Месечне архиве: октобар 2015

«Трпљењем својим спасавајте душе своје» (Лука. 21, 19). – Хришћански свакодневник

27. Октобар

hriscanski svakodnevnikМада нам се понекад чини да је трпљење негативна врлина, но приморавајући нас да се потпуно одрекнемо себе она, напротив, потребује огромну снагу воље. Што је мање спољашњег блеска у том тајном подвигу трпљења, што је мање оно примећено и позитивно оцењено о људи, то нам је потребно више одлучности и усрђа да је испунимо. И тада је тај подвиг, та жртва, прихваћена и награђена Оцем нашим Небеским.

Сав живот се састоји у одрицању од своје воље, да би корак за кораком следовали вољи нашег Учитеља. Циљ живота није свагда у извршавању исвесног подвига; он се понекад састоји у потпуном неделању (бездејствију), када Господ изабира тај пут ради нашег очишћења. Тешко се покорити таквом уделу када наша душа гори жељом да дејствује, но потребно је умети безропотно се носити и с такавим испитом, схватајући да нас Господ призива таквим путем. „То што сејеш, неће оживети, ако не умре“. [1 Кор. 15, 36]. – И нама, да би живели, потребно је умрети за себе у постојаном послушању том закону, умирати свакодневно, одавајући нашу вољу да је прогута воља Свевишњег.

http://www.fgump.ru/forum/thread507-58.html#24600.

Како сазнати истину о себи

Само се у Москви проводе око 1500 психолошких тренинга, замајавајући клијенте отприлике тако: „За три дана ћете сазнати сву истину о себи!“ А да ли је неопходно човеку да сазна сву истину о себи? Ако да, онда на који начин? Може бити да је сва правда (истина) о нама – списак наших грехова на исповести? И чиме се самопознање разликује од самокопања? На та питања одговара православни психолог и психотерапеут, научни сарадник Центра за хитну психолошку помоћ МГППУ Андреј Фомин.

Резултат слика за маска

Живот на аутомату

– Савремени човек себе слабо познаје и схвата, не уме да буде частан према соби. или је тако с човеком било свагда?
– Никад није било много људи који се питају – зашто сам тако одлучио? Зашто тако поступам и тако мислим? Ја, као човек који обучавам психологе, могу да кажем да се 99% будућих психолога о том не замишљају! За остале нећу ни да говорим.
– Зар је постојана рефлексија – нешто тако корисно? Можда је код оних који од тог не страдају, просто здрава психа.
– С моје тачке гледишта, самопознање је за човека – један од услова живота. У чему је проблем савременог човека – у томе што он живи на аутомату. Не живи, него просто спава. У њему су заложени неколико програма: биолошки, социјални (њих је неколико), и живот човека постаје нека композиција тих програма. Он није у стању да заузме активну позицију, зато што то од тебе захтева да покушаш схватити шта са тобом происходи. Тек тада можеш да учиниш свесан избор. А без свесног избора ни о каквој слободи воље не следује говорити. Долази човек с посла, узима флашу пива, укључује телевизор. Но, зар је то његов избор? Он не може да не узме ту флашу, не може да не седне пред телевизор. То је неки аутомат који је запрограмиран: с јутра поћи на посао, навече се вратити кући, сести пред телевизор, узети флашу пива. Господ је рекао: „Опрости им Оче, јер не знају шта раде“. То се и данас односи на већину људи.

– Но понекад се самопознање превраћа у самокопање! На пример, човек све иде и мучи се питањем, зашто њега нико не воли, разгледа себе под микроскопом, суди своје особине, квалитете, овако и онако – а корисног исхода из таквог „самокопања“ нема! Шта радити да се такво нешто не де би десило?
– Требала би да постоји нека система координата, иначе рефлексија заиста може да одведе на погрешну страну. Када се човек разабира сам у себи, требало би да зна због чега он то ради. Због чега се ја као хришћанин разабирам са собом? Да би схватио у чему је воља Божија на садашњи момент и шта ме од ње удаљује?

Ево један веома прост пример. Појавио се конфликт, човека је обузето гнев, исправоцирана његова гордост. И укључује се неки стереотип: као мушкарац ја сам дужан да урадим тако! Тј. да одреагује тако како је нај-убичајеније: залупити врата, ударити шаком по столу итд. Ако се пре тога на секунду замислим, схватићу да на таква начин ја не поступам из љубави ни према Богу, нити према човеку, – него из жеље да заштитимо своје комплексе. Ако такве ствари не будем пратио, онда ћу и живети на аутомату.

Зашто ни к чему не приводе покушаји човека да се разабере са својом душом, зацикливши се на себе? У њега нема тврдог критеријумна. У томе је, узгред речено, и слабост савремене психологије – код ње не постоји морални императив. За нас је такав критериј и императив – сам Христос. Само с Њим наш анализ има одређену перспективу и циљ, ми видимо Пут и Истину. Тада ми не ризикујемо да залутамо или да се погрузимо у бесмислено самокопање које често бива или саможаљење, или – самоосуђивање без покајања и без вере. А самоосуђивење без вере је – безизлазно стање (чорсокак, тупик). Зато што човек схвата да у њему самом нема снаге, а у Бога не верује. И шта даље? А даље депресија, човек упада у замку, зато што схвата да му ништа не може помоћи да се измени.

Но хришћанин схвата да је учинио грех, зато што његова пала природа уопште није тако блистава, и схвата да постоји Онај, Који је изнад природе, Онај, Који је ту природу саздао и може је изменити.

Страшна истина

– Када се верујући човек замисли о себи, то истина о њему обавезно бива страшна (грехови, страсти)?

Шта треба да знамо о себи? Сетимо се учења Максима Исповедника о три вида (врсте) воље које делују у човеку. Воља Божија – то је оно што нас покреће на добро. Воља лукавога – то је оно што нас од добра активно удаљава. Воља човечија може да се склања или у једну или у другу страну. Покушавајући схватити себе човек је дужан да увиди који вид воље тренутно њиме влада (управља).

Још се истина о мени састоји у томе што, као прво, ја сам такав као и сви. Често је та истина непријатна, зато што сви ми себе сматрамо посебнима. Као друго, да је твоје истинско место – управо то место где си сада, управо тај живот који происходи у овом даном моменту. Не треба делити живот на истинску реалност и на замишљену реалност.

