Месечне архиве: јануар 2016

Мом мужу

90ba509cdb114d3838b006aa37c4a26f.jpg  Аутор: _Varvara_

А.Старостенко „Не тугуј, све ће да прође“

Муж чита моју преписку с другарицама, можда ће и овај пост да прочита. Треба да купим нови компјутер или таблет))). Синоћ је изашао на слободу. Кипти од мржње, ја и син смо – његови непријатељи)). Но №1 – су цвеће и питери. Још и полице за цвеће. Ракао ми је сву «истину» о мени. И да умало није умро, када је лежао у затвору, а то што се налокао – неее..то се не ррРачуна. А ја и син смо криви, што смо написали пријаву против њега)). Но када је син рекао да су то последице, а ти сам размисли шта је узрок – следио је одговор – то није важно.. На моје питање – зашто таква мржња према цвећу – одговор – сваки човек има душу, и та душа нешто воли или мрзи, а моја душа мрзи твоје цвеће. Конгенијално! И најважније! У једном од мојих постова било је написано, да је муж отишао у пролаз да пије вотку, а ја и син спокојно седимо пред  лап-топом и једемо мандарине, и, данас се тога сетио. Замислите..жена се осмелила да буде спокојна, док муж такав подвиг извршава у име породице – воткурину сабија)) parohodДа драги мужу, раније бих ја ридала и умољавала те да дођеш кући, наговарала бих те..колико си ми само пута претио, да ћеш отићи спавати у пролазу…а ја те убеђивала, да је код куће лепше. Ја тебе волим, драги мој мужу, много тога лепог је било код нас, син добар израстао. Но ја НЕ ДАМ свој живот на растрзање твом алкохолизму.

Извор: http://www.fgump.ru/blogs/byudzhet-v-seme-s-alkogolikom/moemu-muzhu.html

Ps. Да мало појасним: Пре три дана Варварин муж је, примивши плату, дошао кући пијан уз огромну мржњу према жени и њеном цвећу, које је почео да кида. Она га је покушала уразумити. Он ју је одгурнуо и наставио да прави неред. Син је пришао и покушао га зауставити. Варвара је запретила да ће позвати полицију. Он се изругивао над том њеном намером. Полиција је брзо дошла. Варвара је мужу дала шансу да, ако СВЕ почисти, она неће писати пријаву. Следило је  – ха,ха,ха…. Полиција му је због опирања ставила лисице и одвела га.

Инфантилност

Инфантилност – незрелост човека,  задршка у развоју личности која се пројављује тако што понашање човека не одговара очекиваном за његов узраст. Инфантилни људи нису самостални у одлукама и поступцима, код њих је изражена критичност према самим себи и повишена захтевност од других према себи. Код њих су присутне компензивне рекције као што су фантазије које замењују реалност, егоцентризам, егоизам.

Етимологија речи – од латинске речи infantilis „дечији, младалачки“, infans „дете“.

Инфантилност је стање када понашање личности не одговара узрасту.    

Личност се развија у одређеним фазама. Начин понашања, који одговара фази развоја коју смо прошли, не изчезава начисто. Али, то што је било природно и нормално у одређеној фази, касније постаје неприродно. На пример, слабост, беспомоћност, каприц, инаћење, увредљивост, за дете су природан и оправдан начи понашања. Помоћу каприца дете покушава да утиче на одрасле и да управља њиховим понашањем, да би задовољило своје потребе. Када му је лоше оно плаче, а плач је једна врста позива у помоћ на који се родитељи и одрасли одазивају.

Ипак, ако те црте остају и код адолесцента, младића или чак одраслог човека, онда их ми називамо инфатилним цртама понашања, а наличје тих црта – инфантилност. Оне сведоче о том да се у развићу личности десио прекид изазван различитим околностима, пре свега неправилним утицајем одраслих. Исто тако је адолесценту својствен максимализам: код њега постоји само црно и бело, а полутонове не примећује. То је природно за адолесцента, зато што тек почиње да осмишљава и усваја моралне норме, тек почиње да гради представу о добру и злу. По мери раста човек почиње тананије да разликује узроке човековог понашања и престаје да буде максималист: у њему се појављује више трпељивости, способност да прихвати другог човека у свеукупности његових црта карактера, позитивних и негативних. Црте максимализма су својствене за адолесценте док су за одрасле знак инфантилности.

Које су то инфантилне црте карактера.

Прво: стремљење да се манипулише другим човеком. Дете манипулише родитељима, егоистички их принуђујући да испуне његове потребе, не узимајући у обзир њихове могућности, зато што их не разуме. Крици, инаћење, љутња, захтеви и прозбе се од стране детета примењују нимало не узимајући у обзир самосталност одраслих. Дете сматра да се мајка никада не умара, да је отац најјачи од свих и да може све, да су родитељи обавезни да се занимају само њиме. У својим захтевима дете је егоистично и његово главно оружје дејствовања јесте – принуђавање на све могуће начине. Ако се код зрелог човека појави жеља да утиче на понашање другога, он ће пре свега да узме у обзир интересе и жеље другог човека, да би код њега пробудио жељу за тим корацима у којим би се реализовали његови планови.

Резултат слика за Инфантилизм

Друго: зависност, несамосталност. Дете је апсолутно зависно од родитеља. Сваки корак у његовом развоју представља ново поље активности у којем оно стиче самосталност. Најпре почиње да једе само, да се само облачи, касније само себи бира другове, игре, врсту занимања. У сваком друштву је постојао неки сопствени средњи темпо стицања независности код људи. Оно се одређује начином живота, општим карактеристикама културе. На пример, двадесетогодишњи студент је зависан од родитеља, ако не прима стипендију и не жели, или не може, да нађе себи успутни посао да би попунио свој буџет. Док је пре отприлике сто година двадесетогодишњи човек који је живео на селу, као правило, већ водио своје домаћинство. Зависност може бити материјална, морална, емоционална. Ако млада породица константно има потребу за помоћи од стране родитеља, онда је она зависна. Зависност може да буде морално-емоционална, чак и ако су материјално независни. Млада жена, на пример, при првој свађи с мужем узима свој кофер и бежи мами. У другој породици млад муж све одлуке доноси само уз сагласје родитеља.

