Месечне архиве: септембар 2015

Žene koje suviše vole – Zašto žene postaju opsednute i ostaju u odnosu koji ih ugrožava?

zene koje suvise vole

Zašto žene postaju opsednute i ostaju u odnosu koji ih ugrožava?
Žene koje se zaljubljuju u muškarce sa problemima (tipa: alkoholičari, nasilnici, kockari, ženskari, emotivno distancirani…) sklone su vjerovati da će ih snagom svoje ljubavi promijeniti i „pomoći im“. Nakon što detektiraju njihovu „grešku“ one se bacaju na misiju promjene njegovog ponašanja ili osećaja. Razlog zašto ih privlače „muškarci sa greškom“ je u njihovoj potrebi da budu potrebne što smanjuje rizik da će biti ostavljene. Bitan faktor magične vezanosti za ovakvog muškarca je izazov, sadržan u zadatku korekcije njegovog ponašanja i nada da će ih on na kraju voleti onako kako zaslužuju. Ženskice moje, POMOZITE SEBI A NE NJEMU. S njime je sve OK (barem dok ima žena koje su kao vi). Наставите са читањем

Помозите да заборавим дечка

 

Форим православних психолога


Аутор: Пуговка 9.8.2015, 17:48


Веома ме боли душа. Немам снаге. Волим дечка а он се изругује над мојим осећањима, а ја немам снаге да поставим тачку. Он ме задиркује дајући ми наду на озбиљне односе – ја се надам и верујем – а потом отказ по стопедесети пут. Унутра у себу осећам огроман бол, све ме притиска страшном силом. Не могу да схватим шта он хоће. Када ме не би узнемиравао и давао знаке пажње, када не би пројављивао интерес, ја би га разумела (не воли ме човек, шта да радиш?). А он ме постојано дира право у срце, срце ми је буквално самлевено.

Те ми је писао о својим девојкама… какву ће да ожени… фото слао… те ме унижава… те поново начиње тему о нашим односима и покушава да се измиримо… и ту опет мења план… а ја се сваки пут надам да овај пут говори истину. Он ме таквим клацкалицама доводи до очајања. Постојано сам у сузама. Не могу да схватим зашто не могу да ме буде баш брига за њега и да му затворим врата пред носом. Једном сам се присилила и прекратила општење с њим, годину дана се нисмо виђали.

Вратила сам се на интернет, но због страха поновног бола не јављам му се и не желоим контакта зато што немам снаге да издржим све те клацкалице „те потребна сам му, те нисам, те хоћу, те нећу“, ја од тога веома страдам… а он напротив све време покушава да сазна како се ја према њему односим, и само што сазна – изчезава, давајући ми до знања да немам чему да се надам и да он са таквом ненормалном никад не би пристао да живи. А ја потом сва лежим у сузама, не могу себи доћи. Не разумем зашто човек такво нешто ради. Шта да радим како би постала равнодушна према њему? Ја сам се тако уморила и тако ми је лоше да више не могу.


Elena Gromova  Аутор: Елена Громова 10.8.2015, 21:36


Пуговка, здраво!
Препиручујем Вам да прочитате материјал на сајту Пережит.ру.

Пре свега требало би да прочитате део «Љубвна зависност»[1]:

http://www.perejit.ru/main/zavisimist

С уважењем Елена Громова.


Аутор: Пуговка 16.8.2015, 21:46


Здраво Елена. Велико вам хвала за одговор.

Само ми реците због чега одмах сазависност?
Ја сам њега отпустила, и то давно, мада и до сада нешто осећам према њему, мени није болно од тога што њега нема у мом животу (мада не одричем да понекад жалим по том поводу, но успокојавам себе тиме, што је њему вероватно боље без мене… и то је све).

И то он тражи односе, а не ја, но он има веома лошу особину – да причињава бол другима старајући се да их увреди речима, уједа за «живу рану» (због тога сам га и отпустила – нисам у стању да трпим изругивања – ето од чега ми је болно, а не од тога што «ја хоћу да овладам њиме и како би он био само мој, а он мене не жели видите» – не – он није моја ствар и ја не претендујем на владање њиме и не насрћем на његову вољу и слободу, ја мислим да, ако би и вас речима увредио човек кога ви волите, вама би такођер било болно (увредили бисте се) – зар је то сазависност? Мени се чини да је то сасвим нормална реакција). Ја страдам од његових увредљивих речи.
Тако да када он тражи општење ја, већ не први пут, од њега добијам увредљиве или ружне речи, не желим да општим с њим, но он као из добрих намера почиње да ме зове и моје срце се смекшава према њему и ја, верујући у то да ће се све средити, излазим му у сусрет, но он нажалост изнова почиње «по старом».

