Психологија жртве

 психолог Михаил Лабковскиј

Реч не иде о тим жртвама о којима читамо у новистима – не о жртвама катаклизми, насиља и других масовних трагедија. Реч је о усамљеним жртвама једног другачијег рата – рата који се води углавном на породичном фронту.

О онима кога из детинства нико није подржавао, на кога су се родитељи драли, кога су подругљиво критиковали, од кога су очекивали одређене успехе и никако није могао да оправда очекивања родитеља ма како се старао… И којима је од тада све време неудибно и стално се нечега стиде. У кога су сопствене жеље и интереси померени на други план, а понекад и сасвим заборављени, зато што би се хтело бити добрим по било коју цену.

О онима којима су родитељи набили осећај кривице, кога су постојано упоређивали с другом децом, ко се периодично осећа као лузер, за кога љубав значи – жалост према себи.

О онима који су усамљени, који не верују да су достојни нечег бољег, који се у разговорима и мислима све више жале, завиде, или бесплодно маштају, но ништа не чине да би изменили живот. Док у исто то време живот, на жалост, пролази у страдањима.

Постоји статистика по којој чак и у саобраћајне несреће често упадају једни те исти људи. У опастној ситуацији они се понашају веома специфично – унапред се предају, не противе се, подстављају се под друге, и наравно добијају пуном мером. То и јесте психологија жртве. У обичном животу они се такођер подстављају под друге.

Жртве нико озбиљно не узима у обзир, њих партнери варају, све вешају на њих и затрпавају их обавезама.

Они не умеју рећи «не», понашају се тако, само да никога не би увредили, «само да не буде рата». Они су толико добри да своја леђа постављају да би заштитили туђе интересе, понекад чак и на своју штету. Стиснувши зубе они трпе увреде и унижења.

Одступити, померити се у страну, смирити се, учинити више – добити мање.

Навелити на себе туђи посао, а такођер и кривицу за све лоше што уокруг происходи.

Прећутати, прогутати увреду, затиснути назад себи у грло важне речи, проигнорисати своје маште и жеље.

Дозволити да их други угњетава и као разултат – постојано недовољство собом и сојим изгубљеним животом… Чини ли вам се познато?

Код жртве ствари стоје управо тако.

При наличју бар једног од поменутих симптома време је прихватити се лечења. Ако буде потребно – и с помоћу «хирушког» захвата и ломки старих начина понашања.

Ако се у ситуацији грађанског суживота девојка понаша као жртва, њу нико неће ни женити. И зашто би? Она ионако никуд неће побећи. Жртва обично тачно зна ко је крив за све њене несреће, жали се на увредиоца и при том ништа не мења.

Ако се жена у односима или браку понаша као жртва, њу је просто грех не преварити! У случају чега ће се она, наравно, наплакати, изјавити нешто у стили: «магарац један», «моју младост упропастио», отићи ће к родитељима из пристојности. Али потом ће се опет вратити. И све ће се наставити по старом.

Осећање увређености и унижености (па и страха) – су главна осећања човека с психологијом жртве. Ако му се нешто не свиђа он о томе не говори одмах! Не! Он даје свом незаадовољству и увређености да добро сазре, да ускиса. Потом чека да се тих увреда накупи још више. Да би се с њима довољно опијао. Да дође до краја. И  потом иступи у смислу: «докле ћете ме више мучити?»

«Жртве» никад не схватају речи и живот буквално! Они су увек спрамни да се увреде. Зараније. Док психолошки здрави људи не траже у речима двојни смисао и не покушавају ући у мозак другог човека да би схватили шта тамо происходи.

«Жртва» воли да сама у себи правоцира страдања. На пример, враћајући се за њу мучним сећањима.

Љубав – је само покушај да се понове дечија преживљавања. И ако су односи с родитељима били напрегнути, нездрави, неуротички, љубав се код човека асоцира с осећањем губитка, страха, туге, усамљености и др. И он тражи партнера са којимм ће се добро науживати осећања увређености и унижења. Таквог партнера у односу на кога ће се он осећати као жртва. Обично се такав човек лако налази.

Речи и изрази које су «жртве» склоне да злоупотребљавају.

– Извините! (између осталог и тада када су им стали на ногу, отпустили их с посла, хамски са њима поступили итд.

– Шта сам лоше урадила (урадио)?

– Докле ће све то да траје?

– Како си могао (могла)?

– ШТА ЋЕ МЕНИ све то?

– То ми ствара бол?

– Мени је тако непријатно!

– Да ли сам вас увредила (увредио)?

Треба ли говорити да су жртве вечно несрећне и белесне?

Приходите на лексију да бисте схватили:

– да ли сте ви ловац или жртва?

– где је граница између психологије жртве и мазохизмом?

– како да сопствено дете не одрастете као жртву?

– и најглавније – како престати бити жртва?

PS. (Текст је написан као увод у лекцију о психолигији жртве)

https://snob.ru/profile/29516/blog/100588


 Читајте још:

Непотребна жртва – сказка од Елфики

Жртва или страст – Свештеник Евномије

 

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.