Како сазнати истину о себи

Само се у Москви проводе око 1500 психолошких тренинга, замајавајући клијенте отприлике тако: „За три дана ћете сазнати сву истину о себи!“ А да ли је неопходно човеку да сазна сву истину о себи? Ако да, онда на који начин? Може бити да је сва правда (истина) о нама – списак наших грехова на исповести? И чиме се самопознање разликује од самокопања? На та питања одговара православни психолог и психотерапеут, научни сарадник Центра за хитну психолошку помоћ МГППУ Андреј Фомин.

Резултат слика за маска

Живот на аутомату

– Савремени човек себе слабо познаје и схвата, не уме да буде частан према соби. или је тако с човеком било свагда?
– Никад није било много људи који се питају – зашто сам тако одлучио? Зашто тако поступам и тако мислим? Ја, као човек који обучавам психологе, могу да кажем да се 99% будућих психолога о том не замишљају! За остале нећу ни да говорим.
– Зар је постојана рефлексија – нешто тако корисно? Можда је код оних који од тог не страдају, просто здрава психа.
– С моје тачке гледишта, самопознање је за човека – један од услова живота. У чему је проблем савременог човека – у томе што он живи на аутомату. Не живи, него просто спава. У њему су заложени неколико програма: биолошки, социјални (њих је неколико), и живот човека постаје нека композиција тих програма. Он није у стању да заузме активну позицију, зато што то од тебе захтева да покушаш схватити шта са тобом происходи. Тек тада можеш да учиниш свесан избор. А без свесног избора ни о каквој слободи воље не следује говорити. Долази човек с посла, узима флашу пива, укључује телевизор. Но, зар је то његов избор? Он не може да не узме ту флашу, не може да не седне пред телевизор. То је неки аутомат који је запрограмиран: с јутра поћи на посао, навече се вратити кући, сести пред телевизор, узети флашу пива. Господ је рекао: „Опрости им Оче, јер не знају шта раде“. То се и данас односи на већину људи.

– Но понекад се самопознање превраћа у самокопање! На пример, човек све иде и мучи се питањем, зашто њега нико не воли, разгледа себе под микроскопом, суди своје особине, квалитете, овако и онако – а корисног исхода из таквог „самокопања“ нема! Шта радити да се такво нешто не де би десило?
– Требала би да постоји нека система координата, иначе рефлексија заиста може да одведе на погрешну страну. Када се човек разабира сам у себи, требало би да зна због чега он то ради. Због чега се ја као хришћанин разабирам са собом? Да би схватио у чему је воља Божија на садашњи момент и шта ме од ње удаљује?

Ево један веома прост пример. Појавио се конфликт, човека је обузето гнев, исправоцирана његова гордост. И укључује се неки стереотип: као мушкарац ја сам дужан да урадим тако! Тј. да одреагује тако како је нај-убичајеније: залупити врата, ударити шаком по столу итд. Ако се пре тога на секунду замислим, схватићу да на таква начин ја не поступам из љубави ни према Богу, нити према човеку, – него из жеље да заштитимо своје комплексе. Ако такве ствари не будем пратио, онда ћу и живети на аутомату.

Зашто ни к чему не приводе покушаји човека да се разабере са својом душом, зацикливши се на себе? У њега нема тврдог критеријумна. У томе је, узгред речено, и слабост савремене психологије – код ње не постоји морални императив. За нас је такав критериј и императив – сам Христос. Само с Њим наш анализ има одређену перспективу и циљ, ми видимо Пут и Истину. Тада ми не ризикујемо да залутамо или да се погрузимо у бесмислено самокопање које често бива или саможаљење, или – самоосуђивање без покајања и без вере. А самоосуђивење без вере је – безизлазно стање (чорсокак, тупик). Зато што човек схвата да у њему самом нема снаге, а у Бога не верује. И шта даље? А даље депресија, човек упада у замку, зато што схвата да му ништа не може помоћи да се измени.

Но хришћанин схвата да је учинио грех, зато што његова пала природа уопште није тако блистава, и схвата да постоји Онај, Који је изнад природе, Онај, Који је ту природу саздао и може је изменити.

Страшна истина

– Када се верујући човек замисли о себи, то истина о њему обавезно бива страшна (грехови, страсти)?

Шта треба да знамо о себи? Сетимо се учења Максима Исповедника о три вида (врсте) воље које делују у човеку. Воља Божија – то је оно што нас покреће на добро. Воља лукавога – то је оно што нас од добра активно удаљава. Воља човечија може да се склања или у једну или у другу страну. Покушавајући схватити себе човек је дужан да увиди који вид воље тренутно њиме влада (управља).

Још се истина о мени састоји у томе што, као прво, ја сам такав као и сви. Често је та истина непријатна, зато што сви ми себе сматрамо посебнима. Као друго, да је твоје истинско место – управо то место где си сада, управо тај живот који происходи у овом даном моменту. Не треба делити живот на истинску реалност и на замишљену реалност.

– А наши таланти? Зар то није истина о нама? Дужни смо да их знамо, да би их умножили, као што је рекао Господ, зар не?
– Мени се чини да је суштина приче о талантима у томе, што се људи боје да живе – из страха да не направе грешку: поседећу ја ту у углу, зато што, ако се некуд покренем, а господин је жесток и неправедан, не дао Бог, па изгубим талант – тек сам тада у проблему. У случају Православља то је скроз јадна позиција, када се човек из страха пред грехом одриче од живота, од избора. Претвара се у неко примитивно црквенообразно створење које блеји: „Благословите баћушка(оче)!“. То је игра на благослов коју данас многи играју.