Треће: социјално упоређивање. У процесу васпитавања дете стално упоређују са другима. Тако му дају до знања шта је добро, а шта лоше. То је неопходно ради изградње потребних црта личности. За дете је природно да завиди другом, да се поноси оним што он има, а други нема, да осећа љубомору поводом родитељске љубави. Сва та преживљавања су могућиа само на основи социјалног упопоређивња. С развојем емоционалне зрелости и индивидуалности утицај социјалног упоређивања се смањује. Личност почиње сама по себи да изграђује критеријуме упоређивања. Човек више не упоређује себе са другима него са самим собом, какав је био раније, иде путем самоусавршавања, а не упоређивања са другима. У вези с тим код њега се смањује завист, сујета, љубомора, примитивно упоређивање себе са другима. Ако су те црте ипак остале, оне се сада показују као инфантилне.

Четврто: немилосрдност и жестокост према другима, неспособност да се саосећа и схвати стање другог човека. Дете лоше разуме одрасле. Његов свирепи егоизам се пројављује у свему, зато што оно зна само за своје потребе. Оно уопште не размишља шта хоће други. Ја уживам у разоноди и општењу с друштвом, заборавио сам да јавим родитељима где се налазим, заборавио сам на мајку која се налази у мучној неизвесности… Значи да се понашам као дете, не схватајући своју жестокост.

До одређеног узраста за инфантилност деце су криви родитељи који не усклађују свој однос према деци са темпом њиховог развоја. У адолесцентском периоду долази до сливања утицаја родитеља и друштва. Друштво у коме се свако вреднује по цени и количини ствари које су му обезбедили родитељи, а не по квалитетима личности и способностима, несумљиво ће помоћи да се још више укорени инфантилност. Ако адолесценти супарниче међу собом у томе колико новаца могу да извуку од својих „стараца“ и колико чији отац зарађује, они већ не упоређују себе него свеје родитеље. Такво друштво потпомаже деградацију личности, запечаћује инфатилност њених чланова и чини их савршено беспомоћним у сусрету са реалним животом. Зато свако ко жели да постане личност, дужан је да напусти такво друштво и да нађе себи достојан колектив.

Резултат слика за Инфантилизм

Инфантилност, такође, потпомажу и неки старији, чак и одговорни људи, нпр. руководитељ предузећа, који неког прима на лаку, фиктивну дужност зато што га је назвао његов отац… и многи други. Против таквог вишецевног дејства разних фактора који изазивају инфатилност, неки млади људи повремено протествују на свој начин: поступају насупрот вољи родитеља, беже од куће да би се сами пробили кроз живот, потпуно прекидају све односе с родитељима. Ја не одобравам такве поступке зато што они сами носе инфантилан карактер. Родитељи су достојни уважавања и одрастао човек не мора да им у свему противречи, мада, може бити да родитељи и нису били у праву.

Када си већ одрастао и свестан си себе, развијаш своје самосазнање, тада је твој први дуг да благотворно утичеш на своје родитеље. Воља и дисциплина скривени иза послушања и уважавања према онима ко нас је подигао и васпитао, можда чак и погрешно треба да се демонстрира не на разрушавајући начин него меко и зрело. Младићи и девојке су дужне да озбиљно поразмисле над васпитањем родитеља и томе како им указати помоћ у живот, чак и пре него им је та помоћ заиста потребна. То није тако тешко. Ако зарађујеш новац, унеси га у фонд породице, чак ако родитељи и не настоје на томе да ти трошиш на њихове прохтеве. Буди трпељив према родитељима, помози им да и сами буду трпељивији. Развијај код њих увереност да ће бити вољени и да ћеш се ти о њима бринути, да их волиш. Ти још немаш много искуства, али код твојих родитеља су снаге већ поприлично истрошене. Показуј бригу о њима и тако ћеш превазићи црте своје инфантилности. И знај да не само њих него и тебе чека старост.

Извор: https://pro-psixology.ru/azbuka-dlya-nesovershennoletnix/221-infantilizm.html

 

Како се постаје жртва

 

Први део:  Жена – жртва: Тешка ситуација или угодна позиција?

фото - gettyimages.comКако смо већ рекли, жене се претварају у жртву, играјући нечији «жртвени» сценариј. Он може да буде написан, на пример, неком од најближих жена–рођака: то је обично или мама, или баба, или старија сестра. Она сама најчешће није свесна користи коју од тога има, но – то се подразумева. На пример, девојчица види да мама често не испуњава своја обећања, оправдава то жалбама на неке спољашње независне од ње околности. Девојчица из детињства усваја да се тако може понашати, да би јој повлађивали, ослобађали од тамо неких обавеза које је тешко испуњавати или се баш и не жели. При том девојчица види да маму сви жале. А у руском језику «жалити» значи «волети». («жалеть» значит «любить»).

Најраспрострањенија варијанта формирања жене-жртве јесте – из девојчице, чија је мама била жртва и трпела насиље мужа, или других блиских рођака. Није обавезно да то буде од стране мушкарца, ако је реч о непотпуној породици, насиље може да исходи од властне (ауторитетне) бабе, мамине маме. Мама девојчице не може да организује свој живот, да постане одрасла, самостална, срећна. И тој беспомоћности она невољно «обучава» своју ћерку.

