Месечне архиве: јун 2015

Не волим људе са стране у кући или тачније не могу да их поднесем

Форум – одговара православни психолог Марина Легостаева


  1. Юлия Кр  Јулија Кр

Добар дан, драги психолози и хвала вам за вашу помоћ! Мој проблем, ево у чему је – ја не могу да трпим ако неко код мене у кући «заседне». Је не мислим на госте за празнике или обичне посете, него већ угошћене посетиоце када заседну и не знају отићи.
На пример, цео живот љетом код нас по цео дан су деца суседа. Док су они још мали – до 12 год – ништа зато, но када поодрасту ја од тог лудим. То се пројављује тако да ја долазим у стање дивље раздражености. Посла има поприлично по кући но све ми испада из руку, ништа не стижем. Ако се присилим и нешто узмем да шијем, то само грешим. Тако да је боље да сасвим оставим.
Ја сама не волим да идем у госте – изузетак је једна другарца, но и код ње – једном два пута у години. Када ме позову на седељку код кога у госте – то за мене уопште није одмор, него рад.

Но, као на зло, мени са гостима «иде добро». Ево, на пример, већ недељу дана код мене по цео дан живи син невесте. (Тако је испало да је невеста старија од сина). Дечко је веома добар и ја га волим, он ништа лоше не чини и уопште… Но у дозама «од јутра до мрака» моја реакција на њега је иста као и на људе са стране.
Не знам шта да радим – посаветујте ме, како да се са тим смирим и да не зеленим од раздражења?

Да додам, наш дом је доста мален, а распоред просторија луђачки – кухиња је проходна, а хол је уједно и спаваћа соба мене и мог мужа – тј. нема месте да се осамиш ни на 5 мин.

Да бих се преобукла, идем у купатило. Да би поразговарала телефоном – исто тамо. Горе споменутом осећању раздражења и љутње додаје се и осећање стида због тога што тако реагујем. Осећам се као зла Мегера[1], у суштини тако и јесте, но то брижно скривам, убеђујем себе, да сам ДУЖНА смирено све то да подносим, но не успевам и обузима ме бес испод тиха.


2. Легостаева Марина Легостаева Марина психолог


Јулија, добар дан! Прво шта треба да урадите, јесте да престанете о себи да фантазирате, да не смете осећати раздражење због сувишних контаката с људима. Свако од нас има (своје личне) границе, када количина социјалних контаката почиње да превишује «дозвољену дозу». Мислим да то не треба подробније објашњавати. Наставите са читањем

Стратегија помоћи тинејџеру који није сигуран у сопствену сексуалну оријентацију

Упутство за родитеље и наставнике

 Резултат слика за Сценарий гомосексуального развития.

Актуелност питања

До пре неколико година о питањима тинејџерске хомосексуалности у нашој литератури није било могуће наћи ништа друго осим чланака једног  академика који је пропагирао „сексуалну разноликост“. Постојале су и брошуре у којима се осуђивао содомски грех, али се ништа конструктивно није нудило.

Данас је ситуација нешто боља: изашла је књига „Спречавање хомосексуалности: Водич за родитеље“ – ово је неопходан информативни приручник за свакога ко се бави радом са омладином, као и пастирским деловањем, и вероватно, једина књига на руском језику која нуди конкретна упутства у ситуацији када је откривена (по)тешкоћа око самоопредељења код детета. Ипак, ниво јавне свести друштва о размерама проблема и о начину  како да га реши, остаје  и даље изузетно низак.

Међутим, према иностраној статистици, 25%, односно, сваки четврти тинејџер сумња у своју оријентацију; 10%, односно, сваки десети је увучен у истополне везе, и тек 1-3% су у хомосексуалном односу током целог живота. Статистика ће бити још трагичнија ако додамо оне који касније постају транссексуалци, односно сањају о промени пола. Дакле, најмање 7%  младих је увучено у хомосексуалност случајно, а број ових људи ће се повећавати на рачун младих који сумњају у себе.  Ово је огроман број са којима је неопходан рад. Па чак и међу онима од 1-3%  који стално осећају хомосексуалне склоности, има и оних који не желе да живе као геј и  не прихватају хомосексуалност као део себе, тако да ови људи такође улазе у ону групу којој треба указати помоћ.

Задаци ове публикације не подразумевају давање потпуне информације о хомосексуалности. Ми  овде не анализирамо ни етичку страну питања, не разматрамо хомосексуални начин живота и специфичности које се у том животу појављују, не разматрамо ни терапију за одрасле. Даље  ћемо се дотаћи питања као што су узроци  хомосексуалности, симтоми проблема код тинејџера и њихова суштина, питања правилне и неправилне реакције родитеља, комплексне помоћи тинејџеру, и прогнозе о терапији.

 Сценарио хомосексуалног развоја

 Савремени научници се слажу у мишљењу да хомосексуалност није условљена само једним узроком, јер у сваком конкретном случају постоји низ  личних узрока; сваки човек има свој пут у геј живот. Истовремено, може да се одреди сличан сценарио у складу са којим долази до склоности човека ка хомосексуалности.

  1. Осетљива природа

Данас са сигурношћу можемо да кажемо да не постоје гени који су одговорни за развој хомосексуалности. Међутим, повећана осетљивост и рањивост постављени на нивоу биологије, детету могу да створе тешкоће у комуникацији са људима који га окружују, нарочито са родитељем истог пола, а необичан развој структуре мозга плода може створити предиспозицију за нестандардно понашања (као што је случај са леворукима).

  1. Неуспех формирања односа са родитељем истог пола

Шта се има у виду? На пример, дечак не успостави добре односе  са оцем, не жели да личи на њега, психолошки је ближе мајци, а можда чак има више него близак однос с њом. У будућности ће му бити тешко да се осећа сигурно као мушкарац. Такође и девојчица која не осећа емотивно контакт са својом мајком, може да осети недостатак женствености и да тежећи за њом почиње да се приклања другим женама.

То не мора обавезно да прерасте у хомосексуалност, али одређена рањивост ствара се управо овде.

Разлога за отуђење између родитеља и детета може бити више. Ако су родитељи  очекивали дете супротног пола, и васпитавали новорођенче као да је то тако, (нпр. отац васпитва девојчицу – у  несташка). Како је горе већ наведено, родитељ и дете могу да имају различите темпераменте, и њима је тешко да разумеју једно друго  –  родитељ је некако и присутан, али са дететом контакта нема, поготово ако дете има старијег брата или сестру који у већој мери испуњавају очекивања родитеља.

Утицај могу да имају и животне околности – на пример, због болести или одсуства оца (родитељи се разводе), дечак може да проводи много времена само са усамљеном мајком која га доживљава као правог пријатеља и комуницира са њим као са мужем рушећи границе личности детета. Дешава се и елементарно занемаривање родитељских обавеза које се искључиво своде на то да се обезбеди материјално, уз потпуну равнодушност за то шта се догађа у животу детета. Овде се такође могу умешати  и друге важне особе које могу да пољуљају сигурност детета у себе као дечака, или девојчице.

  1. Немилост у друшву вршњака

Рану адолесценцију карактерише  стремљење детета да осети припадност одређеној средини, култури – у овом узрасту нисам важан „ја“, већ „ми“; истовремено се са овим буди  и сексуалност. Овде је посебно осетљив тинејџер код кога још од детињства у родитељском дому није формирана позитивна личност себе као дечака или девојчице. Овде ће се ова неопредељеност толико појачати да може да прерасте у настојање да недовољно поштовање самог себе компензује кроз посебно блиске односе са особама свог пола (формира се такозвани. „репаративни драјв – порив“). Међутим, дете и из добре породице може да буде рањиво: претпоставимо да дечака у школи малтретирају због његовог изгледа, слабе физичке кондиције, муцања, неуспеха, и тако даље, или се он једноставно не уклапа у школски тим… Он се повлачи у себе и расте као да је одбачен. Природно је да ће маштати о пријатељству са успешним дечком. Њему може неко веома да се допада, и за тинејџера, несигурног у себе, постоји вероватноћа да ће ово осећање помешати са осећањем заљубљености и да ће почети да машта о интимности. За хетеросексуалну љубав он једноставно још није довољно зрео. Треба напоменути да су романтична пријатељства са припадницима истог пола, у принципу нормална и природна за тинејџера, док неадекватна реакција од стране родитеља може заиста да се претвори у проблем.

  1. Мода

Појам морала у модерној култури је обесмишљен. Тинејџер интензивније  „истражује“ ко  је он, укључујући и његову сексуалност. Медији често „геј“ начин живота представљају у врло привлачном светлу. Многи идоли младих не устручавају се да се изјашњавају о својој нетрадиционалној оријентацији. Имитирати гејеве је престижно и кул, па чак има и хетеросексуалаца који се облаче и понашају као геј. У западној социологији они се називају метросексуалци.

Постоје тинејџерске субкултуре у којима се интензивирају испољавања  блиска хомосексуалности – на пример, „баггерство“.Тинејџер може да проба хомосексуални однос да би опонашао свог омиљеног идола, што се покаткад догађа услед несрећног брака родитеља, па чак и у склопу занемарљивог броја позитивних примера породичног живота. У овој ситуацији сваки тинејџер, тим пре тинејџер који је несигурнији у себе,  осетиће дезоријентисаност.

  1. Завођење, властита изопаченост. Несигурност тинејџера у себе може неко да искористи. Према статистичким подацима више од 60% хомосексуалаца сексуални живот почиње пре 16-те године. А сваки сексуални чин на одређен начин „програмира“ мозак на то на који начин да се дође до задовољства. На исти начин утиче и одговарајућа порнографија. На тај начин особа у пракси себе  убеђује да је „другачија“, а немајући другог искуства, почиње да се идентификује као „геј“.  Ако пак тинејџер, већ несигуран у себе  доспе  на геј журку, њему други мушкарци поклањају већу пажњу –  и он добија оно о чему је страсно маштао, мада то можда никада и није повезивао са сексом. Међутим, неки хетеросексуални млади људи, који су се заситили обичних односа, зарад „различитости“ могу да пробају истополне везе.
  1. Страх од односа са особом супротног пола због несигурности или трауме.

Треба напоменути и то да је за неке хомосексуални однос психолошки мање проблематичан од односа са особом супротног пола, поготово ако је тинејџер у претходној хетеросексуалној вези претрпео неуспех. Тежња ка сексуалном односу са особом истог пола код девојака може да се развије  и као реакција на сексуалну трауму – силовање.

  1. Понекад се хомосексуалност јавља само као симптом друге болести, на пример – шизофреније.
  1. Настанак хомосексуалности са духовног становиштва

У овој публикацији духовне аспекте хомосексуалности не разматрамо детаљно; само ћемо напоменути да се са становишта Православног аскетизма већ и неке помисли (о  хомосексуалности) сматрају  као нешто што је спољашње природе у односу на личност и оне изазивају стање помрачења ума особе која нема навику да  живи са Богом.

Карактеристике периода адолесценције су: појачан страх, нестабилност поимања сопствене личности, наговарање и настојање да опонашају друге…, и овде тинејџер може лако да се превари.

Зато је много важно да се делује превентивно – појачати здраво  поштовање самог себе,  формирати нормалну представу о љубави и породичном животу и стално пратити одступања у току развоја. А ако су се проблеми појавили,  сваки појединачни случај треба анализирати посебно и утврдити  шта је довело до овога.

Симптоми проблема.

