Отпустити то што желимо. «Дан за даном из сазависности»

Отпустити то што желимо – 31 Јул

  

«Дан за даном из сазависности»  Мелоди Битти

За оне од нас који су успевали да преживе контролишући и капитулирајући, може да буде и не тако лако отпустити ситуацију.

Оздрављење од сазависности.

У процесу оздрављења ми сазнајемо да је важно одредити шта ми хоћемо и у чему су наше потребе. Када нас је та способност напустила? Покупивши са собом велики сноп наших сопствених, текућих, неиспуњених жеља и потреба. Кренули смо на ризик да престанемо одрицати и да прихватимо то што желимо. Проблем је у томе што су те жеље и потребе све и даље са нама.
То може да нас узнемирује, да нам наноси бол, раздражење, а понекад замућује наш разум наметљивим идејама.
После опредељивања наших потреба ми чинимо следећи корак, како би било одзива на наше потребе. Тај корак је иронија духовног оздрављења. На следећем кораку ми отпуштамо наше жеље и потребе, после тога како смо урадили мукотрпан посао да их одредимо.
Ми их отпуштамо, ми их се одричемо – на менталном, емоционалном, духовном и физичком нивоу. Понекад то значи да смо принуђени да се предамо. То није свагда лако достићи, но то је оно куда смо приморани да се крећемо.
Колико често сам одрицала било какве жеље или потребе. Затим сам пролазила Кораке[1], одређивала своје потребе, само ради тога да би се још више раздражила, узнемирила и почела сумњичати, зато што нисам добила то што сам хтела и нисам знала како то достићи. Ако сам се касније погружавала у планове како контролисати и утицати на ситуацију, да би добила то шта хоћу, то је од тога обично постајало само још горе. Надзор, старање да се контролише процес не дејстује. Са ужасом сам схватила да сам дужна отпустити ситуацију.
Понекад је потребно да дођем до тога да кажем себи: «Ја то не желим. Ја схватам да је то за мене важно, но ја не могу контролисати дали ћу ја то да добијем. Сада се ја више нећу о томе бринути, имам ли ја то или не. На самом делу ја се спремам да будем апсолутно срећна без тога и без неке наде да ћу то икада добити. Зато што нада да ћу то добити мене своди са ума – што више се надам и старам да то добијем, све ме више узнемирава то, што ја то немам».
Ја не знам зашто то дејствује. Ја само знам да то код мене дејствује. Код мене нема пута како би обишла појам «отпустити».
Ми често можемо да имамо то шта хоћемо и за чим имамо потребу, чак и више од тога. Отпистити ситуацију – то је део тога шта ми радимо да би то добили.

Данас ћу стремити да отпустим те жеље и потребе које код мене изазивају растројство. Унећу их у свој списак жеља, а затим ћу приложити све усиље да би их отпустила. Имам поверење у Бога да ће ми он дати жеље срца мога тада, када Он одлучи, и тако, како Он одлучи.

[1] Мисли се на 12 Коракa програма Ал-Анон

Лекције о сазависности

Ситуација се може значајно поправити ако макар један од чланова породице почне да оздрављује од сазависности, откаже се од манипулације.

Аутор – психолог Богина Е.Б.

Лекција бр.1

Шта је то сазависност

Сазависност је – психолошко стање рођака болесних зависносшћу. Болест зависника од хемијских средстава бива стрес за све чланове породице. Они долазе у стање зависности од његовог стања, од тога када, шта и колико конзумира.

При том симптоми сазависности као у огледалу одражавају симптоме зависног понашања.

1. Заузетост (опседнутост) мисли предметом зависности

При сазависности тај предмет зависности је сам зависник. Рођаци постојано треба да  размишљају шта да раде, како да га избаве од конзумирања. Они престају да мисле о себи и мисле само о њему. Однос с њим постаје за њих смисао живота, а спасити га од пијанства и наркаотика – главни животни задатак. Сазависник користи тај однос исто као што зависник користи конзумирање: да заборави, удаљи се од себе, од својих проблема.

2. Губљење контроле

Зависник покушава да контролише количину употребе супстанце, сазависник покушава да контролише живот зависног човека. Но сваки пут ти покушају се завршавају неуспехом. На тај начин рођак губи контролу и  над сопственим животом. Код њега као и код зависника појављују се нагле промене расположења – од безнађа к нади, и опет к паници и очајању.

Контрола може да буде како директна, тако и индиректна. Директна – то су наредбе, заповеднички тон. Индиректна – то су претње, плашења, укори, критике, етикетирање, умањивање значаја проблема и осећања. Контрола се такође може маскирати под ласкањем и наговарањем – да би се достигао свој циљ.

3. Одрицање као форма психолошке заштите.

Зависник одриче своју зависност, а сазависник одриче да код њега самог постоје неки психолошки проблеми. Да би контролисали другог, потребно је сакривати своја негативна осећања – гнев, увреду, раздражење, мењати их на боље «благовидне». Контрола пројављивања сопствених осећања приводи ка општем губљењу способности – осећати. Сазависни члан породице одриче осећања која изазивају душевну бол – осећање кривице, неверовање у себе, осећање животног краха.

Сазависник до последње момента одриче такође и факт алкохолизма или наркоманије, улази у разна објашњавања, оправдавање зависника. Гради се паучина лажи, несигурности, расту претензије, агресивност у односима. Сазависност – то је прогресирајуће стање које приводи депресији, соматским болестима, хипертонији, боловима у глави итд. Сазависник заборавља на своје тело, као да га «напушта», концентрише се на другог човеку. И тело на то реагује болестима. Зауставља се личносни и духовни раст, повећава се осећање усамљености, социјалне изолације, тако да је то стидно и признати окружењу. Сазависном члану породице је нужно емоционално отрежњење.

Вежба.

1. Размотрити признаке сазависности на примеру конкретне породице.
2. Шта је могуће и нужно контролисати у свом животу, а од чега се може отказати?
3. Какви су закључци од прекида контроле другог човека?

Лекција бр.2.

Дисфункционална породица. Трауматски троугао.

Било која породица у којој постоји човек с хемијском зависношћу, јесте дисфункционална породица.

Признаци дисфункционалне породице.

1. 1. Затвореност. Сви чувају тајну породице, подржавају фасаду благостања, стиде се проблема зависности.
2. 2. Код свих чланова породице су конфликтни односи, претензије једно к другом. Нико не жели да носи одговорност, нико не може да проси помоћ за себе, своји проблеми се одричу и пројецирају на друге чланове породице. Зато се нарушавају личносне границе свеког од њих. У таквој породици људи нису способни да разлуче своје мисли и осећања од мисли и осећања других. Они не верују својим жељама и осећањима и мисле да други знају шта је за њих биље. Происходи емоционална зараза: ако је један љут, то су сви раздражени.

Типови односа у таквој породици. Постоји неко ко узима на себе доминирајућу улогу, наређује, критикује, стреми да угуши вољу осталих. То је позиција Прогонитеља (Агресора). Тада се други човек нађе у позицији Жртве. Жртва се жали, зове за помоћ. Тада неко из породице узима улогу Спасатеља (Спасиоца). Спасатељ даје подршку жртви и криви Прогонитеља. Тако настаје „ловушка (замка) сазависности“ такозвани драматични троугао Карпмана. Чланови породице се могу по реду налазити у свакој од улога. Сви стреме победи – тј. да добију пажњу и бригу – и не добијају је. 

У улози Спасатеља члан породице не указује реалну помоћ другом човеку, него се самоутврђује, демонстрира своју незамењивост, скида са другог човека одговорност за његове поступке. Он жели благодарности за своја добра дела, но заузврат добија само одбаченост – и прелази у улогу Жртве.

Прогонитељ остварује своју улогу помоћу насиља. Видови насиља су – физичко, сексуално, психолошко (емоционално), морално. При том Прогонитељ – насилник оправдава своју улогу тиме што је то «ради твога добра».

Улога Жртве – То је позиција маленог детета који се налази у трауматској ситуацији, која се затим пројављује како у младости тако и у одмаклим годинама. Жртва се штити, приспособљава к неподношљивим условима.

Начини заштите: 1. Конформизам[1], угодништво, лажљивост – Жртва се отказује од себе, «израста» лажну личност. 2. Одрицање реалности насиља, идеализација својих гонитеља. 3. Улога Перфекциониста, породичног хероја.  Жртва се труди да све ради боље од свих да би избегла претензије. 4.Улога Бунтара – када је Жртва увучена у бесконачне борбе с различитим агресорима. 5. Улога Овоплоћеног Спокојства – када се Жртва одстрањује, постаје безосећајна. 6.Улога Комичара – када се све преводи на шалу, подсмех. 7.Улога Мученика – када се Жртва све време жали, но носи свој тешки крст.

У дисфункционалној породици све те улоге су манипулације које имају за циљ да измене понашање другог члана породице, да изазову за себе жељена осећања.

Правила у таквој породици су: «Не веруј, не говори, не осећај». Ситуација се може значајно поправити ако макар један од чланова породице почне да оздрављује од сазависности, откаже се од манипулације.

Домаћи задатак.

Сетити се ситуације везане с блиским човеком: тога шта је било урађено ради његовог исправљања. Чега је било више – помоћи или „спасатељства“?

Лекција бр. 3.

Формирање сазависности у дечијем и пубертетском узрасту.

Дете се рађа као беспомоћно и потпуно зависно од матере. Међу њима се успоставља веома тесна веза, физичка и емоционална, која се назива симбиозна. Ако тај период пролази благопријатно, дете се осећа у безопасности, код њега се развија базно (основно) поверење ка свету који га окружује. У том случају са 2-3 године оно је спремно да самостално истражује окружавајући свет. То је узраст психолошког рађања, када дете већ може да буде релативно независно од матере. Може самостално да се креће, развија се говор, појављује се осећање свога Ја.

Но ако се зависност детета од матере не умањује по мери његовог узрастања, ни психолошко рађање не происходи, или оно иде неправилним путем. Узрок може да буде свесно или несвесно одбацивање детета од стране матере, разилажење због објективних разлога. Тада код маленог детета расте узнемиреност, он почиње да се јаче приљепљује уз матер.

Многе карактеристике сазависног човека су сходне са цртама 2-3 годишњег детета који се још није психолошки оделио од матере. Он је зависан од њених осећања, не зна шта је за њега добро, а шта лоше, ослања се на маму, даје јој да се она брине о њему. Но у сазависности су видљиве црте, не просто веома маленог, него и силно истраумираног детета. Код њега није било осећања безопасности у младалачком узратсту, а била је гомила губитака, растанака, негативног односа од стране одраслих, насиља. Да би преживело, детету је било нужно прилагодити се: заборавити на своја осећања и ловити расположење оних који га окружују, манипулирати њима постављајући се у позицију Жртве (Мученика, Бунтара, Комика итд.).

Такво дете се боји да се одели од матере, зато што то за њега представља ужас усамљености и беспомоћности. Но он не може да осећа блискост према матери, зато што се боји да ће га она прогутати и он неће више постојати као самостална личност. Та противречива осећања се касније пројављују и у односима са зависним човеком.

У пубертетском узрасту човек се психолошки рађа у социуму, он се емоционално одељује од породице. Сада његови интереси и циљеви леже ван породице. Ако родитељи покушавају да задрже адолесцента у симбиозној вези, ниче узнемиреност сепарације. Да би снизио узнемиреност, тинејџер тражи подршку у групи вршњака. Њега привлаче тоталитарне групировке са јасном унутрашњом структуром и хијерархијом. У њима је могуће одигравати исте те улоге које је научио у дисфункционалној породици. У таквим групама циркулишу алкохол и наркотици, тј. појављује се ризик зависности. Тако сазависни тинејџер може да постане зависник од хемијских супстанци, и круг се понавља.

Профилактика конзумирања у таквим ситуацијама – то је пре свега излазак из сазависних односа с тинејџером, отказ од улоге Прогонитеља. Ако се односи искомпликују, обраћајте се психологу. Што је млађи узраст детета, то ће ефективнији и бржи бити разултат.

Домаћи задатак.

Опишите историју живота једног из чланова ваше породице – како се формирала сазависност.

Лекција бр. 4.

Како се избавити из сазависности.

Оздрављење од сазависности – је процес који треба много времена и снаге.

То је лично оздрављење сваког од чланова породице. Сазависници пролазе процес одрастања у старијим годинама. То је веома болно.

I етапа. То је отказ од одрицања и осазнавање (схватање) прблема. Ту може да помогне породични кризис, када је одрицати већ немогуће, сазависник се налази очи у очи с реалношћу. Снажну подршка му могу дати групе са програмом 12 Корака за рођаке зависника Ал-Анон, посећивање група.

II етапа. При осазнавању проблема, заштитни механизми могу да се сруше, бол, гнев, огорченост избијају напоље. Почиње процес осазнавања сопственог живота. Реалан поглед на ситуацију помаже да се ослободимо од страха, појављује се нада на оздрављење, потрага за ресурсима, како унутарњим тако и подршке у најближем окружењу.

III етапа. Почиње практични рад над својим проблемима. Човек се одриче од претходних стереотипа понашања.

А. Отказ од мржње према себи, умеће прихватања себе. Важно је опростити себи за све грешке, учити се задовољавати своје потребе, бринути се о себи: о свом телу, о својим осећањима, о свом духовном расту.

Б. Отказ од игре на власт и руководство. Не можете  управљати односима само сангом воље. Олакшање доноси признање факта да су твоје могућности ограничене. Одговорност за конзумирање се враћа зависном члану породице. Вера у живот, судбину, вера у божанску силу помаже нам да се одрекнемо од контролисања других људи.

В. Отказ од улоге сазависности. Отказ до улоге Жртве – то је прелаз од пасивности к активној позицији. То је развијање способности штитити себе, своје личносне границе, осазнавање својих сопствених права, умеће одмарати. Члан породице схвата своја права, поставља своје сопствене циљеве. Отказ од улоге Спасатеља – то је умеће просити (питати), прихватати помоћ, указивати помоћ  само у случају ако је трже. Происходи прелаз од сазависности к узајамној зависности.

Г. Отказ од замрзавања својих осећања. Било која негативна осећања имају право на своје постојање. Страх и неувереност, гнев, стид, огорченост, осећање усамљености, кривице, бунт и апатија слабе после њиховог преживљавања у свој њиховој пуноћи. Члан породице се може отказати од црно-белог погледа на свет и може почети да примећије и проживљава све нијансе задовољства живљења.

IV етапа. Реинтеграција – промене приводе ка целосности. Појављује се осећање унутарње пуноће, слободе, прихватања себе, стремљења к срећи. Сазависник стаје на пут оздрављења.

Тешкоће на том етапу су:

1 – Унутарњи негативни дијалог, у којем се пројављује субличност Унутарњег Критика. Саботажника.

2 – препреке на путу осазнавања проблема: измењено стање сазнања које се пројављује у растрзаности, збуњености, смућености, човек не зна шта да ради, ни шта хоће.

Вежба. Саставите списак својих позитивних особина.

Домаћи задатак. Питања за самодијагнозу по сазависности. (погледај ниже).

Питања за самодијагностику по сазависности.

1. Старате ли се да све проблеме решавате сами, ни на кога не рачунајући?
2. Мирите ли се са неудобношћу, разочарењима и болом, зато што немате избора?
3. Сматрате ли да су за ваше несреће криви други људи и њихови поступци?
4. Узимате ли на себе одговорност за то шта происходи са ближњима?
5. Приморавате ли се да више радите?
6. Старате ли се да будете добри свима?
7. Одричете ли да је блиски човек болестан зависношћу од хемијских супстанци (или од хазардних игара)?
8. Осећате ли се кривим за то стање у којем се налази блиски човек?
9. Дајете ли му новац?
10. Бивају ли код вас колебања од апатије, смирења са сопственом ситуацијом до уверености да се све може променити на боље?
11. Да ли се често стидите због поступака блиског човека?
12. Да ли често осећате беспокојство и страх за будуће?
13. Бивају ли код вас изливи јарости и гнева на ближње?
14. Имате ли проблема са преједањем?
15. Зависи ли ваше расположење од односа блиских људи према вама?
16. Очекујете ли од оних који вас окружују одобрења за своја дејства?
17. Заборављате ли на своја интересовања и разоноду ради интереса и потреба других људи?
18. Да ли сте почели да мање општите са људима, како би решавали проблеме ближњих?
19. Сматрате ли да свагда знате како треба поступати, и да сте најчешће у праву у својим одлукама?