Не разумем зашто човек тако поступа? Можете ли ми помоћи да схватим?
Не гајим наду да ће се он икад према мени односити заиста на леп начин. Фундамента за односе не видим. Ја сам поставила тачку. Жао ми је што је такав. Значи није човек за мене.


Elena Gromova Аутор: Елена Громова 18.8.2015, 15:49

 


Здраво, Пуговка!

Цитата(Пуговка @ 16.8.2015, 21:46)

Само ми реците због чега одамах сазависност?

он се изругује над мојим осећањима, а ја немам снаге да поставим тачку. Он ме задиркује дајући ми наду на озбиљне односе – ја се надам и верујем …
… те ме унижава… те поново начиње тему о нашим односима и покушава да се измиримо… и ту опет мења план… а ја се сваки пут надам да овај пут говори истину.
Он ме таквим клацкалицама доводи до очајања. Постојано сам у сузама.
Ја сам се тако уморила и тако ми је лоше да више не могу.
Тако да када он тражи општење ја, већ не први пут, од њега добијам увредљиве или ружне речи, не желим да општим с њим, но он као из добрих намера почиње да ме зове и моје срце се смекшава према њему и ја, верујући у то да ће се све средити, излазим му у сусрет, но он нажалост изнова почиње «по старом».
Пуговка, то што Ви пишете и јесте форма сазависних односа. То су нездрави односи у којима је неиздрживо налазити се, и из којих је тешко изаћи.
Ви такођер пишете:

Цитата(Пуговка @ 16.8.2015, 21:46)

Ја сам њега отпустила, и то давно….

Пуговка, Ви и сами знате да Ви покушавате себе да натерате да у то поверујете. Но то није тако. Када бисте ви њега давно отпустили, не би било тако болно и Ви не бисте саздали тему «Помозите да заборавим дечка»
Пуговка, ја вам још једном препоручујем да се упознате с материјалом «Пережит.Ру». Тамо можете да комуницирате на форуму с онима који су били у сличним проблемима.

Такођер вам препоручујем да прочитате књигу В. Москаленко «Када је љубави сувише много».
С уважењем, Елена.


Аутор: Пуговка 30.8.2015, 16:02


Здраво, Елена.

Хвала вам велико на одговору.

Да, у праву сте, нисам отпустила.

Реците ми, да ли је реално, налазећи се у зависним (нездравим) односима, превести их у здраве односе?
Не знам да ли је то уопште могуће и реално, ја сам некако покушавала да размишљам о том и све што сам смислила јесте да, чак да је то и могуће, онда је то, с моје тачке гледишта, могуће само при обостраној жељи и при обостраном упорном раду над собом (то је једино што ми пада на памет, а да ли је то реално или не, не знам).
И поставља се заиста питање – постоји ли та обострана жеља.

Без обзира на веома позитиван однос према групи сајтова Победиш.ру и благодарност што постоје такви прекрасни и за душу веома корисни сајтови, форум нељубит.ру ако ћете искрено, не свиђа ми се – кивна сам на њега.

Он уноси лепту у рушење наших односа, зато што су тамо зацикљени људи – у њих – практично у свих – као у некој игри врти се једна те иста плоча «а можда је у питању трећи… сто-посто је у питању трећи… » они су му то тако набијали у главу да му се клин у глави направио – он је искључиво убеђен да код мене постоји неко трећи, и ја их зато трпети не могу – бесна сам на њих, уместо да ствар размотримо, они сваком по седам страница напечатали и брзо обома «У њега (ње) постоји трећи», само ретки јединични случајеви се тамо старају да заиста разумно и адекватно оцене ситуацију – њих је веома пријатно читати и у њих се заиста можеш мудрости научити, а већина дејствују по шаблону – као да раде на штампарском заводу… они чак ни питања не постављају него одмах пресуду изричу.

Мене то раздражуеј. А највише ме раздражује када пише дечко (муж) да је вређао девојку и она је прекратила све односе са њим и објаснила разлог (увреде, непажња, равнодушност) и да такав однос убија све топле односе према њему… он све то поставља на форум, а они опет «нешто је ту чудно… вероватно је у питању трећи» – и то је све – мени од таквих пресуда мозак хоће да прсне, зато што је код мене иста таква ситуација и када би дечко прекратио своја изругивања нада мном, ја се не би бојала да градим са њим односе, но он како се види сматра да поступа исправно (ето ти неверна беднице, прими по заслузи), а ја гледајћи на његово лоше расуђивање још се више одстрањујем од њега. И тако се ми све више и више отуђијемо једно од другог.

