Емоције или страсти?

  Аутор: Лариса Березан

Као што је познато, било која крајност може бити погубна. Та тврдња важи и у односу на наше потребе.

Лоше је када на њих сасвим не обраћамо дужну пажњу. Јер без тога није могућа ни истинска љубав према себи, ни љубав према ближњем. Но с друге стране, није нам корисно када је та пажња претерана, јер се на тој основи се у нашој души могу изродити болесне страсти.

Управо о њима и о њиховој разлици од обичних емоција и осећања ће и бити реч у овом чланку.

Зашто сам уопште и започињала тај разовор?

Веома често се на интернету, као и у реалном животу, сусрећем с мишљењима људи о томе да су емоције – нешто јединствено, чиме се можемо руководити у животу при различитим условима. У пракси се то назива лозингом: «Живи срцем!» или још боље: «Гласај срцем!» J

О користи емоција сам и сама писала у својим чланцима. Но није све тако једноставно. При свим тим позитивним и благотворном утицајима које у наш живот приносе емоције и осећања, чинећи ге на много радоснијим и богатијим, постоји неколико нијанси на којима би желела да се зауставим подробније.

Збрка у умовима људи почиње тада, када под речју «емоције» или «соећања» многи почињу да подразумевају просто «страсти», сами то и не подозревајући. И тада се рађају песме типа «Ах! каква жена!» или «Боже мој! Какав мушкарац!» J.

Разуме се да ту реч не иде ни о каквој љубави. Него управо о преувеличаним, не знајућим меру, потребама, које жарко траже свеоје задовољење, тј. о – СТРАСТИМА.

Ево како о томе пише јеромонах Јов Гумеров, одговарајући на питање о разлици међу страшћу и осећањем: «Страст се дефинише као снажна и дуготрајна жеља, потреба која господари над свим осталим, која се укоренила у човеку као разултат ранијег опита њеног удовољавања. Страст је хипертрофирано, безумно раширена природна потреба, чијој власти и задовољавању се подчињава човек, деформишући сву структуру емоционалног, интелектуалног и духовног живота.  Воља чевека бива не само искажена него фактички поробљена».

Ако погледамо на јерархију душевних сила (разум, воља и срце), то овде заиста одлучује управо срце, којим се ми руководимо при донешењу најважнијих одлука у нашем животу: где да пођемо у школу?  с ким да оснујемо породицу? итд. Овде је најважније питање: свиђа ми се – или не свиђа?

 «Разум – је слуга срца», – говори свети Јован Кронштадски.

На таква начин, направљеност (вектор) ума се одређује управо направљеношћу срца

Но при том би наша осећања и срце требали да буду очишћени од стрсти – од гордиње, славољубља, гнева, стомакоугађања, разврата, туге, среброљубља идр., тј. од свих прекомерних амбиција нашег «ЈА», и тек тада оно може да указује правилан вектор.

Страст је при том, пре свега, болест воље, мада се и друга својства и способности човека развраћају.

То што се људи често обмањују и виде своје страсти као прекрасна, узвишена осећања, то је само један, непотпуни део целе слике ствари. Друга тенденција се састоји у томе да људи бојећи се тих истих страсти, и опет не схватајући њихов дубоки смисао, претпостављају  да запрете себи осећати било какве емоције и у суштини се превраћају у безосећајне роботе који живе искључиво по принципу: «треба», «дужан сам», «обавезан сам» итд. То је довољно често распрострањено међу верујућим људима. Наравно да је то директан пут у депресију и разна нервна растројства. Јер ако код човека постоји нека душевна сила, то је она обавезно дужна дејствовати, реализовати се, а не да се налази у атрофираном стању.

Рећи ћу и више од тога. С моје тачке гледишта, формирање једног из најраспрострањенијих светских учења – будизма и многих других источних учења који су касније произашли из његових њедара, заправо је разултат таквог неправилног односа према горе поменутим појмовима.

Укратко смисал таквог учења је такав: «ако емоције приносе страдање, потребно је свим силама од њих се избавити, а уједно и од жеља, мисли и уопште од целе наше драгоцене личности – за сваки случај – мало ли чега?»

Избављајући се од страдања ми погубљујемо и саму своју личност са свим њеним природним пројавама. Тј. добијамо разултат као у познатој пословици – «заједно с водом просипамо и дете».

О томе колико је то опасно за психу човека нећу ни да говорим. Сигурна сам да сваки здравомислећи човек к таквом закључку може доћи и сам.

На такав начин, као закључак на гореречено, ја би рекла да није потребно слепо верити својим емоцијама (како још неки говоре – својој енергетици (енергији)). Веома често нас они обмањују, скривајући за својом фасадом елементарне страсти и егоизам. Но и потпуно игнорисати своја осећања било би глупо и неразумно. Претпостављам да је истина негде по средини.

Тако да смо се драги другови опет вратили к схватању пагубних крајности.

И у предверју Нове године и Рођења Христова пожелела би Вам да што је могуће мање падате у те крајности! И да Ваше душе греју по могућности само радост, љубав и срећа, како у све празничне дане тако и током целе године!

P.S. Ако Вам се свидео чланак, и хоћете да сазнате још више о том како ОБРЕСТИ СЕБЕ и побољшати своје односе с блиским људима, потпишите се на новости сајта!   

http://obresti-sebya.ru/otnoshenie-k-sebe/emocii-ili-strasti

Почети од себе?

