Девојчица која није гледала у очи

 

Девочка, которая не смотрела в глаза.

Десило се то давно, пре 15 година, тада сам била терапеут почетник и поступала сам онако, како сада не би поступала. На пример, сада на мојој првој консултацији деце присутство чланова породице је обавезно од почетка до краја. А тада…

Дошли код мене родитељи и буквално «оставили» на консултацију девојчицу од седам година. Првашић у наочарима.

– Она не гледа људе у очи, – рекли су, – и страшно мучи нашу мачку.

– А како учи? – питала сам.

– Учи сасвим нормално, не лошије о других, – одговорили су родитељи.

– А има ли другарица? – било је моје следеће питање.

Родитељи су одговорили нешто неразумљиво и изашли, тврдо зајавивши да с девојчицом нешто треба чинити.

Остали смо насамо. Почела сам разговарати, задавати питања, што се зове, истраживати животну ситуацију.

Показало се да је девојчица сасвим умна, питања разуме, одговара адекватно, подржава разговор. А у очи заиста не гледа. То јест, уопште!

Реч по реч, ја сам помало почела да схватам ту девојчицу. Љубави је њој у том животу страшно фалило.

– Ти веома волиш своју мачку, зато је тако и стишкаш? – осенило ме је одједном.

– Да, – говори девојчица и одједном ми гледа право у очи.

– Ти је тако силно волиш, да би је просто појела?

– Да, – одговара девојчица и продужава да ми гледа право у очи.

– Људе ти такође веома волиш и недостају ти? И љутиш се на њих тако да би их све поубијала зато што они тебе не воле и не обраћају пажњу на тебе ?

– Да, – и као пре гледа на мене.

– А у очи ти не гледаш зато што се бојиш да ће људи прочитати све то у твојим очима? И мржњу, и љубав?!

– Да, – опет понавља девојчица, а очи не склања.

Ушли су родитељи. Не знам колико сам им успела објаснити о девојчици за преосталих 5-10 минута.

Али сам зато очи те деојчице запамтила за цео живот.

А још сам запамтила, како је важно човеку, свеједно да ли је то одрастао човек или дете, да га неко тачно схвата. Да га разуме макар у чему. Та потреба – бити схваћен – код људи је веома снажна. Кад на консултацији успемо неког тачно да схватимо, макар на миг – то делује исцелитељски и терапеутски. У тим моментима човек осећа да га истински виде, виде га таквим какав јесте.

У свакодневном општењу људи не виде једно друго, него виде адску смесу из сопствених пројекција, фантазија, идеализација и демонизација, етикетирања и социјалних стереотипа.

Када је вас неко последњи пут, не просто гледао, него Вас видео?

Када сте последњи пут Ви гледали на неког и видели човека таквим кака је, приближно његову сиштину?

психолог Глушаева Олга Сергеевна

https://www.b17.ru/article/dev_glaza/

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.