– А наши таланти? Зар то није истина о нама? Дужни смо да их знамо, да би их умножили, као што је рекао Господ, зар не?
– Мени се чини да је суштина приче о талантима у томе, што се људи боје да живе – из страха да не направе грешку: поседећу ја ту у углу, зато што, ако се некуд покренем, а господин је жесток и неправедан, не дао Бог, па изгубим талант – тек сам тада у проблему. У случају Православља то је скроз јадна позиција, када се човек из страха пред грехом одриче од живота, од избора. Претвара се у неко примитивно црквенообразно створење које блеји: „Благословите баћушка(оче)!“. То је игра на благослов коју данас многи играју.

На то се лако навући, ако се живи, мењајући један спољашњи програм на други: с почетка је човек живео по програму строитеља комунизма, затим по програму успешног бизнисмена, а сада је он постао православни хришћанин. Хришћанство – то није програм, то је слобода где је човек дужан да памти главно! А главно су – две заповести, на којима је сав закон и пророци: возљуби Бога и возљуби ближњега свога. Када човек схвата то главно – може на том фону да разликује оно шта му отворено противречи. Тада он може и себе да позна.

– Постоји ли таква правда о себи, коју је човеку боље не знати?

– Не. Зато што је било који отказ од правде, чак и у малом, – лаж. За маленом лажју се скрива већа лаж.

– Но правда може да убије. Ево литературни пример: у „Сталкеру“ је један херој мислио да је његова заветна жеља – исцелити брата. Но одједном је открио да је далеко више он желео да постане богат. Схвативши о себи такву истину херој је извршио самоубиство.
– То је заправо класична замка лукавога! Човек је у плену тамо неке страсти, и лукави га убеђује: то није плен, то си ти сам! Ето због чега је потребно самопознање. Потребно је схватити да је страст проникла у моје срце и мој грех је у томе што сам јој дозволио да проникне туда, но страст – то нисам ја! То је инфекција, болест којом ја болујем. И ја знам да постоји Лекар који ће ми помоћи да се са том болешћу изборим. Када то знаш – никаква истина није страшна. Но пошто је лукави из давнина био лажа и отац лажи – то је класичан трик на којем он лови већину људи. Као верујући психолог, у свом послу се са тим сусрећем практично сваки дан.

Коме веровати?

– Треба ли гледати на то како те оцењују други људи и исходећи из тога покушавати што-то у себи исправити?
– Према спољашњем мишљењу требали би се односити с опрезношћу. Ако је то општење између функција (улога) (нпр. началник грди подчињеног), треба имати на уму да се мишљење началника односи не на мене него на оно како сам исуњавао своју улогу. Таква информација може да буде како корисна, тако и штетна. Често човек, обраћајући се нама, говори не о нама, него о себи, о свом стању: он је негде конфликтовао и све што се накупило излио је на нас. А ми ћемо после тога да ходимо и мучимо се: како смо лоши! А у ствари само се смо нашли на погрешном месту у погрешно време.

Но ако нас укоревају блиски људи – то је далеко озбиљније. Страшну истину о нама, за нас понекад неиздрживу, може да нам каже само човек који нас воли. Ти си нпр. уверен да се бринеш за добро блиских, а он ти говори да су то само речи, покривало, а на самом делу ти радиш тако како је теби угодно и корисно, горд си и егоцентричан. Поднети то је уопште није лако. Јер ти би желео да сачуваш љубав, а теби се чини да ће та истина ту љубав разрушити. Треба имати у виду да човек који те воли то не говори ради тога да би те одгурнуо, него управо због тога да би ту љубав сачувао! Зато што су љубав и правда, љубав и истина – синоними.

По поводу истине о нама, коју чујемо од свештеника, могу да кашем по сопственом искуству: ако видим да да су и најтеже речи речене с љубављу, могу да прихватим све. Ако осетим да је то казано чисто формално, да би наметнули страх и показали свој ауторитет, то у мене изазива горки жуч, може бити и униније. Истина без љубави може бити просто инструмент духовоног насиља. Јер било којег човека је могуће исмејати, показујући му колико је он ништаван. То неће допринети никаквом смирењу код човека, него ће изазвати само злобу и увређеност.

Православни тест

– Шта ви мислите, да ли је могућ у духу нашег површног времена, неки православни тест, да би помогао човеку да позна себе, – заснован на светоотачком учењу о души, о страстима? И да ли је нешто такво потребно?

– И шта ћемо ми да добијемо по том тесту? „По списку страсти у вас је похоте -8 поена, чревоугодија – 4 поена, гордости – 15 поена!“ И шта ће човек даље са тим да ради? Ако нема духовни опит тај текст ће само да га дезорјентише.

Далеко је корисније за човека да код себе разрушава аутоматиузам, да преводи навику у боље свесну форму општења. Пред уобиаченим дејством направи малу задршку, размисли због чега ти то чиниш, шта те покреће? Посебно ако то може да има неке последице у односу с ближњим. Чак и ако не схватиш свој истински мотив, самом том задршком ћеш можда да зауставиш конфликт. Или се код вас појавила жеља да о неком кажете или помислите нешто лоше. Заустави се и на самог себи примени то у чему осуђујеш другог! Може бити да си на то обратио пажњу зато што је у тебе тог греха далеко више, но ти то у себи одричеш? Тако одједном погађамо два циља: и не осудимо другог и сами себе боље увидимо.

Или читамо свете оце и што-то прихватамо с радошћу – а што-то не можемо да прихватимо. Требамо се замислити: а шта је то шта се у нама противи?

Свака наша лаж или празна реч – су, такођер, тест на самопознање. Требали би да умемо да то примећујемо код себе. Одједном слагао без икаквог повода! Зашто? Појма немам! Просто ми се захтело улепшати мало, рећи оно чега није било. Размишљаш: „Господе! Погледај, какав сам ја то? Шта ја уопште представљам!“

Уопште све животне перипетије, сва животна искушења – то су степенице самопознања.

http://www.nsad.ru/articles/kak-uznat-pravdu-o-sebe

Умеће чувања љубави залаже се у детињству

Куда одлази љубав?

