Усвојити дете из дечјег дома – то је норма, а не подвиг

О том, зашто је у Русији и даље успорено решавање ситуације с пријемним родитељима и шта је потребно да би се она побољшала, говори специјалист по социјалном сиротству Александр Гезалов

Тема приемног родитељства, овако или онако, данас је активна. Људи су се престали бојати да говоре о томе како су они пријемни родитељи, активно разматрају проблематику у социјалним мрежама, у средствима јавног информисања се појављује више информација. Но свеједно, с моје тачке гледишта, истинског квалитетног напретка нема.

Александр ГезаловДа би дечији домови код нас опустили, у друштву би требало да постане уобичајена таква фраза «Ја помажем деци зато што је то потребно, пре свега, мени и њима».

Но она још није постала уобичајена, и зато нема тако много људи који су спремни да узму децу у пријемну породицу. Међу њима су – многодетни, професионални родитељи, који су више пута узимали децу из дечијих домова. Но око нас је, свеједно, много људи за које је пријемно родитељство – terra incognita. Сасвим недавно су ми задали питање: «Код нас у кући живи пас. Може ли то бити препрека да узмемо дете из дечијег дома?».

А пошто је питања много, као и неразвенчаних митова, због којих се у главама људи слаже сасвим нереална слика. Ту слику треба хитно исправљати, између осталог и с помоћу пријемних породица са опитом. Важно је да се друштвене организације активно баве просвећењем, а не само да трче у дечије домеве. И тада ће се кроз неко време код људи појавити интересовање, они ће погледати ван оквира свога круга живљења и увидети да, како се показало, постоје и друга деца, и њима се може помоћи.

Потребно је преместити акцент са «тражим само малено дете» на – «узимам дете у породицу».

Потребно је успокојити се и схватити да су у дечијим сиротињским домовима, углавном, деца са више од седам година, који имају потребу за породичним условима. Довољно је укуцати на интеренту «Деца чекају», «усиновите.ру», погледати базу података деце и увидети да су тамо већином деца старијег узраста.  Сходно томе, потенцијални пријемни родитељи требају схватити, спремати се на то да неће моћи реализовати своју ружичасту машту, неће успети наћи «дете, о којем су маштели», потеребно је обратити се реалној деци, којима је потребна помоћ.

Још је важан један момент – потребно је изнова форматирати делатност школа за пријемне родитеље, које на данашњи дан не одговарају тим захтевима и тим тешкоћама који постоје код пријемних породица. Између осталог и при пријему старијег детета из дечијег дома. Зато што углавном потенциалне пријемне родитеље припремају на то да ће к њима у породицу доћи деца млађег узраста.

Поодрасло дете из дечиег дома, а тим пре адолесцент – то је ипак савршено друга прича, други проблеми. Можда је неком потребно почети с наставништва, а не одмах размишљати о том да, ето, ја хоћу да узмем дете у породицу, завршивши школу пријемних родитеља.

Наставништво, сапровођење детета у дечијем дому, општење с њим кући у нерадне дане може привести томе да људи донесу зрелије решење. Јер ће тада већ бити упознати с дететом.

Тада ће и враћена деце назад у дом, бити мање. А не као сада што је: није им се свидело – узели и вратили. То је вероватно повезано, између осталог, и с неком инфатилношћу, када, спремајући се узети дете у породицу, људи самоуверено мисле: «С љубављу и с нашим образовањем сигурно ћемо успети». Но показује се да то није довољно.

Потребно је да дете поверује, стекне поверење, како би захтео да буде прихваћен и сам прихватао људе.

А то происходи уопште не одмах, урачунавајући то да код деце већ постоји нека одступања у том схватању. А значи да је потребно одређено време Како би се тај недостатак исправио.

За новогодишње празнике смо испратили једну девојчицу из дечијег дома у једну изванредну породицу, кад тамо, новинарка која нас је пратила, одмах говори: «Ето твоји тата и мама». За људе које девојчица види први пут у животу, који је просто узимају у госте. Не треба трчати пред руду. Но, слава Богу, муж и жена који су узели девојчицу, били су мидри људи и објаснили: «Знаш, ти имаш маму и тату, а ми смо твоји другови».

Дете у дечијем дому је привикло на брзо, фастфудно општење са персоналом, са привременим волонтерима, оно има потешкоће с дужим, озбиљнијим, дубљим односима у породици. То је дуготрајан процес.

Уопште не подвиг

Фото: ria.ru

Ако говоримо о средствима јавног информисања, било би пожељно када би они мењали слику херојског описивања пријемних родитеља, на нормално, природно, свакодноевно. Како би постало јасно: узети једно-два детета из дечијег дома – то је нормално, то није никакав подвиг.

Код нас данас углавном показују породице, које одједном васпитавају много пријемние деце. И обичан човека одмах мисли да су то хероји, он за то не би имао снаге,

Неопходно је асимилирати и наставничке програме. Треба прекратити трчање добровољаца по дечијим домовима, с поклонима, песмицама-игрицама. Како би конкретној деци долазили конкретни људи и не певали им песмице, него их спремали за даљи живот.

Ево тренутно се у Орлу прави наставнички центар. И у Казахстану се активно ради на наставништву, тамо сам проводио консултације с казахстанским колегама. После гледања филма «Блеф, или Срећна нова година» они су схватили да је најефективније, један одрасли – једно дете, а не када је гомила народа и дете не схвата с ким комуницира, какву информацију добија, која је информација квалитетна.

(Филм има енглески титл)

 

У закон је нужно увести такав појам, као професионална породица. Ако то не урадимо, онда ће за децу са ограниченим здравственим могућностима, децу у старијем узрасту бити мале шансе да упадну у неку породицу. А многи пријемни родитељи би већ сада могли постати професионални родитељи, када би постојао таква закон. Тада би те породице могле да потпишу уговоре, да добију повластице, дане за одмор итд.

Зато је важно подржавати опитне друштвене организације, између осталог и директним државним финансирањем. Такви центри као «Про-мама». Они су истински професионалци. Тамо раде искусни људи, који много година помажу деци да нађу породицу, пријемним родитељима помажу при усвајању, при решавању сложнијих проблема. Биће болно ако се због тренутне кризе лишимо тако важне подршке.

Мање познат појам „наставништво“ – када пријемни родитељии неко време узимају дете кући само за викенд, а током недеље га посећују или помажу на други начин.

Деца чекају – http://vk.com/club39873171  https://m.vk.com/photos-39873171

http://www.pravmir.ru/vzyat-rebenka-iz-detskogo-doma-eto-norma-a-ne-podvig/

1 thought on “Усвојити дете из дечјег дома – то је норма, а не подвиг

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.