Такву девојчицу често гњаве и вређају деца у школи и вршњаци из њене улице. Деца не праштају слабости и безвоље. А касније се свет раздељује на оне који вређају и оне који жале, понекад то бива један те исти човек.

Други узрок избора улоге «жртве» може бити болешљивост девојчице од раног детињства. Родитељи је жале, опет је не оптерећујући обавезама. И девојчица се привикава да ће за њу обавезно неко нешто урадити, одлучити уместо ње како треба поступити, побринути се за њу.

Може се рећи да ће такво дете израсти размажено и беспомоћно. Но у исто време она је и – жртва. Испочетка она често против своје воље жртвује самосталност и пуноценост свог живота ради психолошког благостања (благополучија) својих родитеља, укућана, који се боје за њу и њено слабо здравље. Зато што је за њих спокојније, једноставније урадити нешто за дете, уместо детета, и радовати се томе што се она не напреже сувише. Потом таква позиција у односу према себи и другом постаје начин живота.

Изаћи из улоге жртве

Да ли је жена-жртва осуђена да сав живот игра ту улогу? Писхолози сматрају да, на самом делу, људи имају могућност да у току живота одиграју мноштво улога – у породици, у професији, у животу. Но насупрот улога жртве није улога спаситеља или прогонитеља (агресора), него улога срећне жене. А срећа – то није обавезно материјално благостање и социјална успешност.

Срећан човек – то је у првом реду човек који је саздатељ и господар свог живота. Ми схватамо да није све у власти човека, постоје ствари које нису потчињене његовој вољи – то су болест и смрт блиских, и неке природне катастрофе, социјалне катаклизме и друга зла. Но то је зло у нашем животу присутно упоредо с могућношћу да будемо срећни.

Беспомоћност жртве ни на какав начин није везана са смирењем. Када говоримо о смирењу, ту се претпоставља да човек чврсто, на ногама прихвата ударе судбине. Понашање жене-жртве није смирење. Жена-жртва не прима спокојно и чврсто то што јој је предназначено Одозго, него плаче, жали се, окривљује друге за своје несреће и не покушава ништа у свом животу да измени ка бољем.

Резултат слика за Женщина – жертва:Жена, која се осећа као жртва изазива колосално осећање кривице код оних који је окружују. А осећање кривице – је једно од снажнијих осећања које човек може да осећа, поред осећања гнева, стида и љубави… Осећање кривице, које код окружења изазива жртва, је веома моћно, и дозвољава жртви да практично управља њима. Могу да се не слажу са мном и да кажу: «Како то, па ради се о човеку којега вређају, а могуће је и – туку». Да но равно онолико колико човек сам дозвољава да са њим тако поступају, ако је реч о одраслом човеку. А ситуацију је могуће преломити, могуће је натерати човека да се другачије понаша према теби. Но ради тога је потребно изменити се изнутра, престати осећати себе као жртву, схватити да је твоја сопствена судбина – у твојим рукама и ти можеш на њу да утичеш. То, заправо, и јесте осећање среће.

Изаћи из улоге жртве, изабрати улогу срећне жене, жене и матере која воли, професионалца у својој професији – то је дуготрајан процес. Но код сваке жене постоји таква могућност. И ако је она схватила, да више не жели да буде у улози жртве и хоће да измени свој живот, но осећа да нема за то довољно снаге, она се може обратити професионалцу, психологу. И то ће бити већ кардинално друга помоћ, него та коју жртва тражи. Жртва тражи помоћ, да се ништа не мења. А овде – видљив покушај да се измени ситуација.

Извор: http://www.pravmir.ru/zhenshhina-zhertva-tyazhelaya-situaciya-ili-vygodnaya-poziciya/

Жена – жртва: Тешка ситуација или угодна позиција?

Постоје такве жене, код којих је стално све лоше. И муж није такав какав би требало да буде, не цени је, и деца неблагодарна, и колеге на послу све ко један – сплеткароши и тирани. Таква жена разговара углавном у стилу жалби. Одакле оне, жене – жртве? Може ли се изаћи из те не баш пријатне улоге? Ситуацију је коментарисао кандидат психолошких наука Регина Енакаева, началник одела «Шербинка» московске службе психолошке помоћи. фото - gettyimages.com

Специфична особина „жене – жртаве“ јесте њена постојана навика да жали (сажаљева) себе. При том она, као правило, није спремна да узме на себе одговорност за то шта се са њом догађа. Жртва свагда иште (тражи) спољашњег кривца својих несрећа: човека, догађај, околности, проналазећи у њима узрок свега шта се са њом дешава.

Када је кривац нађен у души «жене – Жртве» бива спокојније. Но с друге стране, она одлучује да и даље остане жртва, зато што предајући иницијативу у туђе руке она не утиче ни на ток дешавања, ни на узроке својих несрећа.

На пример, жену  је пребио или извређао муж. Дешава се у породичном животу. Жена која се осећа жртвом ће плакати, љути се, жалити се, но ништа неће предузимати да би изменила ситуацију, да би дала отпор насилнику. Значи да је вероватноћа да ће муж опетна њу дигнути руку је веома велика. Својим бездејством, пасивним односом према оном што се догодило, жена-жртва «разрешује» мужу да са њом тако може поступати.

Или други пример, жену-жртву претпостављени често оставља да ради прековремено, да остаје на послу до касне вечери, у време док сви остали сарадници одлазе кући на време. Ако се жена на то сагласи, не позива се на своја права, не тражи конструктивну, дејствену подршку околине, него се само свима жали на своју «безизлазну ситуацију» , највероватније је да ће и даље добијати допунске задатке.