 

Научити децу да буду срећна и успешна? Без сопственог примера тешко ћете успети.

Карактер човека, његов однос према самом себи, према људима и труду формира се пре свега под утицајем блиских људи. Па и гени су у наше деце од тате и маме. А оца и матер свом детету ми бирамо. Зато ја свагда говорим пацијентима: «Ако хоћете да видите разлоге својих несрећа – станите испред огледала».

Но часно погледати на себе и оценити себе није лако. На пример, једна мајка ми говори: «Ја васпитавам сина како би одрастао срећан, успешан, трудољубив, самоуверен – и уопште, прави мушкарац!» «А Ви сами сте срећни?» – «Не». – «Успешни? Самоуверени?» – «Не». На крају се испоставило да она живи с мужем алкохоличарем. Жена се као теглеће магаре, упрега у породична «кола», на којима седи незапослен, вечно пијан муж и деца која од њега узимају пример, она сама вуче, с маштом о прекрасном будућем.
Жена не схвата да се ни до каквог светлог «раја» она неће добрати. Ако се она разболи, чланови породице ће јој уместо саосећања, образно говорећи, дати бичем по леђима, вуци даље! А најстрашније у тој ситуацији је то што она несрећница и не жели другачујег живота – јер тада ће нестати осећања своје битности (незамењивости). Можете замислити, она се у души горди својим херојским страдањима, њој саосећају исто тако загнане животом другарице. И ето таква жена, делимично страдајућа од депресије, скандала, па и од мужевих песница, уверена је да ће научити децу да буду срећни и успешни.
Но речи уче само у том случају када је пред очима достојан пример. Вечно нервозна матер у улози куварице и перачице судова, и отац који се с пивом ваља на каучу или посипа жену грдњама, не могу да буду ауторитети за децу. Где таква деца налазе себи ауторитете? На улици. А то нису баш увек најдостојнији људи.
Карактер се формира од 5 до 7 године, даље происходи његово брушење, оштрење једних особина и тупљење других. После 5-7 године могуће је променити само једног човека на свету. Погодите кога? Себе. Но наша деца не журе мењати себе, нотације (придике) родитеља, учитеља улазе на једно ухо, а излазе на друго. Јер због њиховог слабог учења код њих на тањиру не бива мање хране, џинси, компјутер, нови телефон, златни накит, купљени од родитеља не нестају.
Човек се, као правило, почиње замишљати о свом понашању тек тада када га кажњава живот, а не мама и тата. Ми се старамо да чувамо децу од свих тешкоћа, пишући испочетка уместо њих школске задатке, потом – «ослобађајући» их од армије или их добро женећи, тражимо за њих престижан посао. Но све то их не чини срећнима.
Учи не реч, него пример. Смешно је говорити ћерки или сину о штетности пушења с цигаретом у зубима или о користи бављења спортом, када је ваш најбољи пријатељ – телевизор. Почнито од себе. Престаните бити за децу тиранин или слуга. Тиране мрзе – слуге презиру. Престаните цмиздрити, клети судбу и људе око себе. И ваше ће дете да израсте радујући се животу. Ако је вама занимљивије сатима брбљати с другарицама, него проводити време с децом, онда се немојте чудити што је вашој деци занимљивије бити у виртуалном свету интернета него с вама. Деца треба да виде како родитељи грле једно друго, а не како се гађају тањирима проклињући дан када су се упознали. Уопште, ако желиш да твоје дете буд срећно, постани сама срећна, а оно ће тебе да копира.

психолог Нестерова Лариса Васиљевна

https://www.b17.ru/blog/26062/

«Синдром добре девојчице/дечака»

Како се он пројављује: „бојала сам се да те не увредим, зато сам и пристала на oно што нисам желела“.

То је погрешан начин да се о неком бринемо (да га не увредимо).

Човек о коме се тако брину, као прво, осећа се обманутим, као друго, њему је веома непријатно зато што испада да је он неком нешто наметао.

Много насиља (физичког и психолошког) происходи управо због синдрома добре девојчице/дечака. (Овде не говорим о тим случајима физичког напада од стране непознатог лица). Жртва сама даје сагласност на насиље над собом, да не би увредила насилника, или да не би конфликтовали (ако је у њеном/његовом схватању конфликт – нешто лоше), или „ако сам већ ту, значи требам се сагласити“.

Такве ствари се дешавају када је «бити добра девојчица» важније од сопственог комфорта. То јест, човек заборавља на сопствене границе и оставља другом да одлучује где су његове границе.

Други човек не може да зна шта вам је пријатно, а шта непријатно, шта вам одговара, а шта не.

Неретко као разултат таквог понашања (пристајања на оно што ми не одговара) јесте зао поступак према томе с ким се саглашавамо (кому смо се подчинили), и гнев (или раздражење) ниче због тога што код «жртве» постоји фантазија, да је онај ко је подчињава на неки нејасан начин дужан да предосети границе другог човека. Он уопште може да буде веома добар човек и ни у којој мери вам не жели нанети зло, а ви сте ето прситали, а потом га још и осуђујете за то што је са вама тако лоше поступио.

