Месечне архиве: децембар 2015

„Празник по сопственом сценарију“

„Неки људи се боје празника.“
olga K  Консултант: психолог Олга Красникова

Празник – (назив потиче од старославенске речи праздно, празан – што значи „незапослен“ или „докон“) у најширем смислу представљају дане када се „празнује“, односно не ради.

Ријеч празник или благдан у ужем смислу означава дан који је у некој држави, друштвеној групи или верској заједници одређен за прославлање неког важног догађаја или личности.

Уколико је реч о празнику који је одређеним државним законима или неким другим прописима, реч је о државном празнику. Уколико је реч о празнику који се слави у складу с прописима неке верске заједнице, реч је о верском празнику. У многим државама су одређени верски празници истовремено и државни празници, при чему је најраширенији пример Божић. (wikipedia.org)

Уобичајена педстава код људи о празновању (стереотип) – породично окупљање око заједничке трпезе и народна окупљања.

Постоје следећи празниц:

– црквени (Васкрс, Божић…)

– традиционални и државни (Нова година) везано с историским догађајима и важним датума (Дан победе),

– међународни (Дан жена…),

– професионални (Дан учитеља…),

– пороцични (свадба, крштење,годишница свадбе…),

– лични (рођендан, имендан…).

Неки људи се боје празника. Узроци тог страха су многи, например:

 

  • Страх усамљености – у празничне дане се може изоштрити осећање усамљености (као контраст на туђе весеље);
  • Страх општења – људи зависни од туђег мишљења се често боје општења у неформалним околностима с непрописаним правилима понашања: „сигурно ћу рећи нешто што не треба, урадићу нешто погрешно, осудиће ме, понизити, смејаће ми се“;
    Разноликост страха општења – страх конфликта: «вероватно ћу се посвађати с неким, неко ће ме увредити, или ћу ја неког увредити и нећемо се више моћи дружити»;
  • Страх да ће ми бити досадно (често под себом скрива друге страхове): «А шта ћу ја тамо радити? Ја са њима немам о чему разговарати! Мене то не занима»;
    Страх губитака везаних с празником (физичке снаге и материјалних ресурса, времена) – представа је многих људи да празник обавезно захтева велике трошкове;
  • Страх од поклона, изазван неумећем (или нежељењем) изабирати и даривати поклоне, неки такођер не воле да примају поклоне (непријатно им је, не желе да се осећају обавезни или дужни некоме);

Тај списак страхова се може продужити. Задивљујуће је то да смо се тако умудрили, да понекад чак празнике, којих је задатак да доносе радост, сматрамо као искушење или казну.

Шта радити, ако човек «не воли» – боји се празника? Добро би било разабрати се с узроком те «нељубави».

Но поред тога, можемо задати себи питање: а какав празник би се мени свидео? Јер нисмо обавезни да живимо у свету разних стереотипа и да се саглашавамо на то што је од «свих» прихваћено, ако мени то «као у свих» није блиско. Или да преживљавамо због тога што код мене «није као код других».

Проблему празника се може приступити творчески (стваралачки)! Напишите свој сценариj празника по корацима, свој „алгоритам радовања“. Како би лично ви желели да проведете свој празнични дан? Чиме се занимати, куда поћи, с ким се видети, а може бити просто одморити дома или се помолити у тишини храма? Лични празник је, наравно, једноставније испланирати, него породични. Но и с блиским људима се такођер можемо договорити. Могуће је да је још неком из Ваше породице досадило да једе руску салату седећи пред телевизором? Ако одбацимо мисли „Тако није уобичајено! Шта ће о мени помислити? А шта ако се увреде…“, тада се може десити супер-провод, који ће остати у сећану на сав живот. Празници су још и стазе у нашем животу.

Срећни вам празници!

http://www.fapsyrou.ru/publications/krasnikova/tezisy_k_video_1351/

Самооценка – осећај личне вредности, самопоштовање

Резултат слика за Nina Rubstein Психолог Нина Рубштејн

Ако болно реагујете на мишљења других – то значи да ви сами не знате или нисте сигурни у то шта о себи мислите, ви немате довољно опита на који би сте се могли ослонити.
Други варијант је  да – тај опит није усвојен, није присвојен. Као да сте у животу достигли много тога, решили много разних задатака, самостално се изборили с великим тешкоћама, из њих изашли као часан човек, развили ум, таленте, вас уважавају други људи.

Но потребно је само да неко каже неку оштру реч – и ви испадате из колосека. То значи да нисте присвојили себе, ко сте ви.
Такав човек често пропушта мимо ушију похвале и усхићења, сматрајући их за лажи и није у стању да прими речи љубави и да се наслађује њима, примајући из таквог опита љубави дедатни стваралачки ресурс. Сама сам била таква десет година назад.
Реч «самооценка» означава то да човек оцењује себе.

1230_4До младалачког узраста самооценку детета формира средина у којој живи: како га оцењује окружење (пре свега родитељи и друге значајне одрасле особе, нпр. учитељ, а такођер и његови вршњаци). По том поводу занимљиву метафору медењака је привео покојни Тодд Берли: средина – то је тесто које је остало после тога како сте изрезали човека. То јест, границе код детета се формирају извана. Код одраслог човека границе се формирају изнутра.

После младалачког узраста (10 год) дете почиње само да набира способности да оцењује самог себе – ко сам ја? Какав сам ја? Упоређујући, анализирајући, ослањајући се на разултате својих поступака. И постепено формира сам себе – човека, који формира своје границе изнутра, осазнавајући сам за себе, бивајући свесан, ко је он, и све се мање и мање ослањајући на оцене окружења. Он сам зна шта он ради и како ради. У младалачком (адолесцентском) узрасту се то пројављује као бунт: он већ осећа код себе снагу да сам себе оцењује и протествује против туђих оцена које обарају његово сопствено, тек формирано, мишљење.
Многи људи за(о)стају у том младалачком узрасту, тако што настављају да се ослањају на оцене других. Њих је могуће препознати по бунту – ма гоните се сви, ја знам какав сам ја. Одрасла, зрела самооценка се одликује (разликује) тиме што не изазива оштру емоционалну реакцију, пошто је она постојана, и никаква туђа мишљења је не могу оборити, пошто се она ослања на опит и реалне поступке, а не на речи. Туђа мишљења по том питању, која се не слажу са оним како себе оцењује сам човек, могу да изазову чуђење или смех, но не болну реакцију.
Резултат слика за имбирное печеньеАко сте одрастао човек, но примећујете да вас туђа мишљења рањавају, тада у раду са психологом можете да разаберете где сте снажни, а где је за вас заиста важно развијати се, и то је истина, а такођер и присвојити опит својих достигнућа, своје предности и таленте, напунити се њима и на такав начин формирати себе изнутра.
Извор: http://rubstein.livejournal.com/1063549.html

Не умем да волим…

Како волети Бога, а не бојати Га се? – пита читатељка у писму пуном питања о духовном животу.

не умем да волим

У редакцију (www.pravmir.ru) је стигло писмо од наше читатељке:

 «Вероватно су писма слична моме већ пристизала у вашу редакцију, може бити и многа, но ја вас свеједно молим да ме саслушате и одговорите.

Најпре желим да се захвалим целој вашој редакцији. Тек је годину дана од мог уцрковљења и на вашем порталу налазим одговоре на многа за мене важна питања.

А сада о оном што ми не да покоја. Ствар је у томе што се ја бојим Бога. Ја знам да постоји појам страх Божији, но свеједно ја би хтела да волим Оца Небеског, а не да Га се бојим. А ја не осећам ту љубав. Ја само желим да волим.

Знате,  ја из детињства сматрам да мене нико просто тако и неће никада волети и да није ни дужан. Да је љубав потребно зарадити, што ја заправо и покушавам. И ево ја сам дошла у цркву зато што је тамо Бог, Који воли све просто тако. И ја хватам себе на том да се ја и у цркви занимам истим тим – покушавам да зарадим ту исту љубав. Све време се старам да будем добра. Сагрешим ли, осећам да сам лоша, и од тога ми је лоше. А у моменте када осећам (и уопште не ретко), да ме Господ заиста воли, ја мислим да свеједно то не заслужујем.