download
Који су узроци развода и растанака? Зашто љубав одлази, нестаје? Највероватније зато што ми бивамо савршено неприпремљени за њен долазак. Ми одрастамо у породицама у којима родитељи ништа не говоре деци о суштини љубави, савршено не умеју да изразе своју родитељску љубав према деци како би деца осетила срећу од тога што су они вољени.
По свуда деца у својим породицама могу да посматрају само „анти-љубав“ – свађу, мржњу, стремљење да се под било коју цену истрајава на своме и да се свете свом увредиоцу. При том духовна основа истинске љубави се подрива, зато што, сагласно Јеванђељу, Љубав је свагда жртвена, она „…се не преузноси, не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло… (1 Кор. 13, 4-5).
Сви родитељи који се обраћају за помоћ дечијем психологуу, говоре да они, наравно, воле своју децу и чине све неопходно за њих, но ту се поставља питање шта они под тим подразумевају. При краћем разматрању показује се да они воле не тако како је Христос заповедио, него тако како умеју, реализујући позицију родитељског егоизма, а брину се они у првом реду не о души детета, него о томе, како га нахранити, напојити, поставити у кревет и проверити да ли је домаћи урађен.
Треба ли се чудити томе што у таквим породицама израстају инфантилна деца-потрошачи (потребитељи), који имају осакаћено самољубље, комплекс ниже вредности (непуноцености) и подављено духовно достојанство човека. Отискујући се на пучину самосталног живота, млади, момци и девојке, имајући такво окрњено, дефектно самосазнање, стреме се да построје свој лични живот „на песку“ жеђи за самоутврђивањем, гордости и сујете (тшчеславија).
„Недољубљени“ у детињству сопственим родитељима млади људи маштају о томе да нађу такву љубав при којој ће од љубљен-е/ог да добију нежност, бригу, пажњу и материјално благостање. Док истинска љубав свагда тражи могућност да се да другом, да посвети блиском човеку и себе и свој живот. Грешка у поставкама и очекивањима у односу на свој будући породични живот у младих бива тако велика да се фактички већ на свадби може предсказати скори развод.
Дело је у томе што после познанства, на првом етапу узајамних односа млади људи осећају истинску привлачност и интерес једно ка другом. Појављује се заљубљеност која их очарава, буквално „омађија“ младића и девојку. Буквално све: спољашњи изглед, мисли, речи и поступци, – чине се интересантним, прекрасним. Сви најбољи душевни квалитети се примећују и пројављују у општењу, и то је за обоје веома вредно.
У то се време лако и слободно дише, хоће се свему веровати и тако је лако давати узајамна обећања. Чини се да ће та сказка да траје на сав живот… Но не! После кратког периода, отприлике 2-3 месеца, само што почне реалан заједнички живот с његовим неминовним проблемима и бригама о конкретним ситуацијама, идилија се прекида.
На површину испливава оно све најгоре, све ниско, све оно притајено, што се чувало у урвинама „несвесног“, које је било напуњено још у раном детињству. Почињу свађе, конфликти, који су у многом условљени лошим васпитањем, личносном незрелошћу и психолошким траумама задобијеним од родитеља. за време свађе свако од младих људи очекује да ће га други поштедети, сажалити се на њега и поћи му у сусрет, уступити му у нечему и схватити га, но то се не догађа зато што се двоје самољубивих људи никада не могу договрити.
Што чешће бивају конфликти, то брже одлази наша љубав. Нажалост, бивамо савршено неспремни да прихватимо тај Дар Божији. Ми не схватамо и не ценимо шчедре божанске „дарове“ који нам се дају у аванс, рачунајући на то да ћемо једном да дорастемо до схватања њихове суштине.
Неопходно је имати у виду то да до истинске хришћанске Љубави ми треба још да дорастемо. Сав живот требамо да се учимо таквој Љубави, преодолевајући свој егоизам и самоотвержено служећи једно другом.

 
Други чланци Аутора:
Да би вратили љубав, треба да победимо свој егоизам
Растанак – је школа храбрости, познања смисла живота и истинске љубави
Да би помогли човеку да преживи растанак, помузите му да гледа на ствари са духовне стране
Ирина Мошкова, кандидат психологических наук   Ирина Мошкова, кандидат психолошких наука
© Perejit.ru
http://www.perejit.ru/main/why_it_left?id=47

Данас ћу…

Резултат слика за подсетник

ДАНАС: ћу се постарати да живим бригама данашњег дана, не покушавајући да се одмах и одједном избавим од свих мојих проблема.

ДАНАС: ћу да будем срећ-ан/на. Истина је то што је рекао Аврам Линколн: „Већина људи је срећна толико колико сами себи дозвољавају“.

ДАНАС: ћу се измирити с мојом стварном ситуацијом, нећу се старати да све преуредим по своме и прихватићу од овог света то шта ми судбина пошаље.

ДАНАС: ћу се постарати да оснажим свој ум. Научићу се нечему корисном. Нећу бити лењ. Прочитаћу нешто што захтева усиља, размишљања и концентрације.

ДАНАС: ћу да урадим три душевне вежбе.

         Урадићу некоме неко добро дело и постараћу се да о томе нико не сазна, а ако неко за то сазна онда се то неће рачунати.

         Урадићу бар две ствари које ми се не раде, но урадићу их ради вежбања снаге воље.

         Ако ме неко увреди, и буде ми непријатно, то нећу показати.

ДАНАС: ћу бити привлачнији/ја. Постараћу се да изгледам што је могуће лепше, пристојно ћу се обући, при разговору нећу да повисујем глас, бићу љубазан (љубазна), нећу ништа и никога да судим. Постараћу се да ни у чему не видим недостатке и нећу никога да исправљам или преправљам осим себе.

САМО ЗА ДАНАС: имам састављен програм. Можда и нећу све да испуним, но стараћу се и борићу се са два непријатеља: журбом и неодлучношћу.

ДАНАС: ћу се од свега удаљити на пола сата да би био (била) са собом насамо и одморио/ла. У то време ћу се потрудити да боље схватим свој живот и шта је потребно учинити да би се он побољшао.

ДАНАС: се ничега нећу бојати и наслађиваћу се красотама овог света. И вероваћу у то да све шта будем дава-о/ла свету, вратиће ми се.

„Боже дај ми разум и душевни покој, да прихватим то што не могу изменити, храбрости да изменим то што могу, и мудрости да разликујем једно од другог. Да буде воља Твоја, а не моја. Амин“

Чудеса активног слушања – Шта нам смета да слушамо дете?

 Дванаест против једног, или шта нам смета да слушамо дете.

Резултат слика за Общаться с ребенком. Как?  Психолог  Јулија Борисовна Гиппенрејтер

Чудеса активног слушања – Разговарати са дететом. Како? – Први део

Родитељи који покушавају да се науче активном слушању жале се на велике потешкоће: на ум им долазе само одговори на које су навикли, – све, осим неопходног.