Једино излаз из ситуације јесте  – узети на себе одговорност за избор који чиним, за своје пристајање на то шта ми не одговоара. Понекад је недовољно само саопштити човеку о том, потребно је убедити се да ме је саслушао и узео речено у обзир, зато што други човек није обавезан да се брине о мом комфорту.

Беда је у томе што, ако човек на такав погрешан начин поступа од детињства, онда он своје границе сам веома лоше осећа, и практично није у стању да другом човеку саопшти о њима, он се саглашава по аутомату (неосознано). И страда по аутомату. И гневи се по аутомату. А партнер при том ништа не разуме. А потом и он сам почиње да се гневи.

Чувајте себе. Трудите се да будете свесни шта вам одговара, а шта не. Говорите истину.

Аутор: психолог Анна Паулсен

http://anna-paulsen.livejournal.com/451956.html?page=1

Толерантност к унижењу

Толерантност к унижењу – то је случај када ме унижавају и ја то сматрам за нешто нормално и правилно, тј. унутар себе сам се с тим помирио и сада већ  изнутра сам продужавам тај процес унижавања самог себе.

На пример, неко се негативно одазвао на то како ја проводим слободно време. Човек у кога те толерантности нема ће се узбунити и рећи нешто у стилу „а шта је теби до тога“. Други неко, ко је толерантан, ће осећати стид или кривицу и притискаће сам себе још више.

Толерантност се појављује као последидца покушаја да се избегне конфликт и одбаченост, а то је уједно и начин психолошке заштите од новог напада из вана, тј. по принципу „бићу вам удобан и ви зато више нећете да говорите гадости о мени“. Тј, радије ћу ја сам да нападнем на себе него да вама пружим отпор.

За слабог маленог човека (дете), пружити отпор родитељима – није безопасан поступак, у ситуацији када сав његов живот зависи од родитеља. Није безопасно пружати отпор ономе од кога зависиш. А тим се на чудесан начин користе послодавци и они који имају власт, а исто тако и супружници од којих један материјално зависи од другог.

Такав начин понашања, тј. односа према себи, учвршћује се као довољно добро функционишући начин заштите, а делимично се почиње употребљавати и тамо где никакве зависности нема. На пример, како ја зависим од другарице? А према њој користим исти начин понашања. Или како ја зависим од супруга, ако ја сама себе, фактички, могу обезбедити? Тим пре како ја зависим од комшије из улаза.

Из толерантности се директно пројављује рањивост. Ако ја сам на себе нападам, тада је код мене унутра вечно отворена рана сопствене ништавности, и чим неко повиси глас на мене, укосо ме погледа – готово је, ја сам већ смртно рањен. По факту у таквој ситуацији човек не штити себе, него штити другог од свог негодовања као реакције на његово неуважавање. Нисам адвокат себи него другоме који напада на мене с висине свог самомњења (уображености). Уосталом, онај ко га напада, није га молио да га он оправдава и штити, тим пре што, ако код њега постоји довољно агресије да напада, то се и штитити он сам може, без наше помоћи. Спасење оних који се утапају, дело је руку самих утапајућих се.

Да би себе штитили нама као и обично смета прошли негативан опит, негде је наше негодовање било угушено онима који су имали власт. И човек с таквим опитом не жели да ризикује да опет изнова проверава хоће ли успети да се заштити или не, или да некако тренира своје навике самозаштите.

Аутор: Анна Паулсен

http://anna-paulsen.livejournal.com/789882.html?page=1

Како одрасти или психолошке границе личности

  Аутор: Лариса Березан

Ни за кога није тајна да је човек одвајкада стремио ка срећи. У већини случајева она се асоцира с односима и блискошћу с другим људима. Но парадокс је у томе што се човек стреми да изгради успешне односе с другима, а да до краја није схватио нити је одредио, ко је на самом делу он сам као личност. Разлог је у томе што он схвата те односе као спас од самоће, нада се да га други човек може учинити срећним и без усиља њега самог, просто већ тим једним фактом свог постојања :).

Заиста, да би се потпуно реализовао, човек има потребу за општењем с другим људима. Но да би имао контакт, везу с другима, он је дужан на почетку самоопределити се, успоставити своје границе, свесно раздвојити себе од других.

Како је то могуће определити се, питаћете ви? Шта значи самоопределити се?

Одговор лежи на површини, у самој речи «определити». Определити значи поставити предел, границе[1]. А то и јесте тема нашег данашњег разговора (чланка).

Да би се заиста сјединили с другим човеком, осетили истинскиу радост од блиског општења с њим, неопходно је, као прво – одрасти, осетити и проживети самог себе.

Близост и Самоћа – две стране ЗДРАВЕ ЛИЧНОСТИ

А да би одрасли најбоље ће вам помоћи психолошке границе, умеће правилно их установити и штитити.

Шта су то физичке границе вероватно сви занте. Оне су блиске таквим појмовима као «дистанца», а такођер «лично» и «интимно» пространство, у које можете да пуштате или да не пуштате друге људе. Код сваког је оно своје. То је оно шта се тиче нашег тела.

Но видите, и у души постоје такви граничници. Пошто ни ја ни Ви нисмо бесконечна (у времену и простору) бића, те смо дужни да се држимо у одређеним оквирима :).