Само она жена која узме на себе одговорност за оно што се десило, а то значи, схвати да само она сама може нешто изменити у свом животу, само жена која се постара да разабере ситуацију, која покуша да схвати узрок због чега се управо њој то дешава, да изведе закључке и укључи их у свој животни опит, може успети да престане да се осећа као жртва и да не постане жртва по други пут.

Ако човек успе да прихвати и схвати то шта се са њим догодило, ма како ситуација била тешка, ма шта са њим да се десило, стечени опит ће свагда бити користан, помоћи ће да се грешка не понови. Но то је немогуће урадити налазећи се у позицији жртве, осећајући се жртвом.muž bije ženu

На пример, жени коју редовно бије муж предлажу да му напише пријаву, како би се појавила могућност казнити га по свој строгости закона. Жена-жртва ће плакати, молити за помоћ, по ко зна који пут позивати полицију, но пријаву неће написати или ако и напише потом ће је поништити. Она се боји свог мужа, но још се више боји мењати нешто у свом животу.
Жена која одговоара за себе и своје поступке се неће бојати да напише пријаву и да је преда у полицију. Она је спрема на то да ће муж можда добити административну или затворску казну. То је тешко преживети, но то је њена свесна одлука којом штити свој живот и здравље, а веома често, живот и здравље своје деце.

Као пример овде се може навести следећа ситуација, када жена која има малолетну децу одлази од мужа због истих тих батина или због његовог учесталог пијанства. Неко ће рећи да је то – пут слабог човека. На самом делу – то је тешка одлука која захтева велику унутарњу снагу. Далеко је лакше све пустити на самоток. Она често размишља: «Свеједно какав-такав никакав, пргав, пијан, но – то је мој муж, каква-таква помоћ и подршка у животу», – мада фактички – она већ одавно иде сама кроз живот. И тада жена одлучује да не пише пријаву. Но при том би требало да схвати, да ће највероватније и у будуће морати да трпи његове ударце. Но то је већ њен свестан избор, и зато се више не може жалити свима и сваком, нема право. У том случају она свесно узима на себе улогу жртве и требало би да схвата ради чега она то чини и каквој опасности себе подвргава.

Постоји још и трећи пут који такођер захтева од жене прихватање одговорности – ступити с мужем у преговоре, поразговарати с њим тако да се он више никад не осмели подићи на њу руку. То је најтежи пут, и није увек могућ. Да би се ишло по њему потребно је најпре престати осећати себе жртвом.

Када жена одлучи да напусти мужа-насилника она осећа да јој неће бити лако са светом који је окружује. Ради чега она то ради? Не само ради себе и осећања сопственог достојанаства и уважавања према себи као човеку. Она то ради и ради будућности своје деце. Деца која су навикла да живе у жестоким, замршеним односима међу родитељима, када на њихове очи происходи унижавање матере, често понављају њихову судбину. Девојчице понављају судбу матере – жртве, а дечаци – судбину насилника – оца. Психолози то називају животним сценаријем. Деца неретко играју улоге (сценарије) својих родитеља.

Бити жртва је – корисно (удобно)

Када говоримо да се човек осећа као жртва, ми разматрамо и психолошку страну тог положаја. Често жена–жртва извлачи корист из свог положаја. На пример, она добија пажњу од околине, психолошку подршку, саосећање, помоћ. И нико заузврат не тражи неких конкретних дејстава, одлуке и одговоре на сложена питања. Изаћи из стања жртве значи – лишити се те помоћи и подршке, њу ће тада престати да жале суседи и рођаци, људи који је окружују.

Човеку којег жале много тога се дозвољава и опрашта. «Жртва» нема потребу да ка нечему стреми у животу. Њена главна улога у животу јесте – улога жртве.

Жени-жртви често опраштају кашњење, лоше урађен посао, зато што у њеној кући није баш све најсређеније, а код куће јој се опрашта неспремљен ручак. То јест, она себи дозвољава да ради то што она хоће. Улога жртве дозвољава да са себе скинемо све обавезе према другим људима. То јест, позиција жртве – је егоистична. Уопште у улози «жртве» постоје  велики «плусеви». Зато је тако тешко изаћи из те улоге, тог психолошког стања.

Наставак: Како се постаје жртва

http://www.pravmir.ru/zhenshhina-zhertva-tyazhelaya-situaciya-ili-vygodnaya-poziciya/

Што смо ми лењивији, то су деца самосталнија

Ја сам лењива мама! А још и егоистична и не водим бригу.

Хоћете да знате зашто?… Зато што ЖЕЛИМ ДА МОЈА ДЕЦА БУДУ САМОСТАЛНА, ИНИЦИЈАТИВНА И ОДГОВОРНА.

Радећи у дечијем вртићу видела сам много примера појаве родитељске презаштићености.
Посебно ми је у сећању остао трогодишњи Славик. Његова мама је сматрала да је он обавезан све појести, иначе ће да смрша. Не знам како га је она код куће хранила, но код нас је дошао с видно нарушеним апетитом. Он је механички жвакао и гутао све што бисмо му дали. А било је потребно да га други хране, зато што «он то сам још не уме!».
И тако га ја храним први дан и на лицу не видим уопште никаквих емоција: приносим кашичицу –  отвара уста, жваће, гута. Питам га: «свиђа ли ти се каша?» – «не». Но притом отвара уста, жваће, гута. «Хоћеш још?» приносим кашичицу. «Не», но свеједно жваће и гута. «Ако ти се не свиђа – немој јести!» Очи Славика су се заокружиле од удивљења.

Није знао да је тако могуће…
Најпре се Славик наслађивао добијеним правом да одбије да једе и пио је само компот. Резултат слика за Чем ленивей мы, тем самостоятельней дети вкА касније је почео да додаје то што му се свиђало и да одбија кашику ако му се не свиђа – код њега се појавила самосталност у избору. А касније смо престали ми да га хранимо зато што је храна -природна потреба. И ГЛАДНО ДЕТЕ ЋЕ ЈЕСТИ САМО.
Ја сам лењива мама! Ја сам била лења да дуго храним своју децу.