Родитељима је могуће да увиде забрињавајуће знаке уколико се скупило неколико симптома као што су:

  • када особа потенцира да је припадник супротног или „другог“ пола,
  • манири (гестови, боја гласа),
  • облачење у одећу супротног пола,
  • избегавање спорта везаних за такмичења (на пример – фудбал), појава агресије (код дечака), давање предности да за партнере за игру бира искључиво припаднике супротног пола,
  • специфично друштво или, напротив, уопште нема пријатеља,

чудно понашање (на пример, необјашњив одлазак),

  • анализа посећених веб страница и други „материјални докази“,
  • откривање самог себе, тзв. „coming out“.

Истичемо да појава једног од наведених симптома још увек не потврђује право стање проблема, и може бити у вези са тим, на пример, да дете игра различите друштвене улоге пробајући их на себи.

Ако је проблем и даље присутан, важно је да се утврди колико је дубок:  да ли потиче из детињства, да ли има везе са озбиљним променама личности од последица трауме, да ли је привлачност стална, да ли се једноставно јавља као тренутна мода – такозвана транзитна хомосексуалност. На ком нивоу се то појављује: да ли само на нивоу фантазије, романтичне заљубљености,  или пак  постоји зависност од порнографије; тајни контакти, односи са сталним партнером, па чак и склоност ка геј окружењу.

Шта чини компоненте хомосексуалности.

Хомосексуалност се често поима веома сужено, тек као ствар оријентације или склоности ка особама истог пола. Међутим, терапеути третирају хомосексуалност као сплет проблема укључујући:

  1. питање односа према прошлости (трауме и увреде),
  2. комплекс инфериорности (негативна перцепција о свом телу, сопственим способностима, однос према себи у односу на вршњаке, негативан став према себи у целини),
  3. неспособност да изгради пријатељске односе и да буде свој у друштву особа истог пола, непостојање заједничких интереса и рада,
  4. питање личне зрелости (неспособност да регулише сопствено унутрашње стање – на пример, да отклони лоше расположење, да опрости, или, напротив, да се слободно радује; да адекватно изрази своје сопствене мисли, осећања, жеље, и да поступа у складу са њима),
  5. изопачене представе о љубави и породичном животу,
  6. оптерећеност сексуалним питањима,
  7. одсуство правог циља и смисла живота.

На ово се могу надовезати пратећи проблеми као што су:

  1. зависност (алкохол, храна, секс)
  2. депресија и покушај самоубиства,
  3. страхови.

Стратегије помоћи од стране родитеља

 Реакција родитеља

Обично се могу уочити три врсте реакције:

  • Прихватање и одобравање

Овај приступ пропагирају неки психотерапеути Удружења родитеља „Дуга“, на сајту лесби.ру. Приступ није конструктиван уколико осим очигледног занемаривања морала, овај приступ не узима у обзир могућност да тинејџер у овакво окружење може бити случајно увучен и уколико гура тинејџера у начин живота који је тежак и несумњиво глуп.

  • Силом одвођење код психијатра на критички разговор, или негирање постојање проблема

Овај приступ доводи до отуђења и противречи здравом приступу: не може се човек насилно принудити  да се измени, а у тинејџерском периоду то ће пре свега довести до протеста и снажнијег нежељеног понашања.

  • Прихватање детета, али не и охрабривање хомосексуалног понашања и геј начина живота

Ово је најконструктивнији приступ који претпоставља покушај да се схвати и исправи ситуација прилазећи комплексно његовом решавању.

Комплексан приступ решавању проблема

Родитељ који се суочава са хомосексуалношћу свог сина или ћерке и који жели да помогне детету да ово превазиђе, данас се  суочава са супротним струјама: против њега ће бити медији и многи представници  психолошких друштава, као и геј окружење. Стога је крајње важно да он у својој жељи да исправи ситуацију, не буде сам, да би помоћ била системска и обухватала све стране живота тинејџера.

Од родитеља зависи да ли ће у ситуацију бити увучени:

  • Старија браћа и сестре, као и остали чланови породице. У њиховој моћи је да заштите млађег од подсмеха међу својим вршњацима и да подстичу здраво понашање, у најмању руку да не подстичу настраност.
  • Вршњаци. Управо од окружења у великој мери зависи какав начин живота ће да изабере тинејџер, а родитељи могу предузимати посебне напоре по овом питању – подстицати да дете проводи време у здравом друштву, на пример, да код своје куће организују дружења сина или ћерке са пријатељима, да уплате за учешће детета у спортским секцијама или позитивном правом одмору.
  • Свештеник. Он не би требало да буде психотерапеут, али може да помогне, ако буде подржавао наду у промену и водио ка општењу са Богом у молитви и Светим Тајнама. То неће бити решење питања, већ његово уклањање превођењем проблема на други план, када човек буде живео не само попут животиња искључиво питањима секса, већ као духовно биће које себи поставља питање морала и смисла живота. Уосталом, искусни духовник  може помоћи у успостављању реда у духовном животу адолесцента кроз обучавање његових основа аскетизма. Родитељи ће имати користи од комуникације са свештеником ако им успе да уз његову помоћ у датој ситуацији увиде позив да размотре односе и да своје дете повере Богу.
  • Педагози. Од њих се тражи да створе позитивно окружење за дружење и да формирају односе у оквиру васпитања (на пример, у тинејџерској или омладинској организацији при Цркви). Управо однос у васпитању може бити озбиљна помоћ тинејџеру који је несигуран у себе. Правилно организована друштвена средина мора да постане здрава алтернатива геј журци.
  • Психотерапеути. Од њих се очекује да помогну родитељима да се боре са сопственим неадекватним реакцијама и да изграде план деловања, као и да процене дубину проблема и да помогну детету да постепено разради питања од којих се намотава клупко под називом хомосексуалност.
  • Родитељи, који су се суочили са сличном ситуацијом.

Комуникација са њима је пожељна ради међусобне подршке и размене искуства.

  • Посебно је питање однос родитеља са геј-пријатељем или геј-пријатељицом детета.

У литератури која третира ово питање подвлачи се  да је боље познавати ову особу и са њом одржавати топле односе, него игнорисати да она постоји  – и због узајамног разумевање родитеља и детета, а и због евентуалне помоћи том тинејџеру.

Модел комуникације родитеља са тинејџером

Од родитеља се тражи, пре свега, да  не изгуби контакт са тинејџером – да га саслуша и по могућности да промени своје понашање тако да са дететом буде више емотивне блискости, пажње и одобравања, посебно од стране родитеља истог пола. Због тога родитељ треба да:

а) смањи критику у односу са дететом,

б) стрпљиво „освоји“ сина или ћерку, скупљајући капитал позитивних узајамних односа  почињући од обичних поздрављања, разговора за доручком, све до решавања озбиљнијих питања. Према истраживању социјалних психолога, да би се створило позитивно окружење за комуникацију – на пет позитивних узајамних  односа не сме да постоји више од једног негативног,

в) пажљиво се посветити питању када му се дете обрати,

г) наћи заједничко поље интересовања.

Овде је правило следеће: позитивно охрабрење делује боље од казне или критике (ипак, то не значи да се све може пустити  да се ствари одвијају саме по себи и да се само „скине прашина“ са детета – здрава дисциплина, на пример, у односу на Интернет увек је потребна). Родитељима је боље да тинејџеру  не изливају своја осећања о хомосексуалности и да за то нађу неку погоднију особу, иако став родитеља дете треба да зна. Родитељ супротног пола би се, по правилу требало мало да повуче и да јасније изгради емоционалне границе са сопственим дететом.

Да ли ће тинејџер у будућности водити хетеросексуални живот,  зависи од више фактора: прво – од његове личне жеље, а такође и од дубине проблема, од сложености, квантитета и квалитета рада на  промени ситуације. Родитељи треба више да науче о хомосексуалности, да пронађу и искористе све могуће изворе подршке да се дете само мења, и, упркос свему, да своје дете воле. Последње у себе укључује  далеко више од пуке жеље да „исправи“ његову оријентацију.

Стратегије помоћи од стране наставника

Не гуши, не расправљај се,

 поштуј младу личност,

учи и промовиши здраве навике.

Човек који не влада специјалним начином психотерапије по питањима хомосексуалности, а бави се радом са младима или се консултује  са психологом, педагогом или вођом младих, ипак може да укаже праву помоћ тинејџерима који осећају привлачност особа истог пола.

 Однос наставника са родитељима

Наставници пре свега морају да схвате у каквој се стресној ситуацији налазе родитељи, тако да комуникација треба  да почне управо од њих. Да би их умирили и вратили „тло које им се измакло испод ногу“, неопходно је да им се објасни следеће:

  1. Постоје различити приступи питању да ли је хомосексуалност нормална или не… Лично ментор се придржава традиционалне тачке гледишта где је боље да се хомосексуални развој личности спречи;
  1. Ово није трагедија, тинејџер не мора обавезно да има психолошке проблеме: можда се он једноставно обрео у „окружењу“, или на тај начин изражава протест против родитељског система вредности, или пак није сигуран у себе и још увек се тражи… Уопште, за тинејџерски узраст карактеристична је посебна привлачност према људима свог пола;
  1. Чак и ако дете активно учествује у геј – животу, оно има могућност да се промени; терапија проблема пола једнако је ефикасна као и код других поремећаја психе; ипак окретање на страну хетеросексуалности тинејџеру не треба да буде наметнуто споља, већ то треба да буде његов сопствени избор; чак и ако нема жеље да се ради у том правцу, тинејџеру се може помоћи да се адаптира у друштву научивши га да се ефикасније носи са несигурношћу, немирима и стидом.
  1. Може да се догоди да родитељи такође имају свој удео одговорности за формирање нетрадиционалне оријентације тинејџера, али не стоји да све треба да се припише васпитању и да родитељи криве само себе; у формирању оријентације учествују бројни фактори које треба подробније упознати. Уосталом, треба се упознати са целокупном доступном литературом по овом питању.
  2. Родитељи који се налазе под стресом не могу да помогну детету. Пре свега, прво они сами треба да „дођу себи“, да постану извор смирености и добар пример личних односа. Зато родитељи треба да размисле о свеснијем учешћу у црквеном животу, пре свега, ради себе самих, а можда да размисле и о сопственој терапији.
  3. Рад са дететом најбољи је када је свеобухватан (дотиче све области живота) и ослања се на што је могуће већи број помоћника;
  4. Родитељи имају право да очекују да ће настаник са њима да дели запажања око општег тока промена, али да ће при томе од њих сачувати личне појединости из комуникације са тинејџером.

Родитељи и наставници су савезници у лечењу, тако  да заједничко учешће, спремност да саслушају питања адолесцента и да адекватно реагују, а понегде и да нешто мењају,  снажно утиче на ток процеса лечења.

Рад наставника са тинејџером

Основни принципи

Фактички, пред тинејџером стоје следећи задаци:

  • Повећати самопоуздање као дечака, девојке,
  • Размотрити однос према љубави и сексуалности,
  • Прећи на зрелије односе и квалитетан начин живота.