Резултат слика за Двенадцать против одного, или что нам мешает слушать ребенка

На једном из групнх занимања замолили су родитеље да напишу како би одговорили на овакву жалбу ћерке:

  • Тања више не жели да се дружи са мном. Данас се она играла и смејала са другом девојчицом, а на мене није ни погледала.

Ево какви су били одговри:

  • А ти покушај прва њој да приђеш: можда ће и тебе да прихвате.
  • Вероватно си ти сама у нечему крива.
  • Наравно да је то веома увредљиво, но може бити да је Тањи интересантније са том девојчицом. Боље је да јој не намећеш своју дружбу, него нађи себи другу другарицу.
  • А ти предложи Тањи да се поигра са твојом новом лутком.
  • Не знам шта радити. Поклони им нешто.
  • Тако често бива у животу. Старај се да те то много не погађа.
  • А да се вас две нисте свађале?
  • Остави се кукање. Боље, хајде да се поиграмо.

Родитељи су се веома задивели када су чули да ни један одговор није био исправан. У последња два десетљећа психолози су одрадили веома важан посао: идентифицирали су типове традиционалних родитељских одговора – истинских препрека на путу активног слушања детета. Показало се да их има дванаест! Хајде да се упознамо с тим типовома аутоматских одговора родитеља, а такођер и са тим шта у њима чују деца.

  1. Наредбе, команде: „Одмах да престанеш!“, „Почисти!“, „Изнеси канту!!!“, „Брзо у кревет!“, „Да то више нисам чула!“, „Умукни!“.

У тим категоричким фразама дете чује нежелење родитеља да проникне у његов проблем, осећа неуважавање његове самосталности (независност).

Такве речи изазивају осећања бесправности, а такођер и одбачености „у беди“.

Као одговор деца се обично противе, „мрмљају“, инате се, увреде се.

МАМА: Вова, одевај се брже (команда), каснимо у вртић!

ВОВА: Не могу сама, помози ми.

МАМА: Не измишљај! (Наредба). Колико си се већ пута сама облачила!

ВОВА: Кошуља ми се не свиђа, нећу ту!

МАМА: Нови трикови! Дедер, одмах да си се обукла! (Опет наредба.)

ВОВА: Неће да се закопча.

МАМА: Неће да се закопча – тако ћеш и поћи, да сва деца виде како си неуредна.

ВОВА: (Плачућим гласом): Ти ниси добра…

А разговор се могао развијати сасвим по-другому:

МАМА: Вова, одевај се брже, каснимо у вртић.

ВОВА: Не могу сама, помози ми.

МАМА: (зауставља се на минуту): Не можеш сама.

ВОВА: Кошуља ми се не свиђа, нећу ту.

МАМА: Не свиђа ти се кошуља.

ВОВА: Да, деца су се јуче смејали, говорили да је за бебе.

МАМА: Теби је било непријатно. Разумем. Хајде да обучемо ову другу!

ВОВА: (с олакшањем): Хајде! (Брзо се облачи.)

Приметимо да је у том разговору први одговор маме на речи детета („Не можеш сама“, „Не свиђа ти се кошуља“) управљен на то да се дете заиста саслуша, она хоће да чује његове одговоре, а не само своје наредбе. Као разултат син радо прича о свом истинском проблему, и мати је спремна да га прихвати. Ако се разговор одвија на први начин, онда ће се неизбежно појавити следећи тип родитељских фраза.

  1. Предупређења, упозорења, претње: „Ако не престанеш плакати, ја ћу отићи“, „пази да не би било још горе“, „Ако се то још једном понови, узимам кајиш!“, „Не дођеш ли на време, сама си крива“.

Претње су бесмислене ако дете тренутно преживљава нешто непријатно. Оне га само загоне у још већи тупик.

Тако је на крају првог разговора мама прибегла к претњи „тако ћеш и поћи, да сва деца виде како си неуредна“, после чега су следиле сузе и испади дечака на мамину адресу.

Јесу ли вам познате такве сцене? Бива ли тако, да као разултат ви реагујете још јачим затезањем обруча, још једном претњом, криком?

Претње и упозорења су лоши још и тиме што, при њиховом честом понављању деца на њих привикну и престају да реагују на њих. Тада неки од родитеља прелазе са речи на дело и брзо пролазе пут од малих казни ка већима, а понекад и жестоким: заинаћеног дечака „остављају“ самог на улици, закључавају му врата, рука родитеља се хвата за кајиш.

  1. Држање моралних поука, придика: „Обавезан си да се понашаш како приличи“, „Сваки човек је дужан да се труди“, „Дужан си да поштујеш старије“.

Обично деца из таквих фраза не сазнају ништа ново. Ништа се не мења од тога што они слушају већ „сто први пут“. Они осећају притисак спољашњег ауторитета, понекад кривицу, понекад досаду, а најчешће све то скупа.

Дело је у томе што се морални темељи и етика понашања васпитавају код деце не толико речима, колико атмосфером у кући, кроз подражавање понашања одраслих, пре свега родитеља. Ако се у породице сви труде, уздржавају од грубих речи, не лажу, деле домаће послове, – будите уверени, дете ће знати како да се правилно понаша.

Ако он нарушава „норме понашања“, онда треба погледати, да се неко у породици не понаша исто тако или на сличан начин. Ако тај разлог отпада, онда највероватније дејствује други: ваше дете „излази из оквира“ због свог унутарњег неспокојства, емоционалног неблагостања. У оба случаја поучавање речима је – најмање успешан начин да се ствар реши.

Хоћу да вам испричам реалну историју.

tetka

Резултат слика за Двенадцать против одного, или что нам мешает слушать ребенка

Родитељи двоје деце, Ани је девет година а Васи тринаест, одлазе две недеље на пословно путовање. У дом се на то време досељава мамина сестра, њихова тетка, са својом дванаестогодишњом ћерком Леном. Формира се прилично „експлозивна смеса“ из троје деце „тешког“ и „пред-тешког“ узраста). Васја и Ана тугују за родитељима, појављивање сестре-рођаке са својом мамом не олакшава ствар, пре ће бити да је супротно: деца преживљавају осећање љубоморе и зависти („са њом је мама, а са нама није“), које се излева у жељу да је задиркују па чак и  увреде.