Покушавала сам (по мери својих могућности) да докажем своју исправност, а потом ми је тако тешко постало, до суза, и срце само што ми није прсло – више ми је досадило – изменити је ту ништа и никако не могу, постојано се понижавати и доказивати – све је то много ниско (да сам ја бар нешто крива, онда да, ја би просила опроштај и умољавала га, а тако… не разумем због чега на коленима да пузим? Ради чега? Ради тога што су једни убеђивали, а други чак и не знајући истину просто је све прогутао (прихватио)? – некакав апсурд и лудило.
Ја би желела помирити се, но само кад помислим да то тако може цео живот да буде – свака жеља пропада. Једна половина мене хоће обновљење односа, размишљам, када би се према мени односили по-другом онда би све било добро (он се понаша са мном тако зато што је унутра сложио такво мишљење о мени, и мисли да је он у праву у својим закључцима, а у ствари све то није тако), а друга страна видећи апсурдност ситуације, – не жели – зато што се боји – страх је зауставља.

И зато и настају клацкалице – те му поверујем (када се према мени понаша пристојно) и почињем да му се приљепљујем, а он почиње нагло да ме одбија или вређа или пише да се код њега друга девојка појавила (при чему не знам да ли је то истина… да ли то пише из злобе, или стварно има нову везу – но то да је он у последње време у потрази, то је тачно) и ја се због свега тога од њега ограђујем.
Не знам да ли би он тражио другу девојку када не би био тако уверен у своју «правоту» у односу према мени.

Реците молим вас има ли смисла и шансе да са њим градим нормалне односе?


Elena Gromova Аутор: Елена Громова 31.8.2015, 15:40

Цитата(Пуговка @ 30.8.2015, 16:02)

Реците ми, да ли је реално, налазећи се у зависним (нездравим) односима, превести их у здраве односе?Не знам да ли је то уопште могуће и реално, ја сам некако покушавала да размишљам о том и све што сам смислила јесте да, чак да је то и могуће, онда је то, с моје тачке гледишта, могуће само при обостраној жељи и при обостраном упорном раду над собом (то је једино што ми пада на памет, а да ли је то реално или не, не знам).

И поставља се заиста питање – постоји ли та обострана жеља…

Реците молим вас има ли смисла и шансе да са њим градим нормалне односе?

Здраво Пуговка!
Да, то није једноставно, но реално постоји шанса и смисао градити нормалне односе. И то је могуће при жељи само једног човека: Вас.

Само до тога треба доћи. За такво нешто Ви треба да сте спремни на дуг рад над собом са психологом.
А шта ћете после тога да одлучите: да градите са својим младим човеком друге, здравије односе или се растати са њим – то је већ друго питање.
Цитата(Пуговка @ 30.8.2015, 16:02)

Без обзира на веома позитиван однос према групи сајтова Победиш.ру и благодарност што постоје такви прекрасни и за душу веома корисни сајтови, форум нељубит.ру ако ћете искрено, не свиђа ми се – кивна сам на њега.

Пуговка, група сајтова «Пережит» састоји се не само из форума где постоји живо општење, него и из корисних материјала и чланака, на које, надам се, «нисте кивни».
С уважењем, Елена.


Аутор: Пуговка 31.8.2015, 19:34


Здраво Елена!

По поводу рада с психологом, да би се разабрала са собом – та варијанта је нереална – ја просто немам средстава за тако нешто, а књигу коју сте ми посаветовали ја већ читам, – веома ми се свиђа како се Аутор обраћа к читаоцу, а такођер ми се свиђа лакоћа излагања материјала. Хвала.

И користан материјал и чланци групе сајтова «пережит» такођер читам… на њих ја нисам «кивна» )))) ја сам већ писала да су они веома корисни за развој душе и к њима се веома позитивно и благодарно односим.

Много вам хвала за одговор.


Elena Gromova  Аутор: Елена Громова 1.9.2015, 11:14


Цитата(Пуговка @ 31.8.2015, 19:34)

По поводу рада с психологом, да би се разабрала са собом – та варијанта је нереална.

Здраво Пуговка!

Ако немате финансијских могућности да радите са психологом – Ви можете да ступите у удружење анонимних сазависника. То је бесплатно.