У животу свако од нас влада и располаже индивидуалним набором различитих ресурса: мисли, осећања, жеља, таланата, вредности, времена, поступака итд.

Проблем настаје тек тада, када човек почне да меша своју и туђу сопственост. Њему је тешко разабрати се, где је он сам, а где је други човек и његова одговорност за свој живот. И овде су могућа два  варијанта:

• Узети на себе одговорност за другог човека и преоптеретити се
• Свалити своју одговрност на другог човека и постати «паразит» на његовом телу

Да су нарушене психолошке границе говоре нам следеће фразе:

«Његово трпљење нема краја»;

«Она прелази границе приличног»;

«Он је прешао преко себе» и друго.

А у завршетку чланка желела би да одговорим на следеће важно питање (свако од Вас то може да уради у коментарима у даном чланку :).

Зашто је најпре нужно постати зрела и одговорна личност па тек потом стројити блиске односе с другим људима?

С моје тачке гледишта за то постоји неколико разлога:

– Као прво, незрео човек ризикује да постојано упада у сазависне односе.

То су такви односи који деградирају личност, који се формирају у породицама алкохличара, наркомана, а такођер и породицама где присутствује било какво физичко и/или психолошко насиље. Постараћу се да тему зависности и сазависности раскријем у следећим чланцима.

– Као друго, човек с развијеном и формираном личношћу априори је привлачнији за такве, као и он, зреле људе.

Зато се код њега на много пута поваћава шанса да сретне истинску љубав или истинске другове, да изгради јаку породицу и одрасте пуноцену, у психолошком смислу, децу.

Као што се каже, слично привлачни слично.

Наравно, може се престројити и одрасти и у самом браку, но ако постоје могућности занимати се тим раније, ја вам то топло препоручујем :).

Истинска љубав ниче само тамо где постоји карактер и личност

А то је немогуће без наличја психолошких граница.

На такав начин смо данас заједно с Вами сазнали једну важну истину:

Да би истински одрасли, неопходно је научити се правилно изградити и чувати своје личне границе, у односима с другим људима и са самим собом.  

Другови, бићу Вам признатељна (захвална) ако поделите линк на овај чланак у друштвеним мрежама, а такођер напишите своје мишљење у коментарима!

P.S. Ако Вам се свидео чланак, и хоћете да сазнате још више о том како ОБРЕСТИ СЕБЕ и побољшати своје односе с блиским људима, потпишите се на новости сајта!   

http://obresti-sebya.ru/otnoshenie-k-drugim/kak-povzroslet-ili-psixologicheskie-granicy-lichnosti

[1] руска речи „предел“ – значи граница. Определити – означити (успоставити) границе.

Чланци о границама:

О границама

Ситуације нарушавања лучних граница

Од стреса ка неурози – Унутарњи конфликт (први део)

Беседа с доктором-психијатром, гешталт-психотерапетом Андрејем Бутко, чланом Свјато-Никољског православног братства.

Андреј Бутко: Речју „неуроза“ ми називамо сва психичка растројства (поремећаје), који су везани са стресом. У току живота сваки човек на планети бар једном преживљава нервозу различитог степена интензитета… Овде је веома важан ниво свесности, зато што веома често људи трпе стање које се не сме (не треба) трпети.

Ако узмемо психичка растројства у целини, можемо их разделити на два дела: први – неуротичка, везана са стресом, и други – све остале болести везане са поремећајима метаболизма где биолошки, телесни узрок лежи у основи нарушења рада мозга.

Тј. нешто се сломило унутар организма човека – и он се разболео?

Да, то може да буде процес старења, трауматска повреда мозга, алкохолизам, дијабетис, хипертензија, могу да буду и наследне болести, када у мозгу постоје биолошки слабе карике које при већем оптерећњеу попуштају, тј. постоји предрасположеност (предиспозиције) к томе.

А психолошки условљене болести, неуротичка растројства су у првом реду везане са стресом и реакцијом на њега – на неке околности живота, односе с људима. Те се болести формирају као разултат неуравнотежености (дисбаланса) јачине стреса и отпорности на стрес. Када ниво стреса превазилази ниво те отпорности у конкретног човека, и он не успева да изађе на крај са животним проблемима, тада се развија болест. У тим случајевима мозак и даље ради, но у ствари је преоптерећен, као компјутер. Ако говоримо о биолошким болестима, ту је реч о оштећењу „жељеза“ – хард диска, матична плоча, меморијске картице. Када говоримо о неурозама, тада иде реч о софтверу.

У складу са тим, за биолошке болоести су нужни разноврсни медикаментни методи лечења. А када говоримо о неуротичким растројствима, и ако опет узмемо за поређење компјутер, они се лече програмним методама, тј. психотерапијом. То су си начини немедикаментозног лечења, које имају за циљ да измене мисли, осећања и понашање човека: лечење речју, звуком, светлошћу, мирисом, атмосфером.

Значи,  у случају биолошког растројаства само лекови, а у случају неурозе само општење с пацијентом?

На првом месту лекови, а на другом – општење. При неурозама обрнуто: на првом месту – општење, но не просто разговор, него контакт, при којем пацијент проживљава опит присутства терапеута, опит здравих односа. А на другом месту – лекови.