Са годину дана сам им давала кашичицу и поседала их поред мене. С годину и по су већ баратали са великом кашиком. Још једна природна потреба – вршити нужду. Славик је то чинио у гаће. Његова мама нам је рекла да га водимо у тоалет сваких 2 сата. «Ја га код куће сама седам на туту и држим га све док сав посао не уради». И на крају је као већ велики дечкић такођер чекао да га воде у тоалет. Не дочекавши мокрио је у гаће, чак се није досетио ни да их скине, да се обрати за помоћ… Кроз недељу дана проблем је био решен. «Оћу да пишким!» – гордо је Славик обавештавао групу, упућујући се према WC-шољи.
Викендом волим дуго да одспавам. Једне суботе сам се пробудила око 11. Кад сам устала мој син, 2,5 године гледа цртаћ, ждере шаргарепу. Телевизор сам укључио, диск такођер нашао сам. А старији, коме је 8, већ је био изашао. Још синоћ се био договорио с другом и његовим родитељима да иду у кино. Ја сам лењива мама. Рекла сам му да је за мене превише да тако рано устајем. И ако хоће у кино нека сам себи навије будилник и нека се спреми. Нека сам пази да се не успава… Наравно, ја сам такођер себи навила будилник на телефону, прислушкивала, како се он спрема и затвара врата, сачекала смс од другове маме, но то је за дете остало ван видокруга.
Још сам лења да проверавам торбу, руксак за самбу, да сушим његове ствари после базена и да са њим радим домаћи (успут, учи добро, без тројки). А још сам лења да износим смеће, зато га избацује син на путу до школе. А још имам дрскости да га замолим да ми скува чај и донесе до компјутора. Подозревам да ћу са сваком годином бити све лењивија…

Са децом происходи задивљујућа метаморфоза, када нам у госте долази бака. Старији син одмах заборавља да сам може писати домаћи, подгревати себи јело, спремати торбу. Чак се боји да сам заспи у соби – баба треба да буде поред! А наша баба није лењива…

Деца не бивају самостална, ако тако одговара одраслима…DJEVOJČICA POMAŽE U ČIŠĆENJU

Извор: https://vk.com/parents.club

Када ће доћи моја мама?

Психолог Олга Соловјова

Први месец пребивања детета у породици назива се – “медени“, у том периоду и родитељима и деци све иде одлично. Но потешкоће настају после, када прође тај период.

Неретко читајући о прошлости деце сирочади, код људи који живе сасвим пристојним, удобним, рекло би се обезбеђеним до краја, животом, појављуе се жеља помоћи таквом детету, узети га себи. Препрека за следеће практичне кораке често је страх од неизвесности, који је везан с несхватањем тога шта су то деца из сиротишта, какав је њихов карактер, понашање, страх од непредвидивости, како ће се сложити односи, шта ће бити с мојим животом са појавом младог «предводника команчо». Да би схватили: какви су ти – малени становници дечијих домова, какве тешкоће могу очекивати усвојитељи, обратили смо се писхологу једног из московских дечијих домова – Олги Соловјовој.  

У дечијим домовима у наше време углавном живе – деца избачена на улицу или деца родитеља који воде асоцијалан начин живота.  Од неких су се одрекли на  самом рођењу, док се сирочићи, којима су родитељи умрли, срећу веома ретко. Мушка деца бројчано преовладавају. Једно време је код нас било свега четири девојчице на двадесет дечака. Могуће објашњење том факту јесте да –  усвојитељи узимају девојчице, зато што постоји стереотип, да ће бити мање проблема при њиховом васпитању. Но пракса усвајања показује да пол детета не утиче на успешност његовог породичног устројства. Из свог искуства могу рећи да родитељи који су узимали дечаке нимало због тог нису жалили.

Још један од распрострањених стереотипа што се тиче деце из домова јесте то што се веома велика улога приписује «лошим наследним особинама», које су, непожељне. Хоћу да приметим тим поводом, да су код деце из дечијих домова потпуно исте способности као и код домаће деце. Код некога је одлично памћење, код некога интелект. кубик рубикСве време ми је у сећању један наш васпитаник Вања, који је имао прекрасно памћење, какво ћете ретко срести чак и код домаће деце. Вања је правилно и довољно брзо решавао мозгалице које је први пут виђао, прекрасно је решавао интелектуалне задатке. Један други наш шестогодишњи дечак ме је много молио да му купим коцку «кубик рубик» Што само по себи већ говори о интересу к интелектуалном раду.

Општи проблем деце из дечијих домова јесте – неразвијеност говора, а разлог за то је најчешће недовољно општење с одраслима. Њима бива тешко објаснити неке просте ствари. Ако упитамо средње домаће дете старије од пет година, шта је то кишобран, оно ће одмах наћи неколико објашњења. За дете из дечјег дома урадити исто то је далеко компликованије, и то само из разлога што је оно тај кишобран видело само на слици, ако га је уопште видело. Свет таквог детета се и до доласка у дечији дом састојао од друштва пијаних родитеља, флаша и старих крпа. Но чим таква деца упадну у нормалну породицу, изађу у свет, они се постепено изједначују са својим вршњацима.

У целини, тест на интелект показује да је невербални интелект (који не захтева речи, а то су слагалице, пузле…) код наше деце развијен, а с вербалним (словесним) постоје проблеми. Проблеми у изражавању својих мисли, мали опсег речи, тешкоће при формулисању појмова. Но када се са дететом ради и од њега се не захтева да зна све одједном, све ће бити у реду. Не можеш да препознаш дете које је узела породица, колико се оно промени. Рекло би се, ето ту код нас је био заморче, а сада долази с родитељима после пола године и апослутно га не можеш препознати.