Мада «онај ко жели да нешто промени – тражи начине, а онај ко не жели – тражи разлоге (оправдања)»…))

Можда да нађете могућност отићи бар на први састанак са психологом или да нађете психолога или психолошки центар где су пријеми бесплатни или где је опција да се остави прилог колико ко може.
С уважењем, Елена


Аутор: Пуговка 6.9.2015, 23:27


Здраво Елена!

Ево читам књигу и полагано анализирам (размишљам, расуђујем) и нелетела сам на ове речи.

Као и свака добра особина, будући доведена до крајности, трпљење се може превратити у своју супротност. Неке жене трпе чак и те мужеве који разрушују њихов живот у духовном и физичком смислу. Једно са другим је везано. Настављати живети у таквим условима је све равно што и наивно маштати: «Ех, кад би…» «Ех, кад би он престао тако да се понаша! Ех, када би он постао њежнији и пажљивији према мени!» Између осталог «ех, кад би…» – је омиљена фраза жртава. Ако се код тебе моја девојчице, појављују такве мисли, сети се, да ниси можда такво нешто осећала у детињству: «Ех, само кад мој отац не би пио!» А сада размисли да ли су се некад оствариле те маште. Нису. Оне се неће остварити ни сада. Немој бити наивна. «Ех, кад би…» се никада не остварује. Ако су те већ односи привели ка таквој мисли, знај: све иде лоше и биће још горе.«Како можеш да будеш тако жесток?!» – често је узвикивала једна моја познаница, но чак ни мисао о разводу с «таквим жестоким» човеком није допуштала. У ствари она је замрзла своја нежна осећања, постала је слабоосетљива на вређања, затворила је канале по којима је к њој долазио душевни бол. То јој је помогло да преживи. Природа ју је наградила изграђеним у подсазнању механизмом обезбољивања (анастезије). То је механизам који делује на начин – не осећати уопште ако је осећање везано с болом. Психолошка анастезија. Та «анастезија» је помогла да се сачува њен брак, давао је утисак њене преданости (мужу, браку). Но то ју је учинило емоционалним инвалидом. У општењу с њом су постојале само емоције као што су гнев, мржња, злоба, досада, горчина, разочарење. У њеном емоционалном спектру није остало места за нежност, ласкање, очараност, дивљење, хумор, стидиљивост, и на крају крајева, љубав.

Из књиге В. Москаленко «Када је љубави сувише много».

То је управо оно што са мном просходи! Како ми је све то блиско и како све, као да је о мени писано. Ја сам до сусрета с њим била савршено други човек. Управо нежна и умиљата, а у општењу с њим сам се тихо почела превраћати у емоционалног инвалида!!!!! Но Слава Богу, још се нисам коначно превратила у њега и остало је још мало топлине и њежности у мени, но посла над лечењем душе је нажалост много!
Не желим да за све њега окривљујем, и не стремим се да себе оправдавам – сада ја, пре свега, желим да се разаберем, како да научим нормално да живим, а не да тражим кривца – криви смо обоје!!! то је и тако јасно – но ја сам у већој мери крива пред собом – зато што сам предала саму себе!!
И Слава Богу што сам послушала савете мудрих људи (и раније, до вас, и вас између осталих) и мада нисам осећала њихову исправност и била сам сумњичава, но свеједно сам послушала и почела да радим над својом ситуацијом. И мада раније никако нисам могла да нађем то шта ме је држало за њега, данас сам схватила – то је на ничему основана вера у то да ће код нас све бити добро, наивно се надајући «ех, кад би…» да ће та илузија једном постати реалност.

Ето то је то због чега сам се, донекел као и разумевајући да ми ти односи радост не приносе, свеједно због нечега држала за њих, а при том савршено не схватајући «због чега се држим за њих ако ми они не одговарају… и због чега се не могу од њих одлепити? Шта ме држи? Ако ћете искрено, у последње време сам себи често задавал то питање, но не нашавши одговор, сматрала сам да ме то љубав држи поред њега. А то није истина. Нећо да одричем своја нежна и добра осећања према њему – они су заиста постојали – и заљубљеност и њежност и самоодрицање и жеља да са њим поделим нешто светло и радосно и да му помогнем, но они су на жалост уништени (у односу према њему).
И читајући те речи «Ако су те већ односи привели ка таквој мисли, знај: све иде лоше и биће још горе» и размишљајућжи над њиховим смислом – схватам да ја са њим више не желим да имам никакве однесе. Наивно је и глупо мислити да они могу бити добри – то је илузија.