При неурозама се ми од почетку орјентишемо на пре-програмирање, на лечење програмских грешака. Медикаментна подршка је такођер нужна, ако због слабог физичког стања пацијент није способан да конструктивно општи с психотерапеутом. Тада су потребни лекови да би се смањила интензивност симптома.

Уопште, неуротичка, везана с стресом, соматофобна растројства – су најчешћа, најраспрострањенија од свих психичких растројстава.

Зар је све тако озбиљно?

Постоји лакша форма неурозе, због ње се не треба никуда обраћати. Док приближно четвртина становништва преживљава неурозу у клиничкоој форми.

Каква је то форма?

Када су нарушене основне животне функције – сан, апетит, дисање, рад срца. Тада се већ човеку препоручује обратити се лекару.

Како се по спољашњим признацима може препознати неуроза? Какви су њени симптоми?

Најчешћи симптом јесте узнемиреност (забринутост). Можете да се не сложит и питате: а ко се не брине? Ако је мама забринута због детета, шта, код ње је неуроза? Не! Постоји нормална забринутост, и патолошка. Оне се разликују само интензивитетом, по количинском критеријумо. Болесна забринутост, патолошка – то је та иста забринутост (узнемиреност), као и у здравог човека, само јача и дуготрајнија. Таква да нарушава сан, апетит, радну способност. Лекар тако процењује: Ако човек може да једе, спава, испуњава домаће обавезе, ради, тј. његово социјално функционисање није нарушено, условно се може сматрати да је он здрав. Ако се значајно снижава квалитет живота и социјално функционисање – значи, болестан је.

Симптом неурозе може да буде и пад расположења, које се ничим не разликује од таквог стања при депресији.

Узгреед да кажемо, да реч „неуроза“ даје такав утисак као да је човек који од ње страда дужан да буде нервозан, раздражив…

Но није обавезно. Јер ми речју „неуроза“ називамо све психичке поремећаје, који су везани са стресом. Ходао си по улици – уплашили те – и то је стрес. Оставила га девојка – стрес. И није важно у какво стање је после тога пао човек. Пад расположења – је такођер симптом неурозе. То снижење просиходи и при депресији, но разлика је количинска. Депресија – је тежи варијант. Ако снижење настројења прогресира и на неком свом етапу почиње да живи својим животом, што то значи? Стрес је отишао, а депресија остала.

Нека врста преображаја из једног облика у други?

Да, почело је као неуроза, расло-расло и у неки момент је настао прелаз из квантитете у квалитет, кад се расположење није повратило чак и после исчезнућа стресовог фактора.

Један из основних и честих симптома неуроза – малаксалост, умор, исцрпљеност (астенија). Када брзо понестаје снаге, происходи брза изнемоглост. И као последица – раздражљивост, човек постаје нервозан у буквалном смислу те речи.

А даље се могу навести специфички симптоми. Као на пример, истерички, најчешћи из њих су – нарушење моторике и осетљивости. На пример, девојка треба да положи испит. Веома се боји. И одједном она губи глас. Детаљно је испитују у болници и ништа не налазе. Девојци одлажу испит – и њој се глас враћа. Стресна ситуација нестаје и све се обнавља, успоставља. Или веома често отказује рука или нога. Опет иде на испитивање и ништа не налазе. Ослобађају од испита – ноге и руке почињу да функционишу. Ја лично сам такву пацијенткињу неколико пута носио на рукама у болницу.

И то се дешава!

Ту дејствују механизми психолошке заштите. Овде је психолошко растројство директно везанос са стресом.

Или бива нарушење осетљивости (осећања). Човек не осећа шаке – оне су као у рукавицама. Може се десити и хистеријско нарушење вида – човек слепи. Бива и хистерична глухота, или времена слабоумност, које потом потпуно, без трага, пролази. Све пролази зато што нема физичку основу,  него само психолошку.

Код неурозе бивају соматоформни симптоми, то значи – да личе на соматске. „Сома“ – значи тело. Неуротички симптоми који имитирају физичке болести.

Значи, на темељу стреса може да се појави какво угодно растројство, тај сами кашаљ?

Да. Бива неуроза срца. Срце ипитивали, само што га нису на кришке исекли – све прекрасно. А оно боли. Завршила се стресна ситуација – престао бол. Исто тако се може појавити и главобоља. Код једне моје пацијенткиње је тако било. Њој су чак урадии и неколико операција на мозгу, но све је остало као и пре: само што се појављивала стресна ситуација – глава боли, стрес се завршио – бол пролази. Бол може да се појави у било којем органу, на било којем месту. Пацијенти доводе свог доктора-специјалиста до белог усијања својим жалбама, ови ништа не налазе, а човек говори: „ви лоше тражите!“ То често доводи до конфликтних ситуација.

А да ли је могуће одмах увидети да је узрок бола – стрес?

Било који образован специјалиста, нпр. кардиолог, прегледавши пацијента и поговривши с њим, може да схвати, да узрок бола није у срцу, да је то – неуроза. Исто тако психијатар поговоривши с пацијентом може схватити да код човека није неуроза него заиста болест срца. Зато што се у нијансама те болести разликују. Ми гоовримо о опитним специјалистима који су мого година радили и хоће да се и даље развијају, да изучавају сродне дисциплине.