Ако сте на више од половине питања одговорили позитивно, значи да сте упали у замку сазависности.

[1] Конформизам је понашање појединца које је у складу са нормама и очекивањима њему важне друштвене групе. Такво понашање иде у правцу некритичког саглашавања са важећим, општеприхваћеним групним нормама и вредностима, посебно под групним притиском. У пракси, то је тежња појединаца и група да се потпуно прилагоде окружењу и да не чине ништа што би се сматрало ексцентричним или необичним од странеауторитета. Конформизам искључује креативност, вођство и активизам и противи сепромени и напретку. Овај појам често има негативан призвук у смислу претераног прилагођавања по цену губљења самосталности и самопоштовања личности. – https://sr.wikipedia.org/sr

Лекция по созависимости психолога Богиной Е.В. ч.1

http://blogs.privet.ru/community/alkostop/116632362

Одрицање. «Дан за даном из сазависности»

 Мелоди Битти

Одрицање.    24 Јули

Одрицање је моћан инстримент. Не дозволите себи да потцените његову способност да замути Ваш вид. Будите уверени да смо због више разлога постали виртуози у коришћењу тог инструмента чинећи стварност подношљивијом. Ми одлично знамо како да зауставимо бол изазван стварношћу – не мењајући околности, него их представљајући у другом светлу, не таквим какве су на самом делу. Немојте се према себи односити тако безжалосно. Док се један део Вас брине о саздавању измишљене стварности, други део је принуђен да ради на том, како прихватити истину. Дошло је време да нађете у себи смелости. Окрените се к истини. Лагано је пустите у себе. Када будемо у стању да то урадимо, нас ће повести напред.

Господе, дај ми храбрости и снаге да јасно видим стварност.

Чудеса активног слушања – Разговарати са дететом. Како?

Разговарати са дететом. Како? –  Узроци разних тешкоћа код детета често бивају сакривени у сфери његових осећања. Тада практичним дејствима – показати, научити, упутити – нећеш моћи да му помогнеш. У таквим случајевима најбоље је – послушати га. 

         Психолог  Јулија Борисовна Гиппенрејтер

Анотациja

Активно слушање – је уникална техника општења уведена у нашу културу познатим психологом Јулијом Борисовном Гипенрејтер. Активно слушање је неопходно свима, оно помаже да се оствари истински, дубоки контакт родитеља с децом и одраслих једно с другим, да би се уклонили конфликти који се појављују и да се сазда топла атмосфера узајамног прихватања.

У овом издању, читатељи ће наћи руководство, корак по корак, ка савлађивању уметности активног слушања, одговоре на питања која се најчешће појављују и мноштво примера из живота, у којима се пројављује „магија“ тог психолошког метода.

Први део  –  Како слушати дете

Шта је то „активно слушање“ и када је потребно слушати дете?

Узроци разних тешкоћа код детета често бивају сакривени у сфери његових осећања. Тада практичним дејствима – показати, научити, упутити – нећеш моћи да му помогнеш. У таквим случајевима најбоље је – послушати га. Истина, не онако како смо навикли. Психолози су нашли и веома подробно описали начин „помагајућег слушања“, још га називају и „активно слушање“.

Шта то значи – активно слушати дете? Почећу од конкретне ситуације.

• Мама седи у парку на клупи, притрчава јој њен трогодишњи малиша у сузама: „Узео је мој аутић!“

• Син се враћа из школе, са врата баца торбу на под, на питање оца одговара: „ја тамо више не идем!“

• Ћерка се спрема за шетњу; Мама напомиње да се треба обући топлије, но ћерка се инати: отказује да обуче ту „шашаву капу“.

У свим случајевима када је дете растројено, увређено, претрпело неуспех, када му је болно, стидно, страшно, када су се према њему понашали грубо или неправедно чак и када је веома уморно, шта треба урадити – учинити како би схватио да ви знате за његова преживљавања (или стање), „слушајте“ га. Ради тога је најбоље рећи, шта тачно по вашем мишењу, дете тренутно осећа. Пожељно је назвати „по имену“ то његово осећање или преживљавање. Поновићу речено краће. Ако дете има емоционални проблем, требамо га активно саслушати.

Активно слушати дете – значи „враћати“ му у разговору то, шта је он вама причао, при том означити његово осећање:

СИН: Он узео мој аутић!

МАМА: Ти си веома огорчен и љут на њега.

СИН: Ја тамо више не идем!

ТАТА: Ти више не желиш да идеш у школу.

ЋЕРКА: Нећу да носим ту „шашаву капу“!

МАМА: Теби се она баш не свиђа.

Одмах да додам: највероватноје да нисте навикли на такав начин одговорања па ће вам се такви одговори показати неприродним. Далеко лакше и природније би било рећи:

• Добро, ништа страшно, поиграће се и вратити…
• Како то да нећеш ићи у школу?!
• Престани да се инатиш, капа је баш лепа!

При свом наличју правичности тих одговора они имају општи недостатак: остављају дете насамо с његовим преживљавањима. Својим саветом или критичком примедбом родитељ као да саопштава детету да су његова преживљавања неважна, не узимају се у обзир.

Насупрот томе одговори на начин активног слушања показују да је родитељ схватио унутарњу ситуацију детета,  и да је спреман, када чује о њој више, да је прихвати. Такво буквално саосећање родитеља оставља на дете савршено посебан утисак (додаћу да ништа мање, а понекад далеко више оно утиче и на самог родитеља, о чему ћемо да поговоримо ниже). Многи родитељи који су први пут покушали да спокојно „озвуче“ осећања детета, говоре о неочекиваним, понекад чудесним разултатима. Привешћу два реална случаја.

Мама улази у ћеркину собу и тамо види неред.

МАМА: Нина, још ниси средила своју собу?

ЋЕРКА: Ну мама, касније ћу.

МАМА: Теби се баш неда да је сада средиш.

ЋЕРКА (неочекивано се баца око врата матери): Мамице, како си дивна

Други случај прича отац седмогодишњег дечака.

Он и син су журили на аутобус. Аутобус је био последњи и никако нису смели да закасне. Успут је дечак просио да купе чоколаду но отац је отказао. Тада је увређени син почео да саботира журбу: заостајао је, гледао на страну, заустављао се због неких “неодложних“ послова. Пред оцем је био избор: закаснити не сме, а вући сина на силу за руку њему се такође није хтело. И ту се он сетио нашег савета.

• Денис, – обратио се к сину, – ти си се растројио због тога што ти нисам купио чоколаду, растројио си се и љут си на мене.

Десило се то што отац уопште није очекивао: дечак је мирољубиво дао оцу руку и брзим корацима су кренуки на аутобус.

Конфликт се не решава увек тако брзо. Понекад дете, осећајући спремност оца и мајке да га слушају и схвате, радо наставља да прича о ономе шта се догодило. Одраслом остаје само то да га и даље активно слуша.

Привешћу пример мало дужег разговора, у којем је мама неколико пута „озвучила“ то шта је она чула и видела, беседујући с плачућим дететом.

Мама је заузета послом. У суседној соби се играју њена петогодишња ћерка и десетогодишњи син. Одједном се разлеже громки плач. Плач се приближава маминим вратима, и са стране ходника почиње да се помера квака. Мама отвара врата, пред њом стоји ћерка са болним лицем и у палчу, а позади – збуњени син.

ЋЕРКА: У-у-у-у!

МАМА: Миша те је увредио… (Пауза.)

ЋЕРКА: (наставља да плаче): Он ме је срушио!

МАМА: Он те је гурнуо, ти си пала и ударила си се… (Пауза.)

ЋЕРКА: (Престала је да плаче, но још увек говори увређеним тоном): Не, он ме није придржао.

МАМА: Ти си однекуд скочила, а он те није прихватио и ти си пала… (Пауза.)

Миша с видним осећањем кривице стоји позади и потврдно клима главом.

ЋЕРКА: (сад већ спокојно): Да… Ја хоћу к теби. (Седа мами на колена.)

МАМА: (кроз неко време): Хоћеш да будеш са мном, а на Мишу си и даље љута и нећеш са њим да се играш.

ЋЕРКА: Нећу. Он тамо његову музику слуша, а мени није занимљиво.

МИША: Добро, хајде идемо, поставићу твоју музику… 

Додатна правила активног слушања

Тај дијалог нам даје могућност да обратимо пажњу на неке важне особине и допунска правила разговора на начин активног слушања.

Прво. Ако желите да саслушате дете, обавезно се окрените к њему лицем. Веома је важно да се његове и ваше очи налазе у истом нивоу. Ако је дете мало, седните око њега, узмите га на руке или на колена, можете да га лагано привучете к себи, прићи или примакнити своју столицу к њему поближе. Избегавајте да комуницирате с дететом налазећи се у другој соби, окренувши лице судопери или шпорету, гледајући телевизор, читајући новине, седећи обесивши се на крај фотеље или лежећи на каучу. Ваш положај у односу на њега и ваша поза, су – први и најјачи сигнали о томе, колико сте спремни да га слушате и чујете. Будите веома пажњиви према тим сигналима које дете било ког узраста врло добро „чита“, чак и ако тога није ни свестан.

Друго. Ако разговарате с узнемиреним или огорченим дететом, не треба му задавати питања. Пожељно је како би важи одговори звучали потврђујуће.

СИН (с мрачним изгледом): Нећу више да се играм с Петром.

РОДИТЕЉ: Ти си се на њега наљутио.

Могуће неправилне реплике:

• А шта се десило?
• Ти шта, наљутио си се на њега?

Зашто је прва фраза родитеља успешнија? Зато што она одмах показује, да је родитељ настројен на „емоционалну фреквенцију“ сина, да га он чује и прихвата његово огорчење, у другом случају дете може да помисли, да родитељ уопште није с њим, него као спољашњи учесник интересује се само „фактима“, и само пита о њима. На самом делу то може и да не буде тако, и отац може задавајући питање потпуно да саосећа сину, но дело је у томе што фраза, оформљена као питање, не одражава саосећања.

Рекло би се да је разлика између потврдне и упитне реченице сасвим незначајна, понекад је то само нијасна у интонацији, а реакција на њих бива веома различита. Често на питање „Шта се десило?“ огорчено дете одговара „Ништа!“, а ако ви кажете „Нешто се десило…“, детету бива лакше испричати о оном што се десило.

Треће. Веома је важно у беседи „направити паузу“. После сваке ваше реплике најбоље је да мало сачекате. Сетите се да то време припада детету, не оптерећујте га својим претпоставкама и закључцима. Пауза помаже детету да се разабере са оним што преживљава и да истовремен осети да сте ви поред њега. Добро је направити паузу и после одговора детета – може бити да ће оно нешто да дода. Схватити да дете још није спремно да чује вашу реплику, могуће је по његовом спољашњем изгледу. Ако његове очи гледају не у вас него у страну, „унутра“ или у даљину, то продужите са ћутањем – у њему сада происходи веома важан и нужан унутарњи рад.

Четврто. У вашем одговору је такође понекад корисно поновити, шта и како сте ви схватили да се дегодило с дететом, а  потом означити његово осећање. Тако се одговор оца у претходном примеру могао састојати из две фразе:

СИН (с мрачним изгледом): Нећу више да се играм с Петром.

РОДИТЕЉ: Не желиш да се с њим више дружиш. (Понављање оног што је чуо.)

СИН : Да, не желим.

РОДИТЕЉ (после паузе): Ти си се на њега наљутио. (Означавање осећања.)

Понекад се родитељи плаше да ће дете њихово понављање његових речи схватити као подругивање. То се може избећи ако се искористе друге речи са истим тим смислом. У нашем примеру реч „играти“ отац је заменио са „дружити“. Пракса показује да ако ви користите чак и исте фразе, но при том тачно погађате шта дете преживљава, он као правило не примећује ништа необично, и беседа се успешно наставља. Наравно, може се десити да као одговор ви не погодите сасвим тачно шта се десило или осећање детета. Немојте се тим смућивати, у следећој фрази он ће вас исправити. Будите пажљиви према његовој исправки и покажите да сте је прихватили.

Тако на примеру с двоје деце мама је тек из трећег пута погодила, шта је произашло с девојчицом и њеним братом. (Ти си однекуд скочила, а он те није прихватио и ти си пала“.) После тога девојка се одмах успокојила.

Три разултата активног слушања

Хоћу још једном да напоменем да ми нисмо навикли водити разговор на начин активног слушања, веома је необичан за нашу културу и овладати њиме уопште није једноставно. Свеједно, тај начин ће брзо да освоји ваше симпатије, чим увидите разултате које она даје. Њих је по крајњој мери три. Они, такође, могу да служе признаком да сте успели да правилно слушате дете. Набројаћу их.

• Изчезавају или по крајњој мери много слабе негативна преживљавања детета. Овде се показује предивна законитост: раздељена радост се удвостручује, а раздељена жалост се умањује на двоје.
• Дете уверивши се да су одрасли спремни да га слушају, почиње да говоре о себи све више: тема беседе (жалбе) се мења, развија се. Понекад се у једној беседи неочекивано разматра цело клупко проблема и огорчења.

Мама полаже четверогодишњу Машу на спавање, девојчица проси да поседи са њом.

ЋЕРКА: Мамице, још само капљицу, само мало-мало!

МАМА: Машице, већ је касно, сва деца спавају.

ЋЕРКА: Цео дан сам сама па сама, нећу тако више.

МАМА: Цео дан си се са децом у вртићу играла… (Напомиње активно слушање.) Ти се осећаш усамљена…

ЋЕРКА: Да, деце је много, а маму у вртић не пуштају.

МАМА: Теби је досадно без мене.

ЋЕРКА: Да, досадно ми је, а Саша Петров се туче.

МАМА: Ти си на њега љута.

ЋЕРКА: Он је моју играчку сломио!

МАМА: И теби је жао…

ЋЕРКА: Не, ја сам њега гурнула да ми не ломи играчке, а он је мене ударио са штапом по леђима.

МАМА: Било је болно… (Пауза.)

ЋЕРКА: Да, болно, а тебе нема!

МАМА: Ти си хтела да те мама утеши.?

ЋЕРКА: Ја сам хтела с тобом поћи…

МАМА: Поћи… (Пауза).

ЋЕРКА: Ти си обећала да ћеш нас, Игора и мене, водити у зоолошки врт, ја све чекам и чекам, а ти нас не водиш!

Како често ми остављамо децу насамо с товаром разних преживљавања својим одлучним „Касно је!„, „Време је за спавање“, у то време када би неколико минута слушања могли истински успокојити дете пред сном. Многи родитељи причају како им је активно слушање помогло да по први пут установе контакт са својом децом.

Ево примера из књиге Т. Гордона.

Отац петнаестогодишње девојчице, вративши се с родитељског курса, где се упознао с начином активног слушања, нашао је своју ћерку у кухињи како ћаска са својим школским другаром. У доста неприличним тоновима су разглабали о школи. „Сео сам на столицу, – говори потом отац, – И решио сам да их активно слушам, ма чега да ме то буде стајало. Као разултат деца су се разговорила, нису затварали уста два и по часа, и за то време сам о својој ћерки сазнао више него за неколико претходних година!“ 

• Дете само напредује у решавању својих прблема.

Приводим скоро дословно причу младе жене – слушатељке наших курсева:

Мојој сестри Лени је четрнаест година. Она понекад долази код нас у госте. Пред једним од њених долазака мама је позвонила и казала да је Лена упала у лоше друштво. Момци и девојчице у том друштву пуше, пију, измамљују једно од другог новац. Мама је била веома узнемирена и молила ме је да покушам да некако утичем на сестру.

У разговору с Леном, креће реч о њеним друговима. Осећам да јој се расположење квари.

• Лена, видим да ти није баш пријатно говорити о свом друштву.
• Да, и није баш.
• Но ти имаш истинску другарицу.
• Наравно да имам – Галка. А остали… Не знам.
• Ти осећаш да те остали могу подвести.
• Нажалост, да.
• Ти не знаш како да се према њима односиш.
• Да…
• А они се према теби добро односе.