Огромно вам хвала за помоћ! Дуго је трајао мој пут к почетку оздрављења, но тек сада почињем да осећам да оздрављење почиње.
Узгред речено, чак је добро испало што су га форумчани од мене одбијали, типа не везуј се за такву свакакву, намазану (тј. такву каквом ме је он њима описао) – раније сам се дивљачки вређала на такве ствари, до суза, а сада разумем да је све произашло тако како је и требало – успело је, форумчани, и сами не знајући, спасили (оградили) су мене од њега, а не њега од мене. Слава Богу за све! И вама сам веома благодарна и свима ко ми је помогао по том питању!!!


 

Elena Gromova  Аутор: Елена Громова 7.9.2015, 13:28


Здраво Пуговка!
У Славу Божију! Искрено се радујем што сте на крају нашли и изабрали прави пут!

Желим Вам смелисти и мудрости у дубоком раду над собом!

Бог да Вам је у помоћи!
С уважењем, Елена


[1] https://poznajsebe.wordpress.com/2014/07/03/ljubavna_zavisimost_kao_podmena/

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2899

«Ех, кад би…»

Резултат слика за ах если бы

Као и свака добра особина, будући доведена до крајности, трпљење се може превратити у своју супротност. Неке жене трпе чак и те мужеве који разрушују њихов живот у духовном и физичком смислу. Једно са другим је везано. Настављати живети у таквим условима је све равно што и наивно маштати: «Ех, кад би…» «Ех, кад би он престао тако да се понаша! Ех, када би он постао њежнији и пажљивији према мени!» Између осталог «ех, кад би…» – је омиљена фраза жртава. Ако се код тебе моја девојчице, појављују такве мисли, сети се, да ниси можда такво нешто осећала у детињству: «Ех, само кад мој отац не би пио!» А сада размисли да ли су се некад оствариле те маште. Нису. Оне се неће остварити ни сада. Немој бити наивна. «Ех, кад би…» се никада не остварује. Ако су те већ односи привели ка таквој мисли, знај: све иде лоше и биће још горе.«Како можеш да будеш тако жесток?!» – често је узвикивала једна моја познаница, но чак ни мисао о разводу с «таквим жестоким» човеком није допуштала. У ствари она је замрзла своја нежна осећања, постала је слабоосетљива на вређања, затворила је канале по којима је к њој долазио душевни бол. То јој је помогло да преживи.Природа ју је наградила изграђеним у подсазнању механизмом обезбољивања (анастезије). То је механизам који делује на начин – не осећати уопште ако је осећање везано с болом. Психолошка анастезија.Та «анастезија» је помогла да се сачува њен брак, давао је утисак њене преданости (мужу, браку). Но то ју је учинило емоционалним инвалидом. У општењу с њом су постојале само емоције као што су гнев, мржња, злоба, досада, горчина, разочарење. У њеном емоционалном спектру није остало места за нежност, ласкање, очараност, дивљење, хумор, стидиљивост, и на крају крајева, љубав.

Из књиге В. Москаленко «Када је љубави сувише много».

Емоционално дављење (притисак)

Резултат слика за эмоциональное давление это

Емоционални притисак није свагда лако распознати .

Највероватније је да сте попали у зону његовог дејства, ако:

  • уступивши по ко зна који пут вољеном мужу, мами, другарици, подозревајући дуго и складно ви себи објашњавате зашто је то било једино могуће решење;
  • у моменту уступка код вас се појављуеј оштро осећање немоћи, понекад скроз до физичке слабости или бола у глави;
  • у време поновног пројашњавања односа «по теми» имате осећај да се све то са вама већ дешавало, дешавало, дешавало…  
  • фантазије о томе, како би било прекрасно РЕЋИ НЕ и УРАДИТИ ПО-СВОМЕ, због нечега вас плаше: или се ви себи такви не свиђате, или је за вас превише страшното што вас због тога могу «казнити» .
  • испунивши још једну жељу блиског чивека у дубини душе сте бесни и на себе, и на партнера.

Познато вам је такво нешто? Бивало је и код вас?

Резултат слика за эмоциональное давление это

(Из књиге: Михайлова Е.Л., Пустяки психологии. Пристрастные записки Феи-крестной)

«Траума» – болно место у души

ФОРРЕСТ ГАМП – мала социјална мрежа

fg   Аутор: Олга

Објављено:  (29 аугуста 2015)

Блог: Радуј се животу!!!

Рубрика: Буди свој.