Ефикасна помоћ тинејџеру могућа је само ако има поверење у ауторитет одрасле особе. На формирање таквог односа утиче неколико фактора:

  1. Однос са уважавањем и пажњом, избегавање осуђивања,
  2. Детаљна анализа особе у целости и узроци његовог нестандардног понашања,
  3. Обучавање у односу на одговарајуће особине личности,
  4. Умесно откривање самог себе,
  5. Способност да понуди реалну примамљиву перспективу у ширем контексту,
  6. Пажња, подршка, одобравање,
  7. Енергија радости и топлине у међусобним односима.
  1. Однос са уважавањем и пажњом, избегавање осуђивања

Пре свега, неопходно је да тинејџер схвати да се нико не спрема да га осуђује  и „преправља“. Према њему се односе као према слободној личности, спремни да га саслушају да би схватили да ли му нечим могу помоћи. О овоме се може причати ако је тинејџер скептички расположен,  али ако пак постоји макар мало основног поверења, ако му наставник прија, то се може применити само ако је у тајности. Веома је важно за наставника да тинејџер покаже значај проблема. Боље је да он или она сада нешто испричају, јер ако осете неодобравање, почеће да крију. Чак и ако наставник жели да изнесе неко мишљење, важно је да то не иде „из главе“ и апстрактне етике коју тинејџер може да одбије, већ да то иде из срца.Тинејџер мора да се увери и  да јасно буде свестан  да је прихваћен без обзира на то какве га мисли опседају, и чак да то не зависи од његовог понашања. Али то не значи да је наставнику свеједно: једноставно, он ће бити или  радостан или ће ликовати када види успехе тинејџера, или тужна због њега и заједно с њим, када наставник сазна за његове падове. Тинејџера треба упознати да ће  све што је рекао остати између њега и наставника, осим када он или она стреми ка суицидном самоуништавајућем понашању. То ће родитељима бити  саопштено.

У процесу разговора верујућем наставнику ће помоћи молитвено обраћање Богу.

Генерално можемо да кажемо да је задатак прве фазе комуникације –  спријатељити  се са тинејџером и без осуде пажљиво га саслушати – то је први корак да би се стекло поверење.

  1. Детаљна и свеобухватана анализа детета, као и анализа разлога за његово нестандардно понашање

Само ако упознамо тинејџера испитавши га, можемо нешто да предложимо и да га саветујемо. Важно је да се добије што више  потпуних информација о следећим питањима:

  1. Колико су дубоки проблеми тинејџера (несигурност у себе и маштања – зависности – реални односи – увученост у „окружење“ и сопствени геј идентитет), затим здравствени проблеми и психолошке трауме,
  2. Како он лично на то гледа,
  3. Како је покушавао да се избори,
  4. Како на то гледа породица,
  5. Прича о породици. Какви су односи у породици, разговор појединачно са сваким чланом, кога он воли и ко мисли да њега воли, – на кога може да се ослони?
  6. Да ли има пријатеље, ко су они?
  7. Каква су му интересовања, бави ли се спортом, како он види будућност, шта је смисао његовог живота?

Током сусрета важно је да га  наставник слуша повремено чинећи примедбе које омогућавају да се проблем  сагледа из другог угла, нудећи своје искуство или очигледне моделе и шеме.

  • Обучавање у односу на одговарајуће особине личности

Обучавање као циљни процес треба да прати потребе те особе, да буде у складу са његовим нивоом развоја и особинама његове личности. Важно је да се код тинејџера формира представа о:

  • Реалностима геј живота и проблемима у вези с њим,
  • Особине праве љубави као и њених сурогата,
  • Узроцима настанка хомосексуалности и потреба које се помоћу ње задовољавају,
  • Варијантама здравог задовољавања потреба особе, о предодређености мушкарца и жене, о предодређености или циљу брака,
  • Значају тешкоћа у формирању личности.

Временом треба више  „играти на престизање“ и преузимати иницијативу у разговору, да би извели тинејџера из концентрисаности на проблеме и  да сагледа живот у ширем контексту. У том циљу, посебно се препоручује да се мање прича о хомосексуалности као таквој, или је уопште   не треба помињати док тинејџер сам о томе не покрене разговор.

Важно је научити тинејџера да преформулише проблеме чинећи их једноставним и решивим. Тако, од глобалног осећања „све је безнадежно“ треба прећи на следеће кораке:

  1. конкретан разговор о стању (Ти си се заљубио? И, како је?)
  2. са њега скинути маску трагичности (Добро, то још ништа не значи, то се многима догађа у тинејџерском узрасту; ову фазу чак и психолози издвајају када се тинејџеру допадају особе његовог пола),
  3. покушати открити узроке (Шта ти мислиш, зашто ти се свиђа дечак? Да ли је код тебе све у реду што се тиче друштва уопште? Да ли си усамљен? То је увек лоше. Како излазиш на крај са усамљеношћу? Зашто ти се допао баш он? Да ли волиш спорт ? Да ли си сигуран у себе?),
  4. Покушати да тинејџер открије праве жеље и лажна решења (Шта ти желиш из односа са њим? Да ли ти је потребан секс са њим? Да ли те маштање о блискости с њим уствари умирује или те само тера да се још више осећаш несрећним?)
  5. Одредити путеве етапног решавања ове и сличних ситуација у будућности (Како се спријатељити са њим и уклонити маглу тајности? Шта учинити ако се по глави мотају нечисте мисли? Када се осећаш сигурним у себе, како се то постиже?).

Не мора се обавезно изградити  комуникација по овој шеми, али овако или другачије ове ставке треба размотрити.

Генерално, добро би било научити тинејџера да јасније спознаје себе, свој унутрашњи емотивни свет, да разликујемо чему његово срце истински стреми од лаких начина добијања задовољстава, да активније учествује у формирању сопственог живота, да сам крчи свој животни пут, а не да буде жртва околности.

  • Прикладно причање о себи (од стране наставника)

Тинејџеру може бити интересантно како су други преживљавали сличне тешкоће и са каквим  се тешкоћама у животу сусретао лично наставник. Савет је само један: разоткривање самог себе мора да буде прикладно како би се одржало поверење и пренело искустава, али, за то време не одлазити од решавања проблема са којима се суочава тинејџер. Можда би овде требало понудити: нека сведочења других особа, као и литерарура са заједничким планом – као поклон или као домаћи задатак.

  • Способност да понуди реалну дипадљиву будућност у ширем контексту

Како би се тинејџер ишчупао из хомосексуалног окружења, треба га  увући у праву позитивну активност, било да је то учење, занимљив и користан рад, комуникација у друштву пријатеља, спортске и туристичке активности, културни и духовни развој. Размислите шта се од наведеног свиђа лично вама, а што би могло да се допадне њему. У пракси то значи да ће  наставник ређе користити реч „мора“, „треба“, а више предлагати  да би тинејџер доживео осећај стваралачке слободе. Основни критеријум је сада – да се понуђено решење допада и тинејџеру и наставнику. Ослањајући се на позитивно, може се постићи далеко више, него се једноставно  „борити“ са негативним.

Међутим, неке врсте активности разликују се у односу на ниво његове корисности. Дакле, ако говоримо о спорту, за дечака ће најкориснје бити тимске игре, борба, али како је тинејџер често несигуран у себе па му за почетак треба предложити  појединачни спорт или у паровима. Такође ће корисно да буде овладавање мушким занимањима – као што је поправка аутомобила, рад са инструментима, и тако даље. За девојчице, исто тако може да буде сликање, кулинарство, шивење одеће, плес, чување деце, и слично.

  • Редовна пажња, подршка и одобравање

Осећајући буру у свом организму што се тиче свог пола, тинејџер пати због недостатка поверења, а и немогућности да се некоме повери. Он то некад  маскира лудом храброшћу једноставног младића (девојчице „Буч“), или се пак огради од света заједљивошћу, филозофирањем и привидном грубошћу,  а некад просто тихо тугује и чека на евенуално дружење, не скрећући на себе пажњу. Међутим, дубоко  у себи ће то увек бити оно исто мало дете, жељно љубави. Зрео човек који би успео да изгради мостић до срца таквог тинејџера, мора да буде свестан ове рањивости, и  да једноставно искреним речима охрабри свог штићеника.

Овладавајући сопственом вештином у оквиру овладавања разних спортова и занимања која су адекватна за његов пол, у пријатељској комуникацији и превазилажењу тешкоћа, тинејџер ће све више и више бити сигуран у себе и осећати се успешнијим у свету мушкараца и жена.

Ипак, он ће такође очекивати  и охрабрење, тако да се не треба штедети на похвалама, или просто да му се напомене како је он важан, како је добар сам по себи, чак и без онога што је постигао. Добро је ако се наставник при свом одобравању понаша природно имајући на уму да може да говори на многим језицима љубави – поклонима, лепим речима, загрљајима, помажући на разне начине и једноставно, временом проведеним заједно са њим.

Једини услов је да се пажња мора указивати редовно, не од случаја до случаја, према расположењу. Може да се утврди одређени распоред састанака, и да се наставник редовно подсећа и помиње тинејџера у молитви.

  • Енергија топлине и радости у односима

Најбољи показатељ да се ствари крећу у добром правцу биће то да тинејџер „процветава“:  радостан је, почиње да ниже успехе, овладава новим  врстама делатности – расте – и мисао о привлачности  престаје да буде доминантна тема у његовом размишљању.

Ми не знамо каква ће бити даља судбина тинејџера, који пут развоја ће да изабере за себе. То зависи од више фактора, о којиме некад ни професионалац не зна све. Али, односи са наставником у будућности ће за њега бити нека врста оријентира и  тачка одбројавања у односу на то какви, у принципу, могу да буду људски односи, док искуство и знање које је добио у процесу комуникације са наставником, биће му користан да би формирао нови и зрелије поглед на живот.

Како учествовање у животу Цркве може тинејџеру да помогне у решавању проблема

Јеванђеље, живот Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа, Његово учење и љубав, који су потврђени делима, Његова жртва за наше грехе – ето шта мотивише већину људи да потражи другачији живот, да иде против својих жеља, да се бори са навикама, да се мења у односу на ближње, и, да остављајући иза себе увреде, неповерење и страх –  живи у нади.

Управо у црквеној заједници учимо се пријатељству, а многи у себи откривају неке своје талената. Овде се стичу прави учитељи и пријатељи.

Учешће у богослужењу, ако је правилно организовано (тј богослужење јасно и умерено), преображава тинејџера. Аутор је био сведок како су хулигани и кавгаџије постали доброљубиви и отворени, како су они, који су несигурни у себе, стицали смирење и спокојство после молитве, Исповести, Причешћа. Промене се односе и на унутрашње стање: смањење страха, неповерења, заокупљености фикс-идејама. То омогућава да се граде здравији односи са вршњацима и, на тај начин, да су учврсти на свом пољу. Али, како да се до тога доведе тинејџер?

Ово питање не може да се решава механички: не треба од самог почетка  познанства тражити од њега да у потпуности учествује у црквеном животу. Тинејџеру би  улазак у цркву требало да буде слободан. Док он не види плодове црквеног живота у животу наставника, он неће чути сведочење, неће видети очи умивене сузама покајања озарене радошћу сусрета са Господом и неће му бити  јасно чему све то.

Он може имати много предрасуда према Цркви. Ове предрасуде се најбоље уклањају Самим Јеванђељем. Можда ће тинејџеру бити компликовано да Га чита сам, зато га треба позвати у омладинску групу, где се  чита Јеванђеље, дискутује, где се организују заједничка путовања и  ходочашћа. Добро је ако се та група састоји од оних са којима се тинејџер већ спријатељио у неким другим активностима.