Лена бурно реагује:

• Не баш, чини ми се. Када би се они према мени добро односили, не би ме терали да позајмљујем од суседа новац за вино, а касније да просим од маме да бих вратила.
• Да-а. Ти сматраш да нормални људи тако не поступају.
• Наравно да не постипају. Ето Галка се не дружи са њима и учи добро. А ја чак ни домаћи немам времена да урадим.
• Ти си почела да учиш лошије.
• Учитељица је чак и кући звала, жалила се мами.
• Мама се, наравно, веома узнемирила. Теби је ње жао.
• Ја веома волим маму и не желим да се она узнемирава, но ништа не могу са собом да урадим. Мој карактер је мени постао ужасан. За ситницу почињем с разним грубостима.
• Ти разумеш да је грубост лоша, но нешто унутар тебе подстиче те да кажеш грубост, да увредиш човека…
• Ја не желим никога да вређам. Напротив, мени се све време чини да мене хоће да увреде. Све време ме нечему уче…
• Теби се чини да родитељи тебе вређају и уче…
• Ну да. Затим, ја схватам да они хоће што боље и делимично су у праву.
• Ти схваташ да су они у праву, но не желиш то да показујеш.
• Да, они могу помислити да ћу их ја у свему и свагда слушати.
• Друштво из компаније такође не желе да слуашају своје родитеље…
• Они њих чак и обмањију.
• Чак и обмањују. Ако обмањују родитеље, то шта их кошта да обману и другове…
• Да-да! Сада сам схватила. Они су ме за новац обманули: а да врате и не помишљају. Уопште они су ми досадили, и ја ћу им у очи рећи какви су.

Лена је отишла дома. Кроз неколико дана звони мама.

• Оља, Лена ми се извинила. Рекла је да је све схватила. И уопште је постала други човек – ласкава, добра, са старом компанијом се не дружи, чешће седи дома, ради домћи, чита. И што је најважније – сама је веома задовољна. Хвала ти!
• 

Још два изванредна разултата

Упознали сте се са три позитивна разултата који се могу увидети (један од њих или одједном сви) при успешном активном слушању детета већ током беседе. Но родитељи постепено почињу да откривају још најмање два изванредна разултата.

Прво: родитељи саопшавају као о чуду, да деца сами довољно брзо почињу активно да слушају њих (родитеље). Прича мама четворогодишње Надје.

Једног дана седамо за сто да једемо, ставила сам пред Надју тањир с храном, но она се одвраћа, неће да једе. Спуштам поглед и размишљам како исправно да кажем. Но ту чујем речи ћерке:

НАДЈА: Мамице, ти ћеш се расплакати сада…

МАМА: Да, Надја, ја сам огорчена зато што ти нећеш да једеш.

НАДЈА: Ја разумем, ти си се увредила. Ти си спремала јело, а ја нећу да га једем.

МАМА: Да, ја сам веома жељела да се теби свиди јело. Баш сам се трудила.

НАДЈА: Добро, мамице, све ћу да поједем све-све до последње капљице.

И заиста – све је појела!

Друго: Промена се тиче самих продитеља. Веома често, на почетку рада на задацима о активном слушању, они препричавају нека своја непријатна преживљавања. Ви говорите, – обраћају се они к психологу, – да активно слушање помаже схватити и осетити проблем детета, поговорити с њим по души. У то време нас учите начину и методу како то радити. Учите да градимо фразе, изабирамо речи, држимо се правила. Какав је то разговор „по души“? Испада сува техника, и при том неудобна, неприродна. Речи не долазе у главу, фразе испадају кљасте, измучене. И уопште – нечасно је: ми желимо да нам дете открије нешто сакривено, да се отвори, а сами „примењујемо“ према њему неке чудне технике“.

Таква или приближно такве примедбе често имамо прилику да чујемо на првих два-три занимања. Но постепено утисци родитеља почињу да се мењају. Обично се то дешава после првих успешних покушаја водити беседу с дететом по-другому. Успех даје крила родитељима, почињу другачије да се односе према „техници“ и истовремено примећују у себу нешто ново. Они откривају да су постали осетљивији према потребама и проблемима детета, лакше прихватају његова „негативна“ осећања. Родитељи говоре, да с временом почињу да налазе све више трпљења, мање се раздражују на дете, боље виде како и од чега му бива лоше. Испада тако да „техника“ активног слушања постаје средство преображења родитеља. Ми мислимо, да је примењујемо ка деци, а она мења нас саме. У томе је – њено чудесно скривено својство.

Што се тиче неспокојства родитеља у односу према уметности, „пријема“ и „техника“, да би га  преодолели помаже једно упоређивање које често приводим на курсу.

Добро је познато да балерине почетнице многе часове проводе на вежбама, далеко не природним с тачке гледишта наших обичних представа.

На пример, оне вежбају позиције при којима се стопала стављају под различитим угловима, између осталог и под углом од 180 степени.

При таквом „изврнутом“ положају ногу балерине требају да слободно држе равнотежу, ходају, прате покрете руку… И све је то нужно да би оне играле лако и слободно, не размишљајући већ ни о каквој техници. Тако је и са навикама општења. Они су с почетка тешки и понекад необични, но када овладате њима, „техника“ исчезава и прелази у уметност општења.

Домаћи задаци

Задатак бр.1

Пред вама је таблица у којој треба да попуните графикон „Осећања детета“.

У левој колони наћи ћете описане ситуације и речи детета, десно напишите каква су, по вашем мишљењу, код њега осећања у даном случају. Још не морате да размишљате о вашем одговору.

	Ситуација и речи детета	Осећања детета	Ваши одговори
1.	„Данас када сам излазила из школе, дечак-хулиган ми је избио новчаник и све из њега се просуло“.	Огорчење, увреда	Увредили су те и ти си се веома огорчила.
2.	(Детету су дали инекцију, плаче): „Доктор није добар!“
3.	(Старији син – мами): Ти њу свагда штитиш, говориш „малена моја, малена“, а мене никада не жалиш“.
4.	„Данас на часу математике ништа нисам схватила и рекла сам то учитељу, сви су ми се смејали“.
5.	(Дете је испустило чашу и она се разбила): „Ој!!! Моја шољица!“.
6.	(Улеће на врата): „Мама, знаш шта, данас сам први написао и предао контролни!“.
7.	„Како сам смотана, заборавила сам да укључим телевизор, а тамо је био продужетак филма!“

Задатак бр.2

У суштини је то продужетак првог задатка. Запишите у трећој колони ваш одговор на речи детета. Означите у тој фрази осећања која (по вашему мишљењу) он осећа (погледај пример).

Напомена. Исправне одговоре на тај и претходни задатак наћи ћете на крају лекције.

Задатак бр.3

Почните то да радите и у вашем посведневном општењу са дететом: примећујте моменте његових различитих преживљавања, када је он увређен, узнемирен, када се боји, када не жели да ради нешто, када је уморан, љут, радостан, нетрпељив, страсно увучен… И називајте та осећања у вашем општењу с њим. Немојте заборављати о наративној (не упитној) форми ваше реплике и о паузи после ваших речи.

Питања родитеља

ПИТАЊЕ: Да ли дете увек треба активно слушати? На пример, јуче је син дошао кући у исцепаним хлачама. Њему свеједно, а ја у очајању: треба нове куповати! Зар је требало и овде да га активно слушам?

ОДГОВОР: Не, не треба. Када је детету „свеједно“, а ви преживљавате, то је ситуација супротна тој коју смо имали у виду до сада. Како у том случају реаговати расудићемо у следећој глави.

Други случај када није потребно активно слушати – јесте питање типа: „Мама, колико је сати?“ Не би било лепо одговорити: „Ти хоћеш да знаш колико је сати…“

ПИТАЊЕ: Да ли је обавезно, слушајући дете, одговарати дугим фразама?

ОДГОВОР: Уопште није обавезно. Једна мама пише: „Моја ћерка дошавши кући прича, уста не затвара, о свему шта се десило. Мени остане само да климам главом и говорим да-да“.

Та мама се понаша природно и сасвим исправно. Када је дете препуно утисака, говори „не затварајући уста“, све у чему оно имају потребу, – то је ваше присутство и пажња. Психолози то називају „пасивно слушање“ – пасивно, наравно, само спољашње. Овде се користе кратке фразе и речи, узречице, просто мимички знаци, који говоре о том да ви слушате и да се одазивате на дечија осећања: „Да-да..“, „Аха!“, „Заиста?“, „Испричај ми још…“, „Интересантно“, „Тако си и рекао!“, „Види-види…“, „И шта онда?“, „Предивно!“, „Тако и треба“ итд.

Кратке речи су згодне и при разговору о негативним преживљавањима.

У опери „Снегурочка“[1] постоји сцена-дует: к старом цару Берендеја прилази девојка. Она се жали на то како ју је вољени оставио, заволео је Снегурочку. Лију се горке речи девојке, а мудри старац меко одговара: „Причај, причај…“, „Причај, девојчице…“, „Причај, мила…“, „Причај, слушам те“. Није ли то заиста право очаравајући пример уметности слушања, који нам је дошао из дубине народне културе! А мудре бабушке[2] које нам сада свима недостају, – нису ли и оне теко слушале?

ПИТАЊЕ: А како слушати дете, ако се нема времена? Како да га прекинемо?

ОДГОВОР: Ако немате времена боље је не почињите. Потребно је да имате неку резерву слободног времена. Од започетих и прекунутих покушаја слушати дете, оно може само да се разочара. Најгоре је ако добро започети разговор родитељ нагло прекида:

• Васја, време је ићи кући.
• Тата, молим те још само мало!
• Ти би хтео још мало да се поиграш… (Активно слушање.)
• Да, тако је занимљиво!
• Колико још?
• Ну, бар пола сата?
• Не може, то је превише. Одмах кући!

При понављању сличних ситуација код детета може да нарасте само неповерење ка оцу, и покушај активног слушања он почиње да оцењује као начин уласка у поверење, да би га потом јаче ударио. Такве грешке су посебно опасне ако код вас до сада није било доброг контакта с дететом, и ви чините тек прве кораке ка његовом успостављању.

ПИТАЊЕ: А шта ако активно слушање не помаже? На пример, пре неки дан говорим ћерки: „време је да радиш домаћи“. А она  одговара. „Не, још није време, не могу сада, не да ми се“. Ја њој: „Теби се сада не да…“ Она: „Да, не да ми се“, – тако и није села за домаћи! 

ОДГОВОР: То питање помаже да се разјасни једно често погрешно мишљење родитеља, као да је активно слушање – начин да се од детета добије то шта ви од њега хоћете. Уопште не, активно слушање је – пут установљења бољег контакта с дететом, начин да се покаже да га ви безусловно прихватате са свим његовим отказима, бедама, преживљавањима. Да би се појавио такав контакт можда ће бити потребно неко време, током којег ће се дете убедити да сте се ви почели пажљивије односити према његовим проблемима. Ако, напротив, он посумња да ви рачунате да на неки нови начин утичете на њега „у своју корист“, тада ће противљење вашим покушајима само да се појача.

Одговори на питања 1 и 2

Могући одговори родитеља:

• Увредили су те и ти си се веома растројила.
• Тебе боли и ти си се расрдио на доктора.
• Ти би хтео да ја и тебе, такође, штитим.
• Било је веома непријатно и увредљиво.
• Уплашио си се, и много ти је жао шоље.
• Одлично! Видим да си веома задовољан.
• Много ти је жао…

[1] «Снегурочка» – руска бајка, Снегуљици но без патиљака.

[2] Бабушка = баба, на руском

«Гиппенрейтер, Юлия Борисовна Чудеса активного слушания»: АСТ; Москва; 2014

Чудеса активног слушања –  Шта нам смета да слушамо дете – Други део

Саслушај ме!

Саслушај ме!

Када те молим да ме саслушаш, а ти почињеш да дајеш савете, ти не радиш то што те молим.
Када те молим да ме саслушаш, а ти почињеш да ми објашњаваш зашто не би требало да осећам то што осећам, ти газиш моја осећања.
Када те молим да ме саслушаш, а ти мислиш да сам дужан што-то да радим да би решио моје проблеме, не помажеш ми, ма како ти то чудно звучало.
Саслушај ме! Све о чему те молим јесте то да ме саслушаш. Не да говориш, или радиш, –  просто ме саслушај. Савети нису скупи, могуће их је добити за пар центи купивши било који часопис. Могу сам себи да их нађем, нисам ја толико беспомоћан. Може бити да сам преплашен и несигуран, но нисам беспомоћан.
Када чиниш уместо мене то што ја могу и дужан сам да за себе сам урадим, ти само увећаваш моју слабост и узнемиреност.
Но ако ти прихватиш факт, да ја просто осећам то шта осећам, независно од тога има ли у томе смисла или не, тада ја могу престати да те убеђујем и покушаћу да схватим одакле та маја осећања. Чудна осећања придобијају смисао када налазимо њихов извор.
Зато, те искрено молим, просто ме САСЛУШАЈ. А ако хоћеш да говориш, сачекај минут на свој ред, и тада ћу ја тебе да саслушам.
Анонимни аутор

http://detki-v-setke.narod.ru

Време за гнев. «Дан за даном из сазависности»

Време за гнев. 18.07.

«Дан за даном из сазависности»  Мелоди Битти

Реч иде о времену када се код Вас појављује гнев – да, управо гнев. Гнев може да буде веома снажна емоција које се плашимо. Исто тако он може да буде осећање које нас приводи к важним решењима, понекад к решењима које је тешко прихватити. Гнев може да нам указује на проблеме других људи, на наше проблеме и просто на проблеме ка којима треба да се обратимо. Ми одричемо свој гнев из више разлога. Најпре ми не пуштамо гнев у наше сазнање. Схватите – он никуда не нестаје. Он седи, сакривен унутра, очекујући, када ћемо да будемо спремни, када ћемо да довољно оснажимо и за нас буде безопасно са њим се срести и разабрати се.

Уместо тога, да отворено сретнемо гнев и да се сетимо шта су нам говорили о бризи о себи, ми осећамо бол, кривицу, осећамо се жртвама и у замци, не знајући како да се бринемо о себи. Ми можемо одуговлачити, одрицати, приносити извињења, сакривати главу у песак – до неког времена. Можемо кажњавати друге, сводити рачуне, пренемагати се и дивити се. Ми можемо постојано опраштати другом човеку за његово понашање које нам причињава бол. Ми се можемо бојати да ће други човек отићи од нас, ако ми пројавимо свој гнев, управњен на тог човека. Ми се можемо просто бојати свог гнева и његове силе. Ми можемо не знати да ми имамо право, чак и одговорност – пред собом – дозволити себи осећати гнев и учити се кроз свој гнев.

Господе, помози мојим стремљењима и подављеним гневним осећањима да изађу на површину. Дај ми смелости отворено срести свој гнев. Помози ми да схватим како треба да се бринем о себи, како да општим с људима који код мене изазивају гнев. Помози ми да престанем говорити себи да са мном нешто није у реду, док други од мене чине жртву, и ја због тога осећам гнев. Ја могу веровати да моја осећања сигнализирају о проблемима који требују моју пажњу.

Ти мене уопште не подржаваш!

На жалост, не може се наћи породица у којој није било конфликта међу супрузима. О механизмима тих конфликата и начинима изласка из њих говори – психолог и психотерапеут Марина Филоник.

– Ти мене уопште не подржаваш када ми је лоше, – плаче она.

– Ја само то и радим, тебе подржавам, а теби ништа не одговара, – жали се он.

– Од твојих речи мени само постаје још горе, ја и без тебе знам да сам сама крива. Када би ме просто пожалио, рекао, да ће све да буде добро, да ме ти волиш, а тебе као да и не занима шта се са мном дешава, још ми више чиниш бол говорећи да сам сама довела ствар до таквог стања.

– Ја тебе не кривим, ја се просто трудим да објективно гледам на ствари. Шта само цмиздрити, треба решавати проблеме, ја ти предлажем гомилу варијанти излаза из ситуације, а ти плачеш још више. Ја се тако много старам, а ти говориш да ја тебе не подржавам. Не разумем шта ти још хоћеш од мене!.. Од тебе се такође не може дочекати подршка. Када ти говорим о својим проблемима, најчешће ти о њима ништа не разумеш, савет по делу не умеш да даш, почињеш само охати-ахати, но проблем од тог никуда не нестаје. Зато ти сад радије ништа и не говорим, само да се не би нервирала.