Разумно је запитати себе: «А сама ти – волиш?» Не, уопште нисам уверена у то да волим, о том сам већ писала.

А где је узети, ту љубав? Само се молити за њу и трпељиво чекати? Вероватно тако. Но то осећање – «дужна сам да бидем добра» је на самом делу неиздрживо. «Дужна бити добра» – није исто што и искрено волети.

Опростите, писмо испало мало сумбурно. Још једном вам благодарим за ваш портал и за то што вам се може писати.“

Извор: www.pravmir.ru/ya-ne-umeyu-lyubit/

Одговор свештеника – Када нема ресурса за љубав

Један од разлога за неуспех јесте – гордиња

 

   Дилдаева Светлана – психолог

Данас ће рећ поћи о гордињи.

Постоји такво мишљење, да је човек неуспешан само из два разлога: прво, ако се бави не својим делом, а други разлог је – гордиња.

Гордиња је доста широк појам и у одређеном степену је присутна код сваког од нас, а пројављуеј се на различите начине. У мојој пракси та особина се код људи среће довољно често.

Одна из причин неуспеха - гордыня

ГОРДИЊА – осећање унутарњег превасходства над другим или насупрот принижавање себе самог.

претензије (пема другим и себи), љутња, гнев, злоба, критика (других и себе), мржња (према другим и себи), презрење и одбојност (пема другим и према себи), блуд, прељуба, љубомора, лицемерје, улагивање, лаж, обмана, завист, стомакоугађање, преједање, униније, туга, депресија, жалост, сумња и несигурност, страх, брига, беспокојство, освета, хвалисавост, злословије, зломислије, разочарење, досада, осуђивање (других и себе), раздражење, увређност, незадовољство (другима и собом).

Тренутно радим са девијком од 36 година, умница (паметница), лепотица, трудољубива, рекло би се, има све потребно за срећан и успешан живот на који она претендује. А амбиције! Постати таква да сви захтедну по њој се равнати. Покренути свој бизнис, направити каријеру, наћи мушкарца достојног ње, саздати породицу.
Но на жалост, претензије, критика, незадовољство с руководством, неблагодарност својим блиским који јој дају да ради код њих и зарађује, презрење мушкараца, жеља да све укруг преправи (зато што су сви несавршени и не одговарају њеним идеалима и представама).Те особине јој не дозвољавају да достигне жељено.

Они, које она хоће да поправи и које сматра за горе од себе, ће је увек вући к себи и доказивати јој своје право на постојање, како би она престала осећати своје превасходство, а они који су успешнији од ње ће се свагда користити њеним знањем, опитом, но никад јој неће дозволити да се приближи њима знајући и осећајући њено истинско мишљење о њима.
У њеном случају и веома велики унутарњи рад над собом, над својим личносним особинама (квалитетима), никакви бизнис тренинзи ту не могу помоћи.

Знам људе који се због сличног проблема у животу и нису реализовали у том степену и на такав начин како су били предодређени.
Сада су они љути на живот и сматрају га неправедним, они су љути на себе, на људе, изгледају старији него што су, мрзовољни су и недружељубиви. Није пријатно налазити се поред њих, они просто гуше људе у свом пространству, хоће се побећи што даље од њих.
Постоји проста и веома ефективна техника за рад с гордињом, а то је благодарност.

Ако се научите да у себи развијате то осећање, и то буде ваша свакодневна молитва, пред вама ће се отворити многа врата и многа срца.

Одступиће борба и притећи ће помоћ, одступиће претензије и доћи ће разумевање, исчезнуће осуђивање и појавиће се саосећање и састрадање.
И тада ће вам успех и благостање обезбедити сам живот. То је просто и доступно свима! Примењујте то у свом животу и Будите Срећни!
https://www.b17.ru/article/41854/


Прочитајте слично:

Шта је то срећа? – Мишљење психолога – психолог О.М. Красникова

Благодарност. «Дан за даном из сазависности» Мелоди Битти

Како црквени људи постају фалшивни

Архимандрит Андреј (Конанос) – О опасности за црквене људе да постану фалшивни и о још понечем.

fals

Већина нас је пришла Цркви да би познали Бога. Ипак, бива тако, да после не дуго времана ми постајемо некако фалшивни, буквално почињемо да служимо као украс на излогу. Изгледамо тако, као да можемо решити све проблеме. О свему судимо, дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Претећи прстом чинимо примедбе другом. Но при том ми сами уопште не личимо на те идеале о којима расуђујемо. Нас муче сасвим друге ствари.

Зато, ако не желиш да се и са тобом не деси слично, говри о Богу својим животом. Говори о том што знаш, и не скривај себе истинског. Ти си – обичан човек, са својим страстима, грешкама и немоћима. Као и сви људи и ти желиш љубави, пријатељских односа и осталих радости.

Веома често, дошавши у Цркву човек почиње да мисли да је уцрковљење само по себи изменило сву његову природу. Но, рећи ћу ти, у односу сопственог «ја» никаквих измена ту не происходи. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место – чак и ако је то место свето.

Али нешта друго може да се деси. Ми продужујемо да у себи носимо своје страсти које почињу да се трансформишу. На пример, човек престаје да се туче на фудбалским утакмицама или престаје да посећује ноћне клубове, престаје да употребљава наркотике но страст која га је побуђивала да све то ради, никуда није отишла – зато што је немогуће са страстима се опростити тако брзо.

Страст – то није кошуља коју можемо скинути са себе, бацити на прање и заборавити на њу. Ми смо сједињени са својим страстима. Зато често происходи следеће: «светска» страст се трансформисала у «хришћанску». Ето због чега понекад човек који је раније био фанатични навијач, тукао се, после меча ломио излоге, а сада после уцрковљења, остаје јаросни фанатик – само сада у Цркви.

То је тај исти случај, када људи говоре о својих блиских, који су постали црквени људи: «Он иде у цркву, но уопште се не мења! Кида нам живце као и раније!»

Шта се није изменило? Основне, главне црте карактера су остале исте. Оне се не могу преобразити саме по себи – само зато што је човек пришао Цркви и постао хришћанин.

Зато је важно имати на уму да гнев и раздражење остају с нама. И мада се ми сад већ гневимо као из «духовних» разлога, но главна страст је – као и пре с нама.

Резултат слика за Как церковные люди становятся фальшивымиИ ако хоћемо да будемо искрени, сагласићемо се с речима Пајсија Светогорца. Када је старац једном путовао на броду из Дафни у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:

– Старче, дођите овамо, да не седит с мирјанима!

А старац је одговорио:

– Но, чедо, зар ћемо ми изгубити нешто седећи с њима? Зар смо ми толико бољи од њих? Ми имамо неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо такви, као и они? То што жвии у нама живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти, проблеми пројављују по другом. Ми почињемо да се свађамо, нпр. због црквеног устава – да ли смо правилно одслужили службу (прим. прев. затвореен двери или отворене)…

Једном сам видео два монаха како су се посвађали због тога, какву чинију да изаберу за прање воћа. Да, они се нису тукли и нису се псовали као на фудбалској утакмици, но њихове раније страсти су остале с њима.

Ако ми то схватимо, у првом реду ћемо успотваити бољи контакт са собом, а затим ћемо постати снисходљивији према другима. Код нас ће се појавити више човекољубља, смирења. И ако ми себе признамо таквима, какви смо, ако се измиримо са својим «ја», ако познамо себе и заволимо себе[1], то ћемо и своју децу почети волети далеко више, зато што ће се код нас појавити далеко више снисхођења. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се свађамо са својом децом ако они, како се нама чини, скрећу са истинитог пута, а на самом делу, ми сами смо се збили с тог пута. Сви смо се ми с њега уклонили, сви смо ми – бегунци, свима нама нешто не успева. Ми се, просто, старамо да то замаскирамо – зато се и не види.