Теолози кажу да се спасење човека постиже заједничким деловањем Бога и човека. Када неко покушава да некако помогне тинејџеру, мора да се сети управо тога  да то  треба да чини заједно, заједно са Богом. Наставник помоћу Јеванђеља може да се моли и да себе  проверава да ли се он  у том правцу креће заједно са штићеником, да ли је потребно да предузме управо  оно што је планирао, или је потребно нешто друго. Треба поштовати слободу штићеника, не наметати исправан начин живота, већ сведочити и умети  сачекати. Не треба се бојати грешака: оне су неизбежне, а Господ за њих зна и исправља  их. Треба се бојати само једног: да заборавимо да све оно што чини наставник, не чини због јачања морала друштва, не ради мира мајки и очева, не да би наставник остварио успех… Ово се чини лично ради човека, ради  његовог правог квалитетног живота и његове радости у Царству Божијем.

В.С.Стрелов, педагог и научни уредник превода „Упутство за родитеље за спречавање хомосексуалности“ (објављено у часопису „Православна Гимназија, №3, 2009.)

http://www.overcoming-x.ru

 Превод са руског: Танкосава Дамјановић

Кисела лица, сгрбљене позе – а где је радост у Христу?

Да ли може бити у општењу с Богом човек који је побегао од себе самог? Психолози неретко говоре о томе како су њихови верујући клијенти посебно подвргнути опасности губљења себе самих из видног поља. О томе, због чега православни нису спремни да се сретну са собом, што за последицу има да постају неспособни за лични сусрет с Богом, говори Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и предавач Федералног института развића образовања, Москва.

Кислые лица, согбенные позы, шаркающие ноги – а где же радость о Христе?

Кисела лица, сгрбљене позе, ситни кораци – често испод дугачких безобличних сукњи, утучен поглед, замор или озлобљеност, тачно испуњавање правила, напетост у телу, неретко и у погледу… А радост – једном у години, на Васкрс.

А још и правилност – важна црта најбољих – када све треба да буде исправно – изглед, реч, понашање, посебно у храму, чување традиција – то је веома, веома важно. А ако ниси такав и понашаш се како не доличи? Последице се лако могу погодити.

Зашто је тај тужни портрет тако препознатљив? То је – православље? Кодекс понашања, култура речи са специфичним црквенословенским речима, дрес-код, наши-туђи, испуњујеш или нарушаваш – је ли то хришћанство? Зашто улазећи у храм, тако ретко можеш срести светлих, добрих, живих или бар спокојних људи? «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јован 13, 35).

Што ближе к себи то ближе к Богу

Дозволићу себи да сада подробно не поткрепљујем аргументе ове тезе, која се родила после дугог самопосматрања, посматрања клијената и познаника, бучних и бурних дијалога с колегама и друговима.

Ако ја не знам, не осећам, нисам свестан себе, као последица тога ја се погружавам у различите различите подмене[1], митове, илузије, називам ствари не својим именима. Исто тако се обраћам и са другим људима и с Богом – кроз призму искажених[2] представа, и свог рода глухоће и слепила.

Без сусрета са собом и са другим продужавам да остајем у илузији да су моје подмене – истина. У религиозној средини тај феномен добија особит трагизам, када се убеђеност у такве «истине» поткрепљује непоколебљивим ауторитетом. На пракси се то изљева у разнолике карикатуре на хришћанство, где је најстрашније – самоувереност, да смо само ми тачно на правом путу. Типична илустрација – «фарисејства», која је жива и до овог дана унутар црквених зидина.

Без сусрета са Христом немогућа је истинска религиозност – данас  то више није спорно, о том се више не расправља. Владика Антоније Сурожски је огромну пажњу посветио, између осталог, управо том питању. Сам он је био човек који је лично живео и сведочио о таквом Сусрету, пребивајући у веома личном и искреном општењу са Христом.

Оставимо ван оквира нашег расуђивања мистички аспект, тајну сусрета, дејство благодати – све то, што долази од стране Бога. У било ком сусрету су активни обоје, и ми можемо да обратимо пажњу на то шта припада човеку као једном из учесника тог дијалога, а посебно на то шта смета таквом сусрету.

Када будемо могли рећи из дубине душе: «Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје», ево ја стојим пред Тобом такав, какав сам, са свим својим немоћима, болом, изнемоглошћу, страховима, увредама, беспомоћношћу, може бити, чак и без вере и без наде, зато што је тренутно такво моје стање, и ја часно приносим себе такву Теби, иштем Тебе, чекам Тебе, – тада је вероватноћа Сусрета веома велика, зато што постоји један од његових главних услова – искреност, часност, отвореност.

Често нисмо свесни подмена

Рекло би се то су просте и разумљиве ствари – тешко да би неко свесно ишао да лаже Богу, очигледно – да молитва треба да буде искрена, живот – стваран, односи с људима – за почетак бар пристојни.

Свеједно, постоји проблем зато што смо данас привикли чинити веома много, практично не будући свесни, не замишљајући се, затварајући очи, подобно ноју или маленом детету: ако ја то не видим, значи тога и нема. А размер овог феномена је крајње велик.

Живот савременог човека је прожет разним видовима подмена, лажи, често несвесно а понекад и под видом добра, самообманом и осталим деформацијама, које су тако дубоко ушли у норму, да бива не тако просто распознати их, чак ако прилажемо и усиље.

Тешкоћа осазнавања својих осећања – препрека је за часне односе

У пракси било којег психолога наћи ће се не мало примера када при искреном старању обоје учесника дијалога, у ситуацији указивања професионалне помоћи, у атмосфери поверења и безопасности свеједно бива тешко изаћи на ниво осазнавања, свесности својих истинских осећања.

Најпростији пример овде јесте, када на питање о том шта човек осећа он може да одговори или «не знам», или отприлике тако: «лоше ми је» или «добро сам», «осећам негативне/позитивне емоције» итд. Одсуство у активном речнику речи за назвање емоција и, као последица тога, тешкоћа осазнавања својих осећања психолози називају алекситимија и, у овој или оној мери, сусреће се довољно често.

Алекситимичност – је једна из узрока разних видова подмена (подвала). Особа може бити љута, изнервирана, забринута, збуњена и при том да мисли да је спокојна или само мало узбуђена.

Сећам се случаја када је клијент, млад мушкарац, у току сат времена је веома узбуђен причао о својој бившој девојци, окривљујучи је много привидећи мноштво аргумената на њену адресу и буквално кипећи од гнева за време консултације. На више пута пажљиво појашњено, поновљено питање психолога о томе, што, могуће је, да се он осећа увређен, да није можда љут, раздражен, можда понашање девојке код њега изазива незадовољство или гнев, клијент је сваки пут одговарао са «не». И тек на крају сусрета он се замислио над тим, да може бити, истина, да је он мало узбуђен или љут.

И реч не иде о психичком растројству или болести, просто човек још није научио слушати себе и распознавати своја преживљавања. Свеједно таква несвесност може постати препрека за часне односе, између осталог, и са Богом. Када фарисеј благодари Бога за то што он није као други, као остали људи (Лука 18,11), он искрено верује у своју праведност, искрено не види себе истинског (за разлику од цариника) и, највероватније, исто тако искрено благодари Богу.

«Фарисеј и цариник», Доре

Зашто верујућима посебно тешко бива слушати себе?

Може бити да је у црквеној средини све другачије? Може бити, то «свет у злу лежи» и у лажи такође, а пришавши у Цркву, људи постају прозрачни макар за саме себе? Јер ето, на крају крајева, постоји редовна исповест, пракса самопосматрања, самодисциплина, таинства, – исправно ће заметити критички настројен читатељ.

Нажалост, «С унутарњом часношћу управо православни су слаби». Поред алекситимичности, узроци неосазнавања таквих осећања, као што је гнев, раздражење, незадовољство, завист, љубомора, увреда итд. јесу конфликт тих истих неблагопријатних осећања с религиозним убеђењем да су таква осећања грешна. Нема се довољно личносних сила да би се издржао такав конфликт, тј. часно признати себи опет и опет да ја  – благочестиви хришћанин – заиста све то осећам. И тада се једна из страна конфликта потискује у несвесно – човек просто није свестан тога шта он осећа, и тада за сазнање више нема конфликта – нема проблема.

Но проблем је у томе, што та преживљавања никуда не нестају, продужавајући да разједају човека изнутра, само што он то сада не види, успокојава се илузијом како је он незлобив човек.

Лако је сетити се нпр. феномена јаросних баба у храмовима, ревнитељки поретка, које су наравно испуњене љубављу к Богу и ближњима, и притом гризу сваког ко улази у храм, ко нарушава свечане традиције. Несвесност и одсуство могућности изразити накупљене емоције у некој конструктивној форми могу да приведу к постојаном, може се рећи «фоновом» раздражењу, разочарењу и неспокојству. А и к озбиљним тешкоћама у комуникацији са собом, људима и Богом.

Важно је напоменути, да сваки ауторитетни систем норми и правила с јасним разграничењем „шта је добро, а шта лоше“, за многе људе постаје цементирајући материјал, који блокира сусрет са собом истинским, стварним, укрепљују се већ постојеће подмене и добављају се нове. Црква – није изузетак.

У том смислу моје колеге, верујући психолози, и ја, неретко се с болом смејемо, говорећи о својим клијентима: «ох ти православни», подразумевајући то, како често са њима бива тешко радити, зато што се разне нездраве личносне пројаве, искажења (деформације) учвршћују избиратељним цитатима из Библије, светих отаца, а такође, неретко и речима духовника.

На пример, најчешћи аргумент верујућих, страдајућих сазависношћу[3], састоји се у томе, да треба трпети и носити свој крст до краја. И померити се с места, таквом црквеном човеку често бива теже него нецрквеном.

Хришћанство призива човека на веома часне односе с Богом, једна из централних линија целог Јеванђеља јесте изобличење фарисејства, што је  у ствари јарко изражена подмена (замена) унутарњег спољашњим. Размотримо неколико типичних примера подмена, да би затим проанализирали психолошке механизме те појаве.

О психолошкој природи подмена: неприхватање себе, условна љубав и унутарња расцепљеност 

На психолошку консултацију обратила се уцрковљена девојка 27 година, назовимо је Елена, с проблемом професионалног самоопредељења.

Пунијег стаса, активна, комуникативна, ради за благотворни фонд, учествује у различитим социјалним пројектима, интересује се психологијом, сликовито говори о томе како јој се свиђало да води различита  групна занимања са децом и одраслима, енергична на око, жали се на изнемоглост, апатију и незадовољство послом у целини… И не једном је напомињала, као између редова, о својој спољашњој непривлачности, на коју као да се и не жали.

По иницијативи психолога у процесу удубљивања у тему спољашњости пројаснило се, да је за клијенткињу веома важна њена сексуална привлачност, то је тешко преживљавала зато што је она већ неколико година у цркви, а то значи треба држати одређену дистанцу у односима с мушкарцима, но бити привлачном управо сексуално за њу је било веома значајно.

– Шта за вас значи када сте сексуално привлачни?

– Видим да се свиђам мушкарцу, – очи јој светле, пауза…- Имам власт над њим.

– Вама је важно да осећате да можете управљати мушкарцем, владати ситуацијом?

– Да, ја сам тада уверена у себе и осећам да сам му нужна, зато што сам му привлачна, – одушевљава се, сва цвета.

– То јест, ви хоћете да се осећате нуком нужни? .. И ви заиста хоћете да вас због тога цене? Вама се чини да, ако сте нужни физички, онда сте нужни сва, да ли сам вас добро разумела?

Пауза, очи постају влажне.