– Ах, ти нећеш да се договараш са мном! Ти значи мени не верујеш? Мени је важно шта с тобом происходи, а ти се затвараш од мене, као да се одаљујеш, ја све мање осећам блискости с тобом зато што си потпуно престао да ми причаш о том што радиш и шта преживљаваш.

Отприлике тако изгледа сценарио породичног конфликта, који се довољно често среће, у позадини којег је потреба за подршком једно од другог у тешким ситуацијама.

Шта се крије иза видљивог конфликта?

У раду с таквим конфликтима важно је разабрати се, које се значајне потребе, сваког од њих, не задовољавају у њиховим међуодносима. У породичним конфликтима могу се условно издвојити два нивоа размартрања:

1. Поводи за конфликт – често су површински, на пример: опет си донео млеко с тим процентом масноће, мада знаш да не пијем такво млеко; опет је сломио наочаре, мада сам му сто пута говорила да их оставља на једно место, итд.
2. Узроци конфликта – доста су дубљи – обично су то важне потребе, које се не удовољавају у односима. Посебна тешкоћа је везана с тим што тих потребе често нисмо ни свесни.

На пример, у случају са млеком дубљи слој преживљавања се може формулисати отприлике овако: тебе није брига за мном, ти не желиш да ми удељујеш пажњу, теби није важно шта са мном происходи, зато се ти и не замишљаш какво млеко да купиш (потреба за пажњом и осећање сопствене важности, значаја). У случају с наочарима то може да буде, на пример, потреба да се према њој/њему односе са уважењем (ти мене не уважаваш, не цениш мој домаћи труд).

Било би веома добро када би обоје а) били свесни својих потреба б) могли да их директно изражавају и в) били спремни да се одазову на потребе другог. С првим и другим најчешће бивају озбиљни проблеми.

Пример из праксе: ти мене не подржаваш!

На консултацију се обратио млади пар узраста до 30 год. Назовимо их Лена и Саша. Они су заједно већ три године, но периодично се тако много свађају да се растају на неколико дана, затим се опете састају и живе даље – до следећег скандала.

Како то обично бива, већина конфликата се развијају по једном те истом сценарију који пар периодично проиграва. Код Лене и Саше постоји неколико таквих сижеа и један од њих се тиче проблема подршке једно другом. Њихов дијалог је сличан приведеном, више на почетку чланка. У кабинету психолога они расказују последњи такав случај.

Лена је дуго изабирала какву витрину да купи за кућу, изабрала је лакирану. Саветовала се са Сашом, он је изразио сумњу, да ли ће им одговарати лакирани, но Лена је свеједно решила да купи управо тај, мада бирајући намештај преко интернета лако се може и погрешити.

На крају када су довезли витрину, показало се да она уопште није те боје као на фотогртафијама, и лоше се уклапала у ентеријер собе, управо зато што је покривена лаком, превише одасјава, бљешти… Лена је растројена, плаче, љути се на себе зато што је сама такав изабрала, расејана је и не може да се смири.

– Кажи ми искрено, како се теби чини, је ли леп плакар? – говори Лена, но на самом делу жели да чује да је плакар леп (то је чест пример не-директног комуницирања).

– Ну, свакако да се овде лоше уклапа, говорио сам ти да би боље било да неки други узмемо, – Саша слуша текст буквално и даје искрен одговор. Но постоји још један момент: он се увредио што његово мишљење нису уважавали, и сада он хоће да покаже Лени, како она није била у праву да би «испунио правду». Тог мотива овде практично није ни свестан. Примером директне комуникације било би његово часно признање да га је то повредило, а не да тако пројављује «конкуренцију».

– Значи не свиђа ти се?! Зар не би могао да ме мало подржиш и да кажеш нешто лепо, ти видиш да ми је лоше, – плач се појачава. Лена има потребу за подршком но не може (нема снаге, не уме) да је директно проси, и као разултат добија нешто сасвим супротно.

– Па сама си ме молила да ти кажем искрено! Ну, како да те подржим?… Немој да се нервираш, мислим да није ништа страшно, погледај, можемо овде да поставимо још једну полицу и одлично ће да изгледа. Или да преместимо витрину тамо, – Саша се искрено стара да подржи вољену која се тресе од плача, но она се не може утешити, каквих све само варијанти није предлагао, шта све може да ураде са том несрећном витрином. Кроз неко време (по словима Саше пролазе два сата његовог активног тешења) он не издржава, почиње да говори строжије:

– На крају крајева шта тако ревеш, сама си је изабрала, – та фраза коначно убија Лену, она све баца и иде да зове маму. 10-15 минута разговора телефоном, и проблем решен – ћерка се успокојила. Саша се љути што је Лена опет ишла «да се исплаче код маме, као малена девојчица», уместо да сами реше проблем без мешања трећих лица, «што други морају да знају».

– Он ме уопште не подржава и ја сам принуђена да звоним мами, – Лена се жали психологу, – она ће ме саслушати, рећи ће: «ћеркице, све ће бити добро», може бити да се она и не удубљује подробно у саму ситуацију, но мени је просто потребно да се изговорим и тада се ја успокојавам.

– Управо то, – прекида је Саша, врпољећи се на суседној столици у кабинету на консултацији, – твоја мама чак се и не удубљује у ситуацију, она тебе чак и не слуша, просто ћути, а ја тражим излаз, предлажем толико варијанти, а теби све то није то.

Када је наше усиље штетно и зашто?

Шта видимо на материјалу тог и многих других примера? Није новост да ми судимо о другима по себи. То се такођер тиче и наше представе о подршци.

Ми се обично старамо да подржимо другога онако како би хтели да подржавају нас – јер ми тачно знамо да то дејствује, помаже! Но проблем је у томе што је различитим људима потребна различита подршка. И тада наша усиља могу да не погоде циљ, често чак и погоршавају ситуацију.

Каква је подршка потребна Лени? У првом реду, емоционална, при чему изражавана примерно тако: ћутећи саслушати, сажалити се, загрлити, погладити по глави, рећи ласкаву реч и «да ће све бити у реду». Њој није потребан савет, практичан излаз из ситуације, њој је важно да осети да је свеједно вољена, да је не одбацују због грешки.

Модел који иде из детињства, када, може бити, мама не виче него дува у рањено колено, и управо од тога бол пролази, а не од јода и облога. Лена осећа кривицу и љута је на себе, зато речи као «ти си сама ту витрину изабрала» бију по најболнијем месту.

Како подржава Саша? Притом се искрено труди из све снаге – стара се да јој да то што би њему самом било корисно у таквој ситуацији. У ходу беседе се пројашњава да је за њега главно – решити проблем, наћи излаз из ситуације (а Лени је потребна пажња према њеним осећањима). Говорити фразу «све ће бити добро» код њега изазива одбојност, зато што уопште нема основа на то да је то истина, то није објективно.

Бринути се о осећањима – је чудно и штетно занимање, тако је он васпитан од детињства: мало ли је што ти осећаш, ти си мушкарац, треба дело делати, а не ту ми слинити. Многолетна навика да своја преживљавања померамо куда подаље и да дело деламо – је постала друга природа обраћања Саше са самим собом. Зато он и друге подржава по истом том делатном моделу, јер и за себе би он хтео управо такву помоћ – конкретну и по делу. И Саша се, такође,  жали да га Лена не подржава – сада је већ јасно због чега.

Шта радити?

1. Осазнати (постати свестан). Важно је схватити да када ми говоримо једну те исту реч, на премер, «подршка» ми можемо да под њом подразумевамо и најразличитији смисао. Ми имамо потребу за подршком, но важно је разабрати се, каква заправо потреба иза тога стоји. Шта је то подршка конкретно за мене? Емоционална и делатна подршка, које су описане више, се често сусрећу но бивају и друге. У сваком случају корисно је разабрати се, какву заправо подршку хоће свако од нас.
2. Просити, проговорити и спокојно објаснити. После тога како сте осазнали, шта заправо хоћете, важно је директно о том рећи једно другом. То бива тешко само по себи – слободно изражавати своја осећања и жеље за многе је веома компликовано (то је тема за одељен разговор). Није случајно то што за три године заједничког живота Лена и Саша нису научили да траже подршку тако, како би други схватао, шта заправо треба да чини.
3. Давати. Важно је бити спреман на то да ће можда други замолити од Вас нешто, што ће Вам се можда учинити чудним и бескорисним. Могуће је да се деси судар различитих представа о нечему, и може бити потребно неко време рада са собом како би дозволили другом хтети то, што Вама лично није симпатично, и, више од тога,  сагласити се давати му то исто, чак ако и даље у том не видите смисла.

http://www.pravmir.ru/semeynyie-konfliktyi-kto-vinovat-i-chto-delat/

 

Несрећна у браку – други део

Несрећна у браку – први део

---

Аутор: клава 29.5.2015, 17:56

---

 

Здраво отац Евномиј. Веома сам вам благодарна што сете одговорили. Да, ви сте у праву, управо тако ја и схватам Бога, као грозног судију који гледа ко не живи како треба, ко не слуша цркву, и тога кажњава. Ето и психотерапеут из Германије ми је све време говорио, да је мени у глави неки свој образ власти и ја то приписујем Богу. А какав је Бог на самом делу, ја не знам. И да сам ја човек плотски, и зато духовне ствари и црквена правила сама не могу да схватим исправно, а схвативши их неисправно почињем да их примењујем у свом животу. И од тога происходе разна скретања у мом животу.

– Он је све време говорио да ја немам конфликт с мужем нити с Богом, него са самом собом и све због мог неправилног схватања духовних ствари. И зато сам сама себе загнала у стање неурозе, и сада треба да признам да ја ипак нисам духовна него плотска (телесна), и  да прихватим себе такву, каква сам, и требам почети да учим да разумем саму себе, своје потребе, и изново се учити правилном схватању моје вере и црквених правила. Када сам с њим разговарала увек сам много плакала. Зато што је он свaгда говорио, да је имати потребу за пажњом, разумевањем, за подршком и комуникацијом – то је нормална потреба свих људи, и хришћана такође.

– Он ми је такођер саветовао да читам књигу «12 хришћанских веровања, који могу свести с ума», и ја сам почела да је читам, много сам плакала читајући. Али сам престала да је читам. У то сам време отишла с мамом у манастир у посету. И у Верхотуре у једном од женских манастира посаветовали су нам да пођемо код прозорљиве старице. И она није благословила да читам књиге неправославних аутора, нити да се лечим код неправославних психолога. И друге монахиње су говориле да неправославни не знају за аскетизам и завлаче људе одобравајући им пребивање у свом греху саможаљења. И ја сам почела да сумњам у то смем ли да га слушам, јер он нема статус православног психолога, значи он нема право да учи људе како је правилно по вери.

Али сада сам почела опет да читам књигу како сте ми посаветовали. И код мене су се одмах појавила питања. Тамо је написано да сви ми желимо да будемо вољени, да сви имамо потребу да добијемо од људи саосећање, одобрење, утеху, разумевање. Љубав – је гориво нашег живота. И да је имати потребу за свим тим – сасвим нормално.

И ето, ја говорим – ја имам потребу за љубаљу, за разумевањем, за пажњом и да брину о мени. И ја то хоћу у браку с мужем, узајамну бригу једно о другом, разумевање и топлину. Ја сем се и удала зато што сам то хтела. И мислила сам да је то нормално, не да се сама ја о свему у породици бринем, него да се и муж брине о мени и деци. Ја имам потребу и у емотивној подршци у животу и у љубави, и у некој видљивој пројви бриге о мени. Али када је о том говорим, скоро увек добијам одговор, да љубав не тражи свеје. Значи хтети то себи је неправилно?

Али у књизи коју сте ми саветовали да прочитам, говори се да је имати потребу у свему томе нормално. И ја сам свагда мислила да људи хоће да саздају породицу зато што хоће не само да дају љубав другом, него да то исто виде и од супруга. Зато што и сами имају своје потребе у које-чему. Како онда да ја говорим о својим потребама, ако ми говоре, да је то неправилно, да љубав не тражи своје.

Ја не схватам. С једне стране ми говоре, да сам дужна да себе добро разумем, да схватам шта ми је потребно, у чему су моје потребе, да схватам своје потребе, да прихватим себе такву каква сам. А с друге стране говоре, да је хтети нешто од супруга и очекивати нешто од супруга неправилно, зато што љубав не тражи своје. Ја не разумем. Ја ево хоћу супружничке љубави. Ја то не могу да добијем негде другде, осим у браку. И ја за тим имам потребу. Мени је потребна супружничка љубав. И разумевање и пажња и емотивно блиски односи. И интимни односи такођер. Мени је све то потребно. Но када ја то све говорим, мени кажу да љубав не тражи своје. И ја сасвим престајем да било шта разумем.

Када сам се упознала с мужем, док смо још само излазили заједно, чинио ми се као озбиљан човек, дубокомислећи. Свиђало ми се то што много чита. Мислила сам да је уман, увек зна шта хоће, има свој циљ којему стреми. Но показало се да је он дубокомислећи само за себе и увек зна само оно шта хоће он сам. А чита он и сада – све време, и углавном детективе или ужастике.

Ми смо се састајали, хтела сам да га боље упознам, хтела сам да га схватим, и хтела сам да будем пажљива према њему. Хтела сам душевних односа с њим. Да се бринем о њему, хтела сам, да нешто чиним за њега. Но наравно и сама сем имала потребу за истим тим што сам њему хтела дати. Бригу и пажњу он је прихватао. И као да је нешто и сам показивао, некакву бригу и пажњу. Но бивало је овако, за нешто га замолим – и он уради. Ако не замолим – њему самом неће пасти на памет. Нпр. да ме дочека касно увече. Или да ми купи кифлу, ако негде дуго шетамо. Себи пође да купи, а мени, ако му не кажем, нече се сетити да понуди.

Када смо ступили у брак он је сасвим престао било што за мене да чини, чак и када га замолим. Свагда говори – теби је потребно, ти и ради. У интимним односима исто тако, као и у свему. То су моји проблеми, значи ја сам и дужна да се бринем о себи. А њему није занимљиво. И мене је кроз неко време то почело да смућује. Он је почео да јасно разграничава – то је твоје, а то моје. Шта је твоје – твоји проблеми, теби је потребно ти и ради. Мене је све то почело да смућује.

Пошла сам да се саветујем код баћушке, наш је брак од почетка био венчан. Покушавала сам да кажем, да ми је нужно што-то у тим односима, но ничега нема. А баћушка ми је процитирао апостола Павла, да љубав не тражи своје. Како сам требала да га разумем? Наравно разумела сам – да ја нисам у праву, не сме се желети било шта, ја треба само да желим да дајем љубав, пажњу и бригу мужу, а сама трпети и молити се. И почела сам сама себи да то говорим све време. Ништа од мужа нисам просила. А шта просити, ако он неће ништа да уради за мене? Но живети је постајало све теже. Ја сем се бринула о њему, кувала, спремала, чистила.

О душевним стварима сам мислила још од самог почетка, покушавала сам да с њим разговарам о књигама које је он читао, о његовим интересовањима или о још понечему. Но он је о себи још на почетку нерадо говорио и ја сам мислила да он просто не воли да се показује, да је скроман. Но после свадбе он је уопште почео да говори, да њему није занимљиво са мном разговарати. На почетку сам мислила да сам можда не улазим у разговор у погрешно време. Погрешно време је било увек. О мени њему уопште ништа није интересантно. О њему и његовим књигама њему није интересантно да са мном разговара. А интересовања код њега и нема никаквих, он све време чита и само чита. Још и телевизор гледа.

Ја сам тако ишла баћушки да се посаветујем, и савки пут, када сам говорила, да не добијам од мужа ништа заузврат, слушала сам, да љубав не тражи своје. Ето када га будем волела тако, да себе заборавим, све само њему, вољеном, тада ће он да се одазове. Ја сам себе и одстранила, сасвим. И запретила себи уопште размишљати о томе, да је мени такође што-то потребно. Потом сам почела да се разболевам и у последње време из болнице нисал излазила, постојано на таблетама. Док ми тог психотерапеута нису посаветовали. Сада сам на таблете заборавила. Но живети тако без љубави ја не могу. И опет све време говоре «љубав не тражи своје». Како схватити, да с једне стране, хтети нешто за себе је нормално, а са друге стране, не треба искати своје? Вероватно је то и главно питање које ја не разумем.

