Лекције о сазависности

Ситуација се може значајно поправити ако макар један од чланова породице почне да оздрављује од сазависности, откаже се од манипулације.

Резултат слика за созависимост

Аутор – психолог Богина Е.Б.

Лекција бр.1

Шта је то сазависност

Сазависност је – психолошко стање рођака болесних зависносшћу. Болест зависника од хемијских средстава бива стрес за све чланове породице. Они долазе у стање зависности од његовог стања, од тога када, шта и колико конзумира.

При том симптоми сазависности као у огледалу одражавају симптоме зависног понашања.

  1. Заузетост (опседнутост) мисли предметом зависности

При сазависности тај предмет зависности је сам зависник. Рођаци постојано треба да  размишљају шта да раде, како да га избаве од конзумирања. Они престају да мисле о себи и мисле само о њему. Однос с њим постаје за њих смисао живота, а спасити га од пијанства и наркаотика – главни животни задатак. Сазависник користи тај однос исто као што зависник користи конзумирање: да заборави, удаљи се од себе, од својих проблема.

  1. Губљење контроле

Зависник покушава да контролише количину употребе супстанце, сазависник покушава да контролише живот зависног човека. Но сваки пут ти покушају се завршавају неуспехом. На тај начин рођак губи контролу и  над сопственим животом. Код њега као и код зависника појављују се нагле промене расположења – од безнађа к нади, и опет к паници и очајању.

Контрола може да буде како директна, тако и индиректна. Директна – то су наредбе, заповеднички тон. Индиректна – то су претње, плашења, укори, критике, етикетирање, умањивање значаја проблема и осећања. Контрола се такође може маскирати под ласкањем и наговарањем – да би се достигао свој циљ.

  1. Одрицање као форма психолошке заштите.

Зависник одриче своју зависност, а сазависник одриче да код њега самог постоје неки психолошки проблеми. Да би контролисали другог, потребно је сакривати своја негативна осећања – гнев, увреду, раздражење, мењати их на боље «благовидне». Контрола пројављивања сопствених осећања приводи ка општем губљењу способности – осећати. Сазависни члан породице одриче осећања која изазивају душевну бол – осећање кривице, неверовање у себе, осећање животног краха.

Сазависник до последње момента одриче такође и факт алкохолизма или наркоманије, улази у разна објашњавања, оправдавање зависника. Гради се паучина лажи, несигурности, расту претензије, агресивност у односима. Сазависност – то је прогресирајуће стање које приводи депресији, соматским болестима, хипертонији, боловима у глави итд. Сазависник заборавља на своје тело, као да га «напушта», концентрише се на другог човеку. И тело на то реагује болестима. Зауставља се личносни и духовни раст, повећава се осећање усамљености, социјалне изолације, тако да је то стидно и признати окружењу. Сазависном члану породице је нужно емоционално отрежњење.

Вежба.

  1. Размотрити признаке сазависности на примеру конкретне породице.
  2. Шта је могуће и нужно контролисати у свом животу, а од чега се може отказати?
  3. Какви су закључци од прекида контроле другог човека?

Резултат слика за созависимост

Лекција бр.2.

Дисфункционална породица. Трауматски троугао.

Било која породица у којој постоји човек с хемијском зависношћу, јесте дисфункционална породица.

Признаци дисфункционалне породице.

  1. 1. Затвореност. Сви чувају тајну породице, подржавају фасаду благостања, стиде се проблема зависности.
  2. 2. Код свих чланова породице су конфликтни односи, претензије једно к другом. Нико не жели да носи одговорност, нико не може да проси помоћ за себе, своји проблеми се одричу и пројецирају на друге чланове породице. Зато се нарушавају личносне границе свеког од њих. У таквој породици људи нису способни да разлуче своје мисли и осећања од мисли и осећања других. Они не верују својим жељама и осећањима и мисле да други знају шта је за њих биље. Происходи емоционална зараза: ако је један љут, то су сви раздражени.

Типови односа у таквој породици. Постоји неко ко узима на себе доминирајућу улогу, наређује, критикује, стреми да угуши вољу осталих. То је позиција Прогонитеља (Агресора). Тада се други човек нађе у позицији Жртве. Жртва се жали, зове за помоћ. Тада неко из породице узима улогу Спасатеља (Спасиоца). Спасатељ даје подршку жртви и криви Прогонитеља. Тако настаје „ловушка (замка) сазависности“ такозвани драматични троугао Карпмана. Чланови породице се могу по реду налазити у свакој од улога. Сви стреме победи – тј. да добију пажњу и бригу – и не добијају је. 

У улози Спасатеља члан породице не указује реалну помоћ другом човеку, него се самоутврђује, демонстрира своју незамењивост, скида са другог човека одговорност за његове поступке. Он жели благодарности за своја добра дела, но заузврат добија само одбаченост – и прелази у улогу Жртве.

Прогонитељ остварује своју улогу помоћу насиља. Видови насиља су – физичко, сексуално, психолошко (емоционално), морално. При том Прогонитељ – насилник оправдава своју улогу тиме што је то «ради твога добра».