– А како још-то другачије? Бар некако…

– То јест вас просто тако, такву, каква сте, заволети је уопште немогуће… Је л’ ?- тихо, полако, пажљиво говори психолог.

Клијенткиња замире, клима главом, плаче.

Даљи дијалог нас приводи к веома распрострањеној ситуацији. Може се рећи да је Еленино главно, практично неосновано убеђене, да  је њу «просто» немогуће заволети. За тим стоји неприхватање себе: ја, таква, каква сам, ужасна, лоша, ништа не значим итд.  То су неки од могућих језичких варијаната, но као правило, све су оне уопштеног карактера без конкретизације. Нпр. не «ја лоше радим то и то (конкретно)», него «ја сам лоша».

Да би психолошки преживео такав човек треба да нешто стално достиже, само јавни успеси дају осећање оправданости живота – петице у школи, победе на такмичењима, успех у каријери или у личном животу, уопште сваког рода успешност (форме могу да буду разне) дају осећај права на живот.

Елена је успешан пројект менаџер, но тај посао њу веома напреже, исцрпљује, не приноси задовољство, мада је успешност разултата у некој мери радује. Зашто? Зато што је мотивација подмена – човек не ради то шта му је на самом делу интересантно, него то што даје преживљавање успеха, а то значи, потврда права на живот. Назовимо ту подмену условно «успех- смисао» (успешност уместо онога што је испуњено смислом).

Живот с логиком подмена – моћни фактор депресије. Еленаније искључење, зато се жали да се често и брзо умара, на одсуство интереса и жеља. «немам воље ни за шта, све ми је досадило и раздражује ме, само би да лежим… Или све да бацим и да одем некуд, сакрити се од свих подаље», – то су речи које се често могу чути од човека, који се занима не својим делом. Свеједно код Елене бивају ретки периоди, када ничега таквог нема, појављују се силе и радост, буди се мотивација – када ради то што је њој заиста интересантно (између осталог, рад с групама).

Овде треба рећи неколико речи о безусловној љубави – најважнијем појму који се утврдило у психологији, пре свега, благодарећи трудом основатеља хуманитарне психијатрије Карла Роџерса. Логика Елени и многих других, њене сабраће по несрећи, је примерно таква: мене могу волети само ЗБОГ нечега, то јест потребни су одређени услови, при којима могу да добијем љубав.

Ако реч иде о романтичним односима, то таквим типичним условом, који се предлаже културом, јесте сексуална привлачност. Јер, мене је немогуће заволети безусловно. Можда је друге могуће, али мене тачно није. Таква је основна психолошка природа распрострањене подмене назване «секс-љубав».

Овде хоћу да напоменем Елени о томе да Бог воли сваког од нас и, наравно, воли безусловно таквог какав јесте. Ми прекрасно знамо ту истину, но да ли је то знање истинско, дубоко, поткрепљено реалним опитом? Колико нас може искрено да каже за себе, ја сам много пута осећао како ме Бог воли, осећам ту љубав, можда и не увек, но знам то срцем, а не само главом?

На жалост, сви хришћани тако говоре, но не тако често се срећу православни, који их говоре «из дубине душе» – тако, да им је немогуће не поверити, зато што за тим речима стоји живот, реални односи с Богом. Нецелосност, несагласност речи, дела, мисли и осећања – јесу чест психолошки и духовни проблем данас, посебно у западној култури, и далеко не увек да иде реч о свесној лажи, чешће је та несагласност несвесна – обично човек искрено верује, да говори то што и јесте на самом делу. Таква расцепљеност – је узрок многих подмена.

И тако, речи о љубави и вера у истинитост тих апстрактних речи, још није то исто што и опит преживљавања љубави, конкретно к мени, са свим мојим недостацима. Управо отсуство таквог опита постаје, по мени, централни узрок безрадосног хришћанства, сконцентирисаног на чување традиција, норми, правила.

Подсетник родитељима

Као што се види, сличај Елене илуструје проблем неприхватања себе, која је стала главни узрок указаних подмена. Корен таквог односа према себи крије се у детињству, када родитељи нису давали детету ту исту безусловну љубав. Дете је брзо научило, да би њега волели, треба радити то и то, ако се буде лоше понашао ризикује да изгуби оно најглавније у животу – родитељску љубав.

С једне стране то је удобан начин васпитавања – дете се лако дисциплинује, но видите и сами по како високој цени. Но с друге стране, последице таквих траума неретко се протежу на сав живот, са чим се ми редовно срећемо у психотерапеутској пракси.

У детета се формира базово осећање сопствене недостијности, ја сам лош – јер ако ме данас воле, а сутра не, нека је то и због лошег поступка, значи, у принципу ја сам по себи љубав не заслужујем. Значи, потребно је нешто за што ме је могуће волети, а даље по сценарију горе описаном.

Још један сценарио условне љубави, која мучи вољеног и која му смета да буде оно што јесте, примерно је такав: «је те волим, и зато си дужан… Да радиш то, шта ја сматрам за тебе исправним, да будеш такав каквим хоћу да те видим». Сећам се аустралијског филма «Блесак» о талентованом пијанисти Дејвиду Хелфготе, где је прекрасно показана таква љубав његовог деспотичног оца и трагичне последице дечијих траума главног хероја.

«Не бива ли превише често, – говори  митрополит Антоније Сурожски, – да ако би се жртва наше љубави осмелила да проговори, она би нас замолила: «Молим те, воли ме помање, но дај ми мрвицу слободе! Ја сам заробљеник твоје љубави; из тога што ме волиш ти желиш да определиш све у мом животу, ти хоћеш на свој начин да устројиш моју срећу. Када ме ти само не би волео/ла, ја бих могао/ла бити самим собом!» зар се то не дешава довољно често између родитеља и деце, међу друговима, међу мужем и женом? Како други скупо плаћају нашу љубав, и како је она нама самима јефтина».

Човек може сав живот да протраћи на тражење те исте безусловне љубави, и у исто време, на достизање свемогућих услова, за које ће га моћи волети. Култура предлаже мноштво варијаната у виду «норми» – успех, успех и само успех. Каријера, новац, успех… И пластичне операције поред свега осталог – због потребног изгледа, да би те заволели.

Озбиљан проблем је у томе што, док не заволиш, не прихватиш сам себе таквог какав си, не можеш волети ни другог. Заљубљеност – то је лако, илузија љубави – колико хоћеш. Но то ће бити исте такве подмене у односу са другима, као и у односу према себи.

“ Ја те …. “

Какве везе има то и сусретом са Христом?

Неко може да нашој Елени постави дијагнозу: блудна страст, сујета, гордост итд. И шта ће она тада да ради? Да се бори са собом тако лошом, што је нимало неће померити у страну прихватања себе. Прилази такав човек у Цркву и брзо учи како бити добар. На почетку то може да изгледа, ако не као бурно неофитство, то потпуно као прилично благочешће.

И све као да је у реду, чак се и задивиш. Но постоји неколико опасности.

  • Човек може да продужи да живи у логици подмене «успех-смисао», чинећи задивљујућа дела и не будући свестан, да иза тога стоји жеља за доказивањем себе, ја имам право на живот, ја сам добар итд…

Уздржаћимо се овде од разговора о сујети и гордости, како видимо неретко за «симптомима» сујете (славољубља) стоји та иста неутољена потреба у безусловној љубави. Зато када таквом човеку говоре: кај се због своје сујете – у неким случајевима то може да не помаже, него само да удвостручи проблем, зато што он (или његово несвесно) то чују као: то ниси довољно добар, да би те Бог волео, буди бољи и тада ћемо да видимо.Озбиљнији проблем јесте – с ким уместо Бога може да се сретне такав човек? Често са својом пројекцијом на Бога, тј. са својим образом, као правило, родитељском фигуром, која се лепи на фигуру Бога. А родитељи су били какви? Волели су условно. Чиниш добро – добар си. Чиниш лоше – непотребан си.

У цркви је одлично прописано шта треба да се ради, а шта не треба. А ако још потрефи и строг духовник, онда је уопште све јасно – слушај, испуњавај правила и бићеш добар. Заметимо између наводника да се често родитељска фигура пројецира и на духовника.

Пролазе године, па и десетци година, и ништа се не мења. Човек иде у храм, исповеда се, причешћује се. Но с ким и у какве односе он ступа, мислећи да су то односи с Богом? Може се десити, да он продужује да живи по старом сценарију, пуном подмена. Робно-новчани односи с Богом су довољно добро описани у духовној литератури последњих десетљећа.

Но трагедија таквог благочешћа је у томе што се може десити да у њему нема места за Христа, нема простора за Сусрет с Њим. Постоји само проигравање из детињства заложеног сценарија, само сада зацементираног традицијом црквених норми и правила.

У том контексту се може додати да се и свештеник може показати као одговоран за то како ће се развијати односи духовног чада, не само са њим, него и са Богом – по сценарију условној љубави или безусловног прихватања.

  • И још дубљи аспект проблема подмена. Као што смо видели, човек их уопште није свестан. Оне имају много угодности (користи), илузорних, но свеједно, угодности. Тешко је избавити се од њих, између осталог и зато што је веома страшно срести се са собом истинским и ићи у неизвесност, прекорачујући навикнути сценарио, раскидајући шаблоне.

Но док ја живим не истински, живим подменама (а још горе, ако при том мислим да сам истински благочестив), не могу да се сретнем са стварним собом и не могу да видим стварног другог (човека, за почетак).

За сусрет је потребан ТАЈ КО ће се срести. А ко ће се у мени срести са Другим? Јер, мене у суштини скоро да нема. Постоје илузије, улоге, заблуде, маске, но ГДЕ је у мени ТАЈ, ко може бити истински, без игри и заштита?  И да би могли за јеромонахом Романом ускликнути «Боже мој! У мени ни капље правде нема!… Ево ја сав стојим пред Тобом», потребно је да би се нашло у мени острвче часности и смелости принети себе Христу, као што су некада другови спустили с крова раслабљеног.

И тада ће за нас да постану могуће речи пророка Исаије: «Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер Цара Господа над војскама видех својим очима» (Исаија 6,5).

[1] Подвала, замене, замена истинитог лажним.

[2] Искажење = дефект, речи истог кирена – унаказити, наказа.

[3] Сазависност – Сазависност –  патолошко стање, које се карактерише дубоком, силно емоционалном, социјалном, чак и физичком зависности од другог човека. Најчешће се термин употребљава к рђаима и ближњим алкохличара, наркомана и других људи с било кајом врстом завсности, но далеко се не ограничавају њима» (Википедија).

Аутор: Марина Филоник психолог

http://www.pravmir.ru/podmenyi-kak-prepyatstvie-dlya-vstrechi-so-hristom/

Усамљеност – пут к Богу или реализација сатанине молитве?

Говоре ми да су се људи одаљили једни од других. У суjети овог света проблем људске усамљености стоји, чини се, тако оштро као никад раније. У исто то време све је лакше срести оне, који ка усамљености свесно стреме – оптерећују их односи с друговима, не желе да саздавају породицу и битишу у сопственом одељеном унутарњем пространству, где им је комфорно и чак радосно. Зашто је за једне усамљеност мука, а за друге – блаженство? О томе како хришћанин треба да се  односи према усамљености, размишља редактор журнала игуман Нектариј (Морозов).

Резултат слика за Одиночество

Беда или благо?