О Богу ја не разумем ништа. С једне страен о Богу говоре добре ствари, таке да се хоће и у цркву ићи и обраћати се Богу с молитвом. Но само што се косне конкретно мог живота – ето ти крст и тегли га, како хоћеш. А ако ти је лоше – то је зато, што нисам довољно духовна, хоћу плотские ствари, ето и страдам због својих жеља. Када не би желела – не би ни страдала. Да не желим супружничке љубави – не би страдала у тим односима, када нема ничега. И у исто време опет говоре, Бог даје свакоме оно шта му је потребно. Но само што кажем да имам потребу за супружничком љубави и ако ње нема с мојим мужем, онда ме отпустите и ја ћу да тражим узајамности у другим односима, с другим човеком, који ће добровољно хтети о мени да се брине.

Они мени одмах – престани и мислити о томе, брак је венчан, то је твој крст, ако побегнеш од тог крста, Бог ће дати други, још тежи, зато што Бог кога љуби тога и кажњава (кара). Нисам ја то измислила, мени су тако говорили. Последњу годину, како сам престала да седим на таблетама и у пуној мери осетила своју усамљеност у браку, то слушам постојано. Бог даје тешкоће да би се ми спасили кроз страдања, Бог даје свакому свој крст и не усуди се да силазиш са свог крста. Ко не носи свој крст, тај није достојан Бога. Ако се разведеш – снаћи ће те још веће тешкоће. Како онда да схватам Бога, – ево ти крст од Њега и да се ниси мрднула.

Хоћу у том да се разаберем, да схватим све то за себе – и не могу. Све што ја читам, противречи једно другом. А ако сам последњу година стала директно да говорим, шта осећам и шта мислим, као одговор сам добојала незадовољство свештенка и других парохијана. Бог је дао крст – брак, виси на њему, воли мужа, воли децу, примај од Бога све са смирењем, благодари за невоље… И опет слушам о љубави Божијој на проповедима, о томе да Бог све прашта, да је Бог милосрдан. Онда зашто ме не отпусти с милосрђем из мог брака, зашто се мени не би опростило, ако ја одем, разведем се, покушам да нађем нешто друго за себе? Не, ако одбациш тај крст, добићеш други, Бог кога воли тога и кара…

Опростите ми, но како све то да схватим? Како да усагласим то што слушам о Божјем милосрђу с тим што слушам конкретно о свом браку? Њемачки психолог ми је саветовао, да ако ми је тако тешко у браку, и не знам како да живим, да онда изаћем из те ситуације, да узмен децу и да одем. Изаћи из односа и спокојно се заузети собом, својим душевним здрављем. А кардинално решење проблема, развести се или живети с даље мужем, одложити до тог времена, када будем душевно здравија и будем могла да узимам на себе одговорност за своје одлуке. И мени самој се то веома свиђа. Но, то је грех. Муж ми зачитава да се не смемо уклањати једно од другог, осим по заједничком договору ради поста и молитве. И како да ја тада све схватим о Богу? Ја не могу да бирам како да живим, и с ким да живим. Ја сам осуђена доживотно мучење с манекеном.

Како да се разаберем у свему томе, како да разумам? Ја не могу. Психотерапеут је говорио, да требам поново да учим о Богу, да заново учим о правилном схватању вере. Но куда ћу са својим животом, који не могу изнова да почнем? А он ми је сваки дан пред очим, тај живот. Ја долазим с посла уморна, зато што радим физички још и на другом послу, и идем да спремам јело. А муж ради као стражар сваку другу ноћ, и спокојно лежи на каучу, и чита књигу. Њему чак ни на ум не пада да нешто спреми. Код мене испада, да све добро што слушам о Богу – то је чисто теоретска информација, која к мом конкретном животу нема никаквог односа. Ја веома желим да све то схватим. Ја веома желим да се заново учим правилном схватању вере. Али гледам конкретно на мене и моје потребе… Ја ништа не разумем, ја се само све више запетљавам.

Сада сам опет почела да читам књигу и опет плачем.

---

Аутор: свештеник Евномије 30.5.2015, 16:20

---

Хвала за подробан одговор. Мада – тамо има много понављања и сувишног. Имам осећај – да Ви мене и не слушате много, будући погружени у свој бол. Но, ако нисте спремни да слушате – биће веома тешко помоћи.
Зато узмите себи за правило – пре него што ћете послати одговор – дајте му да мало «одлежи», да би потом избацили из њега сувишну емоционалност, укључујући више разум.

Ви нисте чули, чини ми се, моје главно питање – о Вашем животу у родитељњкој породици. Молим још једном – прорадите питањана на сајту ОДА (погледајте линк који сам вам раније дао).

Ви нисте размишљали о томе, да је могуће, да се Ви нисте случајно удали упрово за таквог човека? О том читајте – «Породичне тајне које сметају живети» и «Зависност породична болест»[1]. Књига «12 веровања» нека сачека.

---

Аутор: клава 30.5.2015, 21:29

---

 

Здраво отац Евномиј. Постараћу се да пишем без емоција. Ви питате о мојој породици. Прочитала сам признаке дисфункционалне породице.

1) Одрицање мог проблема ја нисам видела. Или се ја у том слабо разумјем. Живела сам с мамом. Оца на памтим. Мама је говорила да је он много пио. Но у нашем рајону то није чудно – сви пију. Људи отворено на послу пију за време оброка и кући долазе већ припити. Не пије само управа, но тамо људи пију након посла или ближе пред викенд. У болници доктори – мушкарци пију, ако зађете на празнике после оброка, дежурни доктор је обавезно припит. Милиција пије.

Не пије само понеки интелектуалац, но месни мушкарци таквих не уважавају. У нашем рајону мушкарци у породици бивају ретко, углавном се друже међусобно. И дечаци расту, орјентишу се на одрасле, преносе њихова правила. Мама је говорила да је узрок свих беда у породицама – такав начин живота, који мушкарци нашег рајона сматрају нормалним. И чак то, да ко не пије, није мушкарац. И то што се девојчице лудице удају за такве мушкарце, зато што се они у рајону сматрају за нермалне. Тако се и моја мама удала, а отац је пио. Што је био старији, све је више пио. Потом нас је оставио, отишао с друговима у други град. Мама је говорила, алкохол разум разара, човек престаје да нормално мисли.

Проблеми у породици с мамом су углавном били финансијске природе. Мама је мене и брата одгајала сама, било јој је веома тешко. Сусетке су се нада мном смејале зато што сем лоше одевне, што имамо мало новаца. Често су се подругљиво обраћали мами и мени. Код жена у нашем рајону су други орјентири – ко има мало новаца, он је човек треће класе. Мама је често плакала због увреда, зато што не може више да заради, и зато што се према њој тако односе. Потом је брат почео да расте, почели су проблеми с њим, зато што се почео дружити с дечацима из улице, а они су сви копирали живот мушкараца нашег рајона. Пили су, пушили, ни к чему нису стремили. То је такав начин живота. Мама је желела да брат иде у школу, да пође у други град, да нешто упише. Но он је такође постао као и остали момци у рајону. Ја сем жарко желела да се исчупам из таквог живота где људима ништа није потребно и код којих нема никаквих интересовања. Мама је с великим трудом сакупила новац, како би ја прешла у други град да упишем школу.

Хоћу рећи да сам се с мужем тамо и упознала. И он ми се је свидео управо зато што сам мислила да није инфантилан, да је одрастао, уман и озбиљан човек, не као они у нашем рајону, којима ништа није потребно и који књигу у рукама никад нису држали. Да сам знала да је оно такав, да му ништа не треба, ја се ни за шта не би ни састајала с њим. Мене је увело у заблуду то што он не пије и има више образовање.
О проблемима у породици. Ја се не сећам, да су се неки проблеми одрицали или прећуткивали. Ако нешто није било како треба, мама је говорила да то није како треба. Но главни проблем је било наше сиромаштво. Нисмо имали довољно за наше потребе. Када сам ја одрастала код нас у школи деца су гледала ко шта носи од одеће, ко шта има. И ако ја нисам имала најмодернији зелени џинс, мене су прозивали и задиркивали. Ја сам плакала и жалила се мами. Она је говорила, како и њихове маме гледају ко има колико новаца, па тако и њихова деца. Сећам се, она би добила плату и купила ми зелени џинс. Била сам радосна зато што ме више неће задиркивати, и бићу одевена као и сви.

2) Вакум интимности. Мени се насупрот чини да смо мама и ја свагда разговарале једна с другом. Она је долазила с посла и ми смо заједно спремале у кухињи. Она је спремала а ја сам јој помагала. И док смо спремале разговарале смо. Мама је говорила како је њој тешко, а ја сам говорила како су ствари у школи. Жалиле смо се једна другој и тешиле једна другу тим што ћу ето ја порасти, завршити неку школу и имаћу нормалан посао, и нећу да живим међу таквим људима којима је новац – све. И говорила сам мами да ћу јој помагати када одрастем, како се она не би умарала радећи на два посла.

Тако је и било касније, још док сам ишла у школу, почела сам да радим, и рекла сам мами да ми је доваљна моја плата, како она неби радила тако много. Касније сам завршила институт и почела сама да шаљем новац мами, да би јој било лакше. Тада нисам имала деце, мени једној није много требало, и с детињства сам била приучена да се у ничему не разбацујем. С мамом ја тако и до сада разговарам. Она веома тешко преживљава то што се код мене лоше сложио лични живот. Тренутно ми помаже са својом пензијом.
3)  Замрзнутост правила и улога. Такођер нечег таквог се не сећам. Нико није ломио мој карактер, нико није бранио да се изражавају своја осећања. Правла су била само по кући, ко шта ради. Брату смо остављали чишћење куће, а ја сам помагала мами да спрема. Потом када сам порасла сама сам спремала и чекала маму с посла, заједно смо вечерали. Осим за послове по кући код нас правила није било. Ми смо просто живели. Мама се бринула о нама, а ми помагали мами. Попустљивости је можда и било. Брат је још у нижим разредима почео с другим дечацима да пуши и да пије. Мама није знала шта са тим да ради.

Покушавали смо да с њим разговарамо, но он је био груб према мами, говорио је да смо ми две жнетине и ништа не разумемо, а он је мушкарац као и сви. И мама с тим ништа није радила, није га кажњавала. Само је плакала и молила се.

4) Конфликтност у односима. Конфликта је била само с братом, зато што је он постао мушкарац као и сви. И што је год био старији био је све гори. Престао је да помаже по кући, вероватно су му другови из дворишта говорили да они својим матерама не помажу, зато што су они мушкарци. А он није хтео да га сматрају за шоњу. Но никада код нас није било прозивања. Мама се питала «И како са њим разговарати?», али свађа код нас није било. Мама је понекад говорила повишеним тоном «Видиш како ми је тешко, зар ти је такав проблем да спремиш своју собу?» Више никакве свађе ја се не сећам.
5) Ја вероватно салбо разумем шта су то границе. Мама је свагда долазила дома уморна, али није била раздражљива, била је уморна и тужила се на живот. Ја сам је чекала да се врати са посла и спремала јело. Било ми је жао, хтела сам да нешто урадим за њу. Њу је веома вређао однос суседа према њој. Они су се смејали над нама због нашег сиромаштва. И она је била растројена збг тога што је брат постао као и сви други мушкарци у рајону. И мени је то све погађало. Сусетке су се старале да и мене разним гадостима увреде. Оне су свагда седеле на клупи испод прозора, и када сам ја пролазила мимо тих два реда сусетки, они су свагда нешто добацивале, какву то гадост. Ја сам такођер плакала због тога, као и мама. И с братом сам ја конфликтовала, мени је било непријатно што је он изабрао такав начин живота. А он ме је дирао «Погледај је, каква цаца!» Знао је и псовати. О границама се ја не разумем, зато не могу тачно да кажем.
6) Склоност к поларности осећања и размишљања. Такођер не разумем много. Једнозначно смо оценили као лош начин живота месних мушкараца.
7) Затворен породични систем. Да била је тако. Зато што смо хтеле да избегнемо увредљиве шале наших суседа или мојих једнокласника, и ми, како год смо могле изображавале смо фасаду благополучија (благостања). Мама нам је за последњи динар куповала одећу, и зато смо се цео месец лоше хранили. Но ја нисам хтела да ме прозивају у школи и мама је то схватала, она је такођер хтела да нас суседи не вређају.
8) Контроле код нас у породици није било. Живели смо једноставно. Мама је била веома уморна и код ње ни снаге неби било на неки конторол. Мени се чини да смо ја и мама живели другарски. Само је брат хтео да буде као сви, а мени је то било противно. И мама је плакала по том поводу.
О системи цености у родитељској породици ја не могу ништа да кажем. Мама и ја за такве речи нисмо ни чуле, као ни за личносни раст, стремљење к развићу, заједничко стваралаштво… Но вероватно је свеједно нешто било. Ја сам добро учила, волела сам да читам, ходила у библиотеку, узимала књиге. Најдражи предмети су ми били руски и литература. И није ми се свиђало када људе ништа није интересовало. Блиске односе са рођацима и мама и ја смо веома цениле. Но код нас није било рођака осим ми саме једна другој. Рођаци мог оца се нису знали са нама, мамини родитељи су умрели. Заједнички одмор је био само у виду маминих и мојих вечера и разговора за вечером. Брат с нама није волео да седи и одлазио је у собу да једе испред телевизора.

Не могу да представим себи како смо могле нешто да изменимо. Нисмо се могли избавити из сиромаштва, брат се све више и више увлачио у таквав живот. То су била наша два највећа проблема. Но да нешто изменимо нисмо могле. Ја нисам могла игнорирати однос једнокласника према мени због нашег сиромаштва. Они су могли и да ме истуку. И суседе ја, такођер, нисам могла да игноришем, био је веома увредљив њихов однос према нама. Да заволим живот брата такођер нисам могла, мени је то противно. И убедити га да живи другачије такођер нисам могла. Мене је олакшање то што могу да не општим с њим. Жао ми је маме, она с њим живи у истом дому, он тренутно, мада и не пије, здравље му не дозвољава, но начин живота је остао исти – лежи пред телевизором и ни к чему не стреми. И он такођер страда, зато што не може да пије с другима.
Прочитала сам ко су ОДА (Одрасла деце алкохолочара). Из свега тамо написаног за мене важи само 14 тачка – Осећају кривицу када заштићују своја права и ради тога често уступају другим. Ја се не осећам кривом, но постоји осећање страха. Ја се бојим да ако будем штитила своја права, и не будем уступала другима, они ће ме почети вређати. Викаће на мене, лоше ће се односити према мени. Ја се свагда претварам да сам као и остали и слушам шта ми говоре, да не буде горе. И 15 тачка – Осећају страх пред другим људима, а особито пред начаницима. Началници су за мене и свештеници и православни психолози. Њих се бојим више од свега, зато што се бојим Божије казне ако их не послушам. И 16 тачка – Боје се туђе злобе и скандала. Бојим се да ће ми учинити нешто лоше. Ако се уверим да ми човек не може ништа лоше учинити, ја се престајем бојати и постаје ми свеједно шта говори и да ли је злобан. Остало што би личило на мене тамо нисам нашла.

Ја нисам мислила да сам се случајно удала управо за мога мужа. Ја сам свагда мислила, и сада мислим, да сам погрешила због незнања, нисам знала да нису сви који не пију и с вишим образовањем – озбиљни и умни људи. После мушкараца у мом рајону чинило ми се да ако човек не пије и ако је завршио институт, значи да је он озбиљан и одговоран. Управо сам то тражила и тражим код људи, и такви људи мени се свиђају. Ја се никада не би дружила с таквим људима као што су мој муж и мој брат.

---

Аутор: клава 30.5.2015, 22:22

---

 

Хоћу рећи да сам из књиге «12 веровања» прочитала до четвртог веровања, и до сада сам у свему што је тамо написано препознала себе, све се на овај или онај начин мене дотиче.

---

Аутор: свештеник Евномије 31.5.2015, 19:52

---

 

Хавла за подробан опис. Препоручујем да прочитате, у првом реду, књигу Москаленко.
Ваш одговор ме је учврстио у мисли да понашање Вашег супруга – одговара вашим унутарњим потребама скривеним од вашег сазнања. Имате кога да окривљујете за свеоје проблеме, на тај начин можете да скривате од себе своје унутарње конфликте, приписујући их мужу. Уопште, најтипичнија сазависност. Принцип: «Ето ја се старам да будем добра за тебе, и сада си ми дужан…» На самом делу  – ја не умем да будем срећна, не умем да прихватим себе таквом каква сам, не знам шта је то истинска љубав од стране мушкарца – јер је није било у породици. Једном речју, Одрасла Деца Алкохоличара. О томе говоре све књиге Москаленко[2].
Видим два пута. Први – продужити рад с психотерапеутом (из тога како сте га описали – осећам поверење према његовом раду).