Мада се све троје много играју заједно но често ничу спорови и свађе у којим се рођени брат и сестра уједињују против Лене, која неретко плаче. Тета се стара да буде „правична“, да не стаје ни на чију страну. Њеним малимј рођацима то мало шта помаже (маме свеједно нема), а њеној ћерки се све време чини да мама стално штити „њих“, а не њу. Малени ад скоро достиже свој врхунац. Деца се свађају испред телевизора – који програм да гледају. Васја снажно уара своју рођаку право у лице, она пада громко ридајући. Њена мати притрчава из суседне собе, затиче сцену: Васа и његова млађа сестра гледају уплашено но опрезно, „спремни на бој“, Лена лежи на поду громко плачући. 

ТЕТА: Шта се десило?

ЛЕНА: Он ме је уда-а-рио по лиц-у-у!

ТЕТА: (обраћа гневан поглед на Васју):!!!

АНА: Она је укључила, он је пребацио програм, и она је опет пребацила, и тада ју је он ударио… овако… (Показује).

ТЕТА: (негодујући на Васу): Ударио си је право у лице!

ВАСЈА: Да.

ТЕТА: Да ли ти је познато да ни при каквим условим не смеш ударати човека у лице?!

ВАСЈА: Познато ми је!

ТЕТА: Ти знаш да је то највећа увреда коју можеш нанети човеку – ударити га по лице?!

ВАСЈА: Знам.

ТЕТА: Знао си и свеједно си то урадио. Урадио си то намерно.

ВАСЈА: (изазивачки): Да, намерно. (И бежи.)

Кроз 15 мин чуеј се нови талас ридања Лене:

„Он ме не пушта у собу и нешто тамо ради са мојим луткама“. Тета иде у собу, Васе већ тамо нема. Са лутке је скинута одећа и разбацана на све стране, а најдража лутка је исчезла. На требовања Лене, помешаних с плачем: „Где је моја лутка? Врати ми лутку!“, Баса одговара: „Не знам, нисам је дирао“. 

Тета чека повратак родитеља како би им саопштила о ужасном понашању Васе. За њу нема сумње да он заслужује „добру лекцију“ и разјашњење свега у присутству свих.

Мама свеједно претпоставља да поразговара са Васом насамо. Беседа се продужила више од сата. Васа часно прича све како је било (лутка се брзо „нашла“ испод Лениног кревета), и између осталог пројашњава се да се он осећао несрећан и загнан, „сви су на њега нападали“ (у школи, како се касније показало, је такођер у то време било непријатности).   

Кроз два дана он неочекивано прилази к тети и моли је да она не мисли да је он лош и зао, просто на њега у последње време „наилази“ такво стање. Тета с Леном су остали у гостима још недељу дана, и у те дане односи међу децом су били намного спокојнији. 

Резултат слика за Двенадцать против одного, или что нам мешает слушать ребенка

Резултат слика за Двенадцать против одного, или что нам мешает слушать ребенка

Та историја покреће много питања о правилима, о границама дозвољеног, о кажњавању и др. Но ми их сада нећемо разматрати да се не би удаљили од наше главне теме – о дејству словесних поука и проповеди. Мада је тета и дала дечаку исправну примедбу о неприкосновености лица другог човека, она на њега није произвело жељени ефект, она га није „исправила“ ни „научила“, него само гурнула на још један зао, осветнички поступак.

Резултат слика за Двенадцать против одного, или что нам мешает слушать ребенка

Насупрот томе, уместан разговор матере, која је могла да послуша сина, на магичан начин га је смекшао.

Значи ли то да са децом не треба беседовати о моралним нормама и правилима понашања? Уопште не. Ипак то треба радити у спокојним минутама, а не у ужареним условима. У последњем случају наше речи само долевају уље на ватру.

  1. Савети, готова решења: „А ти узми и реци…“, „Зашто не покушаш…“, „По мени, требао би поћи и извинити се“, „ Ја би се на твом месту осветио“.

Као правило, ми нисмо шкрти на сличним саветима. Више од тога, сматрамо својимм дугом давати их деци. Често приводимо за пример себе.

„Када сам ја био у твојим годинама…“ Свеједно деца нису склона да се прислушкулу ка нашим светима. А понекад они отворено устају против: „Ти мислиш тако, а ја по другому“, „Теби је лако говорити“, „И без тебе знам!“.

Шта стоји иза таквих негативних реакција детета? Жеља бити самосталним, сам доносити одлуке. Па и нама одраслима није свагда пријатно слушати туђе савете. А деца су далеко осетљивија од нас. Сваки пут, саветујући што-то детету, ми као да му саопштавамо да је он још мал и неискусан, а ми умнији од њега, унапред све знамо.

То је позиција родитеља – позиција „с висине“ – раздражује децу, а главно је, одузима код њих жељу да даље причају о свом проблему.

kak

У следећем разговору отац није избегао сличну грешку.  У суботу навече син у приметно подављеном расположењу слуња се по кући.

ОТАЦ: А што си ти тако кисел?

СИН: Тако, немам воље ни за шта.

ОТАЦ: Пођи прошетај, баш је лепо време.

СИН: Не желим да шетам.

ОТАЦ: Позвони Миши, одиграјте на шах.

СИН: Шах ми је досадио, а и Миша је данас заузет.

ОТАЦ: Узми неку књигу читај!

СИН: Добро је оче, што си се закачио. Не разумеш ти мене. (Улази у другу собу, затвара врата.)

Резултат слика за Двенадцать против одного, или что нам мешает слушать ребенка

Разговор је пошао другачије, када се отац сетио метода актвног слушања. Кроз неко време он улази у собу сина, седа поред њега. 

ОТАЦ (положивши руку на плеће дечака): И даље си у лошем расположењу.

СИН: Да, лоше.

ОТАЦ (поћутавши мало): Немаш воље ни за шта.

СИН: Ма да, а још и тај реферат.

ОТАЦ: Задали су ти да припремиш реферат.

СИН: Да, за понедељак, на тему Старо-грчки митови, а књига нема, одакле ћу да спремам?

ОТАЦ: Размишљаш где наћи материјал.

СИН: Управо то, нигде… (Пауза.) У ствари имам једну идеју, код Коље кући – имају енциклопедију.

ОТАЦ: Супер, тамо ћеш наћи на ту тему.

СИН: (сад већ живље): Сада ћу да га назовем.

Зове га, договарају се о књизи, говори: „А потом ћемо да прошећемо“. 

Како често деца сами долазе до онога што смо им ми пре тога саветовали да покушају. Но они сами треба да донесу одлуку – то је њихов пут ка самосталности. Веома је важно давати деци такву могућност, мада је то, наравно, теже него дати савет.