Када реч иде о усамљености, често се сећамо речи Библије: Није добро да је човек сам(Постање. 2, 18). По мени то не треба да се схвата буквално: увидео Господ Њиме створеног Адама и схватио да му нешто недостаје, и саздао за њега помоћницу Еву. И Адам, и Ева су били у првоначалном творческом замислу Бога, који је постојао још пре стварања света или било чега другог, што је потом почело бити (Јован 1.2). Ми не можемо да објаснимо зашто је то произашло управо тако и зашто су управо двоје, он и она, били створени. Може се претпoставити, људски расуђујући, да би једном човеку било веома тешко после одпадања од Бога. Неко може да каже: видите ли да је управо Ева искушала Адама, а то значи, да без ње ни грехопада не би било. Свеједно је очигледно да једном човеку уопште није обавезан други да би био искушан. Адам је испочетка носио у себи могућност пада и зато би змија нашла други пут ка његовом срцу. А већ после грехопада самом се извући из тог стања, у којем се човек нашао, било би вероватно доста теже, показало се да су зато Адам и Ева и били потребни једно другом.

Осећање усамљености – је последица грехопада, до њега човек је био способан да постојано осећа непосредно присутство Бога у свом животу, што данас успевамо веома-веома ретко и у најминималнијој мери. Само што је човек раскинуо своје јединство с Богом он је постао усамљен.  Зато, ма колико около било помоћнiка или блиских људи, нека га они и истински воле, нека су и пажљиви, брижни, – свеједно док човек живи на земљи, усамљеност ће у неком степену да буде његов удео. Јер и најблискији и најдражи људи, који нас разумеју и дају нам тако неопходну  топлину, не могу да постојано буду поред нас, не могу нас у потпуности избавити од усамљености.   Зато што у срцу сваког постоји таква дубина, на коју заједно с њим ни један други човек се не може спустити. И та дубина није дубина радости коју ми ипак можемо с неким поделити. То је дубина скорби. Када осећамо скорб, гранични душевни бол, тада се нађемо један на један с бездaном сопственог стрaдајућег срца. Но управо тамо човека среће Господ, и при том сусрету с Богом, при пребивању с  Богом исчезава усамљеност.

Може се рећи да способност човека да се осети  усамљеним, јестe огромно благо (богаство) – јер управо то осећање треба да га приведе Богу. Блажени Августин је писао: „Бог нас је створио за Себе, и мучиће се срце моје, док се не успокоји у Богу моме“. Бездну човечијег срца може да напуни само бездна Божанства, и само Бог може дати човеку све, за чим тај осећа потребу. Тако је чудесно створен човек – он ће свегда или да тражи Бога и у Њему да налази излаз из своје усамљености, или ће се мучити и страдати од усамљености.

Не против замисла

Библијске речи да човеку није добро бити самом, односе се у првом реду на брак, но свеједно се могу и требају разумевати и шире. То што је човек сам и да нема никога, веома често значи да он никога не воли, живи сам у себи и сам за себе. Онај ко воли људе и уме да их високо цени, као правило, чак и ако је сам у овом животу, од усамљености не страда, зато што је пред њим сав свет и он осећа јединство с тим светом, којег је створио Бог. А када је човек сав управљен на себе самог и не примећује оне који су поред, он заиста постаје болесно усамљен.

Бива наравно и тако, да се човек истински пожљиво односи према људима, има много блиских и другова, но не може да нађе за себе супругу(а) и страда. Такву усамљеност је тешко назвати благом. Ствар је у томе, да о свеком човеку, без изузетака, у Бога постоји неки замисао. И тај замисао се није појавио једновремено са рођењем тог човека на свет, него је постојао првобитно, још до стварања васељене. У томе се и састоји вечност сваког од нас: ја не само да ћу постојати свагда, него сам, у неком смислу, свагда и постојао – присутствовао у замислу Божијем. Зато мучење човека због одсуства нечега или некога у његовом животу происходи због тога што он покушава да живи противно плану Господа о њему. Постоји воља Божија која нам даје најбољу из могућности коју би могли стећи у овом животу. И ако ми нешто не примамо, онда је једно од двоје: или је у Бога неки други план у односу на нас, или у нама самим постоји нешто што смета Богу да нам да оно што желимо и молимо.

Понекад човек живи с јасно одређњним задацима, које је сам себи одредио: дужан сам да оснујем породицу, одгојим децу, засадим воће, купим кола, стан, достигнем то и то на послу. И никако не може неке од тих задатака да испуни, и мучи се од бесплодног усиља. А други се просто стара у свему што му је дао Господ, и на шта се његове могућности распростиру, да се у максималном степену раскрије. И све происходи само по себи: и животни сапутник се среће, и на послу све успева, и у осталом је задовољан. Просто, када се фиксирамо на нешто, па нека је то и нужно и важно,  и почнемо да то од живота и од Бога пошто пото требујемо, ми то не добијамо. Потребно је умети примати те дарове које нам даје Господ, бити благодаран за њих, и он ће нам дати далеко више – а можда, између осталог, и оно што смо толико желели. А у томе што човек беспоговорно хоће нешто, што Господ још за њега не сматра корисним, састоји се суштина неверности Богу.

Како доћи до тога да усамљеност осећамо као благо а не муку? Пут ка томе је један, означен апостолом Павлом: ономе ко воли Бога све помаже на добро (Римљанима 8,28). Једне те исте ствари могу човека и изграђивати и разрушавати у зависности од његових способности или неспособности да види у ономе што са њим происходи руку Божију, дар Божији.

Усамљен, и сам

То што су данас многи људи фатално усамљени том болесном и не благом усамљеношћу, од које с ума силазе, завршавају живот самоубиством и гину, – није илузија. Свет стари и, овако или онако, приближава се свом крају – блиском или не баш, – и природно је да је тај ток испуњен свим тим процесима на које је Господ упозоравао у Еванђељу: и умањењем вере, и оскудношћу љубави. Наше време није карактеристично само по цветању самољубља него, заправо, болесном заљубљеношћу људи у самих себе. А што чевек себе више воли, то је више усамљен. Нежељење примећивати никога око себе – јесте, може се рећи, реализација сатанине молитве у животу човека. Сећамо се тако називане првосвештеничке молитве Христа Спаситеља у којој Он говори: Оче (…) да двоје једно буду (Јован 17,21). Воља Божија се састоји у томе како би људи које је створио једнаке по природи, били исто тако једо у љубави, у својој вери у Њега и да чине једно цело – Цркву. Но ми знамо да је сатана просио власт да веје те људе, саздане за јединство, као пшеницу (Лука 22,31), то јест да нас расејава на разне стране, како не би пребивали једно с другим у Христовој љубави. Зато онај ко сам себе одбија од јединства, заправо испуњује ту сатанину молитву и, безусловно, пада у веома лоше погубно стање.

Зашто та молитва коју нам је Господ дао почиње речима  «Оче наш»? Мноштво тумача су на то обратили пажњу – управо «наш». Не само «мој» – не, него наш. Ми смо – породица. Само схватајући то, осећајући то човек стаје на пут спасења, а док важи «мој», «моје», «мени», «мене»,  он остаје ван спасавајућег пута.

Аутор – Игуман Нектариј

http://www.pravmir.ru/odinochestvo-put-k-bogu-ili-realizatsiya-molitvyi-satanyi/

Резултат слика за Одиночество

ОСЕЋАЊА КОД ДЕЦЕ РОЂЕНЕ У ПОРОДИЦАМА АЛКОХОЛИЧАРА

Функционалност породице

 

 

Анализа проведених разговора, консултација, исповести на стотине породица је показао, да у већини породичних ситуација, да ли ће исход бити сретан или несретан, зависи од одређених законитости на којима се граде узајамни односи. Изучавање тих законитости је и дало могућност да се изведу доле приведена правила и препоруке.

Резултат слика за семьи с детьми

Четири петине овог текста је компилација савета и препорука психолога, међу којима – В. Москаленко и Е. Савиној. Само одељени делови су написани из нашег опита.

Постоји велики број начина да се почне породични скандал и само један начин да се он заврши. Сви га знају, сви би га хтели, сви чекају реакцију супротне стране. Но она, супротна страна, се прави да не види, да не разуме, зато што и она исто то чека од другог. И тако на крају имамо да: сви нешто чекају, а сам живот, пун, не баш лепих ствари, некуд жури.

 

МАТЕРИЈАЛ ЈЕ ЗА СУПРУЖНИКЕ КОЈИ СУ УЗАЈАМНО СПРЕМНИ ЗА КОНСТРУКТИВАН РАД НА ЈАЧАЊУ ПОРОДИЦЕ И  ЊЕНОМ ДУХОВНО-ПСИХОЛОШКОМ РАСТУ.

ПАЖЊА:

АКО ОВДЕ ЖЕЛИТЕ ДА НАЂЕТЕ У ЧЕМУ ДА ОКРИВИТЕ ДРУГЕ ЧЛАНОВЕ ПОРОДИЦЕ И ДА ДОКАЖЕТЕ СВОЈУ ПРАВДУ, АКО ТРАЖИТЕ, ШТА БИ ИМ СУНуЛИ У ОЧИ, МОЛИМ ВАС – ДАЉЕ НЕ ЧИТАЈТЕ! 

 

Шта је то дисфункционална и финкционална породица? У чему је разлика међу њима? То не мора да значи да је у једним породицама неко зависник од алкохола и наркотика, а у функционалним такве зависности нема. Алкохол и наркотици су само врхови леденог брега, у породичним односима. Може се рећи да су то само сазрели горки плодови, које жању несрећни «ратари». А на почетку су то биле, уопште, потпуно обичне породице какве су свима нама познате, можда чак и веома сличне нашим. У чему је разлика? Односи у дисфункционалним породицама су постројени на такав начин да је члановима породица теже пројављивати љубав једно ка другом, него у функционалним породицама. Желе ли сами чланови дисфункционалних породица да воле и да буду вољени? Мислим да да, у већини случајева. И невољно се намеће питање: «А шта им то смета?». Одговор на то питање обично доста објашњава и говори сам за себе. Сваки члан дисфункционалне породице сматра да је препрека за срећу и љубав – Други (жена, муж, отац, мајка, брат, сестра, син, ћерка итд.). То он – Други неће да живи по људски, «да је слушао шта му говорим – одавно би све било у реду». Још један варијант одговора: «препрека сам ја сам(а), ја сам лош човек, све упропастим и уопште недостојан(на) сам икаквог уважења и љубави». Оба одговора сведоче о нељубави: нељубави к ближњему и нељубави к самом себи.

Говорити у оквирима овако малог чланка о узроцима нељубави и још више без личног контакта давати упутства како изменити односе према себи је крајње тешко: веома је опширна тема, и сувише је бола и неприхватања себе у души таквих људи. Чини се да ће бити практичније поговорити о томе што заправо происходи у таквим породицама, и шта чланови дисфункционалних породица могу да измене ако то силно желе.

У чему се пројављује недостатак и искажење љубави? У таквим породицама често постоје жестока, практично жељезно-бетонска правила, о које се можеш просто разбити, такорећи, не правила ради човека, него човек ради правила. Таква правила је немогуће изменити, зато што су они практично – истина. У чланова породице постоје јасне улоге и нико не може да наступи у улози другог. Грехови и пороци се оправдавају или објашњавају, али се не преодолевају. У породици увек постоји «онај, ко је крив», породично «јаре отпуштења», и њега обавезно кажњавају. Крици, прекори и скандали – су честе форме обраћања међу људима у таквим породицама, понекад практично једине. И уопште, у таквим породицама општење личи на зарасли малињак: не зна се шта и откуд расте, а ако покушаш да се разабереш – скупо ће те коштати.
Како да сазнам, каква је моја породица, та у којој живим? Пробаћемо да проучимо признаке дисфункционалне породице и да их размотримо на примерима.