Резултат слика за Как церковные люди становятся фальшивымиЧовек живећи у Цркви и општећи с другим црквеним људима, веома брзо почиње да схвата да су многи од њих остали исти такви, какви су били и до Цркве. Један млад човек ми је причао да, када је дошао у Цркву, надао се да ће оведе угледати потпуни идеал. Тај млад човек је радио у банци. И показало се да, као што су у банци биле свађе, спорови, осуђивања, интриге, све исто то је бива и у парохијском храму.

(…)

Лаж у односу према себи самом, лицемерије и фарисејство само усложњавају наш живот.

Признавши истину о себи самом, заволећемо друге људе, постаћемо снисходљивији и човечнији. А поставши човечнији, приобрест ћемо и божественост. Смиривши се, приземљивши се, полетећемо, зато што, да би полетели потребно је најпре чвросто стати на земљу. Постани човек да би се превратио у богочовека! Буди прост, смирен и природан.

Резултат слика за Как церковные люди становятся фальшивымиВеома су ми се свиделе речи једног мог познаника који више воли да се исповеда код жењених свештеника. Рекао је да нежењени свештеници као да живе на другој планети и понекад говоре с тобом тако, да ништа не разумеш. Нећу да скривам – сагласан сам са њим. Веома често свештеник с породицом поседује спокојство, уравнотежен карактер, зато што је имао прилику да… мења памперсе. Када купујеш памперсе и корситиш их по намени, немогуће је притом летети у облацима. Напротив, човек се приземљује, постеја човечнији, искренији, и не претвара се. Он се више не шепури на излогу светости, него носи у себи благодат, простоту, смирење православног духа…

Читајте такођер:

Кисела лица, сгрбљене позе – а где је раодост у Христу?  Марина Филоник – психолог

С унутарњом часношћу управо православни су слаби – породични психолог Татјана Борисовна

„А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале -1 – Филоник Марина практикујући психолог

Тешкоће осазнавања својих осећања – Православне „неурозе“ и психолошке подвале – 2 – Филоник Марина практикујући психолог

 

[1] О том појму ћемо још писати, како се он схвата на православан начин.

http://www.pravmir.ru/konanos-svetskaya-strast-1

Унутарњи конфликт као шанса за раст (други део)

Од стреса ка неурози – Унутарњи конфликт (први део)

Беседа с доктором-психијатром, гешталт-психотерапетом Андрејем Бутко, чланом Свјато-Николског православног братства.

Андреј Бутко

Андреј Бутко: А сада ћемо прећи к дубљем схватању неурозе. Шта је то стрес? Све околности живота, проблеми који нас притискају, у ствари су стресови.

Постоји схватање неурозе које је потекло још од Сигмунда Фројда који је открио несвесно. До њега није постојао такав појам, сматрало се да то што постоји у сазнању – то постоји, а чега нема – то не постоји. А он је доказао да постоји нешто чега смо свесни, а постоји и то чега ми нисмо свесни. Доказао је да је наше сазнање подобно светлости која осветљава само део соба у воликом дому наше психе, а у другим просторијама светлост је искључена.

И пошто је тамо тамно, то ми не видимо шта је у тим собама, ми тамо не улазимо и можемо уопште не знати о њиховом постојању, но они постоје. При свему томе степен свесности у разних људи је различита, то је навика која се може тренирати.

Фројд је, размишљајући о том шта је то неуроза, изнео идеју да у основи неурозе лежи унутарличносни конфликт. Модел личности он је видео овако: постоји «ја» – свесни део личности, и постоји «оно» инстинкти и «сверх (над) ја» – морал, принципи, норме. Другим речима: постоји «ја», «хочу» и «дужан сам». То и јесте унутарличносни конфликт. Ако је «ја» – слабашно, а конфликт високе напетости, тада «ја» не може да издржи и укључују се механизми психолошке заштите.

Условно говорећи, ако је муж почео да вара жену, а она нема снаге да се избори с свим тим што преживљава у тој ситуацији, тада код ње могу да се појаве симптоми неурозе, нпр. наметљиве мисли. И тада она не размишља о томе што је муж вара него је заузета прањем руку, проверавањем да ли је укључен гас, светлост. Она се може тако прекључити у ту болест и дај Боже да се она из ње извуче. Заштите могу да прелазе из једне у дргу.

Суштина је у томе да: ако људи нису способни да разреше унутарње конфликте, то их они подављују, потискују из сазнања, као да се одвраћају (окрећу) од реалности, коју не могу да издрже. Човек се окренуо од проблема – и самим тим сачувао себе од неких неиздрживих преживљавања. Но ситуација остаје неразрешена, напетост остаје и свеједно покушава да се пробије у сазнање…

Као пас када завија. Можеш ге затворити у седам замкова, но ако он продужи да завија, ми то чујемо…

Нешто слично. Те идеје Фројда су актуелне и данас, но наука не стоји на месту. У гешталт-терапији, којом се ја занимам, схватање неурозе је мало другачије. Фрејд је неурозу схватао као непрорађени унутарњи конфликт, који је потиснут у несвесно (подсвест) и постојано покушава да се пробије у сазнање у виду симптома.

А ако човек нема снаге да издржи свој бол, шта му онда остаје да ради?! Ако га на силу упорно терају да гледа на то од чега му је неиздрживо болно, он може просто повредити ум (саћи с ума). 

Да. Зато он и потискује. Нема снаге – делује заштита. Но схватање неурозе у гешталт- психологији је по мени ближе хтришћанству. И управо гешталт-терапеути унутарњи конфликт схватају као шансу за личносни раст.

У основи неурозе лежи не сам конфликт него превремено примирење конфликта. Другови су се озбиљно посвађали, а потом се помирили. Ако они кажу: «Идемо, све је у реду», но при том и један и други су у себи затајили увреду, то је онда – терен за неурозу. Не када су се посвађли-помирили, него када се конфликт заташкава, помирили се не помиривши се, тј. решили су да се помире раније него што су били спремни на то. Помирење је било само на речима, али не и на делу. А требало је разјаснити, проговорити конфликт, може бити чак и потући се, да би примирење било природни процес даљњег развоја њихових односа…

Човек је творење амбивалентно, он истовремено хоће међусобно искључиве ствари, и постојано пребивање у стању унутарњег конфикта за нас је – норма. То је у нашој природи. Као православни човек мислим да смо такви постали после грехопада. А какви смо били до, не знам.

На пример, детету један од првих унутарњих конфликата ствара жеља-потреба за одобрањем и жеља-потреба за самосталношћу. С једне стране дете хоће самостално да истражује свет, а с друге – постоји потреба како би његово понашање одобравали. Ако он постане више самосталнији, то његово понашање могу и не одобравати (нешто је покварио, добио прекор). А ако га одобравају, њему је немогуће бити самосталним, зато што то значи да он треба да ради то што желе родитељи, и да ништа не ради сам. Здраво разрешење тог конфликта јесте – поступак. Када унутарња борба излази напоље.

На пример, човек одабира одобрење родитеља. Он се одриче од неких тамо својих жеља – и њега су похвалили, поласкали му. Када се «наситио» похвала, очврснуо, размишља: «Ма-дај, ризиковаћу!» И решава да сам себи наспе супу. Као разултат преврће на себе чинију. Да, у том моменту је он самосталан, но добија строгу критику и нема никаквог одобрења.

Принцип је такав: учинио поступак – показао се правилан или неправилан. Ако је неправилан – поправиће. Општа је идеја: боље је учинити и жалити, него не учинити и жалити.

Значи, у другом случају може да настане неуроза?

konflikt 2Неуротички варијант – остати у пространству унутрарње борбе и не изаћи напоље, не учинити какав-то поступак. Када покушавамо да све срачунамо и да гарантовано успемо, да не ризикујемо, тада остајемо у унутарњем пространству – то је неуротички варијант.

Шта онда, треба свагда ризиковати? А ако се мени прохте нешто греховно? Шта тада?

