Каминг-аут каријеристкиње – други део

Каминг-аут каријеристкиње – први део

 „Имам 23… И ето, играм се са својим рођацима и схватам да тренутно уопште нисам спремна да имам своју децу. И, највероватније, још следећих пет година. Ловим себе на мислима, да је за дете потребно просто море љубави, емоција, топлине, а ја тог мора тренутно немам. Све одлази на сцену (она је певачица). Углавном,  још нисам спремна. И осим тога, имам толико идеја за сцену!“

Фото: Елена Лонскаја

Олга, не може се бити спреман за рођење детета ни с 20, ни с 30, ни с 40 година просто из разлога што се не може бити спреман к неконтролисаном стресу и врисци. А море љубави – где га узети, Олга… Но ти нећеш бити једина! Види, удвоје те љубави  се некако и накупи… Када је мени било лоше – поред је био Саша! Не чини грешку коју су учиниле многе: „Ја још нисам довољно добра мајка, зато ћу то да одложим на 10 година“. То је исто што и рећи „Ја сада не могу да свирам на клавиру, зато ћу га купити кроз 10 година“. А здравље, да ли ће га бити код тебе кроз 10 година? И уопште… живот?

После првог порођаја промене мог тела су ме вргле у шок. Но показало се да је све поправљиво. А то што је непоправљиво – што и жалити! Боре су свакако ту. Груди свеједно већ «кориштене», и с млеком бар прилично изгледају, већи размер. Тако да ће ми «природно увећавање груди» трудноћом само ићи у корист. Косе и зуби су се већ одавно искверили. На лош сан ноћу сам се већ навикла. Депресија за време породиљског не настаје од неспавања већ од перфекционизма и од сензорне глади. Срећни људи не умиру због недостатка сна.

У кутијама се ваљају заборављени слинги, на балкону – колица, базенчић, дечија столица, оградица и торбе с дечијом одећом – зашто да ствари пропадају? Зашто губити квалификацију? За те две године сам научила више него за цео дотадашњи живот.

Свега годину назад маштала сам о том како отпутовати с муже негде у Париз. Но показало се да с дететом не можемо (за њу је потребна специјална дјета коју не можемо наћи ни у једном хотелу), а да је оставимо, без мене она не може. А и новац за стан треба штедети…

Но, показало се да се путовати и одмарати може овде и сада: посетили смо Троице-Сергејеву лавру, после чега је Париз за мене изгубио сву драж. Прошетали смо по центру Москве, и Париз је по други пут пао у мојим очима. Наша бутовска језера, куда с роштиљем можемо отићи у било који дан – ето то је наше море, а више од тога, показало се, није ни потребно.

Исто тако, као и без далеких путовања, може се преживети и без ананаса, шкампи и јогурта са бресквама, зато дијета дојеће маме, чак и хипералергијска, мене више не плаши. Била сам потресена када сам схватила како сам била размажена потрошачким веком и сада са задовољством све то са себе стресам. Куповала сам чарапе по 3 еура! Крпе за брисење стола за 2.5 еура!

Не плаши ли ме таква перспектива: да ћу отупети и постати мужу незанимљива? Незанимљивом жену не чине вођења домаћих послова. Ако је она незанимљива за шпоретом – значи, она је и раније била таква само се просто – претварала. За време првог породиљског сам прочитала толико литературе, и класику, и нонфикшн, колико нисам прочитала за сав живот. То ми помаже у васпитању детета и, што је најважније, у васпитању себе. Моја нова знања постају предметом занимљивих дискусија с мужем. Свагда имамо о чему поговорити.

Управо умне маме, с вишим образовањем, с књигама, докторским дисертацијама и наочарима – треба да васпитавају децу. И да продужују тренирати свој ум и попуњавати своју педагошку квалификацију. Добра мама и домаћица – то је професија која треба толико знања које не даје више образовање, него га даје само самообразовање, непрестано. Ради чега нам иначе наш ум? Ради началника, клијената?

Ако мушкарац одаје свој ум и снагу у каријеру, он ту снагу негде мора захватати, црпети, а ако жена буде радила то исто, ко ће тада да напуни тај крчаг из којег ће обоје захватати? Код нас су то чиниле наше маме, но – чиниле су то лоше, не тако како је нама било потребно. Ми смо одрасли у разбијеним породицама где је на нас пао терет живота у којем нисмо имали подршку очева, браће ни сестара, и управо зато не желимо имати само једно дете. И потребан је неко ко ће да напуни крчаг породице мудрошћу, снагом, умом, љубављу, спокојством. Ја би хтела претендовати на ту високу улогу и бити је достојна. И мени предстоји још много чега сазанти, научити се, и то је такођер каријере?

Тренутно у тој каријери ја вршим нижу дужност – ја сам слуга свог јединог детета. Бити слуга је уопште незанимљиво и увредљиво! Зато је природна жеља – померити се навише по каријерној лествици и постати менаџер, началник одела. Када деце буде троје – ја сам већ менаџер. Док већина људи остају на опслуживању и неправилно суде о добром послу само зато што нису бивали началниции.

Истина, мени је већ тешко: за време трудноће пробудиле су се старе бољке. Ја схватам да је овај пут – најтежи пут. И не знам да ли ћу имати снаге. Ја остављам себи за право рећи «стоп». Или учинити паузу.