Признаци дисфункционалне породице:

  1. Одрицање проблема и подржавање илузија. На пример:  ја/он нисам/је , алкохоличар, просто ја/он… (несрећни, несхваћени,… ); не, он се не лени учити, просто учитељи цепидлаче и томе слично;
  2.  Вакум интимности. У подобним породицама нема, или нема довољно, емоционалног прихватања једно другог, нема узајамне подршке, нема се са ким поделити радост или мука, нема довољно поверења, комфорта; често људи осећају своју усамљеност и не удељују пажњу једно другом;
  3. Замрзнутост правила и улога. Нефлексибилност. На пример: само одрасли одређују шта је исправно, а шта не; карактер детета треба ломити; човека не треба сажаљавати, жаљење квари, посебно децу. У дисфункционалним породицама је много негативних правила, нпр. Не изражавај своја негативна осећања (не гневи се, не вређај се, не плачи итд.), не пројављуј своју вољу (не размишљај; не противи се него ћутећи испуњавај заповеђено; не задавај питања). Среће се и обратна ситуација, када нема правила у породици, формира се попустљив, распустан, стил односа и васпитања;
  4. Конфликтност у узајамним односима. Свађе, спорови, прозивања, претензије и узајамна понижавања постају, може се рећи, фон живота такве породице, свакодневни начин комуникације. Уобичајено оправдање звучи овако: «другачије се с њима не може», «другачије он/она не разуме»;
  5. Недиференцированост «ја» сваког члана. Чланови дусфункционалне породице не разликују сопствене психолошке границе и границе других чланова породице. Само што један члан породице преступа кућни праг, уносећи са собом раздражење, или неко друго осећање – њиме се запажују сви присутни. У књизи В.Москаленко «Сазависност: карактеристике и практика преодолења» приводе се казивања људи, схвативши, колико су они раније били погружени у проблем чланова своје породице.: «…Када је мој муж страдао од мамурлука, мене је такође болела глава. Њему мука и мени мука»; « …Када нисам умела да се одстраним од проблема мог мужа и моје ћерке, – говори сазависна жена алкохоличара за време групне психотерапије, – ја сам била човек, но то је било неко другачије стање. Ја сам била као додатак другом човеку. Сада сам први пут осетила себе у центру сопственог сазнања».  Типичне фразе: «како ја могу (да будем срећна, спокојна, уверена у себе, да се занимам својим делом и слично), ако он/она/они раде то и то или се према мени понашају тако и тако»;
  6. Склоност ка поларности осећања и расуђивања. Или све или ништа – то је карактеристичан начин преживљавања у чланова таквих породица. Полутонови, нијансе, ступњеви као да не постоје;
  7. Затворена породична система. Сви чланови породице подржавају фасаду породичне псевдоблагопријатности. Дејствују таква «правила», као: не износи смеће из рупе (не износи свађу из куће), ко се на свог тужи, себе ружи; не одавај тајне туђима; шта ће да помисле о нама, ако сазнају о нама…
  8. Апсолутизирање воље, контрола. Људи у таквим породицама су склони да контрлишу понашање других. Разуме се, контрола је управљена на оне около, а не на себе самог. Свако живи по принципу «Ја боље од тебе знам, шта ти треба да радиш, где треба да будеш и како ће ти бити боље». Контрола поприма глобалне размере. Ни у кога из чланова породице нема личног интимног пространства. Садржај новчаника, личних писама, телефонских разговора, подсетника, дневника итд. нису лична својина само њихових власника.

Признаци функционалних породица:

  1. Проблеми се признавају и решавају
  2. Подстиче се слобода (слобода запажања, мисли и расуђивања, слобода имати своја осећања, жеље, слобода стваралаштва)
  3. Сваки члан породице има своју уникалну вредност, разлике међу члановима породице се високо цене
  4. Чланови породице умеју да задовољавају своје потребе
  5. Родитељи раде то што говоре
  6. Улоге, функције у породици се изабирају, а не намећу
  7. У породице постоји време за разоноду
  8. Грешке се опраштају, на њима се учи
  9. Гипкост свих породичних правила, закона, постоји могућност да се изнова размотре.

 

Уважавани читатељу, ви сте пажљиво прочитали признаке дисфункционалне и функционалне породице. Ако имате жељу, можете сами, не журећи да размислите какви су односи у вашој породици. Циљ нам уопште није поставити дијагнозу вашој породици, уопште не. Такво размишљање ће вам помоћи да схватите како се граде односи у вашој породици, колико су они у хармонији, да ли су сви чланови породице задовољни и шта би се могло променити како би среће и љубави у породици било више.

Већ смо писали да су свађе чест гост у дисфункционалним породицама. Хајде да подробније поразговарамо о породичним свађама. Конфликти бивају, наравно, у свакој породици, и главно оружје у конфликту је реч. Треба рећи, да конфликт сам по себи не носи у себи увек зло, он може да изведе на „површину“ те недостатке наших односа, којих нисмо увек свесни у вртлогу свакодневних послова и „тихо“ нам трују живот. Такав конфликт се назива конструктивни, зато што помаже да се исправи ситуација. Може се урадити аналогија са високом температуром код човека: њој се нико не радује, тешко се подноси, но она сведочи о томе да се наш организам бори са инфекцијом, бори се за здравље. Исто тако нам конфилкти могу указати на „танка“ места у породичним односима.
Још је важније пазити на своје речи и преживљавања у конфликтној ситуацији, управљајући их ка заједничком циљу – потрага за излазом или решењем, који би одговарао свим учесницима конфликта. Ниже су приведене препоруке које ће вам помоћи да то достигнете.

Веома се надамо да ће Вам те препоруке помоћи да конструктивније разјасните односе у вашој породици. А да ли је уопште могуће проћи без свађа? Тешко је рећи једнозначно, но у сваком случају је могуће свести количину конфликтних ситуација у односима на минимум. Постоји таква лепа реч: профилактика, тј. предзаштита. Следеће препоруке ће вам помоћи да предупредите конфликт у вашој породици:

plohie_roditeli_37

ПРОФИЛАКТИКА КОНФЛИКТА

  • Учите се функционалним односима у породици (погледај горе наведена правила)
  • Учите се да у Вашој јерархији вредности на прво место поставите породицу (за верујуће је породица – одмах после Бога). Посао, другови, риболов или други начини разоноде треба да буду органски део Вашег живота, но не треба да вас лишавају породичног општења и они не замењују породичне обавезе. Списак јерархије вредности по силазној линији: Бог, породица, посао, све остало. Тачније присуство Бога у свим сферама живота. Не дозвољавајте, колико је то могуће, да посао заклони породицу. Препоручујемо: Налазећи се у кући, навече бар на пола сата искључите телефон, компјутер. Научите се да се обраћате гледајући једно друго у очи, а не у телевизор. Задатак: нађите (нпр. на интернету), погледајте и заједно обсудите филм Бориса Грачевского «Крыша», краткометражни филм «ОРИГАМИ» .
  • Научите се оним гестовима и начинима пројављивања љубави који ће да буду разумљиви члановима породице. Зарађивања новца, подршка домаћем поретку или својевремено приготовљање јела се далеко не увек прихватају као пројава љубави и бриге једно о другом – ако се притом очекује и нешто друго. Задатак: нађите и пажљиво прочитајте књигу «Пет језика љубави» – Гери Чепман. Обсудите је заједно. Одредите језик љубави сваког члана породице.
  • Не дозвољавајте себи да долазите кући, а да сте пре тога конзумирали алкохол (То се тиче лица који нису зависници. Ако постоји наличје зависности, или су на темељу алкохола већ били озбиљнији проблеми тада је, наравно, алкохол потребно потпуно искључити из живота, по принципу – ништа јаче од кефира или киселе воде.) Говорећи друговима и саслужитељима «не», Ви ћете на тај начин заправо да се учите да стављате породицу на прво место. Добро запамтите правило: и најбоља жена (муж, мајка, сестра) неће да буде радосна када виде ваше «повишено расположење» када је оно изазвано дејством алкохола. Чак ако сте узели само мало, и сматрате да сте сачували јасну свест, вама блиском човеку који не употребљава алкохол ће свеједно бити заметна «промена личности» – да то није сасвим тај муж (жена) којега зна и воли. Чак и ако чланови породице тактично не покажу да су приметили, но у дубини душе брига и лош талог ће свакао да остане. То може да буде та незаметно промакла и изчезнувша, неуловима сенка, која ће се јавити као предвестница далеких (можда и не тако далеких) грозних облака.
  • Употреба алкохола кући или у гостима (породични празници, Нова Година, пријем гостију) не треба да прелазе меру чувања трезвености. За здравог човека у расцвету снаге (рецимо 25 – 40 год.), то би било отприлике бокал сувог вина или пар чашица (20гр.) ракије за један сат дружења. Чак и такав «лаки» пријем не треба да се допушта чешће од два пут месечно. Препорука: старајте се да максимално избегавате употребу јачих алкохолних пића и пива. До 20-те – 24-те године алкохол треба сасвим да одсуствује из живота. Недопустив је и у најмањим количинама чак цела 24 часа до очекујућих брачних односа.
  • Ако не успевате заједно да доручкујете, ручате, то је обавезно да буде заједничка вечера. То је, поред осталог, згодно време да једно са другим поделите «како је прошао дан», да раскажете о својим осећањима, емоцијама.
  • Не дозвољавајте да се накупљају неспоразуми. Проговарајте своје унутарње стање, делите се својим осећањима, учите се да прихватате осећања других чланова породице. Свако треба да зна да ће бити саслушан, и да неће бити прогањан крицима «како смеш тако да мислиш и говориш!». Сваки члан породице има право на своје виђење неке, на пример, ситуације, и има право да га искаже, и свако би требао да се стара да схвати унутарњи свет човека, а затим, ако се то тиче кардиналних питања, да заједно изграђују општу позицију. Овде је главни принцип: У главном јединство, у другостепеном разнообразност, и у свему – љубав. Накупљена подављена осећања доводе до праска. Управо они, као и неустројен општи систем вредности, често су главни разлози конфликата. Спољашњи повод је обично – шибица, принесена к лакозапаљивом експлозивном материјалу.
  • Пројављујући љубав и уважење према родитељима, свеједно им не дозвољавајте да доминирају у ВАШОЈ породици.
  • Ако видите, да родитељи супруга(е) (обично мама), подчињава себи Вашу другу половину, манипулише кроз њу вашом породицом, дејствује другим рушилачким начином, немојте покушавати да сами са њима „разјасните односе“. Имајте на уму да вам је управо кроз њих Бог подарио вољеног човека. Размотрите ситуацију у породицу и дајте могућност супругу(зи) самом(ој) решити то питање са својим родитељима. Запитајте себе: колико се често ја за све њих молим, искрено, с љубављу? За верујућег човека то је обавезан дуг.
  • Пракса показује да чак и после неколико година заједничког живота, многи брачни парови немају јасну представу какве породичне односе би они хтели устроити. Ако о томе никада нисте причали једно с другим, време је да почнете. Разуме се, тај разговор се не може састојати из критика, замерки типа «ти не радиш тако како ја хоћу». Рефрен таквог разговора је – «шта свако од нас може да уради, да би нам заједно било лепо?». Крените од малог, немојте да градите наполеонске планове, немојте да журите да преправите све и свја. Учите се да пажљиво слушате блиског Вам човека. Сетите се да свако од вас носи печат опита својих родитеља и рођака, а он може да има веома озбиљне, реалне разлике, уосталом, као и у много ситница из којих се састоји домаћи живот. Немојте да дајете оцену који је од тих опита бољи или лошији – они су просто различити! Ви треба да се учите да преодолевате принесене стереотипе и да градите СВОЈ, непоновљиви опит!
  • И још нешто: када се конфликт већ «осећа» – пред почетак разговора узмите у руке свећу – и помолите се, својим речима, пред Вашом домаћом иконом. Дозволите Богу да дејствује у вашој породици.