Рећи ћу тако, балансирајући на граници: може се позволити себи сасвим мало греховног и погледати, шта сам из тога добио…

Стећи неки опит?

Да. На пример, могу дозволити себи да у посту поједем меса. Бива да сам појео – и не осећам никакву грижу савести. А понекад бива да сам појео – и некако непријатно на души. Сећам се једног поста који ја скоро да нисам држао. Наступио Божић. Сви се радују, а код мене некако мало радости… И ја схватам да сам се мало потрудио, зато је и мало радости. Извлачим закључак да у следећем посту требам себе више ограничавати. А ако би се ја налазио у унутарњем пространству и само размишљао: «Трабам ли постити или не?» и ако се то никако не би пројавило, тада и не бих знао, не бих осетио сопствене одговоре на питања.

Уопште постоји неуроза као болест, и постоји неуротичка организација опита (негативан опит), као то што лежи у основи неурозе.

Ако смо у првом признаку неурозе већ рекли, други признак је – избор умишљене безопасности. Шта то значи? На пример, покушавам да искаликуишем како би успех био гарантован, и не могу да учиним избор, зато што се бојим да не погрешим. У таквој ситуацији је тешко дуго се налазити и издржати ту напетост. Уопште, родитељи су дужни да томе обучавају дете, како би могло поднети такве ситуације.

Но бива да човек бира једно од то двоје. На пример, дете бира одобрење, а не самосталност (самоизражавање): тако је безопасније. Али у конфликту одобрење-самосталност никада нема једнозначно правилног решења, оно се све време мења. У једној ситуацији је потребно изабрати одобрење, у другој самосталност. Ако сем ја – дете тромо, балаво, цмиздраво, тада ми је лакше отказати се од неке своје жеље и изабрати одобрење, да би ме похвалили и да би мало ојачао. А ако сам ја већ – ојачао, тада могу да кренем на ризик и да изаберем самосталност, добити по дупету и преживети то. Ако ми је после тога опита лоше, онда је потребно снова изабирати одобрење и снова се снажити. Та ситуација свагда изискује напетост.

При неуротичкој организацији опита човек хоће да се избави од напетости. Но здрав варијант је издржати ту напетост, зато што не постоји једно, јединствено правилно решење.

А када се изабира одобрење и отказ од самосталности (самоизражавања), тада происходи такозвана победа над собом (самозавоеваније), при којој би све требало да буде прекрасно. Но то је – «договор с ђаволом» који даје илузорну безопасност.

Зашто?

Зато што се послушно дете кога све време хвале, отказавши се од самоизражавања, одриче од истраживања света који га окружује. Он као да је у безопасности, но она није истинска. Зато што он све мање и мање разуме свет који га окружује.

И све су му мање разумљиви закони који дејствују у свету око њега?

Да. Ако је дете пошло да наспе супу и опрлио се преврнивши шерпу, тада је он схватио да супа бива врела, мама бива – љута, тата – разјарен, да родитељи бивају уплашени, да могу и казнити, а касније се извинити, да је опећи се – опасно, тј. он је много што-шта сазнао. Опет је где-то зашао – и опет понешто сазнао. Ако дете буде послушно и не буде упадао у невоље, онда ће се код њега формирати осећање да је у безопасним условима. А на самом делу он је у опасности, зато што мало испитује свет око себе, у то време док га друга деца испитују. Он не сабира опит и зато потенцијална опасност расте јер, видите, он је све мање приспособљен за свет (живот).

Трећи признак неурозе – неспособност орјентисати се у окружењу, у свету, док се вршњаци тог превише послушног детета сасвим добро орјентишу: знају на пример с каквом девојком вреди упознати се, а с каквом не, а тај дечко пита родитеље с каквом девојком да се упозна. Други дечак се већ опекао и схватио је од каквих девојака се треба држати подаље, а тај не схвата. Зато што су му родитељи говорили да не иде у дискотеку, и он није ни ишао, говорили не кради – и није крао.

Но, нећемо да подстичемо на крађу! Родитељи су у ствари говорили исправно?

konfliktНаравно, исправно. Но представите себи дете које ни једном није слагало, није украло, није појео прљавим рукама, и уопште ни једном није нарушио правила, која захтевају родитељи. А како дете може да зна да се не сме красти? Када је нешто тајно украо и преживео то задовољсто од власти (над ствари), затим муку савести, затим страх, увреду и љутњу, затим стид док прима казну, затим је видео емоције родитеља, следило је разјашњење односа при којем су родитељи и дете увидели унутарњи живот једно другог, правила и односи су престали бити формални. Поступак  – то је шанса за сусрет. Дело није у самим поступцима, него у томе како се ми према њима односимо, да ли долази до сусрета и унутарњег раста.

Четврти признак о којем сам говорио, то је самозавојевање – то је привремена победа добре самооценке (осећаја личне вредности), која постаје важнија од реалних односа. У том случају човек изабира самооценку, одобрење.

А зар то нису различите ствари: осећај личне вредности и одобрење, јер одобрење је оцена са стране (до стране другог)?

Осећај личне вредности се у почетним фазама формира од одобрења родитеља.

А у одраслих?

А даље се све на том темељу гради. На трећем признаку (неспособност орјентисати се у окружењу) се појављује узнемиреност. Зато што је дете које је чинио поступке, има опит односа са светом, и у идеалу – опит реалних односа с родитељима. У послушног детета или у детета без родитеља је све другачије. За њега су све ситуације приближно једнаке и све изазивају узнемиреност.

Зато што је пред њим неизвесност…

Да! А неизвесност је присутна зато што се он одрекао испитивања света, околине, нпр. зато што се одрекао до унутарње борбе, одлучивши да буде послушан и да прима одобрење.

Постоји такво мишљење, да је у неуротика ниска осећај личне вредности. И сам неуротик свето верује да је она у њега ниска. А на самом делу она је – висока. Човек с неуротичном организацијом опита је забринут за своју самооценку. За њега је она важнија од ризика.

А зашто је пошао разговор о самооценки? Какво она има значење?

Унутарњих конфликата је много зато што смо ми људи – противречиви. Но најранији конфликт с којим се дете сусреће јесте – конфликт међу одобрењем и самосталношћу, одобрење – то је висока оцена од стране родитеља или педагога, а самосталност – ризик истраживања околине. Даље се то одражава на отказ од самосталности, умишљеној безопасности, немогућношћу орентирати се и неурозом.

Онај ко је учинио такав избор је потпуно безнадежан или не? Да ли је могуће исправити га?

Није безнадежан! Ствар је у томе што човек с неурозом веома често није свестан да је код њега таква врста накупљеног опита.

А ако он то схвати?

Сва психотерапија је направљена на то да укључи светлост и тамном просторијама (свести).

У неуротика присуствује неуротичка гордост, сујета. Он верује да ће наступити момент када ће га неко из људи прихватити у целости таквим какав јесте.

Уопште, том формулом сви воле да се користе, ко није лењ…

На самом делу, она је довољно неуротична. Кога могу прихватити таквим какав је? Само дете. А одраслог – не.

Зашто?

Зато што ми дете волимо ни за што – то је рај љубави. А одрасле ми волимо због нечега. Ако је љубав према детету безусловна, то је љубав према одраслом – условна. Ако је у детињству «прихватити мене онакав какав сам» – сасвим природно, то је алфа и омега – почетак и крај, у одраслим годинама «прихватити мене онакав какав сам» – то је само алфа. Само почетак.

Почетак чега?

Било којих односа. На пример човек је навикао да где захтедне, тамо и врши нужду, чак и поред сопственог кревета. И, упознала се девојка с таквим момком. Она је – хришћанка, она га је прихватила таквим какав је. Шта ћеш, мама и тата га таквим одгојили, или је у шуми живео као Тарзан. И они тако недељу поживели и она му говори: «Ну, а сада се учи да идеш на вц шољу». А он: «Нећу, ја сам такав какав сам, прихвати ме таквог». Она: «Нећу! Ја сам те већ прихватила, а сада се ти мењај, учи се». То јест, у одраслим годинама немогуће је прихватити човека таквим какав је, и на том се зауставити.