Следећи симптом неурозе – наметљиве (посилне) мисли и дејства. Када нпр. човек више пута проверава да ли је искључио светло, гас… То је компликованији симптом. Човек се спушта на дно зграде и код њега се појављује мисао да је заборавио закључати стан. Вратио се, проверио. Спустио се – опет мисао, да нешто није урадио. Када се вратио шести или седми пут то јасно схвата да је све урадио. А доле – опет мисао, да није искључио или није затворио. Он се осећа потпуним идиотом, но свеједно иде јер ако не провери код њега ће да расте узнемиреност. И њему је потребно много пута да проверава да би се избавио од те наметљиве мисли. У познатом филму „Авиатар“ у главног хероја се појавила мисао да се може заразити инфекцијом, и он је бесконачно прао руке – то и јесте неуроза наметљивих мисли (Опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП)).

Колико су опасна подобна стања, чиме они могу да угрозе човека?

Ако нервоза кратко траје (мање од две недеље) и сама пролази, с тим не мора ништа да се ради. Ако то дуже траје и стање се погоршава, треба се обратити к специјалисту. Зато што нпр. неуротичко снижење расположења може да прерасте у клиничку депресију, а то је теже обољење, опасно могућношћу самоубиства. У наше време депресија је – бич планете.

Постоји опште правило, да се мање и краћа неуроза лако лечи, а већа и дужа тешко. Као и са зубима: мањи каријес се лако залечи, а пулпитис (упаљена зубна пулпа) већ прети вађењем зуба, круницама.

Може бити да све зависи од тога колико мучно стање преживљава човек? Ако је он у стању да трпи своју нервозу, тада је он и трпи…

Овде је веома важан ниво свесности, зато што људи веома често трпе стање које се не сме трпети. На пример, болесни од наметљивих мисли живе тако много година, долазе лекару када је већ прошло 5-7 година.

Дело је у томе што неуроза мења стил живота човека – он се научи да живи болестан, с неким ограничењима. И после тога лекари могу само нешто мало да поправе, но вратити човека у бивше стање више не могу. Још је важно отићи лекару специјалисти који има знање, разуме се, који је прошао одговарајућу обуку. У тој области знанцима себе сматрају „и баба и жаба“, неурозу лече хомеопатијом, урином, кодирањем, електростимулацијом мозга, сексом, биоадитивима, иду к врвачарама итд.

То је питае наше писмености и пажења, одговорности за себе. Ако боли зуб, то сви одмах иду к зубару и лече се толико колико је потребно. Но нико не критикује стоматологе што нису могли да им израсту нове зубе. Људи се задовољавају тиме што су поново способни да жвачу храну, а што се тиче психичког здравља образованост је у знатној мери слабија.

Уопште, та је област стигматизирана и везана с масом предрасуда, с пренебрегавањем и неопрезношћу.

И у односу прена болнима и према лекарима-психијатрима…

Унутарњи конфликт као шанса за раст (други део) – психотерапеут Андреј Бутко

http://www.obitel-minsk.by/_oid100109481.html

„Увредити се – то је агресивна реакција“

Зашто се неке људи веома лако увреде, а други, чини се, никада се не вређају? Ми стремимо томе да се не вређамо, но снова и снова у срцу налазимо горак укус тог познатог нам осећања. Зашто?
Увређеност. Оптерећујуће, мучно стање. Виновник увреде је већ одавно заборавио на речено или учињено, а срце увређеног може још дуго да се мучи и страда, као птица ухваћена у кавез. Увреда може да годинама тишти човека и да постане источником злих, осветничких поступака. Она нам је позната још из детињства, но и одраставши ко се од нас није осећао као дете којег су незаслужено увредили?

О природи увреда расуђује доктор психијатар Андреј Бутко, члан омладинског православног Свето-Николајевског братства (град Минск, Белосрусија)
– Андреј Владимировић, с тачке гледишта доктора-психијатра, каква је природа увреда?
– После рођења детета почиње процес његовог васпитања када малиша прати своје родитеље и тражи одговор на питање: „Како да се понашам у овој или оној ситуацији“? Он је малецки, а родитељи као „богови“. Родитељи му својим понашањем и речима дају одговор на то питање у глобалном смислу. Свако од нас се тако учи одређеном начину реаговања.
Ако су многе околности у процесу васпитања биле неблагопријатне, дете се адаптира, приспособљава се. Код њега се формирају посебни механизми психолошке заштите. Формира се свој, уникални начин грађења односа с другим људима и са светом, алгоритми унутарњих реакција. Тада ми излазимо из своје породице у свет, и у том моменту код нас већ постоји формиран неки начин размишљања, осећања и понашања на који смо привикли.
– Као компјутерски програм?
– Да. И човек из навике, без особитог напрезања, живи по том програму. Мада њему остаје могућност да изађе за границе свог алгоритма и уради нешто непривично, ново. Но то ће за њега да буде нешто као ноу-хау и потребоваће неког усиља, биће праћено праском енергије.
У свих нас су различити начини грађења односа с другима. Ако узмемо за пример увредљивост, увреда је само део већег алгоритма развијеног у процесу васпитања. На пример, отац је био агресиван и дете није могло да директно пројављује своје неслагање, противљење оцу. Но он је развио увређеност као начин пасивне агресије. У општепсихолошком смислу увређеност (увредити се) – је ипак агресивна реакција.

