дете. Некада преживљени бол и гнев ледене поглед и сметају ти да се понашаш као одрастао и уман човек, приморавају те да се враћаш у детињство, где си био слаб, беспомоћан, унижен и један против свих.
Родитељи ослепљени болом, изабирају далеко не најбољи варијант да заступе своје дете: старају се да учине нешто болно неговим увредиоцима. Понекад се то завршава судском процесом против родитеља. Зато ће нам професионалнии психолози помоћи да се разаберемо с тим како правилно решавати проблем «моје дете трпи насиље у школи». Помажу нам психолози Наталија Науменко, патопсихолог из Киева, московски психолог и социальни педагог Арсениј Павловскиј и Элина Жилина, дечији и породични психолог из Петербурга.
Сви они једнодушно говоре: главну улогу у решавању проблема школског насиља треба да играју одрасли – учитељи и школска администрација.
«Школа може и дужна је да не допушта насиље над децом или појављивање у разреду изгоја (изрода) – сматра Елина Жилина. – Напротив, она може да помогне деци да развију најбоље особине, учећи га пристојним принципима општења: јер управо у школи происходи основни тренинг навика социјалног општења. Веома је важно да учитељи пресеку насиље на почетним стадиима и да не дозволе да оно оснажи; од атмосфере у школи много зависи.
Како примећује Арсениј Павловскиј, «учитељ често, не разумевајући у чему је ствар, кажњава оног над ким се врши насиље. Дечака су задиркивали цео одмор, разбацивали његове ствари, он се баца шакама на увредиоце и – ту улази учитељ и затиче њега као кривца и кажњава га. Бива да у насиљу учествују успешна деца, добри ђаци, којима су учитељи наклоњени – и учитељ не верује жалбама на такву децу. На самом делу учитељ може да истражи конфликт, да саслуша обе стране и да подржи дете које вређају. Позиција учитеља је критички веома важна. Он је дужан да заузме јасну позицију не само против насилника, него против саме праксе насиља – и сам да је не подржава: да се на подсмева над дететом, да га не кажњава низашто. И да му помаже. Као прво, да му указује емоционалну подршку. Као друго, код таквог детета се често под ударом нађе његова самооценка, самопоштовање – и учитељ може да га постави у ситуацију где ће се он пројавити као успешан, на пример, изабирајући задатке у којима се дете одлично сналази. Може чак да организује групу подршке међу децом и да им предложи да ураде неки добар гест за разредног друга.
На жалост, учитељи обично не сматрају за потребно мешати се у дечије конфликте: васпитавати децу треба кући, а наша је обавеза – учити их. Свеједно, Закон о образовању полаже одговорност за „живот и здравље ученика…. за време образовног процеса“ управо на школу (чалн 32, п. 3, пп. 3). Лидер у дечијем колективу јесте – одрасла особа (учитељ). Он код себе на часу одређује дозвољене границе понашања и правила. Он одговоара за безопасност ученика, и ако они наносе једно другом удараце и психичке трауме – то је његова кривица. Школа треба да учи не само предметима, него и социјалним навикама понашања: договарати се, решавати конфликте мирно, без физичког обрачунавања.
«У млађим разредима једна деца задиркују друге само при попустљивости учитеља. Често се дешава да учитељ не само да затвара очи на насиље, него и сам подстиче на исто. Учитељи су исто – људи, као правило конформисти[1], примећује Наталија Науменко. Они не прихватају «туђег» и могу, не само да се нетрпељиво односе према некому од деце, него да несвесно провоцирају на то идругу децу. Још горе – неки педагози се користе дечијом свађом за своје циљеве – за подржавање дисциплине у разрду».