Но дете је као пластелин, савитљиво, док одрастао човек има формиране навике, жестока правила итд. Може ли се он мењати? 

Може, ако хоће. Ако зажели, на почетку ће га примити таквим какав је (то је аванс), а потом ће му рећи како би они били задовољни када би се он мењао. Ако он то прихвати као разумно, он се може мењати у ту страну. То је закон одраслог света. И то што је у детињству прихватљиво, за одрасле не важи.

И тако, живот у унутарњем пространству – јесте неуротичка организација опита.

То јест човек као да је заостао у детињству, у етапама које су други већ давно прошли?

Не да се зауставио тамо, код њега је та етапа пошла укриво. Он је био дужан да је прође, све време балансирајући између похвале и ризика, похвале и самоизражавања, саморазвића. А он је изабрао похвалу и мисли: «Ја регуларно добијам добру оцену (похвалу) – код мене је све у реду. Добијо сам џек-пот – и све је у супер!»

А на самом делу он је упао у неуротичку замку. Психотерапеути говоре да је неуроза – «договор с ђаволом». Образно гооврећи, лукави пита:

– Желиш ли да будеш у безопасности, као у чоколади? Хоћеш да те сви воле, одобравају, да би код тебе у животу биле саме «петице»?

– Желим.

– За то ти је потребно само то, да просто слушаш маму и тату, и ништа више.

Човек се чуди: лукави учи да се слушају родитељи?!

– Да ли си ти сигурно ђаво?

– Сигурно.

– Договор с тобом је крвљу?

– Да, крвљу.

– И све ће функционисати?

– Да, све.

И подписали су. Маму и оца слуша, оцене свагда позитивне, сви га хвале. Као, све је одлично. А на самом делу он се одриче од испитивања света. Није познао свет, а то значи, све животне ситуације су му једнако неизвесне и све изазивају узнемиреност.

Заправо, он се налази у аду…

Резултат слика за Внутренний конфликт как шанс для роста (часть вторая)Формално су све тачке договора испуњене, но он живи у унуртарњем свету, и реално, то је – ад. Он је све време у опасности, све време се мучи. Његова оцена ситуације је чисто унутарња, зато што, ако се он одлучи да изађе напоље и нешто уради по своме, он ће одмах налетети на негативну оцену зато што не уме да живи у спољашњем пространству.

А он нема избора. Зато што, ако жели да има позитивну оцену од других, то је дужан да живи у унутарњем пространству, где он сам све време подржава своју позитивну самооценку.

Неки зачарани круг! То је ужасно!

Ми то називамо «ђаволска ловушка (замка)». Метафорички неуротична организација опита – то је догоовр с ђаволом: живи у унутарњем свету, напоље не излази и буди послушан. Постоји таква фраза у гешталт-терапији: «Ви желите, да деца буду послушна или да расту?

Како помоћи човеку који је упао у подобну ловушку?

Излазити из унутарњег пространства напоље, дејствовати, ризиковати (узгред речено, обраћање доктору – је такођер ризик), ићи намерно на лошу оценку (и оцењивати самом), преживљавати и живети…

Беседовала Елена Наследишева

http://www.obitel-minsk.by/_oid100109712.html

Каминг-аут каријеристкиње – други део

Каминг-аут каријеристкиње – први део

 „Имам 23… И ето, играм се са својим рођацима и схватам да тренутно уопште нисам спремна да имам своју децу. И, највероватније, још следећих пет година. Ловим себе на мислима, да је за дете потребно просто море љубави, емоција, топлине, а ја тог мора тренутно немам. Све одлази на сцену (она је певачица). Углавном,  још нисам спремна. И осим тога, имам толико идеја за сцену!“

каријеристкаФото: Елена Лонскаја

Олга, не може се бити спреман за рођење детета ни с 20, ни с 30, ни с 40 година просто из разлога што се не може бити спреман к неконтролисаном стресу и врисци. А море љубави – где га узети, Олга… Но ти нећеш бити једина! Види, удвоје те љубави  се некако и накупи… Када је мени било лоше – поред је био Саша! Не чини грешку коју су учиниле многе: „Ја још нисам довољно добра мајка, зато ћу то да одложим на 10 година“. То је исто што и рећи „Ја сада не могу да свирам на клавиру, зато ћу га купити кроз 10 година“. А здравље, да ли ће га бити код тебе кроз 10 година? И уопште… живот?

После првог порођаја промене мог тела су ме вргле у шок. Но показало се да је све поправљиво. А то што је непоправљиво – што и жалити! Боре су свакако ту. Груди свеједно већ «кориштене», и с млеком бар прилично изгледају, већи размер. Тако да ће ми «природно увећавање груди» трудноћом само ићи у корист. Косе и зуби су се већ одавно искверили. На лош сан ноћу сам се већ навикла. Депресија за време породиљског не настаје од неспавања већ од перфекционизма и од сензорне глади. Срећни људи не умиру због недостатка сна.

У кутијама се ваљају заборављени слинги, на балкону – колица, базенчић, дечија столица, оградица и торбе с дечијом одећом – зашто да ствари пропадају? Зашто губити квалификацију? За те две године сам научила више него за цео дотадашњи живот.

Свега годину назад маштала сам о том како отпутовати с муже негде у Париз. Но показало се да с дететом не можемо (за њу је потребна специјална дјета коју не можемо наћи ни у једном хотелу), а да је оставимо, без мене она не може. А и новац за стан треба штедети…

Но, показало се да се путовати и одмарати може овде и сада: посетили смо Троице-Сергејеву лавру, после чега је Париз за мене изгубио сву драж. Прошетали смо по центру Москве, и Париз је по други пут пао у мојим очима. Наша бутовска језера, куда с роштиљем можемо отићи у било који дан – ето то је наше море, а више од тога, показало се, није ни потребно.

Исто тако, као и без далеких путовања, може се преживети и без ананаса, шкампи и јогурта са бресквама, зато дијета дојеће маме, чак и хипералергијска, мене више не плаши. Била сам потресена када сам схватила како сам била размажена потрошачким веком и сада са задовољством све то са себе стресам. Куповала сам чарапе по 3 еура! Крпе за брисење стола за 2.5 еура!

Не плаши ли ме таква перспектива: да ћу отупети и постати мужу незанимљива? Незанимљивом жену не чине вођења домаћих послова. Ако је она незанимљива за шпоретом – значи, она је и раније била таква само се просто – претварала. За време првог породиљског сам прочитала толико литературе, и класику, и нонфикшн, колико нисам прочитала за сав живот. То ми помаже у васпитању детета и, што је најважније, у васпитању себе. Моја нова знања постају предметом занимљивих дискусија с мужем. Свагда имамо о чему поговорити.

Управо умне маме, с вишим образовањем, с књигама, докторским дисертацијама и наочарима – треба да васпитавају децу. И да продужују тренирати свој ум и попуњавати своју педагошку квалификацију. Добра мама и домаћица – то је професија која треба толико знања које не даје више образовање, него га даје само самообразовање, непрестано. Ради чега нам иначе наш ум? Ради началника, клијената?

Ако мушкарац одаје свој ум и снагу у каријеру, он ту снагу негде мора захватати, црпети, а ако жена буде радила то исто, ко ће тада да напуни тај крчаг из којег ће обоје захватати? Код нас су то чиниле наше маме, но – чиниле су то лоше, не тако како је нама било потребно. Ми смо одрасли у разбијеним породицама где је на нас пао терет живота у којем нисмо имали подршку очева, браће ни сестара, и управо зато не желимо имати само једно дете. И потребан је неко ко ће да напуни крчаг породице мудрошћу, снагом, умом, љубављу, спокојством. Ја би хтела претендовати на ту високу улогу и бити је достојна. И мени предстоји још много чега сазанти, научити се, и то је такођер каријере?