На то се лако навући, ако се живи, мењајући један спољашњи програм на други: с почетка је човек живео по програму строитеља комунизма, затим по програму успешног бизнисмена, а сада је он постао православни хришћанин. Хришћанство – то није програм, то је слобода где је човек дужан да памти главно! А главно су – две заповести, на којима је сав закон и пророци: возљуби Бога и возљуби ближњега свога. Када човек схвата то главно – може на том фону да разликује оно шта му отворено противречи. Тада он може и себе да позна.

– Постоји ли таква правда о себи, коју је човеку боље не знати?

– Не. Зато што је било који отказ од правде, чак и у малом, – лаж. За маленом лажју се скрива већа лаж.

– Но правда може да убије. Ево литературни пример: у „Сталкеру“ је један херој мислио да је његова заветна жеља – исцелити брата. Но одједном је открио да је далеко више он желео да постане богат. Схвативши о себи такву истину херој је извршио самоубиство.
– То је заправо класична замка лукавога! Човек је у плену тамо неке страсти, и лукави га убеђује: то није плен, то си ти сам! Ето због чега је потребно самопознање. Потребно је схватити да је страст проникла у моје срце и мој грех је у томе што сам јој дозволио да проникне туда, но страст – то нисам ја! То је инфекција, болест којом ја болујем. И ја знам да постоји Лекар који ће ми помоћи да се са том болешћу изборим. Када то знаш – никаква истина није страшна. Но пошто је лукави из давнина био лажа и отац лажи – то је класичан трик на којем он лови већину људи. Као верујући психолог, у свом послу се са тим сусрећем практично сваки дан.

Коме веровати?

– Треба ли гледати на то како те оцењују други људи и исходећи из тога покушавати што-то у себи исправити?
– Према спољашњем мишљењу требали би се односити с опрезношћу. Ако је то општење између функција (улога) (нпр. началник грди подчињеног), треба имати на уму да се мишљење началника односи не на мене него на оно како сам исуњавао своју улогу. Таква информација може да буде како корисна, тако и штетна. Често човек, обраћајући се нама, говори не о нама, него о себи, о свом стању: он је негде конфликтовао и све што се накупило излио је на нас. А ми ћемо после тога да ходимо и мучимо се: како смо лоши! А у ствари само се смо нашли на погрешном месту у погрешно време.

Но ако нас укоревају блиски људи – то је далеко озбиљније. Страшну истину о нама, за нас понекад неиздрживу, може да нам каже само човек који нас воли. Ти си нпр. уверен да се бринеш за добро блиских, а он ти говори да су то само речи, покривало, а на самом делу ти радиш тако како је теби угодно и корисно, горд си и егоцентричан. Поднети то је уопште није лако. Јер ти би желео да сачуваш љубав, а теби се чини да ће та истина ту љубав разрушити. Треба имати у виду да човек који те воли то не говори ради тога да би те одгурнуо, него управо због тога да би ту љубав сачувао! Зато што су љубав и правда, љубав и истина – синоними.

По поводу истине о нама, коју чујемо од свештеника, могу да кашем по сопственом искуству: ако видим да да су и најтеже речи речене с љубављу, могу да прихватим све. Ако осетим да је то казано чисто формално, да би наметнули страх и показали свој ауторитет, то у мене изазива горки жуч, може бити и униније. Истина без љубави може бити просто инструмент духовоног насиља. Јер било којег човека је могуће исмејати, показујући му колико је он ништаван. То неће допринети никаквом смирењу код човека, него ће изазвати само злобу и увређеност.

Православни тест

– Шта ви мислите, да ли је могућ у духу нашег површног времена, неки православни тест, да би помогао човеку да позна себе, – заснован на светоотачком учењу о души, о страстима? И да ли је нешто такво потребно?

– И шта ћемо ми да добијемо по том тесту? „По списку страсти у вас је похоте -8 поена, чревоугодија – 4 поена, гордости – 15 поена!“ И шта ће човек даље са тим да ради? Ако нема духовни опит тај текст ће само да га дезорјентише.

Далеко је корисније за човека да код себе разрушава аутоматиузам, да преводи навику у боље свесну форму општења. Пред уобиаченим дејством направи малу задршку, размисли због чега ти то чиниш, шта те покреће? Посебно ако то може да има неке последице у односу с ближњим. Чак и ако не схватиш свој истински мотив, самом том задршком ћеш можда да зауставиш конфликт. Или се код вас појавила жеља да о неком кажете или помислите нешто лоше. Заустави се и на самог себи примени то у чему осуђујеш другог! Може бити да си на то обратио пажњу зато што је у тебе тог греха далеко више, но ти то у себи одричеш? Тако одједном погађамо два циља: и не осудимо другог и сами себе боље увидимо.

Или читамо свете оце и што-то прихватамо с радошћу – а што-то не можемо да прихватимо. Требамо се замислити: а шта је то шта се у нама противи?

Свака наша лаж или празна реч – су, такођер, тест на самопознање. Требали би да умемо да то примећујемо код себе. Одједном слагао без икаквог повода! Зашто? Појма немам! Просто ми се захтело улепшати мало, рећи оно чега није било. Размишљаш: „Господе! Погледај, какав сам ја то? Шта ја уопште представљам!“

Уопште све животне перипетије, сва животна искушења – то су степенице самопознања.

http://www.nsad.ru/articles/kak-uznat-pravdu-o-sebe

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.