Ако насиље врши учитељ
Вероника Евгеневна (историја је истинита само су имена измењена) у четвртом разреду има децу-помоћнике. Они имају право да осталој дају деци оцену и да поставе запис у дневник, да проверавају њихову торбу, да дају примедбе. Тимотеј, дечак импулсиван и не баш тих, има навику да се глупира на часовима, смета учитељици. Она га обасипа презривим примедбама и тај тон су усвојиле девојчице-помоћнице Оља и Соња. Када је Тимотеј отказао да испуни наређење Соње, она је отворила његов руцак, узела дневник и понела учитељици. Тимотеј се бацио да јој га отме и ударио ју је. Соњини родитељи су зафиксирали ударце у хитној помоћи и поднели пријаву у милицији. Вероника Евгеневна је провела посебан час васпитања: целом разреду је предложила да објаве бојкот Тимотеју.
Закон о образовању јасно говори да је у процесу обучавања забрањено примењивати методе физичког и психичког насиља. По правилу би требало да педагошки методи Веронике Евгеневне постану предметом озбиљног разматрања у школи, а ако администрација школе откаже од унутрњег испитивања случаја – тада би то требала да уради регионална управа образовања. Ако родитељи не желе да се јавно расправљају – остаје само да се промени школа. Дете које је упало у такву ситуацију, без помоћи одраслих се из ње неће моћи извући: оно је још сувише мало да би против-стао одраслом који против њега води рат на равним позицијама. Родитељима тек предстоји да га науче да буде одраслији и мудрији, него тај одрасли.
На самом зачетку насиља
Деци од самог почетка треба помагати излазити из конфликта. При вербалној агресији – узвраћати шалом, парирати (у дечијем вртићу и у првом разреду – јавно преимићство је у оног ко располаже масом узречица, пословица као што су (памет царује – снага кладе ваља, за злато рђа не пријања, свећа је свећа ако је слепац и не види, споља гладац а изнутра јадац). Спокојство и оштар језик (опрезно! без вређања!) – је огромно преимућство, посебно када је приметна разлика у физичкој снази.
Ако нешто украду и побегну, никада се не бацајте у потеру – јер то је и био циљ. А да се не би бацали у потеру, не треба у школу носити ништа вредно и мило срцу. Ако су ствар украли, дијапазон мера је – од простог «врати», до жалби одраслим и родитељских преговора о надокнади штете. Посебно треба учити децу како се треба жалити: на треба се жалостити «А зашто је Иван узео моју оловку!» – него једноставно замолити: «извините, дајте ми другу оловку, моју су украли».
Девотогодишњи Феђа за главу нижи од других вршњака из разреда и годину млађи. Туче нису за њега: претући ће га, а да нико и ни примети. Мама је разрадила с Феђом читаву стратегију заштите. Ако задиркују – узвраћај шалом, ако нешто узимају без питања – предлажи им сам: узми, ја имам још. Ако напада – предупреди га: одмакни се даље од мене, престани, мени се то не свиђа, наносиш ми бол. Отићи самом подаље. Суздржавати агресора, ако је то физички могуће. Тражити оригинална решења: јако вриштати или га залити водом (за то ће такође да се одговара, но мање него за разбијену обрву или потрес мозга). На крају крајева као је примена силе неизбежна – ударити после опомене «сада ћу те ударити», пожељно при сведоцима. Федор се изборио, престали су да га бију и почели су га уважавати.
А ако је жртва сама крива?
Деца над којом се врши насиље, често се одликују социјалном и емоционалном незрелошћу, рањивошћу, несхватањем неписаних правила, неиспуњавањем норми. Зато код одраслих често постоји саблазан да се за насиље окриви само то дете.
«Учитељи, разматрајући насиље у школи, претпостављају је назоти пороблемом једног «изрода», – примећује Арсениј Павловскиј. – Но то је свагда проблем колектива, а не жртве».
Свеједно је могуће да ствар није само у злоби окружења.
«Добро би било мало посмотрати, распитати се код учитеља, предложити школском психологу да присутствује на часовима и да прати понашање ђака. Разултати бивају изненађујући. Дете се у школо може показарти, уопште не такав, какав је код куће», – говори Наталија Науменко.
