Толерантност к унижењу

tolerantnost

Толерантност к унижењу – то је случај када ме унижавају и ја то сматрам за нешто нормално и правилно, тј. унутар себе сам се с тим помирио и сада већ  изнутра сам продужавам тај процес унижавања самог себе.

На пример, неко се негативно одазвао на то како ја проводим слободно време. Човек у кога те толерантности нема ће се узбунити и рећи нешто у стилу „а шта је теби до тога“. Други неко, ко је толерантан, ће осећати стид или кривицу и притискаће сам себе још више.

Толерантност се појављује као последидца покушаја да се избегне конфликт и одбаченост, а то је уједно и начин психолошке заштите од новог напада из вана, тј. по принципу „бићу вам удобан и ви зато више нећете да говорите гадости о мени“. Тј, радије ћу ја сам да нападнем на себе него да вама пружим отпор.

За слабог маленог човека (дете), пружити отпор родитељима – није безопасан поступак, у ситуацији када сав његов живот зависи од родитеља. Није безопасно пружати отпор ономе од кога зависиш. А тим се на чудесан начин користе послодавци и они који имају власт, а исто тако и супружници од којих један материјално зависи од другог.

Такав начин понашања, тј. односа према себи, учвршћује се као довољно добро функционишући начин заштите, а делимично се почиње употребљавати и тамо где никакве зависности нема. На пример, како ја зависим од другарице? А према њој користим исти начин понашања. Или како ја зависим од супруга, ако ја сама себе, фактички, могу обезбедити? Тим пре како ја зависим од комшије из улаза.

Из толерантности се директно пројављује рањивост. Ако ја сам на себе нападам, тада је код мене унутра вечно отворена рана сопствене ништавности, и чим неко повиси глас на мене, укосо ме погледа – готово је, ја сам већ смртно рањен. По факту у таквој ситуацији човек не штити себе, него штити другог од свог негодовања као реакције на његово неуважавање. Нисам адвокат себи него другоме који напада на мене с висине свог самомњења (уображености). Уосталом, онај ко га напада, није га молио да га он оправдава и штити, тим пре што, ако код њега постоји довољно агресије да напада, то се и штитити он сам може, без наше помоћи. Спасење оних који се утапају, дело је руку самих утапајућих се.

Да би себе штитили нама као и обично смета прошли негативан опит, негде је наше негодовање било угушено онима који су имали власт. И човек с таквим опитом не жели да ризикује да опет изнова проверава хоће ли успети да се заштити или не, или да некако тренира своје навике самозаштите.

Аутор: Анна Паулсен

http://anna-paulsen.livejournal.com/789882.html?page=1

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.