Тренутно у тој каријери ја вршим нижу дужност – ја сам слуга свог јединог детета. Бити слуга је уопште незанимљиво и увредљиво! Зато је природна жеља – померити се навише по каријерној лествици и постати менаџер, началник одела. Када деце буде троје – ја сам већ менаџер. Док већина људи остају на опслуживању и неправилно суде о добром послу само зато што нису бивали началниции.

Истина, мени је већ тешко: за време трудноће пробудиле су се старе бољке. Ја схватам да је овај пут – најтежи пут. И не знам да ли ћу имати снаге. Ја остављам себи за право рећи «стоп». Или учинити паузу.

Ја не желим да кажем да је свака жена дужна да испуни неку «норму». Ја само хоћи да кажем да је перидо здравог живота сувише кратак да би га трошили на забаве. И ко може, ко је припремљен – он је и дужан. Остали су дужни нешто друго. Но дужни су – сви. Зато што је натпис на колима «my life – my rules[1]» – чиста лаж. Зато што, ако је живот твој – онда ти сам бираш, када и где ћеш се појавити на свет и када одлазити из њега. А то не видимо да је тако!

Дакле, живот – није твој. Дакле, ти га арендујеш уз неке обавезе. И правила игре одређује Онај, Ко ти је тај живот (и смрт) дао.

Ја покушавам да схватим правила игре и видим да моја женска природа није баш припремљена за каријеру зато што се тамо не користе моја биолошка преимућства. Играти по правилима – значи искористити то шта ти је дано. Не само мозак, но и материцу. Најнежнији орган који код жена први излази из строја, а којег се последњег сећају. Он се сматра презреним због тога што нас приближава к животињама. Због тога што нам и руке и ноге веже у окове.

Жене, вама су и тако оковане и руке и ноге. Оковане отуством жељеног здравља и могућности бар на минуту продужити себи младост и живот. Одвратност према биолошкој улози жене је изазвана тим што она, та улога, просто напомиње на ту скованост – на страдање, старење, смрт. На то што је цивилизација сакрила од нас – а труднице и многодетне маме – износе на видело. Бити многодетна мама – то је нецивилизовано. И тај ко на себе узима тај крст као да постаје укор свом окружењу напомињањем о животињском.

Но мој текст је ипак о Духу. И наравно, Господ није призивао рађати и рађати. Господ је призивао љубити. И ако неко није спреман да искористи материцу на благо Њему (дакле, с љубављу) – не треба. За мене је пут љубави – такав. Но ја не желим да кажем да је он – јединствени. Ја се не обраћам к свим женама у том камигн-ауту, зато што знам да је Господу могуће служити и по-другому.

Обраћам се онима који пропуштају тај пут зато што су поставили за циљ свог живота – самореализацију. Тако је написано у најславнијим психотерапеутским бестселерским књигама века. И рађање деце томе, благо речено, смета. Покушати спојити и једно и друго – значи, прегорети и не попасти ни тамо, ни тамо. Зато се деца некако остављају за после самореализације, после циља.

Тај циљ – самореализација – изгледа као једна од најблагороднијих. На крају крајева, она је, такођер, управљена на спасење човечанства. Но ја не могу да схватим где је моја «самореализација». Јуче сам мислила да сам дужна релизовати се у музици, затим у журналистици, данас – се учим кувати супу, сутра – идем да шијем слинге.

Ја се мењам, моја интересовања се мењају, моја самореализација де мења. Не могу да се хватам за нешто што је промењиво и шта ће се сутра одузети од мене. Може опет наступити Аушвиц, и где ће тада бити моја самореализација? Одузму ти се ноге и руке, вид и слух – биће потребно тражити нову самореализацију која одговара околностима.

Из тога следи да саомреализација сама по себи није циљ, она је – средство. Средство које без циља – нема смисла. Она може помоћи да приђеш Господу, да научиш волети, помагати ближњему, а може и – нашкодити. Милиони људи су побркали циљ и средство и дају новац за бознис-тренинге типа «како наћи себе».

Наћи себе – јесте неиспуњив циљ и може донети бесконечну зараду свакојаким гуру. Наћи себе – јесте хир који доноси удовољство. Порођај и бременост приносе далеко мање удовољства. Ја би рекла да је то удовољство друге врсте, и њега је потребно научити примати. А човеку заробљеном на «самореализацији» примити то задовољство је крајње тешко.

Резултат слика за многодетность

А ако се рецимо код тебе појави један јединствени циљ – служити Оном, Ко ти је дао живот и смирено прихватити, да Он има право и узети ти га у било ком моменту – навике живота и наша посведневна стремљења су тада обасјана сасвим другом светлошћу. И фамозна самореализација сама по себи већ нас толико не брине. И због нечега баш се хоће рађати. Може бити, да би умножила број оних који ће Му служити. Добрих, мудрих, љубећих. И поставити самореализацију и поиск себе у том правцу. Као средство ради доброг циља. И тада некако све почиње да полази за руком. Мозаик се уклапа! Брзина живота се снижава, беспокојство – такођер. Буквално, као да си изашао из веверичјег кавеза.

Поред нашег дома су два дечија игралишта. Кроз један из њих грађани су утабали пут к метроу, кроз другу – к поликлиници. Једни те исти људи вечерима парадирају тамо-амо не примећујући децу што трче укруг. Понекад они нагазе на разбацане бојице. Ни једном, ни једном се они нису окренули и погледали око себе. Они нису овде и сада. Они су тамо, у офисима, у мислима, у будућем.

Седим на клупи и посматрам на офисне раднице, које широким, мушким кораком пресецају игралиште на путу за посао. Дебело намазане очи, црне панталоне, офисне ципеле, цигарете, смартфони. Зар су то оне? Зар оне себе таквима желе видети?

На другом игралишту намазане очи већ постареле, а ноге у панталонама већ пробијају пут у поликлинику. Једино што ја желим јесте да се и једни и други зауставе и увиде да «одрасли с дечијег игралишта» изгледају због нечега срећнији и природнији. Ја верујем да, ако они то једном погледају и осете, они исто тако неће пожелети да напусте тај малени рај – где си ти овде и сада. Но они, ти мимопролазници – су из неког другог света, из којег сам ја побегла. Наши светови се не укрштају. Они нас не виде, но ми – исчупавши се из тог веверичјег кавеза – веома добро видимо њих.

[1] мој живот – моја правила

http://www.pravmir.ru/kaming-aut-kareristki/

Каминг- аут каријеристкиње – први део

Ја сам успешна, образована жена, аутор књиге «Репортажа: од идеје до хонорара», дописник «Руског репортера», одлучила сам да урадим Каминг-аут. Већ две године ја скривам то што многи одавно подозревају. И сада отворено и часно признајем. Ја хоћу да постанем… многодтна мама и одлазим у породиљско на неодређено. 

Фото: Елена Лонскаја

Каминг-аут – процес отвореног и добровољног признања човека своје принадлежности сексуалним мањинама. Исто тако је и многодетна мама, која хоће да се професионално бави децом и домаћинством – данас гендерна мањина, зато и ја своје признање у потпуности могу да назовем каминг-аут. И ја исто тако припадам сексуалној мањини у том смислу што завршивши с кутијом презерватива нисам отворила нову.  

Прво породиљско је за мене био кошмар, без обзира на то што је био жарко ишчекиван. Није могла да схватим да ја таква умница – бришем каку, а све то и мајмуница може да ради. Више од тога, мајмуница то ради боље, зато што њен материњски инстикт није покривен многогодишњим слојем цивилизације и породичне историје у којој мене за материнство нису спремали. Мама ми је говорила да мене за жену нико неће узети, оца нисам имала, и ја сама са себе узела мушку улогу у породици. Нисам умела да спремам, да пеглам – такођер. Зато сам умел да забијам ексере.

Но имала сам дар да пишем извештаје што ми је обећавало одличну каријеру. Победила сам на конкурсу «Изазов 21 века» 2012 године, била сам најмлађи државни сарадник мог журнала и код мене се одједном појавила таква месечна плата какву моја мама никада није имала нити ће имати. А ја нисам желела да све то пропадне.