Улога Жртве – То је позиција маленог детета који се налази у трауматској ситуацији, која се затим пројављује како у младости тако и у одмаклим годинама. Жртва се штити, приспособљава к неподношљивим условима.

Начини заштите: 1. Конформизам[1], угодништво, лажљивост – Жртва се отказује од себе, «израста» лажну личност. 2. Одрицање реалности насиља, идеализација својих гонитеља. 3. Улога Перфекциониста, породичног хероја.  Жртва се труди да све ради боље од свих да би избегла претензије. 4.Улога Бунтара – када је Жртва увучена у бесконачне борбе с различитим агресорима. 5. Улога Овоплоћеног Спокојства – када се Жртва одстрањује, постаје безосећајна. 6.Улога Комичара – када се све преводи на шалу, подсмех. 7.Улога Мученика – када се Жртва све време жали, но носи свој тешки крст.

У дисфункционалној породици све те улоге су манипулације које имају за циљ да измене понашање другог члана породице, да изазову за себе жељена осећања.

Правила у таквој породици су: «Не веруј, не говори, не осећај». Ситуација се може значајно поправити ако макар један од чланова породице почне да оздрављује од сазависности, откаже се од манипулације.

Домаћи задатак.

Сетити се ситуације везане с блиским човеком: тога шта је било урађено ради његовог исправљања. Чега је било више – помоћи или „спасатељства“?

imgres

Лекција бр. 3.

Формирање сазависности у дечијем и пубертетском узрасту.

Дете се рађа као беспомоћно и потпуно зависно од матере. Међу њима се успоставља веома тесна веза, физичка и емоционална, која се назива симбиозна. Ако тај период пролази благопријатно, дете се осећа у безопасности, код њега се развија базно (основно) поверење ка свету који га окружује. У том случају са 2-3 године оно је спремно да самостално истражује окружавајући свет. То је узраст психолошког рађања, када дете већ може да буде релативно независно од матере. Може самостално да се креће, развија се говор, појављује се осећање свога Ја.

Но ако се зависност детета од матере не умањује по мери његовог узрастања, ни психолошко рађање не происходи, или оно иде неправилним путем. Узрок може да буде свесно или несвесно одбацивање детета од стране матере, разилажење због објективних разлога. Тада код маленог детета расте узнемиреност, он почиње да се јаче приљепљује уз матер.

Многе карактеристике сазависног човека су сходне са цртама 2-3 годишњег детета који се још није психолошки оделио од матере. Он је зависан од њених осећања, не зна шта је за њега добро, а шта лоше, ослања се на маму, даје јој да се она брине о њему. Но у сазависности су видљиве црте, не просто веома маленог, него и силно истраумираног детета. Код њега није било осећања безопасности у младалачком узратсту, а била је гомила губитака, растанака, негативног односа од стране одраслих, насиља. Да би преживело, детету је било нужно прилагодити се: заборавити на своја осећања и ловити расположење оних који га окружују, манипулирати њима постављајући се у позицију Жртве (Мученика, Бунтара, Комика итд.).

Такво дете се боји да се одели од матере, зато што то за њега представља ужас усамљености и беспомоћности. Но он не може да осећа блискост према матери, зато што се боји да ће га она прогутати и он неће више постојати као самостална личност. Та противречива осећања се касније пројављују и у односима са зависним човеком.

У пубертетском узрасту човек се психолошки рађа у социуму, он се емоционално одељује од породице. Сада његови интереси и циљеви леже ван породице. Ако родитељи покушавају да задрже адолесцента у симбиозној вези, ниче узнемиреност сепарације. Да би снизио узнемиреност, тинејџер тражи подршку у групи вршњака. Њега привлаче тоталитарне групировке са јасном унутрашњом структуром и хијерархијом. У њима је могуће одигравати исте те улоге које је научио у дисфункционалној породици. У таквим групама циркулишу алкохол и наркотици, тј. појављује се ризик зависности. Тако сазависни тинејџер може да постане зависник од хемијских супстанци, и круг се понавља.

Профилактика конзумирања у таквим ситуацијама – то је пре свега излазак из сазависних односа с тинејџером, отказ од улоге Прогонитеља. Ако се односи искомпликују, обраћајте се психологу. Што је млађи узраст детета, то ће ефективнији и бржи бити разултат.

Домаћи задатак.

Опишите историју живота једног из чланова ваше породице – како се формирала сазависност.

Резултат слика за созависимост

Лекција бр. 4.

Како се избавити из сазависности.

Оздрављење од сазависности – је процес који треба много времена и снаге.

То је лично оздрављење сваког од чланова породице. Сазависници пролазе процес одрастања у старијим годинама. То је веома болно.

I етапа. То је отказ од одрицања и осазнавање (схватање) прблема. Ту може да помогне породични кризис, када је одрицати већ немогуће, сазависник се налази очи у очи с реалношћу. Снажну подршка му могу дати групе са програмом 12 Корака за рођаке зависника Ал-Анон, посећивање група.