Други – укључити се у програм 12 корака Ал-Анон или ОДА (ACA – Adult Children of Alcoholics).

Мислим да нисте довољно озбиљно схватили утицај оца и окружења на Вас. Проблеми с мужем су само надводни дио леденог брега. Подробније ту тему можемо да разаберемо по скајпу (Evnomiy1) – сутра рецимо, у 19.00

Још бих молио психолога да прокоментарише преписку.

---

  Аутор: Елена Громова 31.5.2015, 22:16

---

 

Здраво Клава!

Сагласна сам с миљењем оца Евномија! Ја такођер сматрам да треба да продужите психотерапеутски рад с њемачким психотерапеутом, а такођер и у свом граду да потражите групу за сазавиосне. Одговарати и писати Ви можете веома дуго и много, но то неће решити ваше проблеме, зато што вам је потребан очни формат и дуг рад на себи.

С уважењем, Елена.

---

Аутор: клава 1.6.2015, 0:13

---

 

Здраво отац Евномије. Хвала вам за одговор. Могуће је ипак да сте у праву. Ја просту у томе ништа не разумем. Код мене заиста није било нормалних односа с мушкарцем у породици. Тај психотерапеут ми је говорио да ја у себи носим увреду од мог оца, зато што нас је оставио, што смо због тога имали тежак живот, што се он о нама није бринуо. И ја због тога, као, сматрам њега за непријатеља. Исто и мушкарце из мог рајона, зато што је мој отац сличан њима. И та осећања је преносим и на мужа.

Он ми је све време говорио да ми је на почетку потребно научити се добро разумети саму себе, разабрати се са самом собом, и тек касније ћу моћи да се разаберем с мојим осећањима према мужу и у томе шта ја хоћу. Ја сам сагласна с тим да је мени нужно занимати се собом и научити себе добро разумети. Но с друге стране, ја не разумем, зар су други људи у том смислу намного здравији од мене? Но они себи ипак бирају с ким ће да опште, с ким да се друже, у кога да се заљубљују.

Изабирају ко им се свиђа, а ко не. Зар је тако важно због чега се мени тамо неко не свиђа. Зар није нормално просто не општит с човеком који ти није симпатичан? Да, нема код мене љубави према њему. Зашто сам ја дужна да себе на силну натеравам да живим с њим у супружничким односима? На самом делу мене више угњетава то што ја не могу да изаберем себи човека који ми се свиђа, и бити с њим срећна управо у супружничким односима. Та безнадежност ме угњетава више од свега. И то је оно главно што ме брине.

Колико људи имају односе с човеком који им се свиђа, заљубљују се и имају у браку нормалне интимне односе. А ја сам се из грешке, из незнања удала и сада не могу ништа да изменим… Може бити да ћу ја радећи на себи потом и престати видети у њему лоше, и почети се према њему односити спокојније. Но је у њему никада нећу видети то што ми се код људи свиђа, то, шта би ја могла жарко волети. Код њега тих особина нема. Могуће је да је он и добар човек, у сваком постоји нешто добро. Но тога што је потребно мени, код њега нема. Ја никада нећу моћи заљубити се у њега и радовати се томе што он постоји. Само ја више немам избора.

Већ сам размишљала о том да се вратим к мом психотерапеуту, он ми је све тако добро објаснио, научио ме је да много тога схватам. Он чак ни новац не узима од људи, из неког разлога не сматра да то он ради. Он говори да он ради очно, а тако он просто општи с људима и говори своје мишљење и то шта зна. Све врем је понављао да ја неправилно схватам духовност и црквена правила. И покушавам да их применим на себи, и то се показује за мене не по мојим моћима, претешко бреме. И код мене настаје унутарличносни конфликт, приморавам себе да бидем таква, каква на самом делу нисам и исисамам из себе осећња, којих нема, а она осећања која имам себи забрањујем. Приморавам себе да будем правилна, онако како ја то схватам.
Када сам читала «12 веровања», прочитала сам тамо, да људи страдају и да се са њима дешавају несреће не само зато што су они грешили. И приводи се за пример праведни Јов, који је био праведник, но с њим се десила велика несрећа. Мене је то ужасно потресло. Ја сам у потпуном ужасу. Тај психотерапеут је све време питао, због чега ја желим да испуњаван црквена правила. И тада сам му признала да ми то даје безопасност. Док ја испуњавам правила, мени се не може ништа десити. Мене не брине правилно ли ја поступам или не, ја на самом делу не желим да будем правилна. Ја се просто бојим казне ако нешто урадим како не треба. Ја осећам само страх.

Ја не желим да будем духовна, ја се просто бојим да будем кажњена. И мени је веома важно знати правила, да се са мном не би десила беда и да ми не би било лоше. Но ако се несреће дешавају не зато што је човек сагрешио, то значи да је немогуће човеку тако се подстроити под нешто, па да се са њим ништа не деси? Тада за мене губи сваки смисао испуњавати правила. И ја сам сада у потпуном растројству и страху, шта да радим? Држала сам се за та правила зато што сам се тако осећала у безопасности. Била сам спремна натерати себе да радим било шта, и натеравала сам се, само да би била сигурна да ми се неће десити никаква несрећа. И у том браку мене држи само страх од казне. И у цркву да идем мене тера само страх од казне. И исчитавати све молитве мене такођер тера страх од казна.

Но раније, до удаје није било тако. Повремено сам ишла у цркву, но ишла сам зато што сам то сама хтела. Видела сам у цркви и у проповедима нешто добро, важно за мене, нешто блиско мени. И код мене тада није било никаквих проблема, знала сам шта хоћу и бирала сам с ким ћу да живим и с ким да се дружим. Имала сам другарице с којима ми је било веома пријатно дружити се. Биле су умне и озбиљне. Било ми је интересантно с њима општити. Имала сам посао који ми је причињавао задовољство. Код мене је било све добро. Радовала сам се животу и била сам срећна. Ето ви говорите да ја не умем да будем срећна, не умем да прихватам себе таквом каква сам. Но видите ја сам била срећна и радовала сам се животу. Тада нисам размишљала каква сем ја, какву себе могу а какву не могу да прихватим. Ја сам просто живела и радила сам што ми је било потребно.

Потом сем се венчала за свог мужа и почела да питам за савете баћушку, зашто у мом личном животу не иде добро. И тада сам почела да слушам, да ми није добро зато што сема грешна. Ја тада још нисам схватал какав је мој муж, ја сам све још мислила, да је он озбиљан човек и уман, но због чега се тако према мени почео односити. Баћушка ми је рекао да га то беси смућују, и да сам дужна да се више молим. Потом су ми ракли, да ме то Бог кажњава на тај начин зато што сам грешна. Потом су говрили још таме слично.

И како-то постепено сам почела све више да обраћама пажњу на речи управо о казанама. Чујем да на пример, ако жена иде без мараме, она ће да буде кажњена упалом мозга, или ако не исчитамо пред причешће бар једну молитву из правила, то се може и умрети, нпр. ауто те удари. Почела сам да обраћам пажњу на такве примере и да се бојим. Истина је, да ја не знам истински смисао црквених правила. Пре него сам схватила смисао ја сам слушала о казнама за неиспуњавање тих правила. И тога сам се бојала. И већ сам све радила само из страха да ћу бити кажњена.

Нисам прихватала себе такву каква сам, зато што сам слушала да нас Бог не прихвата греховне, и кажњава нас ако се не преправљамо. И да би избегла казне покушавала сам да себе преправим. Мама ми је говорила «Ћеркице што је с тобом? Ја те не препознајем». А ја сам јој одговарала «Мама , не ваља бити грешним. Можеш случајно да паднеш под кола и готово, попаднеш у ад и вечне муке!» Сећам се како се мама чудила «А зашто сам ја обавезно дужна да паднем под кола?» А код мене је био одговор, како је баћушка говорио «Зато што не знате када ће Бог да прекрати ваш живот». Ето тада сам ја и почела да се старам да испуњавам црквена правила. Била ми је потребна гаранција, да ме неће дирати. Да није било тог страха ја би се просто равела и следећи пут би пажљивије гледала, да ли је човек заиста такав, каквим ми се учинио, има ли те особине које се мени свиђају код људи. На самом делу мене у браку држи само страх.
Ја хоћу да се занимам собом, хоћу да научим себе да разумем, хоћу да добро схватим које су моје потребе. Хоћу заново да научим како правилно да верујем у Бога и како правилно да схватам црквена правила. Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту. Ако није битно то што он нема статус православног психолога, и ако нећу да будем кажњена због тога што га слушам. И хоћу да прихватим савет психотерапеута да живим одвојено од мужа, да би дошла себи и спокојно се занимала собом, а коначно решење о мом браку ћу да донесем тада када будем добро разумела себе и добро знала шта ми је потребно.

Ако ме Бог неће казнити због тога, ја ћу тако и да урадим. Тако ми је лакше и морално и физички. Нећу морати да спремам тако много, да би било и за њега, и дозволићу себи да нађем други посао, лакши, па нека је плата и мања. Но главно је да ће ми бити морално лакше, престаћу да приморавам себе да живим с човеком који ми се не свиђа. Нека то буде и неисправно но ако ме Бог не казни неким страдањима, ја ћу тако и поступити. Почећу да читам књигу Москаљенко како ми и саветујете. И хоћу да сазнам како да радим у ОДА. Ако је могуће да вас позовем скајпом, биће ми драго, обавезно ћу позвонити у 19.00 –  то је по московском времену?

---

Аутор: клава 1.6.2015, 0:22

---

 

Здраво Елена. Ја сама већ хоћу да продужим рад с психотерапеутом из германије. Само што с њим никад није било очног формата, била је само иста таква преписка и скајпом, као телефоном. Да ми је потребно много времена да би све добро схватила ја се слажем. И он је био сагласан да се занима са мном даље.

Хвала за ваше одговоре и вашу пажњу.

---

Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 12:02

---

 

«Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту.»

Потпуно вас подржавам. Ви сами одлучите шта је за Вас корисније – разводити се или не. Такођер нема смисла гледати како и шта бива код других – од тога се ништа неће изменити у вашем животу.
Мој предлог је – радите на соби активно око годину дана – и то ће помоћи да стекнете здравомислије, тада ћете моћи адекватније и разумно донети одлуку о вашем даљем животу.

(Код нас у Србоји групе за одраслу децу из дисфункционалних породица  по програму 12 Корака – Аca-srbija.)

Тамо ћете наћи у кога да питате и одакле да почнете – они ће вам помоћи.

---

Аутор: клава 1.6.2015, 13:55

---

 

Здраво отац Евномиј. Хоћу да вас питам за један савет. Мој психотерапеут је рекао, да ја треба да заборавим све што знам о Богу до сада, и да сама кажем каквом Богу желим да верујем. Он је то објаснио тим да су већина мојих представа о Богу и вери неисправне. И те поставке ми сметају. А све што ја могу да замислим – то је нешто добро и значи биће истинито. И све што ја могу да замислим сама – то  је оно што ја тренутно могу да схватим о Богу. Ако то не буде све, то ћу ја с временом мењајући се сама моћи да разумем и више.
И хоћу да питам, могу ли ја то да прихватим и да слушам мог психотерапеута?

На ОДА ћу обавезно поћи, мој психотерапеут говори, да ми је обавезно потребно општење с људима који оздрављују од својих проблема. Хвала вам велико.

---

Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 17:13

---

 

Предлог психотерапеута има смисла. И то ће бити не измишљање – него пре, ослобођење од лажних представа, прихватање истинске, оригиналне јеванђелске благовести.

Хтео би да добијем његов контакт – к њему се слободно могу упућивати људи. Наравно ако се он сагласи.
Више не видим неопходност за наш скајп разговор – Ви сте нашли свој правац. Биће нам драго ако нас будете повремено обавештавали како вам иде.

---

Аутор: клава 2.6.2015, 11:55

---

 

Здраво отац Евномиј. Огромно вам хвала за одговор. Веома ми је било важно да чујем ваше мишљење.
Молили сте да се повремено поделим с тим како ми иде. Продужила сам рад с психотерапеутом, и он је веома добро поразговарао са мном. Хоћу да се поделим тим како ми је објаснио по поводу мог брака. Питала сам га, зашто сам се ја могла не случајно удати управо за тог човека, ја сам то схватала тако, да је то нешто фатално што до мене не зависи. И када сте ви написали да је мој муж одговарао неким мојим скривеним потребама, ја сам то схватила као моју кривицу, да сам сама крива што је муж такав човек.
Психотерапеут ми је све веома добро објаснио, и ја сам схватила, да ми он говори истину. Он је рекао да сам се ја, пошто нас је отац одбацио, осећала увређеном. Он је за мене постао као непријатељ који ме је увредио. И у исто време ја сам несвесно хтела да то исправим, имала сам несвесну жељу да принудим оца да ме заволи, да ме прихвати, и да се о мени побрине. И от је истина, имала сам свагда осећање горке увреде према њему. И хтела сам да он схвати да није у праву и да му некако проради савест и да почне да брине о мени.
И када сам се састајала са својим мужем, само што би приметила да он не стреми да брине о мени, не досећује се шта треба да уради за мене, приметила сам неку сличност с мојим оцом, онако како сам га себи представљала, ја сам сав тај свој однос према оцу пренела на њега. Муж је стао за мене фигура на место оца. И с њим сам се венчала, тако што сам несвесно стремила да узаконим своје претензије к тој фигури, да је он дужан мене да воли и да се о мени брине, као и мој отац. То је одговарало мојим несвесним стремљењима да принудим оца да ме заволи и да га натерам да се усавести. И према мужу сам имала такву двојну поруку, као и према оцу. С једне стране сам од њег хтела љубав и бригу, а с друге стране сам се према њему односила као према непријатељу, који ме је увредио.  Психотерапеут је рекао да су можда и мојим братом цео живот управљала та осећања, и он је тако стремио да постане као и сви мушкарци из нашег рејона, зато што се стремио да буде прихваћен од нашег оца, и мислио је да ако га буду прихватали такви мушкарци као што је и наш отац, то ће се онда и оцу свидети.

У супружничком животу сам се одмах налетела на његову равнодушност према мени и прихавтала сам то као равондушност мог оца. Пошла сам к баћушки да питам за савет, зашто код мене у животу није како треба, и шта да радим. Несвесно је за мене то питање значило «Ево ја имам законско право на љубав и бригу. Како да га принудим да ме воли и да се брине о мени?» Баћушка је вероватно хтео да каже да људи воле и брину се добровољно, и да на то није могуће принудити. И да вероватно моја осећање к мужу нису искрена љубав. Но ја сам то схватила тако, да сам ја неправилна и грешна и зато је код мене све лоше. И ако ја будем њега више волела, тако да све њему и само њему, онда ће и он мене да воли. Тако сам ја и у детињству осећала, да када би отац видео како сам ја добра, он ме неби оставио. Имала сам несвесну жељу показати му како сам ја добра. Тако сам почела и к мужу да се односим, да му доказујем како сам ја добра. И што сам више наилазила на његову равнодушност, то сам више доказивала, како сам ја добра и наваљивала сам на себе све више обавеза и бриге о породици.
Мени се чини да је све то правда, ја сам посумњала да су код мене на самом делу била таква осећања и к оцу и к мужу.
Психотерапеут ми је објаснио да ако ја не прорадим добро своја осћања, то ће код мене тако и даље несвесно радити та иста шема, стремићу се да исправим нељубав оца према мени у детињству, и када будем примећивала у мушкарца нешто слично на мог оца, преносићу на њега сва моја осећања и стремљења к оцу. То ми се показало као веома тачно. И  почела сам да схватам зашто ми је потребно пре свега да се занимам собом и да се научим себе добро разумети, пре него што будем предузмала нека озбиљнија решења у животу.
Прешла сам с децом у стан другарице, да би ми било морално лакше. И занимаћу се собом с психотерапеутом и учићу се бринути о себи, како он и говори.