Симини родитељи, рускојезични инострани грађани, доселили су се у Русију због посла, дали су сина у добру школу с пријатељском атмосфером. Вршњаци су га почели тући већ крајем првог месеца. Учитељи су почели да разјашњавају у чему је ствар – и показало се: Симо је непрестано гунђао и псовао све около, почињући од школе па све до мрске и прљаве земље у коју су га насилно привезли и оставили да живи међу тим ништавним људима.
А са Сашом, веселим и симпатичним дечаком, нико није хтео да седи поред њега. Чак ни педагози нису одмах успели да пројасне то да је ствар сасвим у личној хигијени: Саша који се много знојио, није волео да се купа и мења одећу, а деликатни вршњаци, не објашњавајући разлог, просто су се уклањали од општења с њим.
«Ако се ситуација с насиљем опет и опет понавља, у разним круговима општења, може се закључити да код детета постоји неки дефицит социјалних навика, – говори Арсеније Павловскиј. И тада је обавезно потребно тражити помоћ. Но то је дугорочна прерспектива, над тим треб дуго да се ради. А овде и сада треба угасити расхуктали пожар».
«У таквим случајевима, је несумњиво потребан рад с специјалистима. – саветије Наталија Науменко, – и највероватније је да ће бити потребно, на пола године или годину, извадити дете из школске средине. Од такве социјализације свеједно никакве користи неће бити.
Често, да би се дете избавило од непријатних преживљавања, није ни потребно тако много труда. Купити сину једне више панаталоне, да му се испод старих већ окрачалих не би видели глежњеви. Не треба возити у школу осморазредну девојчицу, ако се може доћи пешке и то не кроз криминални рајон.
То не значи да треба газити преко својих принципа, ако је ствар заиста у њима: реч пре иде о томе како ти принципи са својим практичним разлозима не би од детета чинили ствар за подсмевање.
Дете не треба преправљати за удобство окружењу: но излечити хроничну прехладу или бар научити дете користити се марамицама за нос, како му не бо цурило из носа, – то је релативно реално изводљиво, док је натерати га да смрша далеко теже. Детету се не сме давати повод да мисли, како је њега могуће не волети и прогањати због његове различитости од других. «Тако се формира осетљивост на спољашњу оцену, – говори Наталија Науменко. – Не треба подгонити своје особености под оцену других људи, не треба са тог краја формирати самоприхватање».
Шта радити с туђим дететом?
Родитељи у односима с туђом децом иду из крајносит у крајност: они, или затварају очи на колективно избијање на два метра од њих, зато што не одговарају за васпитање туђе деце. Или се бацају шакама на увредиоце свог детета, зато што су за свога спремни одмах прекинути све односе. И још уче своју децу решавати све шакама: «а ти њему врати како следује». И одатле почињу тешке расправе, често и с позивањем органа заштите.
Типична ситуација: Другоразредни Жења гура девојчицу Машу у школском холу, док она бира место да седне и преобује се. Маша пада. Машина бака гура Жењу и назива га идиотом. Жења пада. Бака помаже Маши да се подигне и заповеда уплаканом Жењи да се држи подаље од њене унуке. Емоције јој сметају да се понаша као одрасла особа, да се не спушта на дечији ниво.
Безобразну децу треба спокојно и тврдо зауставити. Ако је туђе дете непристојно и грубо, не треба се спуштати на његов ниво. Не треба му претити и прибегавати ненорматвиној лексики. Најбоље је предати га у руке родитељима и са њима поразговарати, а идеално би било – при посредништву педагога. Важно је запамтити: туђа се деца не смеју хватати рукама, осим ако њихово понашање не угрожава нечијем животу или здрављу.
Унутарње сунце.
Многи научни истраживачи су везивали насиље у школи с неблагопријатним условима у породици и лошем економском стању у региону. Унутарње неблагостање детета тражи излаз – и лака жртва постаје онај «не такав» ко седи поред: наочарко, неруски, ћопо, дебели. И ако срећно и вољено дете није тако једноставно увредити, нестрећнога је, напротив, врло лако: он је цео – једно рањиво место. Срећно дете неће ни обратити пажњу на туђе глупости; док ће се несрећно дете побунити, бацити у потеру – и обезбедити увредиоцу ватромет емоција, што се и хтело достићи.