«Траума» – тако психолози скраћено називају болно место у души. Таква се места формирају када дете није успело (могло) да проживи и изрази снажна осећања изазвана неким догађајем. Када његова осећања нису била прихваћена и подељена с неким одраслих. Тада се та осећања подављују или потискују и сакривају негде тамо у души. Они не нестају, него нагризају човека изнутра у виду туге, депресије, досаде од живота, подављености, психосоматских болести.

Траума – то је као бол, отворена рана, одозго прекривена одећом или марамом ради заштите. Ако додирнеш здраву руку – не боли, а ако додирнеш отворену рану – бол је таква да вриштиш. Мада је додирнута случајно и с истом снагом.

Траума изазива неадекватне реакције.

Она добавља к невином (безазленом) догађају своје тумачење и изазива најснажнија осећања. Обично су то непроживљена и неизражена осећања из детињства – у односу према родитељима или другим траумирајућим фигурама.

Нормална реакција бива – као када те кишица мало покваси, а траума – као да на тебе излију буре воде. Таквом снагом осећања преплављују човека при трауми.

И одговорност траумираног је у томе да та осећања не истреса на невином човеку, када већ схвата да је то траума, да то нема везе са њим.

Рећи партнеру: «Ја сам у трауми, опрости, потребно ми је да будем сама док осећања не утихну». Или: «Мени је тренутно веома болно, и веома сам нервозна (љута), но ти за то ниси крив, то су се побудила моја осећања из детињства. Не узимај на свој рачун».

Или: «Ја сам у трауми, да ли би могао просто загрлити ме?»

Или још нешто слично томе, што помаже да се изађе из тог стања.

Ако је траума било много и то дубоких, може да се формира општа заштита – откључе се сва осећања. Буквално говорећи као да се изранављени војник пузећи увуче у тенк и тамо закључа. Он ништа не осећа – и као да живи спокојно, но минус је у томе, што је досадно, и све некако сиво, и усамљено и хладно. Тешко је налазећи се у тенку ступати с људима у блиске, топле односе.

Од траума лечи схватање, какве су оне, како су настале, но само схватање је недовољно. Још је потребно проживети и изразити подављена осећања. Обично то захтева времена. И најбрже и најефективније то происходи у блиским и топлим опдосима.

Када човек стекне нови опит (искуство), да се може и љутити, и показивати свој бол, и плакати и бити неадекватан у својим реакцијама, но тај неко га не напушта, него остаје поред њега. Воли га, и када може бриме о њему и подржава га. То је то чега није било у детињству и то што исцељује.
И са временом траума зараста и исцељује се, остаје само ожиљак. А неадекватне реакције постепено јењавају и постају потпуно одговарајуће ситуацији.

Коментари (3)


nopic   МамУшка 30 аугуста 2015 у 11:29

Да, док не одтугујеш, не одплачеш, не одсузиш – оно се никуда неће померити…


fg  Олга 30 аугуста 2015 у 11:35

Када човек стекне нови опит (искуство), да се може и љутити, и показивати свој бол, и плакати и бити неадекватним у својим реакцијама, но тај неко га не напушта, него остаје поред њега. Воли га, и када може бриме о њему и подржава га. То је то чега није било у детињству и то што исцељује.

Ја сада схватам да без обзира на много тога проживљеног у детињству, моје најболније и најотвореније трауме нису дечије, него с осамнаестих. А навика болно реаговати на раздражитеље је из детињства.


ana  Анна 30 аугуста 2015 у 12:15

Ја сам схватила из својих траума да сам као за последицу тога постала огорчена, сматрала сам да ми све треба бити спремљено као на тањиру. Када сам смогла погледати муци право у лице, схватила сам да мој живот нико није одузимао од мене, ја сама, сам се погрузила у увреде у замену за пун живот. Нажалост прошло је много година, многе животне навике нису биле стечене, изгубњене су, док сам се ја напијала траумом. Сада заново живим, преодолевам баријере живота, схватам да ако се ја коме не свиђам, ту моје кривице нема – то су само њихова осећања, а одговорност ја носим у првом реду само за свој живот. Значај живота сам истински схватила с појавом на свет детета. У мојим је рукама како могу да помогнем детету да постане потпуна личност са способношћу да се реализује у животу. И при свим тим околностима више немам жељу да се и даље напијам траумом, прихватила сам своју неспособност да све правилно оценим. Без обзира на све то, данас сам овде са вама, значи да сам ишла правилним путем.


http://www.fgump.ru/blogs/raduisja-zhizni/kak-rabotaet-travma.html