– А какво васпитање може да искључи из понашања детета такву реакцију?
Мало је вероватно да се може искључити, чак није ни корисно, због чега смањивати асортиман реакција. Али зато, учинити је реакцијом не првог избора, сасвим је могуће.
Да би то успели, као прво, не би требало да родитељи у својим односима често демонстрирају увређеност.
Као друго, не би се требало бојати агресије на своју адресу, и дозвољавати детету да отворено говори шта жели и шта не жели, отворено спорити, уступати детету.
У исто време неке пројаве воље детета треба пресецати. И чинити то избиратељно (селективно), у зависности од дане ситуације. У једном случају дозвољавати пројаву директне агресије, а у другом – учити га да обавезно уступи. Овде се пројављује одговорност избора и вероватноћа грешки.
У хришћанском контексту се може рећи да је идеално васпитање – када родитељи васпитавају с расуђивањем. То одражава принцип: „Све ми је дозвољњено, али ми све није на корист“ (1 Кор. 6, 12). То је максимално широк, гибак спектар понашања, с много разних варијаната, у којем је по суштини прописано, да јеног шаблона, на све случајеве у живота, нема. Ту је много слободе.

– А ако је васпитање другачије?
– Детету може да се наметне жесток шаблон, који претпоставља узак спектар варијаната понашања. На пример: Потребно је свагда подчињавати се грубој сили, дете је – роб, који испуњава све заповести родитеља. И тада је дете принуђено да се приспособљава том шаблону. Уз помоћ те исте увређености. Увређеност претпоставља да се у онога ко нас је увредио појави осећање кривице. Он ће се „кувати“ у томе и кроз неко време ће га осећање кривице привести томе да нешто учини за онога кога је увредио.
Често се такав механизам среће у породицама алкохоличара. Видео сам такве случајеве док сам радио у наркологији. Тамо су такви односи – посебно популарни међу супрузима. Муж пије. Он је агресор, а жена је увређена. Потом, када се он протрезни, може бити обрнуто: она је – агресор, прогонилац, зато што она напада, звоца мужу, а муж – увређени, несрећна жртва.
– То јест постојана смена улога…
– Да, у породици где постоје зависни односи, својеврсан фудбал – то у један гол се шутира, то у други. У том случају шема „увреда-осећај кривице-увреда-осећај кривице“ – је начин живота, начин функционисања односа, где је све време неко увређен, а неко крив.
– А ако се вратимо к увреди, обраћеној не на чланове породице, него нпр. на сараднике на послу. Каква је тамо корист уврдити се?
– Разни људи се вређају из разних разлога, тј. увређеност има разне функције у односима. Зрели, одрасли, одговорни односи претпостављају схватање тога да сам ја – личност и ти – личност. Ја могу нешто хтети од другог човека, а он може да ми то да или не да. А ако ми он то не да, тада ја са тим могу да будем незадовољан и могу да будем агресиван према њему.
На пример, ја имам текст и потребно ми је да ми помогне моја колегиница која уме да редактира текст. Она говори: „Добро, урадићу то, имам жељу и времена“. И ја сам задовољан, лепо ми је – душа просто поје.
Но она може и да откаже. Тада ја могу да будем незадовољан. Зрели односи – то је отвореност, директно обраћање к другом човеку и спремност да се прихвати било који варијант одговора. Ако такве зрелости нема, тада односи могу да буди и другачији… На пример, ја ћу да молим колегиницу тако, као да ми је она обавезна помоћи. У суштини ја покушавам да јој заповедим, наметнем своју вољу, но веома замаскирано. Ја разапињем једну врсту психолошке замке. Ја могу да кажем да је код мене компликована животна ситуација, и о томе како је за мене важна та молба, да је она малтене једини чвоек који ми може помоћи… То може да буде предложено како год угодно но суштина је у томе да ако она не испуни моју молбу, тада ће мени бити веома лоше и за то ће бити крива она. Ако колегиница „порджава“ такав тип односа, узима одгооврност за мој живот на себе, она ће то да уради за мене чак и на своју штету, и већ ћу ја бити крив, а она може да се „наслађује“ увређеношћу.
– Но то је све понашање на несвесном нивоу?
– Да, као правило и онај ко се увредио, и онај који вређа нису свесни истинских мотива свога понашања. Они чак могу да буду уверени да сви људи тако живе, да другачији односи уопште не постоје.
Још један пример: жена се љути на мужаи и, демонстрирајући своју увређеност, затвара се у купатило, алудирајући на то да ће нешто да уради са собом. Тако она хоће да издејствује своје, а ако се муж не сагласи, и ако се шта деси, онда ће он да буде крив, што ју је довео до тога да…