Ја не желим да кажем да је свака жена дужна да испуни неку «норму». Ја само хоћи да кажем да је перидо здравог живота сувише кратак да би га трошили на забаве. И ко може, ко је припремљен – он је и дужан. Остали су дужни нешто друго. Но дужни су – сви. Зато што је натпис на колима «my life – my rules[1]» – чиста лаж. Зато што, ако је живот твој – онда ти сам бираш, када и где ћеш се појавити на свет и када одлазити из њега. А то не видимо да је тако!

Дакле, живот – није твој. Дакле, ти га арендујеш уз неке обавезе. И правила игре одређује Онај, Ко ти је тај живот (и смрт) дао.

Ја покушавам да схватим правила игре и видим да моја женска природа није баш припремљена за каријеру зато што се тамо не користе моја биолошка преимућства. Играти по правилима – значи искористити то шта ти је дано. Не само мозак, но и материцу. Најнежнији орган који код жена први излази из строја, а којег се последњег сећају. Он се сматра презреним због тога што нас приближава к животињама. Због тога што нам и руке и ноге веже у окове.

Жене, вама су и тако оковане и руке и ноге. Оковане отуством жељеног здравља и могућности бар на минуту продужити себи младост и живот. Одвратност према биолошкој улози жене је изазвана тим што она, та улога, просто напомиње на ту скованост – на страдање, старење, смрт. На то што је цивилизација сакрила од нас – а труднице и многодетне маме – износе на видело. Бити многодетна мама – то је нецивилизовано. И тај ко на себе узима тај крст као да постаје укор свом окружењу напомињањем о животињском.

Но мој текст је ипак о Духу. И наравно, Господ није призивао рађати и рађати. Господ је призивао љубити. И ако неко није спреман да искористи материцу на благо Њему (дакле, с љубављу) – не треба. За мене је пут љубави – такав. Но ја не желим да кажем да је он – јединствени. Ја се не обраћам к свим женама у том камигн-ауту, зато што знам да је Господу могуће служити и по-другому.

Обраћам се онима који пропуштају тај пут зато што су поставили за циљ свог живота – самореализацију. Тако је написано у најславнијим психотерапеутским бестселерским књигама века. И рађање деце томе, благо речено, смета. Покушати спојити и једно и друго – значи, прегорети и не попасти ни тамо, ни тамо. Зато се деца некако остављају за после самореализације, после циља.

Тај циљ – самореализација – изгледа као једна од најблагороднијих. На крају крајева, она је, такођер, управљена на спасење човечанства. Но ја не могу да схватим где је моја «самореализација». Јуче сам мислила да сам дужна релизовати се у музици, затим у журналистици, данас – се учим кувати супу, сутра – идем да шијем слинге.

Ја се мењам, моја интересовања се мењају, моја самореализација де мења. Не могу да се хватам за нешто што је промењиво и шта ће се сутра одузети од мене. Може опет наступити Аушвиц, и где ће тада бити моја самореализација? Одузму ти се ноге и руке, вид и слух – биће потребно тражити нову самореализацију која одговара околностима.

Из тога следи да саомреализација сама по себи није циљ, она је – средство. Средство које без циља – нема смисла. Она може помоћи да приђеш Господу, да научиш волети, помагати ближњему, а може и – нашкодити. Милиони људи су побркали циљ и средство и дају новац за бознис-тренинге типа «како наћи себе».

Наћи себе – јесте неиспуњив циљ и може донети бесконечну зараду свакојаким гуру. Наћи себе – јесте хир који доноси удовољство. Порођај и бременост приносе далеко мање удовољства. Ја би рекла да је то удовољство друге врсте, и њега је потребно научити примати. А човеку заробљеном на «самореализацији» примити то задовољство је крајње тешко.

А ако се рецимо код тебе појави један јединствени циљ – служити Оном, Ко ти је дао живот и смирено прихватити, да Он има право и узети ти га у било ком моменту – навике живота и наша посведневна стремљења су тада обасјана сасвим другом светлошћу. И фамозна самореализација сама по себи већ нас толико не брине. И због нечега баш се хоће рађати. Може бити, да би умножила број оних који ће Му служити. Добрих, мудрих, љубећих. И поставити самореализацију и поиск себе у том правцу. Као средство ради доброг циља. И тада некако све почиње да полази за руком. Мозаик се уклапа! Брзина живота се снижава, беспокојство – такођер. Буквално, као да си изашао из веверичјег кавеза.

Поред нашег дома су два дечија игралишта. Кроз један из њих грађани су утабали пут к метроу, кроз другу – к поликлиници. Једни те исти људи вечерима парадирају тамо-амо не примећујући децу што трче укруг. Понекад они нагазе на разбацане бојице. Ни једном, ни једном се они нису окренули и погледали око себе. Они нису овде и сада. Они су тамо, у офисима, у мислима, у будућем.

Седим на клупи и посматрам на офисне раднице, које широким, мушким кораком пресецају игралиште на путу за посао. Дебело намазане очи, црне панталоне, офисне ципеле, цигарете, смартфони. Зар су то оне? Зар оне себе таквима желе видети?

На другом игралишту намазане очи већ постареле, а ноге у панталонама већ пробијају пут у поликлинику. Једино што ја желим јесте да се и једни и други зауставе и увиде да «одрасли с дечијег игралишта» изгледају због нечега срећнији и природнији. Ја верујем да, ако они то једном погледају и осете, они исто тако неће пожелети да напусте тај малени рај – где си ти овде и сада. Но они, ти мимопролазници – су из неког другог света, из којег сам ја побегла. Наши светови се не укрштају. Они нас не виде, но ми – исчупавши се из тог веверичјег кавеза – веома добро видимо њих.

[1] мој живот – моја правила

http://www.pravmir.ru/kaming-aut-kareristki/