  1. Доказивања, логички аргументи, нотације, „лекције“: „Време би било да научиш да пред јелом треба опрати руке“, „бескрајно си расејан и ето правиш грешке“, „Колико сам ти пута говорила. Не слушаш – сама си крива“.

И овде деца одговарају „Остави ме на миру“, „Мени је тако добро“. У најбољем случају они нас престају слушати, и настаје то што психолози називају „смислена баријера“ или „психолошка глухоћа“.

Kak Kisa

Отац и петогодишња Вера иду по прољетној улици. Снег се топи, на тротоару су локве. Вера пројављуеј повишен интерес ка локвама и снежним наносима.

ОТАЦ: Вера, ако будеш газила по води смокрићеш ногед. Ако смочиш ноге твој организам ће се охладити. Ако се он охлади лако можеш да добијеш инфекцију. Треба да заш да је у пролеће град пун микроба.

ВЕРА (гази опет у локву): Татице, а зашто је у оног декице који је прошао нос тако црвен?

  1. Критика, изговори, оптужбе: „На шта то личи!“, „Опет си све урадила како не треба!“, „Све је то због тебе!“, „Узалуд сам се на тебе понадала“, „Вечно ти!“.

Ви сте вероватно већ спремни да се сагласите с тим да такве фразе не могу да одиграју никакву улогу у васпитању. Оне код деце изазивају или активну заштиту, контра-напад, одрицање, злобу, или униније, подављеност, разочарење у себе и у своје односе с родитељима. У том случају код детета се формира низак осећај личне вредности (ниска самооцена), он почиње да мисли да је он и на самом делу лош, безвољан, безнадежан, да је баксуз. А ниска самооцена порађа нове проблеме.  Вера неких родитеља у васпитачко значење критике заиста је безмерна. Само се тако може објаснити да у понеким породицама примедбе, у комбинацији с наредбама, постају главна форма општења с дететом.

zapret

Хајде да истражимо шта дете може слушати у току дана: „Устај“, „Докле ћеш се ваљати?“, „Погледај како ти је закопчана кошуља“, „Синоћ опет ниси сложио ормар“, „Не лупај вратима, малиша спава“, „Зашто опет ниси извео кера (ниси нахранио мачку)? Сам си је заметао, сам се и брини“, „Опет је хаос у соби!“, „Домаће задатке, наравно, ниси урадио“, „Колико сам ти пута говорила да опереш посуђе за собом“, „Већ сам се уморила да ти напомињем за хлеб“, „У шетњу нећеш поћи док не…“, „Колико би могао да висиш на том телефну?“, „Да ли планираш да једном одеш у кревет на време?!“

mace

Помножите те реченице на број дана, недеља, година у које дете све то слуша. Добићете огроман багаж негативних утисака које дете чује о себи, и то добијених од самих блиских људи. Да би некако избалансирао то бреме њему предстоји једино да доказује себи и родитељима како и он нешто вреди. Први и најлакши начин је (он је, узгред речено, по узору на родитељски стил комуникације) – подвргнути критици требовања самих родитеља.

Шта може да спаси ситуацију ако се она у породици сложила управо на такав начин?

Први и главни пут – постарајте се да обраћате пажњу не само на негативне, него и на позитивне стране понашања вашег детета. Немојте се бојати да ће речи одобрења покварити ваше дете. Нема ништа тако погубно за ваше односе од таквог вашег мишљења. За почетак нађите у току дана неколико позитивних повода да упутите детету пар добрих речи. На пример:

„Хвала што си ишао у вртић с млађим братом“, „Добро је што си дошао када си и обећао“, „Свиђа ми се да спремам заједно с тобом“.

Понекад родитељи мисле да дете и тако зна да га они воле, па зато мисле да није обавезно говорити му позитивна осећања. То уопште није тако.

Ево једног горког признања једне једанаестогодишње девојчице. „Моја мама мене не воли, ја то тачно знам. Проверила сам то много пута. Ево на пример, ових дана јој је Олег (старији брат) поклонио цвет и он му се осмехнула. Јуче сам јој ја, такођер, купила цвет, однела јој и пажљиво пратила на њено лице: мени се није осмехнула. Тако да сада тачно знам: Олега она воли, а мене – не“.

Долази ли вам у главу да деца тако буквално тумаче наше понашање, речи, изразе лица? Да ли свагда рачунамо на то да деца гледају на свет у црно-белим тоновима, или је безусловно – да, или везусловно – не?

И још питање: а ми сами, да ли би преживели у условима постојаног бомбардовања критиком од стране нашег најближег човека? Зар не очекујемо од њега похвалних речи, зар не би туговали када их не би било?

  1. Похвала. После свега реченог, вероватно ће звучати неочекивано и чудно препорука да се дете не хвали. Да би се разабрали са тим, наизглед, противречењем потребно је схватити танку, но важну разлику међу похвалом и подршком (подстицајем) или похвалом и одобрењем. У похвали свагда постоји елеменат оцењивања: „Па то си просто геније!“, „Ти си наша најлепша (најспособнија, најумнија)!“, „Ти си тако храбар“.

mami cvece

У чему је лоша похвала-оцена? Као прво, када родитељ често хвали дете, оно ће ускоро почети да схвата да, где је похвала, тамо је и квалитет. Хвалећи га у једним случајевима, осуђују га у другим. Као друго, дете може да постане зависан од похвале: очекује је, тражи је.

(„А зашто ме данас ниси похвалила?“). И на крају може да почне подозревати да нисте искрени, тј. хавлите га због неких својих разлога.

СИН: Никако ми не иду та слова!

МАМА: Ма шта причаш, прекрасно си их написао.

СИН: Није истина, намерно тако говориш, само да се ја не би нервирао!

А како реагвоати на успех или исправно понашање детета?

domaci

Боље од свега јесте да му просто кажете ваше осећање. Користиет заменице „ја“, „мени“, уместо „ти“. (Ја – саопштење)

ЋЕРКА: Мама данас сам из српског добила одједном две „петице“!

МАМА: Баш се радујем! (Уместо „Како си ти моја паметна девојчица!“

СИН: Заиста сам лоше урадио?

ОТАЦ: Мени се тако не чини. Насупрот, мени се свидело (то и то). (Уместо: „Ма не, Урадио си то сјајно, као и свагда!“)

Ево дела из писма мајке које је пристигло у редакцију „Учитељске новине“, где се штампао материјал наших лекција.Читала сам много чланака и књига о васпитању деце. У некима од њих сам сусретала савете да се деца хвале, но они су ме много смућивали.