– То је значи чиста манипулација…
– Управо то. У другим случајевима увређеност може да игра и другу улогу. Она може да буде својеврсан начин да се сажалимо на себе. Ако се вратимо к сазависним (у породицама алкохоличара) односима, то су тамо свагда две неудовољене потребе. Једна из њих је – потреба у истинској, искреној бсликости, у истинском сагласју поступака, мисли и осећања, у томе да истински буду заједно. У суштини потреба за психолошким слијанијем (растварањем). То је једна од базних потреба човека – жеља бити заједно.
– Библиске речи „није добро човеку бити самом“?
– Да, у неком смислу. Та способност и потреба зближавати се лежи у основи истинске блискости двоје људи, у основи љубави, ако је посматрамо не у црквеном него у психолошком контексту. Мада се они негде могу и пресецати. У блискости нема „ја“ и „ти“, постоји једно цело, у којем постоји срећа од преживљавања „ми“, но истовремено постоји и сисно смућење од тога што се толико блиско један човек приближио другом!
Овде се пројављуе страх губљења сопствене идентичности, страх тога да ћу се ја сада растворити у другом, и мене као личности ће нестати. То је страх да ће нас други прогутати. Истинска блискост подразумева делимично растварање у другом. И праћњна је страхом губљења самог себе.
Идење у супротном правцу – то је потреба бити „ја“, жеља за аутономијом, слободом. Но када се ја одељујем и ничим нисам везан с другим човеком, тада се појављује страх усамљености. То су две крајности.
Само што су у сазависним односима обе те потребе хронично неудовољене. И ако је немогуће бити „ми“ у пуној мери и немогуће је бити самосталним „ја“, то свеза увреда-кривица регулише такве односе, обезбвеђује умишљено „ми“, илузорно једнинство. А агресивност која свагда присуствује у односима с алкохоличарем и његовом половином, изазива као неко замишљено разделење. Но на самом делу нема ни једног ни другог. То је илузорно јединство и илузорно разделење – када жена звоца алкохоличару или алкохоличар бије жену. У даном процесу увређеност – је механизам адаптације, начин регулисања односа.
– Из тога се може закључити да увређеност може да одигра и неку позитивну улогу?
– Да, она регулише односе. Све наше реакције су наш најбољи избор из асортимана реакција којим свако од нас влада. Само што је асортиман понекад исувише сиромашан…
– Реците, а човек, у којега се навика да се вређа формирала као заштитна реакција и стала неодељиви део душе, он шта – без увређености већ у принципу не може да живи?
– Ако код чевека постоји неки начин регулисања односа, ако он испуњава своју функцију – то је у реду. Слава Богу да смо способни да се адаптирамо на разне услове живота. Ако одузмемо од човека неки шаблон понашања и ништа му не дамо заузврат, за њега ће то да буде катастрофа. И он се неће тако једноставно отказати од својих старих шаблона! Важно је схватити да је то његов начни живљења, и он му реално помаже да живи.
Проблем није у самој увређеност као психолошкој заштити. Проблем настаје када је то – једнини начин регулисања односа с онима који га окружују. Када је у свим ситуацијама једна те иста реакција – увређеност.
– Но ипак је увређеност – мучитељно стање. И хришћанин је, уопште, призван да се учи да прашта увреде, да се не вређа. Ето и Васкрсно праштање нам сваке година то напомиње. Но зар је могуће у један дан одједном свима све опростити?
– Ја мислим да када ми гоовримо о Васкршњем праштању, то реч не иде о том да у један дан узмемо све – и опростимо. Пре ће бити да ми гоовримо о правци движенија (кретања) наше душе. Означавамо тај правац као нешто истинско, као значајно, битно, ауторитетно за нас. И колико је у нашим силама, можемо покушати да опростимо.
А сам чин Васкршњег праштања – на видљив начин изражава то да су наше мисли, осећања и поступци устремљени ка праштању увреда, израз наше жеђи и тежње за другачијим односима, односима заповеђеним Христом. И главно је да смо се трудили, старали се, покушавали, чак и ако нам није успело да опростимо.
– И тако, ви тврдите да је преодолети дефекте шаблона понашања формираних још у детињству, као на пример лака увредљивост, веома сложно. Значи, немогуће је човеку нагло се изменити на боље и преодолети своје комплексе?
– Ако човек одједном сам за самог себе реши проблем, на који би му требале године психотерапије, за мене је то – чудо. И може се претпостављати да нешто подобно происходи не без учешћа Господа.
– Значи – то је изузетак из правила?
– Да. Зато што ако родитиљи нису дете научили још у детињству, ако на сопственом примеру нису показали пример здравог понашања, ако сами то нису умели, тада њихово дете просто не зна како то може бити. Занимања, рад с психотерпеутом претпостављају осазнавање свог асортимана реакција и њихове мотиве, а такођер и добијање новог опита односа и самим тим ширење могућности. На то је потребно уложити много усиља и потрошити доста времена. Колико – то је свагда индивидуално. Ако се деси нагли прорив, помак на боље, мислим да то Бог на наки начин дарује човеку то, што је требало бити одстрадано и зарађено муктрпним радом.

https://www.miloserdie.ru/article/obida-eto-agressivnaya-reakciya/

—————————————–

Мали додатак чланку:
Ф. М. Достојевски у „Браћа Карамазови“ пише: „Увредити се, понекад је веома пријатно, зар не? И зна човек да га нико није увредио, него да је он сам увреду намислио и налагао ради украса, сам преувеличао да би саздао што јарчу слика, ухватио се за реч и од грашка направио гору, – зна то и сам, и свеједно се вређа, увређује се до пријатности, до осећања великог задовољства, а самим тим долази и до истинског непријатељства…“

---

Драги читаоци да ли се вама дешавало да сте уз помоћ увређености покушавали да достигнете неки циљ?
Ја ћу се, на пример, увредити, ако не оставите коментар.