Како црквени људи постају фалшивни

Архимандрит Андреј (Конанос) – О опасности за црквене људе да постану фалшивни и о још понечем.

fals

Већина нас је пришла Цркви да би познали Бога. Ипак, бива тако, да после не дуго времана ми постајемо некако фалшивни, буквално почињемо да служимо као украс на излогу. Изгледамо тако, као да можемо решити све проблеме. О свему судимо, дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Претећи прстом чинимо примедбе другом. Но при том ми сами уопште не личимо на те идеале о којима расуђујемо. Нас муче сасвим друге ствари.

Зато, ако не желиш да се и са тобом не деси слично, говри о Богу својим животом. Говори о том што знаш, и не скривај себе истинског. Ти си – обичан човек, са својим страстима, грешкама и немоћима. Као и сви људи и ти желиш љубави, пријатељских односа и осталих радости.

Веома често, дошавши у Цркву човек почиње да мисли да је уцрковљење само по себи изменило сву његову природу. Но, рећи ћу ти, у односу сопственог «ја» никаквих измена ту не происходи. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место – чак и ако је то место свето.

Али нешта друго може да се деси. Ми продужујемо да у себи носимо своје страсти које почињу да се трансформишу. На пример, човек престаје да се туче на фудбалским утакмицама или престаје да посећује ноћне клубове, престаје да употребљава наркотике но страст која га је побуђивала да све то ради, никуда није отишла – зато што је немогуће са страстима се опростити тако брзо.

Страст – то није кошуља коју можемо скинути са себе, бацити на прање и заборавити на њу. Ми смо сједињени са својим страстима. Зато често происходи следеће: «светска» страст се трансформисала у «хришћанску». Ето због чега понекад човек који је раније био фанатични навијач, тукао се, после меча ломио излоге, а сада после уцрковљења, остаје јаросни фанатик – само сада у Цркви.

То је тај исти случај, када људи говоре о својих блиских, који су постали црквени људи: «Он иде у цркву, но уопште се не мења! Кида нам живце као и раније!»

Шта се није изменило? Основне, главне црте карактера су остале исте. Оне се не могу преобразити саме по себи – само зато што је човек пришао Цркви и постао хришћанин.

Зато је важно имати на уму да гнев и раздражење остају с нама. И мада се ми сад већ гневимо као из «духовних» разлога, но главна страст је – као и пре с нама.

Резултат слика за Как церковные люди становятся фальшивымиИ ако хоћемо да будемо искрени, сагласићемо се с речима Пајсија Светогорца. Када је старац једном путовао на броду из Дафни у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:

– Старче, дођите овамо, да не седит с мирјанима!

А старац је одговорио:

– Но, чедо, зар ћемо ми изгубити нешто седећи с њима? Зар смо ми толико бољи од њих? Ми имамо неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо такви, као и они? То што жвии у нама живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти, проблеми пројављују по другом. Ми почињемо да се свађамо, нпр. због црквеног устава – да ли смо правилно одслужили службу (прим. прев. затвореен двери или отворене)…

Једном сам видео два монаха како су се посвађали због тога, какву чинију да изаберу за прање воћа. Да, они се нису тукли и нису се псовали као на фудбалској утакмици, но њихове раније страсти су остале с њима.

Ако ми то схватимо, у првом реду ћемо успотваити бољи контакт са собом, а затим ћемо постати снисходљивији према другима. Код нас ће се појавити више човекољубља, смирења. И ако ми себе признамо таквима, какви смо, ако се измиримо са својим «ја», ако познамо себе и заволимо себе[1], то ћемо и своју децу почети волети далеко више, зато што ће се код нас појавити далеко више снисхођења. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се свађамо са својом децом ако они, како се нама чини, скрећу са истинитог пута, а на самом делу, ми сами смо се збили с тог пута. Сви смо се ми с њега уклонили, сви смо ми – бегунци, свима нама нешто не успева. Ми се, просто, старамо да то замаскирамо – зато се и не види.

Резултат слика за Как церковные люди становятся фальшивымиЧовек живећи у Цркви и општећи с другим црквеним људима, веома брзо почиње да схвата да су многи од њих остали исти такви, какви су били и до Цркве. Један млад човек ми је причао да, када је дошао у Цркву, надао се да ће оведе угледати потпуни идеал. Тај млад човек је радио у банци. И показало се да, као што су у банци биле свађе, спорови, осуђивања, интриге, све исто то је бива и у парохијском храму.

(…)

Лаж у односу према себи самом, лицемерије и фарисејство само усложњавају наш живот.