II етапа. При осазнавању проблема, заштитни механизми могу да се сруше, бол, гнев, огорченост избијају напоље. Почиње процес осазнавања сопственог живота. Реалан поглед на ситуацију помаже да се ослободимо од страха, појављује се нада на оздрављење, потрага за ресурсима, како унутарњим тако и подршке у најближем окружењу.

III етапа. Почиње практични рад над својим проблемима. Човек се одриче од претходних стереотипа понашања.

А. Отказ од мржње према себи, умеће прихватања себе. Важно је опростити себи за све грешке, учити се задовољавати своје потребе, бринути се о себи: о свом телу, о својим осећањима, о свом духовном расту.

Б. Отказ од игре на власт и руководство. Не можете  управљати односима само сангом воље. Олакшање доноси признање факта да су твоје могућности ограничене. Одговорност за конзумирање се враћа зависном члану породице. Вера у живот, судбину, вера у божанску силу помаже нам да се одрекнемо од контролисања других људи.

В. Отказ од улоге сазависности. Отказ до улоге Жртве – то је прелаз од пасивности к активној позицији. То је развијање способности штитити себе, своје личносне границе, осазнавање својих сопствених права, умеће одмарати. Члан породице схвата своја права, поставља своје сопствене циљеве. Отказ од улоге Спасатеља – то је умеће просити (питати), прихватати помоћ, указивати помоћ  само у случају ако је трже. Происходи прелаз од сазависности к узајамној зависности.

Г. Отказ од замрзавања својих осећања. Било која негативна осећања имају право на своје постојање. Страх и неувереност, гнев, стид, огорченост, осећање усамљености, кривице, бунт и апатија слабе после њиховог преживљавања у свој њиховој пуноћи. Члан породице се може отказати од црно-белог погледа на свет и може почети да примећије и проживљава све нијансе задовољства живљења.

IV етапа. Реинтеграција – промене приводе ка целосности. Појављује се осећање унутарње пуноће, слободе, прихватања себе, стремљења к срећи. Сазависник стаје на пут оздрављења.

Тешкоће на том етапу су:

1 – Унутарњи негативни дијалог, у којем се пројављује субличност Унутарњег Критика. Саботажника.

2 – препреке на путу осазнавања проблема: измењено стање сазнања које се пројављује у растрзаности, збуњености, смућености, човек не зна шта да ради, ни шта хоће.

Вежба. Саставите списак својих позитивних особина.

Домаћи задатак. Питања за самодијагнозу по сазависности. (погледај ниже).

Питања за самодијагностику по сазависности.

  1. Старате ли се да све проблеме решавате сами, ни на кога не рачунајући?
  2. Мирите ли се са неудобношћу, разочарењима и болом, зато што немате избора?
  3. Сматрате ли да су за ваше несреће криви други људи и њихови поступци?
  4. Узимате ли на себе одговорност за то шта происходи са ближњима?
  5. Приморавате ли се да више радите?
  6. Старате ли се да будете добри свима?
  7. Одричете ли да је блиски човек болестан зависношћу од хемијских супстанци (или од хазардних игара)?
  8. Осећате ли се кривим за то стање у којем се налази блиски човек?
  9. Дајете ли му новац?
  10. Бивају ли код вас колебања од апатије, смирења са сопственом ситуацијом до уверености да се све може променити на боље?
  11. Да ли се често стидите због поступака блиског човека?
  12. Да ли често осећате беспокојство и страх за будуће?
  13. Бивају ли код вас изливи јарости и гнева на ближње?
  14. Имате ли проблема са преједањем?
  15. Зависи ли ваше расположење од односа блиских људи према вама?
  16. Очекујете ли од оних који вас окружују одобрења за своја дејства?
  17. Заборављате ли на своја интересовања и разоноду ради интереса и потреба других људи?
  18. Да ли сте почели да мање општите са људима, како би решавали проблеме ближњих?
  19. Сматрате ли да свагда знате како треба поступати, и да сте најчешће у праву у својим одлукама?

Ако сте на више од половине питања одговорили позитивно, значи да сте упали у замку сазависности.

[1] Конформизам је понашање појединца које је у складу са нормама и очекивањима њему важне друштвене групе. Такво понашање иде у правцу некритичког саглашавања са важећим, општеприхваћеним групним нормама и вредностима, посебно под групним притиском. У пракси, то је тежња појединаца и група да се потпуно прилагоде окружењу и да не чине ништа што би се сматрало ексцентричним или необичним од странеауторитета. Конформизам искључује креативност, вођство и активизам и противи сепромени и напретку. Овај појам често има негативан призвук у смислу претераног прилагођавања по цену губљења самосталности и самопоштовања личности. – https://sr.wikipedia.org/sr

Лекция по созависимости психолога Богиной Е.В. ч.1

http://blogs.privet.ru/community/alkostop/116632362

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.