---

  Аутор: Елена Громова 2.6.2015, 17:03

---

 

Здраво Клава!

Драго ми је што сте обновили рад са својим психотерапеутом!

Православни психолог – то и јесте специјалист који је стекао више образовање по психологији и истовремено верујући правослани човек.

Адресу ел. поште Вашег психотерапеута ћу да предам оцу Евномију, а из теме ћу да уклоним.
С уважењем Елена.

---

Аутор: свештеник Евномије 2.6.2015, 20:10

---

 

Видим да се „лед почео топити“. Искрено се радујем због Вас.

 

^[1] „Семейные секреты, которые мешают жить“ (http://www.amazon.com/Secrets-Your-Family-Tree-Dysfunctional/dp/B00378L4KM)  и „Зависимость семейная болезнь“ – на руском

[2] То је све што имамо за сада преведено на српски.

[3] У Србији групе самопомоћи су тек у зачетцима, тако је и са интернет ресурсима и литературом. Групе постоје у Београду, Новом Саду и Суботици. Званични и за сада заједнички сајт је www.aasrbija.com/.

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2856&st=20&p=11804&#entry11804

Несрећна у браку – први део

Форум православниох психолога

---

Аутор: Клава 21.5.2015, 14:15

---

Здраво. Веома ми је потребна помоћ психолога. Одавно читам ваш форум и налазила сам теме са ситуацијама сличним мојој, но ћутећи и нешто читајући не могу да сама себи дам одговор, да нађем решење. Зато сам одлучила да напишем на форуму. Можда је ту нешто не разумем. Ја имам проблем о којем су многи већ писали – ја сам несрећна у браку. Покушавала сам да кренем од себе, да себе покушам изменити, но не успева ми, не могу а да ништа за себе не желим. Не знам како треба себе да мењам, шта треба конкретно да радим? Ја сам веома незадовољна с мужем, с његовим односом према мени. Мени се чини да он нема уопште никакав однос према мени. Тешко ми је да правилно објасним. Нпр. до недавно је радио као библиотекар.

Примао је минималну плату. Имамо двоје деце, њима је потребно не само минимална храна, него и нормална одећа, играчке, отићи некуда с њима. Старијем је осам година и он пита, шта је то циркус и зашто су тамо друга деца била много пута, а ја њега ни једном туда нисам водила. Да и мени самој би се хтело понекад нешто укусно ставити у грло или купити себи нешто. Због свега тога ја морам да радим на два радна места. С мужем сам о томе говорила, но он је рекао «теби се тога хоће, зато ти и радиш. То си ти одлучила да децу подстичеш, водити их свукуда, зато ти и радиш. Ја сам задовољан и без циркуса». И тако је он радио много година као библиотекар, зато што је то његова специјалност, завршио је Академију културе.

Недавно је дао отказ на послу, зато што му је тамо неко нешто приговорио, а њему одговара и тако, и он неће ни због кога да се прилагођава. И сада тражи посао по својој специјалности. Други посао он ће пристати да разматра само ако буде с аналогним обавезама. Но таквог посла нема и сумњам да ће се појавити. Запослио се привремено као стражар за исту такву минималну плату, и ја мислим да је то на свагда. Њему све одговара. А ја радим на два посла зато што се мени хоће још нешто осим минимума, и што хоћу да угађам деци. И тако код нас у свему.

Раније сам покушавала с њим да разговарам о нечему, да разменимо мишљења, да му испричам понешто. Но он је скоро увек говорио коко му то није занимљиво. Но видите, то је мој муж, с ким да ја још разговарам, ако не са њим, коме све испричати? Он на то говори: «Теби је потребно да разговараш, мени није. Мени то није занимљиво и ја нећу». Тако је код нас са свиме. И у интимном животу исто тако. Њему је све потаман, а ако је мени потребно још нешто, онда је то мој проблем. Но тада, шта ће ми муж? Живим као да и немам мужа. Само, да је немам мужа, не бих родила двоје деце и не бих требала да идем на два посла, мени једној би било довољан и један посао.

Тако испада да он живи као да је он сам. А породица као да је потребна мени, зато сам ја и дужна да радим, а уморна после рада на два посла још требам нешто и спремити за јело. Мени је тако веома тешко живети. Хтела бих неке душевности, некакве односе с мужем, а њих нема. Хтела бих да се и он о мени брине, а тога нема. Хтела бих нормалног интимног живота, но њему и овако како јесте одговара, а мени тако не одговара. И не знам шта да радим. Не могу, а да ништа не желим. Да се разведем од њега такође не могу, зато што нема таквог повода којег црква прихвата. Он не пије, никога не бије, формално ради, иде у цркву, а ако му кажу да се треба бринути о жени, он говори „немоћан ја човек, грешан, кајем се“. Или говори да се брине по мери својих снага, он ради и сву плату даје мени. А ако та плата није довољна, то је мој проблем. Покушавала сам да размислим и схватим шта то радим како не треба. Но разултат налазим само један, ја треба да ништа не желим, а ја то не могу. И како себе изменити, шта да радим, не знам.

---

  Аутор: Елена Громова 24.5.2015, 20:16

---

Здраво Клава!

Нимало  просто питње сте задали у заочном формату!

Дати савет о томе како изменити себе или свој однос према нечему је веома тешко. И то је, наравно, тема за очни сусрет с психологом.
Клава, Ви пишете да повода за развод код Вас нема, но при том је тешко живети с мужем..)) И хтело би се многог у браку, чега нема, и чега вам муж не может дати.))

И овда се заиста појављује питање, како изменити свој однос према ситуацији у целини и посебно према мужу…

Вама је потребно да нађете снаге да прихватите мужа таквим какав јесте: с његовим предностима и недостатцима. И да се постарате да се више фокусирате на његовим добрим особинама, прихватајући у њему то шта Вам се не свиђа, шта нисте у стању да измените… И треба да се учите волети управо таквог: реалног, а не идеалног мужа, – таквим какав јесте.

И још Клава, Ви треба да се научите да се бринете о себи, учите се истински одмарати, занимати се тиме шта Вам причињава задовољство.
Идеално решење за Вашу породицу би било да се обратите к породичном психологу у вашем граду, зато што одговорност за односе у браку лежи на оба партнера, и тражити пут решења и компромиса најбоље је удвоје.
Уразуми Вас Бог!

С уважењем, Елена.

---

Аутор: Клава 25.5.2015, 21:18

---

Здраво Елена. Велико вам хвала што сте одговорили. Ја разумем да то није лако питање. Психолозима у свом граду ја сам се већ обраћала, но они нису православни, и не разумеју, говоре, каква трагедија, разведи се, тражи себи срећу и не мучи се. И не разумеју да се ја не могу развести. Једном сам рекла да сам ја православна, да се ја не могу развести, осетила сам да се психолог почео негативно односити према цркви, и имам страх да ћу је самим тим још више против цркве настројити. Она је тако и рекла да је наш Бог немилосрдан. И после тога више не идем к светским психолозима, ја њима не могу рећи све што ми је на души, они мене просто не разумеју.

Ја сам уопште почела да идем по психолозима када сам била јако болесна. Задишем се посебно ноћу тако да нисам могла да спавам, и нисам могла да једем. И психолози ме отправили к психијатру. Психијатар исписивао таблете и стављао у болницу, када би изашла из болнице, све је почињало испочетка. Потом су ми посаветовали психотерапеута из Германије, написала сам му, и он је радио са мном по скајпу и писмено. И тада се пројаснило да је све то због мојих проблема с мужем. Престала сам да болујем када сам почела схватати да сам несрећна у браку. Но потом сам престала са њим да се консултујем зато што он није православни психолог, него само верујући, и ја сам се бојала његових савета, можда је грех. Он ми је говорио да треба себе добро разумети и слушати које су моје потребе и бринути о себи. И да се мој муж неће променити, он је такав какав је. И то сам ја с њим тада схватила.

Испада тако, мој муж је такав какав је. Као, има право да буде такав какав је. И ја сам дужна да га прихватим таквог какав је. Но и мени је нешто потребно, јер, ја сам се и пошла за мужа, не да би сво време све њему, него да би нешто и добила од њега. Пажњу бар неку. Бар мало бриге. Интимних односа. Видите, у браку није грех хтети секса, тако ми је и баћушка у цркви рекао. Питала сам га да није греховна та моја жеља, што ја хоћу мужа плотски. Но ничега тога нема. Како да се ја бринем о себи? Ја схватам у чему су моје потребе. Но ја то немам где узети, осим у браку. А од мужа ја то не могу добити. Ја бих га и волела, ја се од њега не отказујем. Но и ја сам такође живи човек, мени је исто нешто потребно за себе. И ја њега просто не схватам.

Ја се слажем да га треба волети таквог какав је, прихватити га какав је. Но ја бих хтела с њим блиских односа. Хтела бих поговорити с њим, разменити мишљења, исказати се, послушати га, шта му је на души. А њему није занимљиво мене слушати и код њега је на души све у реду, он мени нема ништа да прича. Њему све одговара како и јесте. Нема никаквих блиских односа. И њему тако одговара. А ја имам потребу за њима. Веома велику потребу. Ја се осећам усамљена, остављена при живом мужу. Као да он и није мој муж, него воштани кип, манекен. Волела га или не, њему је свеједно. А ја немам где да узмем узајамну љубав, осим у браку. А да је уопште не желим, ја не могу.

Ја разумем да је заочно веома сложно радити. Ја не молим за много. Само када би ми мало објаснили понешто, можда бих ја схватила. Тај њемачки психолог ме је излечио заочно, можда ћу ја и овде схватити. Не знам да ли је он мени исправно објаснио, да је љубав – добровољна узајамна жеља да се двоје брину једно о другом. А зависност, када човек теби не даје љубав, и ти му се тада приљепљујеш још више, упијаш се у њега, да би ту љубав од њега примила. И што више он не даје љубав, то се више к њему припијаш, како би ту љубав од њега добила. Ја не знам, је ли то тако, јер он није православни психолог, но ја сам ту себе нашла. Ја знам да је код мене зависност, а не љубав. И ја не знам шта да радим, ја могу само, или да се од њега одљепим сасвим и да се растанемо, или ја све још нешто чекам од њега, зато што ја за тим имам потребу, а он је мој муж и ја немам где друго да узмем ту љубав. А живети сасвим без љубави и знати, да је никада неће бити, ја не могу. И не знам, шта ми је чинити.

Мој муж никада неће поћи никаквим психолозима. Њему је добро. Он говори, теби је потребно – ти и иди. И ја сам просто у очајању. Ходити очно к психологу не православном ја не могу, они ме просто не схватају, говоре разводи се. Већ сам ишла. И не знам где још да се обраћам, ко би могао са мном поговорити, схватити ме и бар нешто да ми посаветује. Ја не тражим чаробну палицу, ја сам то почела да схватам, ја не чекам да ми неко каже како да живим, и да реши уместо мене моје проблеме. Ја бих хтела само да се посаветујем, да поразговарам са човеком који се разуме у православну психологију.

---

Аутор: Клава 26.5.2015, 1:13

---

Опростите што сам наметљива. Можда да ми бар посаветујете, како да разговарам са светским психолозима, а да се они не хватају за то, зашто се ја не разводим. Схватите ме молим вас, када сам говорила да се не могу развести, тада су ми увек говорили, значи да је мени удобно не разводити се с њим, да ми је угодно тако живети, и почињу да ми то доказују. Једном сам рекла да ми не одговара, него просто се не могу разводити, зато што сам ја православна и то се не сме. Психолог је почео да се докопава због чега се не сме. И потом је рекао да је наш Бог жесток, и друге непријатне ствари. Како да разговарам с психологом очно, како се не би хватали за то питање и како се не би прелазило на разговор о вери и Богу? Ја сам у очајању, мени је потребан психолог, како то да урадим?

---

  Аутор: Елена Громова 27.5.2015, 15:00

---

Здраво Клава.

Хајде да разаберемо.

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Потом су ми посаветовали психоерапеута из Германије, написала сам му, и он је радио са мном по скајпу и писмено. И тада се пројаснило да је све то због мојих проблема с мужем. Престала сам да болујем када сам почела схватати да сам несрећна у браку. Но потом сам престала са њим да се консултујем зато што он није православни психолог, него само верујући, и ја сам се побојала његових савета, можда је грех. Он ми је говорио да требам себе добро разумети и слушати које су моје потребе и бринути о себи. И да се мој муж неће променити, он је такав какав је. И то сам ја с њим тада схватила.

Клава, Вама су посаветовали веома доброг специјалисту! И није важно да ли је он православни хришћанин: важно је да је он – верујући човек и добро образован психолог. Он вам је дао правилан вектор за личносни развој, верну оцену Ваше ситуације и Вашег стања.

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Испада тако, мој муж је такав какав је. Као, има право да буде такав какав је. И ја сам дужна да га прихватим таквог какав је. Но и мени је нешто потребно, јер, ја сам се и пошла за мужа, не да би сво време све њему, него да би нешто и добила од њега. Пажњу бар неку. Бар мало бриге. Интимних односа.

Клава, стиче се такав осећај, да Ви, у првом реду, тражите своје у браку («Ја наравно све разумем но мени је такође што-то потребно»…). Како онда св. ап. Павле у 1 Посл. Коринћанима право пише,  да љубав не тражи своје… ( глава 13, ст. 4-7).

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Видите, у браку није грех хтети секс, тако ми је и баћушка у цркви рекао. Питала сам га да није греховна та моја жеља, што ја хоћу мужа плотски. Но ничега тога нема. Како да се ја бринем о себи? Ја схватам у чему су моје потребе. Но ја то немам где узети, осим у браку. А од мужа ја то не могу добити.

Клава, интимни односи у браку су потпуно природни, но ту постоји таква нијанса – када је једном у браку потребно више него другоме и он то постојано требује, другог то почиње оптерећивати и у њега се губи свака жеља. Зато, ако престанете да постојано укоревате мужа за хладноћу и престанете постојано требовати сексуалне односа, онда се Вашем мужу жеља може поново вратити. Тј., ако се Ваше понашење почне мењати – почеће се мењати и Ваш муж.

Треба рећи: проблеми у сексуалним односима у већини случајева су повезани са проблемима емоционалних односа међу супрузима. Сагласно томе – то је и главна тема за решење Вашег проблема.

А ако муж не жели да иде с Вама к психологу, Вама предстоји самој покушати што-то изменити.

Мењајући се сами, ми самим тим можемо да утичемо на блиске људе.

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Ја бих га и волела, ја се од њега не отказујем. Но и ја сам такође живи човек, мени је исто нешто потребно за себе.

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

А ја немам где да узмем узајамну љубав, осим у браку. А да је уопште не желим ја не могу.

Клава, већ сам Вам писала, да је хришћанска љубав призвана да не тражи своје. Пре свега, човек који воли спреман је да нешто чини за вољеног, не очекујући нешто заузврат и без сваких услова. Тј. карактеришући човека који воли својствено је употребљавати глагол «давати», пре него «узимати» или «примати».

И ту се појављује питање: да ли Ви заиста, то што осећате према мужу, можете да назовете «љубављу» или је то нешто друго?…
Реците, а како Ви пројављујете своју љубав према мужу? Каква је Ваша љубав на делу?
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Тај њемачки психолог ме је излечио заочно, можда ћу ја и овде схватити. Не знам да ли је он мени исправно објаснио, да је љубав – добровољна узајамна жеља да се двоје брину једно о другом. А зависност, када човек теби не даје љубав, и ти му се тада приљепљујеш још више, упијаш се у њега, да би ту љубав од њега примила. И што више он не даје љубав, то се више к њему припијаш, како би ту љубав од њега добила. Ја не знам, је ли то тако, јер он није православни психолог, но ја сам ту себе нашла. Ја знам да је код мене зависност, а не љубав. И ја не знам шта да радим, ја могу само, или да се од њега одљепим сасвим и да се растанемо, или ја све још нешто чекам од њега, зато што ја за тим имам потребу, а он је мој муж и ја немам где друго да узмем ту љубав. А живети сасвим без љубави и знати, да је никада неће бити, ја не могу. И не знам, шта ми је чинити.

Ја сам потпуно сагласна с њемачким колегом! Он Вам је све рекао исправно. Клава, Ви поново користите глагол «узети» у односу према Вашем мужу. Схватате ли, љубав се не може узимати! Њу је могуће давати или примати. Љубав се не може требовати.