Ствар је у томе да сам сама кроз то прошла. Мене су у детињству много хвалили.

На то се веома брзо навикнеш, и мене је раздражавало и огорчавало то што, када сам поодрасла, нису баш увек давали похвалне оцене за помоћ по кући и остало. У школи, на универзитету ваћ нисам могла без похвалних речи – просто ми је нестајало снаге, ништа ми се није дало радити док други не примете. А ако не примете окретала сам леђа, ако ћете ви тако, онда ни ја нећу ништа да вам радим.

Но, за своју главну беду сматрам то, што и сада, у својој двадесет и седмој години ја од било којег задатка којег ставим преда се, од било којег посла, очекујем на крају не разултат, него похвалу. И ево тек сада сам прочитала у „Родитељској газети“ (напокон!) реалан одговор: „Баш се радуејм што си тако урадила“ (а не „Ти си моја паметница!“). Зашто сте тако касно дали конкретан пример? Као правило сви се оправдавају како су у свакој породици другачији односи, не треба тако, овако исто. А како треба?

Давајте више конкретних примера, нисмо ми баш тако глупи, касније ћемо сами да проналазимо нова решења, урачунавајући односе, породицу итд. Сами ћемо налазити одговоре. Но пример је неопходан. Бар један, и то је боље него ништа. Хвала вам, већ сам сама била почела хвалити ћерку (мада сам и осећала у души колебање, сећајући се свог опита), хвалити, хвалити, хвалити „Ти си моја нај, нај…“, „Види како си ми …“

  1. Прозивање, исмевање:  – Наставиће се

«Гиппенрейтер, Юлия Борисовна Чудеса активного слушания»: АСТ; Москва; 2014

(Поштовани читаоци било би веома пријатно и корисно прочитати неки од ваших успеха да у пракси примените овде прочитано. Унапред хвала.)

Чудеса активног слушања – Разговарати са дететом. Како?

Молим те, чуј то што не говорим

Резултат слика за УСЛЫШЬ ТО

Молим те чуј то што не говорим. Нека те не обмањује израз мога лица, зато што ја носим тисућу маски. И ја нисам ни једна од њих. Не обмањуј се, ради Бога, не обмањуј се. Ја саздавам утисак као да је код мене све у реду. Та увереност је – моје име, а хладнокрвност – моја игра. И то да ми нико није потребан. Но, не веруј ми. Иза свега тога стојим – Ја, истински, који живим у смућењу, страху и усамљености. Зато ја и навлачим маску, која ме сакрива, штити од разумевајућег ме погледа, но тај поглед управо и јесте моје спасење. То јест, спасење, ако за њим стоји прихватање, ако за њим стоји љубав. То је једино што ме може ослободити из подигнутих мноме затворских зидина. Ја се бојим да сам дубоко унутра – ништаван, да нисам ни за шта. И да ћеш ти то увидети и одбацити ме. И тако почиње парада маски.

Све што ја говорим, на самом делу је ништа.  Ја не говорим ништа од тога што је за мене све, што кричи и плаче у мени.

Умољавам те саслушај пажљиво и покушај да чујеш то шта ја не говорим. Искрено говорећи, мени би се хтело да сам истински, непосредан и сам свој. Но треба ми твоја помоћ. Ти треба да ми пружиш руку. Сваки пут када се стараш да схватиш, зато што ти  није свеједно, ти ме волиш, у мом срцу почињу да израстају крила, веома слабашна, но ипак крила. Само ти са својом осетљивошћу, саосећањем и способношћу да схватиш, можеш да ме ослободиш од мог тајног света неуверености, из моје усамљеничке собе. Неће ти бити лако. Што ближе будеш прилазио, то ћу ја више, слепо да наносим повратне ударце. Но мени говоре да је љубав јача од чврстих зидова. И у томе је моја нада, моја јединствена нада. Молим те постарај се да срушиш те стене тврдом руком. Но руком нежном, зато што је дете веома осетљиво. Хоћеш да знаш ко сам ја? ЈА сам тај кога ти веома добро знаш. Зато што сам ја – сваки мушкарац и свака жена, с којим се ти срећеш. И ЈА сам – ТИ.

ПОЖАЛУЙСТА, УСЛЫШЬ ТО, ЧТО Я НЕ ГОВОРЮ

 

Život sa porodičnom bolešću alkoholizma – Otvaranje duše, preobražaj gubitaka

spomenik

AL-ANON OBITELJSKE  GRUPE

OTVARANJE  DUŠE – PREOBRAŽAJ  GUBITAKA

«OPENING OUR HEARTS –TRANSFORMING OUR LOSSES»

Život sa alkoholicarem moze da izgleda kao da smo u stalnom stanju zalosti. Mozemo da se toliko prilagodimo na svakodnevne gubitke, da vise nismo ni svesni njihovog prisustva. Kada priznamo da zivimo pod uticajem necijeg alkoholizma, priznajemo takodje i svoju zalost. Posto je alkoholizam porodicna bolest, svi clanovi porodice osecaju posledice, a ne samo alkoholicar. Svaka osoba pogodjena alkoholizmom reaguje na svoj nacin. Neko moze da pokusa da kontrolise, dok neko drugi moze cak da  porice da problem uopste postoji. Neki ce da okrivljuju sami sebe.

Pre Al-Anona, okupirali smo sebe raznim aktivnostima trazeci resenja za alkoholicara. Kada nismo uspevali u svojim namerama, sugerisali smo sebi da pojacamo napore ili da pokusamo nesto drugo. Mozda smo cak uveravali sebe da je to bila nasa krivica sto nismo mogli da ubedimo alkoholicara da prestane da pije. Da smo samo mogli da nadjemo prave reci u pravo vreme, da ih izgovorimo u pravom tonu, mozda smo mogli da postignemo da alkoholicar vidi situaciju na nas nacin. Ocajni da ostvarimo svoje snove o srecnom porodicnom zivotu, mislili smo da cemo da uspemo ako svu svoju energiju usmerimo na ovaj problem.