Навешћу такав пример. Мама је усвојила дечака с којим смо се ми доста дуго борили покушавајући да га научимо да слаже пузле. Дечак је имао пет година, но никако није могао да научи. Започињао је, но није успевао и бацао је све, говорећи да га оставе, и хтео је да се игра нечим другим. А мама га је научила да слаже пузле за свега 2-3 дана. Дете је схватило да постоји стимуланс, постоји човек који га воли, и ради којег ће се он старати да то уради, да се нечему научи.

Други пример. Два брата из тешке породице алкохоличара, један је муцао, други је почео да говори тек са пет година. Усвојила их је једна православна жена. Особитост те браће је било то што обоје нису имали по два горња предња млечна зуба. Са њима сам радила током две године и зуба нису имали. Замислите какво је било моје изненађење када сусрећем млађег брата и видим да код њега расту зуби. Питам маму: «Како Вам је то успело?» – она одговара: «Ни ја сама не знам».

Обично се старају да браћу/сестре дају заједно у једну породицу, зато што често међу њима постоји веома снажна поодична веза, они се веома држе једно другог. На пример, били су код нас брат и сестра рођени убрзо једно после другог. Сестра висока, лепо прича, пријатна, симпатична девојчица, а њен брат – малени гнусави рахитичар (истина, имао је изванредно памћење, једини је он од свих из млађе групе могао да запамти и да рецитира стихове). Сестра је све време заступала за брата. На пример, Артем заостаје, и васпитач говори: «Сада ће Артема појести вук», она одмах трчи к њему и ободрује га, хвата га за руку: «Артем идемо-идемо, никакав вук тебе неће појести». Но свеједно су усвојили и тај пар, Артем је израстао, растом достигао сестру, постао симпатичан дечкић.

Или још пример с близанцима. Када васпитач једног кажњава за нешто, други притрчава и убеђује васпитача: «Немојте га кажњавати, он је добар, опростите му, молим Вас». Свагда ми је било жао те деце, зато што једно дете многи хоће да усвоје, а децу у пару неважно истог узраста или различтог, наравно, теже.

Такођер требамо имати на уму да су та деца преживела издају од сопствених родитеља. При том чак и васпитачица не може увек да за њих постане неко значајан старији, зато што се васпитачице стално мењају, па и етика професије забрањује да се посебно воли једно издвојено дете. Остали одрасли са којима се срећу – педагози, исто тако долазе у одређено време. Детету није лако поверити се одраслом при таквим условима. И сви системи дечијих домова су устројени тако да се деца стално премештају из установе у установу. До 3. године дете се налази у дому за бебе, касније се премешта у дечији дом предшколског типа, потом у школу-интернат, списак може да буде и дужи. Тако да дете за свог живота промени неколико установа. Треба ли говорити да је то – траума за дете, сваки пут се налази међу новим одраслим лицима и међу новом децом. Биолошки родитељи практично не посећују своју децу. Сећам се да су од 20-оро деце мама и баба долазиле свакодневно само двојици браће, а још 2-3 детета су крајње нередовно имали посете. А остали су живели у очекивању маме…

Дете које први пут доводе код нас, као правило, нема неопходних навика на самоопслуживање, није навикнуто на ношу, код многе деце постоји енуреза (поремећај у контроли бешике, што касније пролази), не умеју да се одевају, не знају чему користе неки предмети одеће. С њима се нису играли, деца не знају називе играчака, да не говоримо о играма с разним улогама као нпр. «ћерка-мама». Они су видели много безобразних сцена: свакодневно пијанство блиских, и њихових гостију, сексуалне оргије… Васпитачи су бивали поражени невероватним сексуалним просвећењем неке деце од 4-5 година.

Одузети од стране надлежних органа заштите из њихових станова-бордела, деца се у дечјем дому нахране, усвајају навике самоопслуживања, уче се да разговарају, играју, певају, плешу, цртају. Но код њих недостаје главно у животу – љубећи (вољени) одрастао човек.

Напоменућу још једном да сва деца чекају своје родитеље, чекају тату и маму. Чак и они који их нису никада видели, од рођења познавши сву «драж» јавних институција и бесплатне медицине.

Дете које нађе добре, брижне родитеље не можеш да препознаш – оно се промени физички и интелектуално.

http://www.pravmir.ru/kogda-pridet-moya-mama/

 

 

Усвојити дете из дечјег дома – то је норма, а не подвиг

О том, зашто је у Русији и даље успорено решавање ситуације с пријемним родитељима и шта је потребно да би се она побољшала, говори специјалист по социјалном сиротству Александр Гезалов

Тема приемног родитељства, овако или онако, данас је активна. Људи су се престали бојати да говоре о томе како су они пријемни родитељи, активно разматрају проблематику у социјалним мрежама, у средствима јавног информисања се појављује више информација. Но свеједно, с моје тачке гледишта, истинског квалитетног напретка нема.

Александр ГезаловДа би дечији домови код нас опустили, у друштву би требало да постане уобичајена таква фраза «Ја помажем деци зато што је то потребно, пре свега, мени и њима».

Но она још није постала уобичајена, и зато нема тако много људи који су спремни да узму децу у пријемну породицу. Међу њима су – многодетни, професионални родитељи, који су више пута узимали децу из дечијих домова. Но око нас је, свеједно, много људи за које је пријемно родитељство – terra incognita. Сасвим недавно су ми задали питање: «Код нас у кући живи пас. Може ли то бити препрека да узмемо дете из дечијег дома?».