Тако да, веома добар начин како учинити своје дете нерањивим јесте – окружити га, као у «Хари Потера», моћном заштитом родитељске љубви. Када схваташ, да је тебе могуће волети, када имаш осећај сопственог достојанаства – тебе није тако лако извести ван себе речима «дебели, наочарко»: можеш мислити, чисте глупости. То су мама и тата дужни да у детету изграде то унутарње сунце: живот је леп, мене воле, је сам добар и имам право живети и бити вољен. Свако дете је – Божије дете, плод Његове љубави, у сваком дише – Његово дух.
Родитељи, свеједно, с раног детињства – из, наравно, најбољух побуда – гасе то унутарње сунце, бесконачно критикујући дете за његове недостатке, у исто време много штедећи речи одобрења, похвале. Децу постиђују, окривљују и емоционално уцењују, не видећи границу која се никако не сме прелазити. Иза те границе дете схвата да је ништаван, да нема права да живи. Он се бесконачно стиди због себе, он је сам крив због тога што је такав. Њега дубоко рањава и најмања безазлена шала. У њему је већ пуштен процес виктимизацији – превраћања у жртву.
Источник: http://www.pravmir.ru/esli-rebenka-travyat-v-shkole-2/
[1]https://sr.wikipedia.org/конформизам
PS. Ако вам се текст свиђа немојте заборавити да се захвалите.
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
Као правило, такозване «жртве насиља», су се у прошлом, док су били деца, подвргавали неком из врста насиља, или су били сведоци свађа, или сцена жестокости у својој родитељској породици. Као разултат деца наслеђују такав стил понашања. Ми се учимо да градимо односе по моделима наших родитеља, који су се опет учили од својих родитеља итд. И ма како да чевек (мушкарац или жена) не жели да понови историју која је происходила међу родитељима, по иронији судбине, највероватније је да ће изабрати себи партнера и постројити однесе веома сличне онима које су стројили његови родитељи. Када је, да би добио од живота оно у чему имамо потребу, било потребно или се свађати, вређати једно друго, или страдати и трпети, или покушавати крпити односе који се руше. Схватити ту стереотипност – делимично и јесте задатак психотерапеутског рада.
«Жртва» – то није само особина карактера. То је животна позиција, стил живота. Понекад «Жртва» несвесно тражи «Тиранина», да би је он унизио и поставио на свје место. У другим случајевима «Жртва» тражи «Спасатеља» који ће јој помоћи и потврдити убеђеност Жртве у том да «она не може сама да изађе на крај са својим проблемима». Особеност улоге «Жртве» се састоји у том да она све чини како би се осећала беспомоћна и несрећна. На пример, жали се на мужа који је вређа годинама, а притом ништа не мења. Осећање које руководи «Жртвом» јесте – страх, страх да измени ситуацију. Страх да се сусретне са још већом агресијом «Тиранина». Такви клијенти – жене радије се мире са својим незавидним положајем, него да нешто мењају на боље. Такве жене, као правило, за леђима већ имају не један опит разрушујућих односа с мушкарцем. Излаз је – схватити (освестити) своју улогу жртве, радити с психологом над тим механизмима који мушкарца или жену вуку у односе у којима ће се он или она наћи унижени и даваће више него што ће примати.
о су жртве насиља
и насиље
Деца с медицинским проблемима – ризична група
Насиље штети здрављу и успешности
Вероватно би, док читате те редове, хтели да изразите несагласност, јер постоје ситуације када су брига, управљање и контрола неопходни. И то је заиста тако, постоје малена деца, људи које се налазе у неадекватном стању, нпр. халуцинацији, који угрожавају свој живот и безопасност околине, или почетници у неком послу који се без нас не би снашли. Не могу да преживе без наше помоћи. Тај пример и јесте тај сигнал који раздељује природну/здраву контролу од наметљиве жеље за управљањем другим помоћу бриге о њему.
Познај себе 