У првој години живота моје ћерке мени се чинило да ја живим када она спава. Док је она спавала ја сам дипломирала, написала књигу, написала гомилу лекција, два повећа чланка, превела десетак и више тренинга и вебинара, ишла на општинска заседања. То је био живот. Ревање детета – то није живот.

Потом сам схватила да је моја ћерка тако често ревала у знак протеста: она је инстиктивно осећала, да је ја игноришем, без обзира на грудно храњење и ношење на повезу. Ја сам све то чинила ради себе, а не ради ње – да би продужавала посао и што је могуће мање пажње обраћала на дете.

Сви су ми честитали на успеху: с 25 година написати књигу – то је заиста успех. А ја сам размишљала о томе, колико је моја књига коштала Машењку.

Колико је суза она пролила покушавајући да се домогне моје пажње, док сам ја редактирала рукопис да би га издавачу доставила у заказаном року. Колико са само цртаних подтурала у њен још нејак мозак да би се домогла времена за посао (од цртића се ноћу будила и викала неке-тамо фразе из њих).

Једном у ћеркином узрасту нешто више од године, када сам пред вечер била на граници умора, моја ћерка је просула пуну чинију супе на под. Тако сам је лупила да сам се и сама расплакала од жалости. Она је кричала и стискала се к мени, као да жели наћи другу маму, нормалну.

Плакала сам и схватила, нешто са мном није у реду. Ловила сам себе на мисли да ја и када се играм с дететом, ја нисам овде и сада. Ја сам у компјутеру. Ја сам у чланцима! А она се дере, дере, да би ме вратила ту, а ја се дерем на њу, зато што више не могу трпети њено дерање. Ја и муж смо пребацивали ћерку једно другом из руке у руку, како би обоје успели да порадимо. И обоје нисмо успевали. Нешто је требало мењати.

Све те године мене су учили (или сам се ја сама учила?) мушком начину мишљења и мушкој реакцији на свет, суштина којег је – добијати задовољтво од разултата. Зато сам тако и мрзела домаће послове и пажење детета. Ето, ти переш судове, спремаш јело, бришеш гузу – и кроз пар часова ти треба опет да переш ту исту зделу и ту исту гузу. Све ће бит другачије ако се будеш наслађивала од самог тог процеса.

Рекла сам себи: «Алесја, ти си до сада живела док Маша спава. А сада покушај да живиш када је она будна, и наслађуј се пуним плућима». Обећала сам себи не губити више ни часа сопственог жвота и живети овде и сада, с ћерком, а не с компјутером, не чланцима, не тиме што је «коме-то потребно».

Са сваком просутом чинијом ја сам расла. Најпре сам престала ударати је због тога. Потом сам престала прозивати је, уместо тога сам почела просто у ваздуг псовати ситуацију – сагласићете се, то је већ боље. Потом је и псовка престала. На крају крајева, ја сам достигла нирвану и користим ситуацију просуте чиније као повод да укрепимо наше односе

Почела сам да радим одмаћа дела и да при том засмејавам ћерку. И схватила сам да ја њу до тада уопште нисам познавала, без обзира на то што сам са њом била 24 сата на дан.

Потом сам се отказала од службених путовања, отказала сам се одсвих писања чланака, отказала лекције, отказала сам свој сопствени пројект. И све љето сам шетала с ћерком по парку, спремала с њом њена омиљена јела, лепила јој из пластелина Лунтика и бабу Капу, правила и пуштала огромне мехуриће, надувавала и спајала балоне у облику жирафе. Дала сам могућност мужу да се погрузи у свој посао и више нисам њему пребацивала дете, да би сама нешто радила. У нашем дому су се појавиле палаћинке и ђувеч уместо равиола и макарона.

И нисам сишла с ума. Није ми било досадно без журналситике. Насупрот: мисао о томе да живим као раније – изучавајући туђе судбине и забивши се носом у компјутер, док судбине блиских људи проходе мимо – мене је ужасавала.

Фото: Елена ЛонскаяФото: Елена Лонская

Лето се заввршило. На јесен сам се спремала да се вратим са породиљског на посао. Уместо тога престала сам да купујем презервативе. Нисам пошла на море него сам се припремила за нову трудноћу и на напорна дуга стајања пред кабинетом гинеколога.

Опет сам трудна, и цео мој живот ми пролази пред очима. Моја породица без оца, где су људи разговарали међусобно као сасвим туђи, где викендима никад није било пите, ни причешћа недељом, где сам чекала маму са посла да се расплачем и изнова јој се пожалим на бабу.

Моја породица је одличан пример распада руске нације. Ни ја ни моја мама нисмо имала ни браће ни сестара. Око мене су били туђа, неуротична деца истих таквих мама-јединица, и они су у очају уцењивали једно друго, певали непристојне песме, пушили, псовали и узимали наркотике право за време наставе.

Скоро све другарице моје мајке су остале старе удовице. До 18 година нисам ни једном видела бремениту жену, а можда и касније. А о сексу су нам у школској сали говориле две дебеле жене гинеколози, показујући нам страшне фотографије сифилиса и гонореје, убеђујући нас да се цео живот морамо штитити, зато што, каква код нас уопште може бити нада на нормалну породицу с вољеним и трезним мужем.

А ја сам девственост чувала управо ради таквога. Уписала сам се на буџет у добар универзитет где ме је заметио вођа једне невинарске агенције и узео ме себи у редакцију. Заједно смо писали чланке, заједно смо почели држати предавања. И заједно почели живет. Надам се да ћемо и сотарити заједно.

Обоје смо почели фанатично да радимо зато што нам је каријера изгледала спасење од брига и неуротизма наших породица и наше земље, радили смо корисне ствари и ишло нам је до руке.

И тада, на врху каријере ме је почео захваћати страх смрти. Сутра могу умрети у аутокатастрофи или заболети раком. Рак – је будеће већине нас. Питање је само у томе, са 70 година или са 30. А ако је са 30? Представила сам себи соју сахрану. Да ли ће на њу доћи хероји мојих чланака? Они којима сам помогал и не сећају се мог имена, они којима сам учинила нажао – обрадоваће се што сам умрела. Да ли ће доћи моји студенти или колеге? Мислим да се од њих могу очекивати изјаве саучешћа на страницама фејсбука. А много ли ја имам блиских људи? Боже, Боже, њих скоро да нема…

Све сам другове од себе отерала. Нико нема времена, сви раде – а и ја сам се тако понашала. Историја зна на мало примера када су талентовани људи умирали у самоћи. Ја такво нешто не желим.

Почела сам се разболевати. Добила сам ипохондрију, неразумљиви болови, водили су ме у болницу, испитивали, пила сам гомили скупих лекова. Ништа није помогло Све док се нисам отказала од презертива. Од тада, за сав свој перинатални период нисам лечила ништа осим прехладе и горушице. Задивљујуће, но после обновљења месечних циклуса, када сам поново почела да осећам кривицу за то што се заштим – болести су се вратиле.

Наш живот – је у суштини планирање смрти. Да би схватио како да живиш – потребно је изабрати смрт. Ја сам изабрала унучад уз постељу. А да би смрт била таква – већ сада треба почети спремати терен за њу.

Једном сам гледала филм «И даље Алис»- о жени која је у 50-ој години, будућу на врху каријере, добила Алцхајмерову болест. Почела је да заборавља не само предмет који је предавала, него и пут кући, потом – пут до тоалета (и унередила се!), затим није препознавала ћерке.

То би био страшан филм да није одговора који он даје. Та се жена свагда одликовала таквом љубављу, да су је ћерка, кућна помоћница и муж пазили до саме смрти, без обзира на то што је њен разум био разрушен до темеља. Они је нису одбацили не због тога што је она била – професионалац и аутор књига, не због њених заслуга. Него због сећања на њену љубав. Зато што, без обзира на разрушен разум, било је пријатно налазити се поред ње.