Ми смо неколико пута напомињали о систему вредности, које утичу на живот сваког човека. У суштини то су – унутарњи орјентири, којима се човек управља при избору овог или оног правца делања. Од тога, шта заправо човек цени више од свега, и зависе ти односи, које он гради, па чак и његов живот у целини. Наравно, вредности има много, оне су веома различите и по називу и садржају: религиозне и секуларне, традиционалне и либералне, општечовечанске и националне итд. Човек сам бира шта сматра вредним, и како ће се оно односити са другим вредностима. Да би у породици била хармонија, важно је да све вредности у његовој души буду устројене јерархијски и непротивречиво.

Ниже желимо да приведемо као орјентир списак вредности функционалне породице.

Основне вредности у здравој породици су:
– духовни и личносни раст;

– стремљење к постојаном развићу;

– друштвено корисна делатност;

– заједничко стваралаштво;

– духовне и другарске везе с другим породицама;

– уважење у односиам;

– осећање породице као целине;

– узајамна подршка;

– осећање солидарности;

– узајамна подршка;

– заједнички одмор;

– поверење, часност и искреност у односима;

– здрав начин живота;

– блиски односи с рођацима;

Често утучени неуспесима у односима, уморни од конфликата, људи у очајању више не верују у то да се код њих нешто може изменити. Њима је веома потребан не само правилан савет, колико доступан пример тога како су промене могуће и како нису изнад њихових снага. Како се каже, за њих је боље један пут да виде него сто пута да чују. Зато за крај хоћу да вам «покажем» примере из живота наших савременика.
Резултат слика за семьи с детьми

Опыт. Как мы ухаживаем за своими мужьями (http://rebenok.by/community/index.php/topic,134166.0/nowap.html )

Опит 1.

«Када сам почела да за фудбалску утакмицу спремам у фрижидер 1-2 лименке пива (ако код мужа постоји зависност од алкохола онда је пиво искључено. Но суштина је јасна) + чинију кифли + узимам дете да не би сметало оцу да се ваља по каучу док гледа вољену утакмицу = мене су уздигли у ранг краљице))). Наравно то је само један део онога што радим. Све је то било тешко за мене, победити раздражење и схватити како је то важно за мужа и какво је то за њега пражљење и одмор… Било је тешко на почетку… А сада… А сада ми је тако симпатично када се он спрема за утакмицу, како гледа, како се нервира… И с каквим погледом гледа на мене и благодари ми за РАЗУМЕВАЊЕ онога што је за њега тако важно и за УВАЖАВАЊЕ његових интереса. Као захвалност сам добила много бонуса))) Фудбал је само пример…

  • За време јела отац свагда први сипа, затим мама, затим дете. То се коментарише и на том се концентрише пажња детета.
  • Када отац долази са посла, старамо се да га не затрпавамо са својим проблемима… Дајемо му да одахне пола часа. Јер ако се после посла још и деца обруше на њега, па и ја… Онда неће имати расположења ни жеље да навече са нама поприча, зато што се умор умножава за десетак пута!!!
  • Свагда се фокусира пажња детета на томе, како је отац добар и како он зарађује новац и обезбеђује нас.
  • Отац понекад ради по 18 сати на дан, и ја се никада не љутим, зато што знам како је за њега важно то што он ради, и како се он према томе одговорно понаша. Насупрот томе, хвалим га и говорим, како би ми без њега пропали и како је он уман!!! Уопште припадам људима за које није важна количина проведеног времена заједно, него квалитет.
  • Ако отац помаже по домаћинству, благодарна сам му и говорим му хвала. Мада искрено да кажем, немам потребу за помоћи. Умем да распоредим своје време и да све стигнем.
  • Са задовољством комуницирам с његовим друговима. Не стидим се да пред њима говорим како је мој муж најдивнији човек на свету и да га окружују дивни људи. Зато сам за дивне дргуове, знајући да ћете доћи, направила торту)))
  • Када муж говори слушам само њега.
  • Не ускачем са саветима чак и ако нисам сагласна с мужем. Дајем му могућност да ради како хоће. Верујем у њега и то му говорим. Ако већ сасвим нисам сагласна, могу му рећи нешто типа: «Не чини ли ти се да се може пробати још та варијанта…» или «Погледај, шта ти мислиш о том…», «Мени је веома важно знати твоје мишљење…», «Ја знам да бољи савет ни од кога нећу добити…» итд.
  • Старам се да будем лака за комуникацију, да се не жалим. Бивају дани када је расположење лоше и хоћу да убијем неког… Објашњавам мужу да ми је потребно да будем сама. И још сам нашла мноштво начина како да се са собом и својом главом изборим… Представљам себи море, идем по обали мора, лежем на песак итд…
  • Научила сам се да замолим мужа за нешто тако, како би му било пријатно испунити моју прозбу))) испунити и преиспунити)))… нешто типа: «Драги, бићу тако задовољна ако ти… Ти си тако добар и паметан», наравно после увек нагласим како је био добар и захвалим му се.

Уопште, јесте још много чега… Напомињаћу успут… Можда ће неком бити од користи!!! Ја волим, уважавам и гордим се својим мужем. Ја сам се томе дуго учила. Томе је дужна да се учи свака жена која хоће да буде вољена и срећна, то не долази заједно са заљубљеношћу и потписом у општини, над тим је потребно радити, радити на себи и учинити да то постане део твог живота.
Заузврат ја од мужа добијам: поверење, љубав, нежност (наравно, зар је могуће увредити ангелоподобну жену), уважавање мојих интереса и мог времена, уважавање мог труда, то да он жели да проводи време заједно са породицом, његову бригу и пажњу и још много-много што-шта…
Наравно, бива да се због ситница посвађамо… Но то бива тада, када је почнем да се заборављам и да се качим…))) Заинтересирала ме његова прича и ја улећем са својим саветима и намећем своје мишљење… И ту се одмах појављује отпор, негодовање. А све би се то могло предложити у другој форми, другим речима и све би било добро, и тада би послушао савет…
И још… Мужева је увек задња. Могу себи да напланирам шта угодно, но ако муж рече не, значи не. Ја не тражим разрешење – мени је интересантно његово мишљење и ја га пажљиво слушам. Дешава се да је у лошем располежењу па га понесе… У таквим моментима сам, такође, научила радити над собом, и да правилно реагујем на његове испаде, да се лепо љутим))) То веома помаже да се избегну конфликти у породици!!!»

Опит 2.
«Мој, на жалост (или на срећу), не воли фудбал, зато се озбиљно бави фотографијом. Ја сам се свагда дивила његовим фотографијама, и објективно сам их сматрала веома достојним, но тек недавно сам почела давати мужу комплименте, бојала сам се, да ће се погордити. И сада просто не разумем зашто га нисам хвалила, а тако је пријатно видети радосну искру у његовим очима. Сада му постојано говорим, како је – талентован, а главно је, ја у то искрено верујем.
Главни посао мог мужа је – индустријски алпинзам. То је доста опасан вид посла. Учим се да му свакодневно говорим, да се ја гордим тиме што имам тако одважног мужа. Њему је то пријатно и односи залазе на нови ниво.

Да и остале ситнице из којих се састоје узајамни односи у свакодневном животу.»

Опит 3.
«Ако мој муж дође кући невесео, као што се десило јуче, ја га срећем спокојно, не изричем претензије и незадовољство, помажем му да легне на постељу, стављам поред чашу топлог чаја са шећером и лимуном. Све то радим без раздражења и прекора (знам ја како неки праве од себе жртву, тешко уздишу и при том размишљају у себи: «види чак ни да заблагодари!»).
Ујутро, ако муж не мора да иде а посао, одводим дете у другу собу – дајем му да се добро наспава, зато што знам да ће му ујутро, највероватније, бити веома лоше. Муж свагда долази кући да ноћи, тако да је добра ствар, бар је кући, не мора нико да иде да га тражи. А тако лоше стање не бива чешће од једном у неколико месеци, и обично се то дешава случајно, тако да он зна да:
А) њему буде лоше;

Б) мени се то не свиђа;.

А још се  учвршћује јасна узрочно-последична веза:

жена – добро,

алкохол – лоше.

Сва моја непријатна преживљавања због тога што се муж напио, начисто су се избрисали синоћ када је у полусну рекао: «какву дивну и пажљиву жену имам».

Раније сам се понашала као нека вештица: почињала расправе, говорила да га мамурлук не ослобађа од обавеза по кући, да је сам крив, и да ми га уопште није жао, и друге гадости. А то није било исправно, тако да је и мени и њему при том било лоше. А сада сам ја задовољна, зато што он цени моју бригу, и све то НЕ ДОПРИНОСИ ТОМЕ ДА ТИ СЕ МУЖ ПЕЊЕ НА ГЛАВУ И ПОЧИЊЕ ДА ПИЈЕ ЈОШ ВИШЕ.»

Опит 4.
«Тачно!!! Ја још и супицу кувам следећи дан… И тешим га… Сви другови му завиде))) Пријатно је добијати од мушкараца комплименте «ти си нереално добра жена, таквих као ти не бива»;))) Муж ми постојано говори како се горди са мном, и ја сам почела да примећујем у његовим разговорима с друговима, како се он труди да свима исприча како је дивна његова жена…))) Да се оградим, мој муж је веома озбиљан, строг, властан, малоговорљив човек с веоооома тешким карактером за породични живот, и веома тешком судбином, који је прошао рат у Југославији, који је тамо изгубио пола породице, кућу, оца, другове итд… Моја свекрва и његова сестра све до сада не схавтају како ја са њим успевам да живим. До 30 године он се није женио, односе са женама је имао, но не тако много, зато што га нико дуго није могао трпети))). А мени је тако лако са њим… Волим га… И лечим његове душевне ране!!! И заузврат нам он даје сву Љубав и нежност која се скупила у њему дуго година.»

Опит 5.
«Волети свог мужа, бринути о њему, изражавати своју љубав на њему разумљивим речима и дејствима – то уопште не значи отказати се од себе, од своје личности, својих другова, рођака, жеља и стремљења! Савршено не!.. Као ангела могу да прихвате жену, која је Личност, јарка и интересантна, и која дарује мужу време, снагу, бригу и пажњу. А жену која ничим није занимљива, која испуњава улогу послуге у кући, прихватају управо тако – као ствар?».

Аутори :

Слобин Глеб Валеревичпсихолог центра социалного обслуживањя 
Свештеник Агапиј, Беларус помоћ породицама при наличју алкохолне (наркотичке) зависности.

Погледајте још  Признаци нездраве (дисфункционалне) породице

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2290