Признавши истину о себи самом, заволећемо друге људе, постаћемо снисходљивији и човечнији. А поставши човечнији, приобрест ћемо и божественост. Смиривши се, приземљивши се, полетећемо, зато што, да би полетели потребно је најпре чвросто стати на земљу. Постани човек да би се превратио у богочовека! Буди прост, смирен и природан.

Резултат слика за Как церковные люди становятся фальшивымиВеома су ми се свиделе речи једног мог познаника који више воли да се исповеда код жењених свештеника. Рекао је да нежењени свештеници као да живе на другој планети и понекад говоре с тобом тако, да ништа не разумеш. Нећу да скривам – сагласан сам са њим. Веома често свештеник с породицом поседује спокојство, уравнотежен карактер, зато што је имао прилику да… мења памперсе. Када купујеш памперсе и корситиш их по намени, немогуће је притом летети у облацима. Напротив, човек се приземљује, постеја човечнији, искренији, и не претвара се. Он се више не шепури на излогу светости, него носи у себи благодат, простоту, смирење православног духа…

Читајте такођер:

Кисела лица, сгрбљене позе – а где је раодост у Христу?  Марина Филоник – психолог

С унутарњом часношћу управо православни су слаби – породични психолог Татјана Борисовна

„А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале -1 – Филоник Марина практикујући психолог

Тешкоће осазнавања својих осећања – Православне „неурозе“ и психолошке подвале – 2 – Филоник Марина практикујући психолог

 

[1] О том појму ћемо још писати, како се он схвата на православан начин.

http://www.pravmir.ru/konanos-svetskaya-strast-1

5 thoughts on “Како црквени људи постају фалшивни

    1. Мург Аутор чланка

      Драго ми је да вам се текстови свиђају. Што се тиче коректуре – свестан сам тих проблема које сте навели, али сам немоћан да их решим, надам да су новији текстови бар мало бољи. Превођење није моје струка.
      Извините, написаћу дужи коментар зато што већ дуго размишљам, како да се извиним читаоцима за понеке компликоване реченице у превдоима, за нека руске речи које ми „промакну“, па и уопште за српску граматику. За неке речи једноставно не налазим адекватан превод и немам храбрости (сматрам чак и штетним) да значајније мењам смисао текста узимајући неку другу реч која не преноси тај смисао који ја мислим да треба пренети. Други разлог је и то што се надам да ће људи ипак разумети текст, обично се те речи понављају више пута тако да читаоци помало уче и руски. Фус-ноте сам покушавао да пишем, но некако сам престао, стекао сам утисак да још више компликујем, опет би се и фус-ноте понављале… Размишљао сам да направим и страницу „Мање познати изрази“ – мислим да би то било добро решење. Уосталом, треба ми и помоћ и подршка. Позивам читаоце да у коментарима цитирају део текста где постоји штампарска грешка или нејасан појам, тако ћу моћи да поправим, ако будем зано. (Коментар могу и да избришем касније). Свако добро од Господа.

      Liked by 1 person

  1. babeidede

    Веома ми се свиђа текст.

    *фалшивни = лажни
    фалш (нем. falsch) фаличан, погрешан, лажан, лош, рђав; неискрен, лукав, притворан; манљив, са маном, са недостатком

    *уцрковљење = увођење у цркву
    У духу српског језика, више ми звучи да је уцрквљење, али то није општеприхваћено.

    *трансформишу = преображавају (врло лепа реч, иначе, а и у духу текста)
    У даљем преводу, ту реч сте и употребили. 🙂

    „светска“ (везано за реч страст) је мало незгодна за превод, јер је то у ствари „световна“ страст, дакле која долази из света. Истовремено, може да дође до забуне, јер „световно“ звучи као „свето“, али то не значи. То је „секуларна“ страст, што је опет туђица. Односно, то је „мирска“ (мирјанска) страст, што опет може да буде недовољно јасно просечном читаоцу. Углавном, не „светска“ него „световна“.

    *мирјани = световњаци, људи из света; често се сматра да су то и црквени људи који живе у свету (свештеници)

    *двери = (на старословенском) врата; врата на иконостасу; врата која отварају и затварају пут у „Царство небеско“

    *идеал (је туђица) = савршенство, слика (или узор) савршенства

    *фарисејство = лицемерство, претварност, претворство

    У изворном чланку има једна реченица која снажно трепери. У преводу: „Како теби, тако и мени. Волим те (Љубим тебе ја). Праштај ми, и ја теби праштам.“

    И једна сасвим корисна: „Морамо да научимо дете како да лови рибу, а не како да је једе.“

    Да ли сте преостали део изворног чланка превели и објавили у неком другом чланку?

    Liked by 1 person

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.