Клава, ја мислим да бисте се Ви требали боље разабрати са собом у томе, шта је то «љубав».

Можда ће вам ови сајтови помоћи по том питању, мада личну терапију са психологом они не могу да замене.

http://www.realove.ru/
http://shkola.realove.ru/

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Можда да ми бар посаветујете, како да разговарам са светским психолозима, а да се они не хватају за то, зашто се ја не разводим.

Клава, све је веома просто: Ви треба на првом састанку с психологом да кажете, да се с уважењем и пажњом односе к Вашеј одлуци да сачувате породицу и да вас не покушавају подвести к теми развода. Образован психолог Вас никада неће покушавати у нечему преубеди, него ће се с пажњом и уважењем односити према вашем свесном избору.

С уважењем, Елена.

---

Аутор: клава 28.5.2015, 0:53

---

Здраво Елена. Огромно вам хвала што сте ми одговорили. Да, ви сте у праву, наравно да ја тражим своје у браку. Јер ја сам и пошла за мужа, зато што ми је било што-то потребно за себе у браку. Уопште, ја сам хтела породицу и брак зато што ми је нешто било потребно у браку. А што, зар да ништа не желим? Ја сам наравно читала, да љубав не тражи своје. И покушавала сам тако да живим. Ја дуго времена чак нисам ни помињала то да ја хоћу што-то за себе. Јер, не треба себи, не треба искати своје. Ја сем се приморавала да не мислим о томе шта ми је потребно, него о томе шта сам дужна. Но, почело ми је бивати веома лоше. Почела сам да се разбољевам.

И ето, тај њемачки психолог ме је натерао да размишљам о томе, шта ја хоћу и шта ми је потребно. И ја уопште не разумем, како да ништа не желим за себе? Шта ја онда радим да ако ја имам ту потребу у узајамној пажњи и блиским односима? Како да то не желим? Тај психолог из Германије ми је рекао да је код мене конфликт не с мужем него са самом собом. Да сам ја у суштини плотски човек, но хоћу да живим по правилима цркве, који су норма за духовног човека. И зато је код мене унутарличносни конфликт, зато што ја нисам духовна, код мене су жеље и стремљења плотског човека, а хоћу да живим као духовна.

И ја сам зато и престала с њим да општим, зато што је он рекао да сам ја и себе, такође, дужна прихватити таквом каква јесам. Прихватити да сам је веома далеко од идеала и да је, тренутно, живот по црквеним правилима изнад мојих снага. И он је почео да пита због чега ја хоћу да живим по црквеним правилима. Мене је то уплашило. Црквена правила сам ја дужна да испуњавам. Зар ја могу прихватити себе неправилну? Зар није грех тако мислити, да требам прихватити себе неправилну? Но ја не знам како да постанем правилна? Ја још нисам ништа ни спомињала да ја хоћу што-то за себе.

Но мени је тада постало веома лоше. И ја не разумем, како ја могу и дужна сам да будем правилна и да при том добро схватам које су моје потребе? Јер ако је схватам, шта је мени потребно, ја то хоћу за себе. А себи нешто хтети не сме се, јер љубав не тражи своје. Опростите ми, ја сам се веома запетљала. Ја схватам да сам дужна себе изменити, преломити некако, преправити. Но не знам како. Тај психолог ми је рекао да се са мном дешава то што и са дететом када покушава да једе храну за одрасле, он се њом дави и желудац не може да је свари и он се разбољева. Но шта да радим ако сам ја дужна да једем храну за одрасле, није важно дете, да или не.

Ја сам се зато и престала обраћати к том психологу, зато што ми је говорио да требам себи дозволити живети живот младенца, док ја постепено не одрастем, и да то може да буде и кроз 10 година, или кроз 20, или кроз 30. Но ја сам дужна да испуњавам црквена правила већ сада, нико неће да ме чека када ћу ја да поодрастем до тога. Ја сам се побојала његових савета, да они могу да буду греховни. Но сада схватам, да ја себе никако не могу сломити тако да више не желим нешто за себе. Ја само почињем да мрзим све, и сам живот. Ја веома жалим што сам се удала. Ја се осећам, буквално закована у ћелију. О интимном животу сам написала не зато што га ја требујем од мужа. Молим вас, разумите ме.

Дело није у томе, да је мени потребно више и ја то требујем. Но ја не могу тако, како њему одговара. Ја не желим нешто тамо посебно. Но када би бар хтео да ме пољуби. Наш интимни живот се своди на то, да се он просто пење на мене, ради своје дело и слази. Ни пољупца, ни ничега. Осећам се као нека ствар, где он врши нужду. И тако је било свагда. На почетку се код мене почела појављивати жеља, но он је већ урадио свој посао и готово. И за мене се то почело превраћати у мучење. Не да сам је требовала нешто специјално, него сам просто покушавала с њим да поразговарам, да му речем о себи. Но он је одмах говорио да су то моји проблеми, а њему све одговара како јесте. И ја сам почела да мислим, да ја то нешто греховно, жалим када се појављује таква жеља.  И ја сам почела да се за то кајем.

Баћушка је рекао, да је са мужем све у реду, нормално. Рекао је да треба о томе да поразговарам са супругом. Поново сам покушавала да поразговарам. Но он свагда говори једно те исто, њему је добро, а ако је мени нешто потребно, то сам ја дужна да се под њега подстројавам. Но ја никако не успевам да се подстројим (прилагодим). И почела сам просто да ибегавам интимне односе, да се не мучим. Но муж је рекао да постоји заповест, да жена није господар над својим телом, него муж (1. Корићанима 7, 4). И просто продужује да узима (бере) своје. Разумете, њему је свеједно, што сам тамо ја. Ја сам почела да говорим да онда ни муж не господари над својим телом, него жена. А он је одговорио, господари, ко ти брани, а ја ћу да погледам ТВ. На самом делу ја не моги ни са чим да владам, ако он не жели, ако он гледа телевизор. А он може то да ради, није важно желим ли ја то или не.

И такви су наши интимни односи свих девет година брака што живимо заједно. И све остало је такође тако. Мени се чини да он све чини формално, да немаш на што да се пожалиш. Испада као да имам мужа, а на самом делу, ја као да сам сама. Дуго сам трпела, покушавала да себе преломим, да не желим ништа за себе, покушавала живети како би требало. Но нисам могла. Почела сам да се разбољевам. Тај психолог ми је рекао да је то моје несвесно градило такве заштитне конструкције у виду болести. Но сада ја не болујем. И правда је да ја жалим за тим временом када сам боловала. Било ми је веома лоше тада, нисам могла да дишем, нисам могла да спавам, но сада ми је просто ужасно неподношљиво тако живети.

Ви сте у праву, ја никада нисам хтела да волим свог мужа хришћанском љубављу. Ја сам хтела да га волим као мужа. Као вољеног мушкарца. То су различите ствари – хришћанска љубав, и љубав к мушкарцу, који вам се свиђа. Када мени не би била потребна таква љубав – обична земаљска, као жене к мушкарцу, онда ја не бих ни пошла за мужа, не бих се ни удавала. Хтела сам да се бринем о њему, но и да добијем од њега бригу и заштиту. Не тако да ја само дајем и ништа да не примам. Старала сам се да будем према њему пажљива. Хтела сам да га разумем. Тако је само на почетку било. Како се уопште међу људима строје (граде) односи?

Хтела сам да се дружим са њим, ако се могу тако изразити. Да чиним што-то пријатно за њега. Разговарати с њим, како људи разговарају. Састајали смо се, хтела сам да га боље упознам. Но њему је то досадило. Њему ништа то није интересантно – разговори, дружба. Он је конкретан човек. Њему су потребне конкретне ствари. Он је свагда знао шта му је потребно. Ако је то девојка, онда секс. Сви ти разговри за њега нису били интересантни, он је сматрао да само време троше. Но ја тада то нисам знала, ја уопште нисам знала какви бивају мушкарци.

Мој отац је много пио и оставио је мене с матером и братом, када сам још била мелена. Мама је свагда говорила да је он такав због пића. За све је крив алкохол, да он није пио не би нас ни оставио. И јасам свагда тако и мислила, да је главно, да не пије. Овај није пио никада. Једном ми је психолог рекао као, да сви имају право да бирају по себи, шта је коме потребно. Но како сам ја могла да изаберем, када нисам знала како уопште бива, какви бивају мушкарци? Ја сам веровала матери. Мислила сам да тако и јесте. Но показало се да није у праву. Он, наравно, има право да буде такав какав јесте. Но тада сам и ја имала право да не изаберем њега таквог. Но он је такав постао одмах после свадбе. Ја нисам знала да тако бива.

Опростите што пишем тако сумбурно (збркано) и много. На души је много свега. Хоћу да схватим, да се разаберем, но не успева ми. Покушавала сам да се под њега подстројим, покушавала да му угодим. Никада нисам наметала разговоре ако он није хтео. Но он неће никада. Њему никада ништа није интересантно. Ја сам ломила себе, све сам размишљала, шта не радим како треба. Но, само сам почела да се разбољевам. Психологу сам некако покушавала да кажем да сам верујућа, да се ја не могу разводити, и да не желим да моју веру куди. На то ми је она рекла, да с тим и треба радити, зашто ја слушам нека-тамо правила која су ми на штету.

Скору увек када сам почињала да причам с неправославним психолозима, сви су ми говорили, да је мој проблем у томе, што ја нисам слободна, верујем у средњевековни табу и мучим себе. Тек с тим њемачким психологом сам почела што-то да схватам. Престала сам да хистеришем, научила да говорим (изражавам) речима то што хоћу да кажем или да питам. Он ми је веома помогао. Но схватила сам да се код мене појавило много питања, на које може да да одговор само православни психолог или свештеник. Онај ко зна како је по закону. Ја сам спремна да радим на себи, било шта да чиним, но мени је веома нужно наћи одговоре, и ја то без православних не могу да учиним.

---

Аутор: Клава 28.5.2015, 2:22

---

Исплакала сам се добро, а сад могу да формулишем питање које силно желим да схватим. Ја имам брата. Он не воли да учи, ни к чему не стреми, живи с мамом и њему је све потаман. Раније је он постојано долазио к нама и хтео је да са мном разговара, зато што смо брат и сестра. Мене је то веома оптерећивало. Тај њемачки психолог ми је рекао да мој брат има право да буде такав какав је. Да ради то што хоће, и да не ради то што му се не свиђа итд. А и ја имам право да будем таква каква сам. И ја треба да прихватим себе такву каква сам и радити то што ми се свиђа. Мом брату се не свиђа да учи – има право. А ја имам право да не општим с човеком који ми није интересантан и немам с њим о чему да разговарам.

Он има право да ни к чему не стреми, а ја имам право да не стремим с њим да општим. Он има право да бира шта му је нужно, и ја имам право да бирам шта је мени нужно.

Мени се то казало као неправилан савет, грешан. Пошла сам да питам код баћушке. Баћушка је рекао, да он има право да бира шта му је интересантно и к чему да стреми, и ја такође имам право да бирам с ким да општим, а с ким не. Ја сам само дужна да се молим за рођаке и ако се брату што деси, не остављати га у беди, помоћи и побринути се по рођачки, а општити с њим не морам ако нећу.И то бих ја хтела да схватим, зашто то што може према брату, не може према мужу? Зашто с братом ја имам право бити то што јесам и бирати нужно ли је мени нешто или није, а с мужем намам право да бирам, него сам само дужна? У чему је разлика? Муж има право да са мном не разговара. Зашто ја немам право на исто то? Он има право да не жели са мном блиских односа, зашто ја то не смем? Зашто ја немам право с мужем бити просто своја и не општити с човеком с којим не желим, него сам обавезна да будем с њим у браку, да живим с њим, да ломим себе и спасавам породицу?

Јер и брат је такође моја породица, зашто ја с њим имам право да не будем заједно, а с мужем не? У чему је разлика, хоћу да схватим. Зашто у вези брата ја имам право да бирам, а с мужем немам? Отићи од брата и не живети с њим – није грех. А отићи од мужа и не живети с њим – грех је? Зар хришћанска љубав која не тражи своје није та једна те иста и с братом и с мужем? Ја много тога не разумем. Уопште имам ли ја право бити то што јесам и што-то бирати, или је то ипак грех?

Њемачки психолог ми је предлагао да се занимам програмом 12 корака, као за алкохоличаре, но тамо је потребно написати концепцију Бога, написати према каквом Богу ја могу имати поверење. Имам ли право да сама замишљам каквом Богу ја могу веровати. Бог кога љуби, тога и кара, свиђало се то мени или не, ја сам дужна да се подчињавам. Имам ли ја право да прихватам себе таквом каква сам? Јер нико неће мене да чека, када ћу ја што-то схватити, ја сам дужна да се подчињавам и готово, није важно чега ја хоћу. Бог ће да ме кажњава, он ће да шаље тешкоће док ја не постанем таква каква треба, зар није тако? Ја сам разумела тако, да је тај програм грех и учи греху, учи да прихваташ себе греховну. Но код вас на форуму прочитала сам да је тај програм добар. А како је онда то могуће сјединити, да ја треба себе да прихватам таквом каква сам, с црквеним правилима које сам дужна да испуњавам свиђало се то мени или не? Ја сам потпуно збуњена. И неправославни психолог ми не може помоћи да схватим управо та питања, а они су ми веома важни.

---

Аутор: Клава 28.5.2015, 4:09

---

Сада сам пажљиво прочитала, како ви саветујете да разговарам с психолозима. Но ако ја будем говорила неистину, зар ћу ја добити помоћ? Ја сам мислила да сам ја дужна да говорим с писхологом, онако како јесте, само тако ја могу да добијем помоћ.
Ви саветујете да кажем, да се они с уважењем односе према мом свесном избору да хоћу да сачувам породицу. Но то је неправда! То није мој свесни избор, то су црквена правила, која сам ја дужан да испуњавам, хтела ја то или не. Ако би ја заиста имала избор, ја би отишла. Но ја сам дужна да се подчињавам правилима цркве и приморана сам да спасавам породицу. Но то није мој слободни избор. И ја сам психолозима тако и говорила, да су таква правила, ја треба да слушам, хтела ја то или не. Вероватно је у томе ствар. Вероватно они зато и почињу да се каче, зашто их ја слушам и живим како не желим. Ето то сам управо сада схватила.

---

Аутор: Елена Громова 28.5.2015, 9:59

---

Добро јутро Клава!

Молим оца Евномија да се «укључи» у разговор, зато што се управо он и занима темом односа у дисфункционалним породицама, где постоји алкохолна зависност, а такође зна све о програму «12 корака».
С уважењем, Елена.

---

Аутор: свештеник Евномије 28.5.2015, 23:15

---

Здраво Клавдија.

Код мене се сложило мишљење, да је код вас доста искажена представа о Боду, о православљу. Видим склоност к неком јуридичком односу у религиозној сфери. Правила, забране, који се не смеју нарушавати, зато што Бог, као строги Судија, може да казни… Или можда нисам у праву?
Ако сам ипак у праву – ја такво схватање Бога углавном примећујем у оних који су у почетку уцрковљења, подпали у нездраву духовну средину, где се такво понашање сматрало нормом. Или – код оних, који су одрастли у дисфункционалној средини, и сада преносе на религиозну сферу сопствене дечије и пубертертске комплексе, кривице и остало.

Предлажем да прочитате признаке Одрасле деце Дисфункционалних Породица – https://poznajsebe.wordpress.com/2014/06/22/oda/

Можете да користите и публикацију https://poznajsebe.wordpress.com/2015/06/10/funkcionalnost-porodice/

Напишите шта се одазвало код вас из даног материјала.
Нећу се зачудити, ако се открије, да су Ваши проблеми с мужем – родом из родитељске породице. Као и код њега. Мада су то све претпоставке.

И тако, чекам Ваш одговор после упознавања с указаним материјалом.

Још ће за вас, мислим, бити корисна књига Г. Клауда «12 хришћанских веровања, који могу свести с ума» на интернету ћете је наћи[1].

С уважењем, свештеник Евномије.
[1] https://store.cloudtownsend.com/books/12-christian-beliefs-that-can-drive-you-crazy-book.html (на енглеском), http://www.cloudtownsend.com/   – (сајт Клауда и Таунсенда).

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2856&st=20&p=11804

Несрећна у браку – други део