А пошто је питања много, као и неразвенчаних митова, због којих се у главама људи слаже сасвим нереална слика. Ту слику треба хитно исправљати, између осталог и с помоћу пријемних породица са опитом. Важно је да се друштвене организације активно баве просвећењем, а не само да трче у дечије домеве. И тада ће се кроз неко време код људи појавити интересовање, они ће погледати ван оквира свога круга живљења и увидети да, како се показало, постоје и друга деца, и њима се може помоћи.

Потребно је преместити акцент са «тражим само малено дете» на – «узимам дете у породицу».

Потребно је успокојити се и схватити да су у дечијим сиротињским домовима, углавном, деца са више од седам година, који имају потребу за породичним условима. Довољно је укуцати на интеренту «Деца чекају», «усиновите.ру», погледати базу података деце и увидети да су тамо већином деца старијег узраста.  Сходно томе, потенцијални пријемни родитељи требају схватити, спремати се на то да неће моћи реализовати своју ружичасту машту, неће успети наћи «дете, о којем су маштели», потеребно је обратити се реалној деци, којима је потребна помоћ.

Још је важан један момент – потребно је изнова форматирати делатност школа за пријемне родитеље, које на данашњи дан не одговарају тим захтевима и тим тешкоћама који постоје код пријемних породица. Између осталог и при пријему старијег детета из дечијег дома. Зато што углавном потенциалне пријемне родитеље припремају на то да ће к њима у породицу доћи деца млађег узраста.

Поодрасло дете из дечиег дома, а тим пре адолесцент – то је ипак савршено друга прича, други проблеми. Можда је неком потребно почети с наставништва, а не одмах размишљати о том да, ето, ја хоћу да узмем дете у породицу, завршивши школу пријемних родитеља.

Наставништво, сапровођење детета у дечијем дому, општење с њим кући у нерадне дане може привести томе да људи донесу зрелије решење. Јер ће тада већ бити упознати с дететом.

Тада ће и враћена деце назад у дом, бити мање. А не као сада што је: није им се свидело – узели и вратили. То је вероватно повезано, између осталог, и с неком инфатилношћу, када, спремајући се узети дете у породицу, људи самоуверено мисле: «С љубављу и с нашим образовањем сигурно ћемо успети». Но показује се да то није довољно.

Потребно је да дете поверује, стекне поверење, како би захтео да буде прихваћен и сам прихватао људе.

А то происходи уопште не одмах, урачунавајући то да код деце већ постоји нека одступања у том схватању. А значи да је потребно одређено време Како би се тај недостатак исправио.

За новогодишње празнике смо испратили једну девојчицу из дечијег дома у једну изванредну породицу, кад тамо, новинарка која нас је пратила, одмах говори: «Ето твоји тата и мама». За људе које девојчица види први пут у животу, који је просто узимају у госте. Не треба трчати пред руду. Но, слава Богу, муж и жена који су узели девојчицу, били су мидри људи и објаснили: «Знаш, ти имаш маму и тату, а ми смо твоји другови».

Дете у дечијем дому је привикло на брзо, фастфудно општење са персоналом, са привременим волонтерима, оно има потешкоће с дужим, озбиљнијим, дубљим односима у породици. То је дуготрајан процес.

Уопште не подвиг

Фото: ria.ru

Ако говоримо о средствима јавног информисања, било би пожељно када би они мењали слику херојског описивања пријемних родитеља, на нормално, природно, свакодноевно. Како би постало јасно: узети једно-два детета из дечијег дома – то је нормално, то није никакав подвиг.

Код нас данас углавном показују породице, које одједном васпитавају много пријемние деце. И обичан човека одмах мисли да су то хероји, он за то не би имао снаге,

Неопходно је асимилирати и наставничке програме. Треба прекратити трчање добровољаца по дечијим домовима, с поклонима, песмицама-игрицама. Како би конкретној деци долазили конкретни људи и не певали им песмице, него их спремали за даљи живот.

Ево тренутно се у Орлу прави наставнички центар. И у Казахстану се активно ради на наставништву, тамо сам проводио консултације с казахстанским колегама. После гледања филма «Блеф, или Срећна нова година» они су схватили да је најефективније, један одрасли – једно дете, а не када је гомила народа и дете не схвата с ким комуницира, какву информацију добија, која је информација квалитетна.

(Филм има енглески титл)

 

У закон је нужно увести такав појам, као професионална породица. Ако то не урадимо, онда ће за децу са ограниченим здравственим могућностима, децу у старијем узрасту бити мале шансе да упадну у неку породицу. А многи пријемни родитељи би већ сада могли постати професионални родитељи, када би постојао таква закон. Тада би те породице могле да потпишу уговоре, да добију повластице, дане за одмор итд.

Зато је важно подржавати опитне друштвене организације, између осталог и директним државним финансирањем. Такви центри као «Про-мама». Они су истински професионалци. Тамо раде искусни људи, који много година помажу деци да нађу породицу, пријемним родитељима помажу при усвајању, при решавању сложнијих проблема. Биће болно ако се због тренутне кризе лишимо тако важне подршке.

Мање познат појам „наставништво“ – када пријемни родитељии неко време узимају дете кући само за викенд, а током недеље га посећују или помажу на други начин.

Деца чекају – http://vk.com/club39873171  https://m.vk.com/photos-39873171

http://www.pravmir.ru/vzyat-rebenka-iz-detskogo-doma-eto-norma-a-ne-podvig/

Мисли о зависти и стиду

психолог Олга Михајловна

Не знам, колико често писхолози пишу чланке о емоцијама у првом лицу, но ја сам желела да напишем управо тако. Зато што се то дешава и дешавало се са мном, где год да се од тога уклоним. Да бих схватила то о чему желим да пишем, почела сам на личном примеру, не желећи да обезличим своја преживљавања оним апстрактним «један човек».

И тако, завист и стид.