Схватила сам једно – да ти можеш постати и велики професионалац, но доћи ће Алцхајмерова болест – и све ће пропасти. Сва твоја достигнућа су ништа. Постоји само једно достигнуће којему се, на самом делу, човек учи цео живот – то је чинити правилан избор својих реакција као одговор на стимул.

У једној доброј књиги сам прочитала шта нас на самом делу разликује од животиња – слобода избора међу стимулом и реакцијом. Но та слобода важи само до тог момента – док наш избор не постане навика. Да ли је љубав била моја навика? Навикавши живети љубављу човек с разрушеним разумом, увидевши кућну помоћницу која му изгледа «непозната», неће је гађати вазом, неће је вређати, него ће се ласкаво са њом опходити.

Никада нисам планирала да будем многодетна мама. Мада сам се већ касније у старијим годинама сетила да сам у школи бирала другарице само из многодетних породица – са њима се могло дружити. Сећам се како сам једном враћајући се из школе кући гледала на улицу, пуну аутомобила стране марке. Представљала сам себе у будућем – усамљену, али зато у црвеном ферарију. Како ћу за њега зарадити – није важно, главно је да ћу бити сама, романтична, од свих несхваћена.

Још сам и представљала поред себе дете, но мужа – никада. То је био сценариј из којег ми је било нужно изаћи. И из којег, нажалост, нису изашли многи моји познаници и рођаци. Око мене није било нормалних породица. За време школовања дете не види око себе нормалних одраслих мушкараца. Сви учитељи су – жене. Ако дете нема оца – то је катастрофа.

Дечки из класе су били тупи и обећавали су каријеру алкохоличара. Почела сам се заљубљивати у девојчице. Могла сам данас да вршим сасвим други каминг-аут. Но, на срећу, имала сам своје творчество (стваралаштво): вечерима и ноћу сам писала романе, и сву енергију сам туда испуштала. У једном из мојих дечијих романа девојчица је имала оца, стрица, тетку и брата – све то што ја нисам имала. И, шта је карактеристично, није имала маму, баку, деда (то што сам ја имала) – То сам тек касније проанализирала.

Ник Вујчић говори, да, ако ви не сретнете чудо – постаните сами чудо за некога. Ја желим да возродим наш род. Осим тога желим да будем пример за многе моје другове – оне који се никако се одлуче да заметну децу. Једна од другарица ме је упитала: како је то родити с 23 године (испоставило се, да се то сматра за прерано!). Она пише:

 „Ја имам 23… И ето играм се са својим рођацима и схватам да тренутно уопште нисам спремна да имам своју децу. И, највероватније, још следећих пет година. Ловим себе на мислима, да је за дете потребно просто море љубави, емоција, топлине, а ја тог мора тренутно немам. Све одлази на сцену (она је певачица). Углавном,  још нисам спремна. И осим тога, имам толико идеја за сцену!“

(Наставиће се.)

Аутор: Алесја Лонскаја

http://www.pravmir.ru/kaming-aut-kareristki/

Психологија жртве

 психолог Михаил Лабковскиј

Реч не иде о тим жртвама о којима читамо у новистима – не о жртвама катаклизми, насиља и других масовних трагедија. Реч је о усамљеним жртвама једног другачијег рата – рата који се води углавном на породичном фронту.

О онима кога из детинства нико није подржавао, на кога су се родитељи драли, кога су подругљиво критиковали, од кога су очекивали одређене успехе и никако није могао да оправда очекивања родитеља ма како се старао… И којима је од тада све време неудибно и стално се нечега стиде. У кога су сопствене жеље и интереси померени на други план, а понекад и сасвим заборављени, зато што би се хтело бити добрим по било коју цену.

О онима којима су родитељи набили осећај кривице, кога су постојано упоређивали с другом децом, ко се периодично осећа као лузер, за кога љубав значи – жалост према себи.

О онима који су усамљени, који не верују да су достојни нечег бољег, који се у разговорима и мислима све више жале, завиде, или бесплодно маштају, но ништа не чине да би изменили живот. Док у исто то време живот, на жалост, пролази у страдањима.

Постоји статистика по којој чак и у саобраћајне несреће често упадају једни те исти људи. У опастној ситуацији они се понашају веома специфично – унапред се предају, не противе се, подстављају се под друге, и наравно добијају пуном мером. То и јесте психологија жртве. У обичном животу они се такођер подстављају под друге.

Жртве нико озбиљно не узима у обзир, њих партнери варају, све вешају на њих и затрпавају их обавезама.

Они не умеју рећи «не», понашају се тако, само да никога не би увредили, «само да не буде рата». Они су толико добри да своја леђа постављају да би заштитили туђе интересе, понекад чак и на своју штету. Стиснувши зубе они трпе увреде и унижења.

Одступити, померити се у страну, смирити се, учинити више – добити мање.

Навелити на себе туђи посао, а такођер и кривицу за све лоше што уокруг происходи.

Прећутати, прогутати увреду, затиснути назад себи у грло важне речи, проигнорисати своје маште и жеље.

Дозволити да их други угњетава и као разултат – постојано недовољство собом и сојим изгубљеним животом… Чини ли вам се познато?

Код жртве ствари стоје управо тако.

При наличју бар једног од поменутих симптома време је прихватити се лечења. Ако буде потребно – и с помоћу «хирушког» захвата и ломки старих начина понашања.

Ако се у ситуацији грађанског суживота девојка понаша као жртва, њу нико неће ни женити. И зашто би? Она ионако никуд неће побећи. Жртва обично тачно зна ко је крив за све њене несреће, жали се на увредиоца и при том ништа не мења.

Ако се жена у односима или браку понаша као жртва, њу је просто грех не преварити! У случају чега ће се она, наравно, наплакати, изјавити нешто у стили: «магарац један», «моју младост упропастио», отићи ће к родитељима из пристојности. Али потом ће се опет вратити. И све ће се наставити по старом.

Осећање увређености и унижености (па и страха) – су главна осећања човека с психологијом жртве. Ако му се нешто не свиђа он о томе не говори одмах! Не! Он даје свом незаадовољству и увређености да добро сазре, да ускиса. Потом чека да се тих увреда накупи још више. Да би се с њима довољно опијао. Да дође до краја. И  потом иступи у смислу: «докле ћете ме више мучити?»

«Жртве» никад не схватају речи и живот буквално! Они су увек спрамни да се увреде. Зараније. Док психолошки здрави људи не траже у речима двојни смисао и не покушавају ући у мозак другог човека да би схватили шта тамо происходи.

«Жртва» воли да сама у себи правоцира страдања. На пример, враћајући се за њу мучним сећањима.

Љубав – је само покушај да се понове дечија преживљавања. И ако су односи с родитељима били напрегнути, нездрави, неуротички, љубав се код човека асоцира с осећањем губитка, страха, туге, усамљености и др. И он тражи партнера са којимм ће се добро науживати осећања увређености и унижења. Таквог партнера у односу на кога ће се он осећати као жртва. Обично се такав човек лако налази.

Речи и изрази које су «жртве» склоне да злоупотребљавају.

– Извините! (између осталог и тада када су им стали на ногу, отпустили их с посла, хамски са њима поступили итд.

– Шта сам лоше урадила (урадио)?

– Докле ће све то да траје?

– Како си могао (могла)?

– ШТА ЋЕ МЕНИ све то?

– То ми ствара бол?

– Мени је тако непријатно!

– Да ли сам вас увредила (увредио)?

Треба ли говорити да су жртве вечно несрећне и белесне?

Приходите на лексију да бисте схватили:

– да ли сте ви ловац или жртва?

– где је граница између психологије жртве и мазохизмом?

– како да сопствено дете не одрастете као жртву?

– и најглавније – како престати бити жртва?

PS. (Текст је написан као увод у лекцију о психолигији жртве)

https://snob.ru/profile/29516/blog/100588


 Читајте још:

Непотребна жртва – сказка од Елфики

Жртва или страст – Свештеник Евномије