U Al-Anonu saznajemo da nismo prouzrokovali alkoholizam, da ne mozemo da ga kontrolisemo i da ne mozemo da ga izlecimo. Ako pokusavamo da nesto postignemo na silu, treba da se setimo slogana „Polako ali sigurno“. Mada ne mozemo da ocekujemo da nam zivot uvek bude lak, ovaj slogan sugerise da ne mora sve u zivotu uvek da bude tesko. Ne treba da radimo vise ili bolje. Radili smo dovoljno dugo i tesko. Mada mozda necemo moci da promenimo alkoholicara, otkrivamo da postoji jedna osoba koju mozemo da promenimo – sami sebe.

Bolest gubitaka

„Moj prvi muz je umro kao alkoholicar, ali nisam zalila toliko njegovu smrt koliko nas neuspeo brak i svoje snove o ljubavi, sreci i zivotu „dok nas smrt ne rastavi“, koji se nisu ostvarili. Moja zalost je bila pomesana sa ljutnjom , ogorcenoscu i pitanjem „zasto bas ja“ godinama. Nisam razumevala da je bolest alkoholizma bila pravi problem. Bolest je prekinula nas brak i zivot mog muza.“  

Posledice alkohola prozimaju nas zivot i mogu da komplikuju nasu zalost. Zalimo sebe, svoje snove i svoje porodice. Ako imamo malu decu, oni mozda vec dozivljavaju posledice odrastanja u porodici alkoholicara. Cak iako nasa deca vise ne zive sa aktivnim alkoholizmom, u njihovom zivotu se osecaju njegove posledice. Oni mogu da budu povuceni, da okrivljuju sebe, da imaju problema u skoli ili da deluju na negativan nacin.

Naša odrasla deca mogu takodje da nose bolni teret porodične bolesti. Iste one osobine koje su im nekada pomogle da opstanu mogu kasnije da izazovu probleme u odnosima sa porodicom, prijateljima ili saradnicima na poslu. Mogu da imaju problema u donošenju odluka. Mogu da se bore sa strahom ili anksioznoscu ili da imaju problema u održavanju intimnih veza. Često stupaju u brak sa alkoholičarima ili sami postaju alkoholičari.

Svakodnevni zivot sa alkoholizmom oštecuje naše samopouzdanje. Kada odlučimo da odemo u Al-Anon mozemo da se osećamo kao da smo vec izgubili sami sebe. Plemenito je da budemo pažljivi i spremni da zadovoljimo potrebe drugih, ali ne na račun svoje sopstvene dobrobiti. Moguće je da smo malo po malo, zanemarili svoje sopstvene potrebe i posvetili svu svoju ljubav, negu i pažnju drugima. Možda nismo ni sigurni kako smo dospeli u ovu  situaciju.

“Shvatio sam da sam izgubio ne samo i onu sposobnost upravljanja koju sam mislio da sam imao, vec  i sebe samog.  Moje ponasanje je izazvalo bas onu zavisnost koju sam zeleo da prekinem. Al-Anon mi je pomogao da vidim ulogu koju sam imao u noćnoj mori koju sam prezivljavao i dao mi je alatke da mi pomognu da se probudim i da pocnem da živim život prema njegovim pravilima, a ne svojim. Danas, mogu da pogledam u ogledalo i da budem svestan da sam povratio ono što je nekada bilo izgubljeno – sebe samog. “

Promena u dinamici odnosa

U Al-Anonu ucimo kako da postavimo granice, da kazemo da kada mislimo da i ne kada mislimo ne. Vise ne dajemo drugima iz obaveze, kontrole ili straha, vec zato što želimo da damo. Kada počnemo vise da brinemo o sebi samima, možemo da dajemo drugima na zdraviji nacin.

Prepoznavanje sopstvene uloge u odnosu sa alkoholičarima je značajni činilac u nasem oporavku. Pre nego sto napravimo pozitivne promene, moramo prvo da postanemo svesni dinamike nasih odnosa i uloge koju smo igrali. Mozda smo bili “omogućivači” koji su spasavali ili opravdavali alkoholičara. Ili smo videli sebe kao zrtvu, bespomocni da promenimo svoje okolnosti. Mozda je nasa uloga bila da prihvatimo svu krivicu zato sto  alkoholičar pije ili se lose ponasa, izvinjavajuci se za sve sto ne ispadne kako treba. Neki od nasih postupaka su neku losu situaciju činili jos gorom.

Ispitujemo nasu ulogu u porodičnoj bolesti ne da bismo krivili sebe, vec da produbimo svoje razumevanje i saosecanje za one delove svoje ličnosti koje zelimo da promenimo. Ne mozemo da se oslobodimo svog  starog načina ponasanja bez ovog razumevanja. Umesto da nastavimo da se osecamo odgovornim za druge, pocinjemo da preuzimamo odgovornost za sebe i svoje postupke. Ucinili smo najbolje sto smo mogli u datom trenutku sa resursima kojima smo raspolagali, ali sada kada nam je svest na visem nivou, mozemo da vidimo i drugi način. Primenjujuci Al-Anon principe u svakodnevnom zivotu, pocinjemo da reagujemo na situacije drugačije nego sto smo to činili u proslosti. Oslobadjamo se iluzija da mozemo da upravljamo i ubedjenja da mozemo da promenimo alkoholičare ili da ih prisilimo da prestanu da piju.

Kada pocinjemo da se menjamo, menjace se i nasi odnosi sa drugima – ne samo sa alkoholičarem, vec i sa svima oko nas. U bilo kojoj relaciji, ako se jedna osoba promeni, menja se i sama relacija. Kao sto smo i mi sami bili pod uticajem porodične bolesti alkoholizma, tako ce i svi oni oko nas da budu pod uticajem naseg oporavka, kada mi počinjemo da se osecamo bolje. Mada mozda zelimo promenu u nasim odnosima, sama promena moze da predstavlja gubitak.

Nece svi da budu srecni zbog novih promena u nama – ponekad uključujuci i nas same. Mozemo da se podsecamo kako nam je nekada bilo i mozemo čak i da pokusamo da ubedimo sami sebe da nam i nije bilo tako lose pre oporavka. Mozemo da očekujemo prolaznu  ljutnju i krizu u ovom periodu. Ovo ne znači da treba da se vratimo tamo gde smo nekada bili, mada cemo mozda da budemo u iskusenju da to uradimo. U početku mozemo da osecamo da nam pozitivne promene ne prijaju. Onih dana kada povratak na prvobitno mozda izgleda lakse, mozemo da verujemo da nas je nasa Visa Sila dovela do ove  tačke u  zivotu. Tamo smo gde upravo treba da budemo.

Glava iz knjige Otvaranje duse, preobrazaj gubitaka docx pdf