Резултат слика за Мысли про зависть и стыдЗавист бива «црна» – то је оно када силно желите да уништите објект зависти.

Завист бива «бела» – када желимо да побољшамо своје личне, практичне особине, умећа, да би се изједначили с објектом зависти.

– Завист веома добро показује човеку, шта њему самом недостаје, ка чему стреми. И ако је при «белој» зависти све логично – видим, хоћу, радим, достижем, то при «црној» зависти све некако и није јасно. Ако хоћеш – уради то, због чега уништавати неког? Дуго нисам могла да схватим, заиста због чега? А унутар себе сам ловила такве пориве – како да уништим објект зависти, да га утопим у блато. А потом сам заметила такву ситуацију – идем на неку тамо групу за обучавање, и носим на себи неку тајну круну на глави «ја сам боља од свих». И та круна ми силно смета, зато што, ако сам ја боља од свих, чему се онда могу научити? Ничему, и тако сам најбоља.

Признати да нешто не знам или не разумем, је просто немогуће. А значи, пустити у себе нова знања, поставити питање је такођер немогуће. Круна ми смета. Тачније, стид. Када сам уловила у себи тај стид, не бити кул, не знати, не умети,… пузле у мојој глави су се сложиле. Пузле у вези «црне» и «беле» зависти.Резултат слика за Мысли про зависть и стыд

Када је стид који се појављује при упоређивању себе с објектом зависти сувише велик, тада се појављује жеља, уништити објекат зависти, да не би преживљавали тако велик стид. Зато што се стид – тешко преживљава, он уништава личност, стид говори «какав сам ја то , ја нисам ни за што».

«Бела» завист се код мене појавила када сам научила да проживим свој стид, да се борим и изборим са њим.

Тако некако.

 

 

https://www.b17.ru/article/25643/

Сазависност и контразависност у односима

Сазависност – стање које се пројављује у потпуној прогутаности од стране друге осебе, веома великом емоционалном, социјалном, а у неким случајевима и физичком зависношћу од другог човека.

Резултат слика за Созависимость и контрзависимость

Они који су изабрали тај модел понашања – најчешће поседују низак осећај личне вредности и већи значај придају мишљењу окружења. Такав човек је рањив, склон подчињавању, но у исто време се стара установити поверљиве односе и блискост с партнером, чак ако тај за то и није спреман.

Зависан човек осећа недостатак пажње, у његовом животу је свагда присутан страх да ће бити остављен. Често од партнера захтева да потврђује своја осећања према њему, настоји да свагда буде с њим на вези, уређује ситуације у којима ће партнер бити принуђен да буде поред.

Управо зато личности склоне сазависности себи често за партнера бирају зависнике – наркомане, игромане, алкохоличаре и оне контразависне.

Такви људи постојано покушавају да покажу партнеру да они ради њега иду на било какве уступке па чак и жртве. То се чини само ради тога да би се објект интересовања разоружао и заувек привезао за себе. Они нису свесни својих мотива и искрено верују у исправност својих поступака.

Формирање сазависног понашања се одвија у првим годинама развоја деце која се подвргавају осуђивању и критици, подсмесима, обесцењивању њихове личности. Тако дете, уместо да прими безусловну љубав, почиње да је «заслужује». Даље происходи пренос дечијег модела понашања на старији узраст.

Сада да поразговарамо о контразависности. Тај појам је супротан сазависности, но он је њен постојани сапутник.

Такви људи окружењу изгледају као уверени у себе, као они који су већ стекли признање. Но, нажалост, веома често ти људи достижу успех само у професионалној области. Што се тиче међуличних односа – овде је, како се каже, «доста сложније».

Контразавини људи су склони да одбијају од себе партнера, чак ако према њему и нису равнодушни. Они су обузети својим бригама и интресовањима, склони су да за своје неуспехе окривљују друге, равнодушни су према осећањима партнера.

Људи таквог типа надуго избегавају интимне односе, строго дозирају не само та осећања која би могли дати другима, него и она која би могли да приме сами. Склони су да доказују окружењу да им иде добро и да они нимало немају потребу за заједницу с партнером.

Као правило такав дефект се развија при хиперзаштити од стране родитеља, ограничењу слободе детета, манипулације са њима. При том се дете налази одбаченим, напуштеним у оним моментима када има особиту потребу за подршком. На такав начин контразависан тип понашања јесте заштитни механизам којим се даље наставља користити већ одрастао човек, којему наизглед нико није потребан, све своје проблеме он решава сам, боји се поверити се другом, волети, демонстрирати љубав и везивати се за неког. Такви људи несвесно се старају избегавати поверљиве, блиске односе, а узрок томе су – дубок унутарњи страх и душевне ране из детињства.

Сазависне личности веома често ступају у односе с контразависним личностима. Ти односи формирају средину сличну оној у којој су се они налазили у детињству – једна страна игра улогу детета, а друга – родитеља.

Резултат слика за Созависимость и контрзависимость в отношениях _ Центр психологической помощи в Санкт-ПетербургеКонтразависник обично нешто захтева, а сазависни – уступа. Сазависни свагда гони контразависника који покушава да побегне. Контразависни може да вређа и унижава – но управо тако су и поступали у детињству са сазависнима. Значи скоро да је све у реду.

Треба заметити да невелик проценат контра- и сазависности постоји и у нормално формираног човека. Потребно је само одредити, не сметају ли вам те особине да градите здраве односе и да живите пуноценим животом, да није њихов проценат сувише висок. То није тешко учинити, проанализирајте себе и своје поступке, а такођер обратите пажњу на ваше окружење

Извор http://vita-ars.ru/sozavisimost-i-kontrzavisimost-v-otnosheniyax/

PS. Пример контразависности можете погледати у филму Добри Вил Хантинг