„А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале -1

«Све радим исправно, а радости нема, чак ни за Васкрс», «мене је срамота ићи ка Богу – таквим као ја се не прашта», «отслужили смо 40 молебана, а он је свеједно умро», «сва правила испуњавам, а користи никакве – вероватно мене Бог не слуша, не воли, Њему није до мене».

 

Marina F

Аутор: Филоник Марина Сергеевна

О књизи

Човек прилази Цркви и почиње с благочестивим животом: држи постове, иде на службу, прима Свете тајне. Но бива да се иза свега тога он не сусретне са Живим Богом. Када прође прво одушевљење постаје очигледно да постови и молитве сами по себи не приносе радост. Он је често љут и у унинију, а блискима је с њим још теже него до његовог уласка у Цркву.

О психолошким механизмима који сметају сусрету са Христом и о неким искажењима религиозног опита раћи ће нам Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института за развој образовања.

Дани текст је запис аудио и видео лекције која је проведена захваљујући порталу Предание.ру

Садржај:

  • Феномен «подвале»
  • Типична искажења религиозног опита
  • Тешкоће при осазнавању својих осећања
  • Конфликт личног опита и убеђења
  • Искажење образа Бога
  • Искажење образа – себе
  • Извођење закључка и одговори на питања

Мене зову Марина Филоник, ја сам практикујући психолог, психотерапеут и професор психотерапије. Формално моја дужност звучи «Научни сарадник Федералног института за развој образовања», но мој главна практична делатност јесте рад с клијентима као психотерапеут. Радим индивидуално и водим психотерапеутску групу, а такођер држим лекције из психотерапије за психологе у оквирима повишења квалификације.

Посебно је здраво и дирљиво говорити о радости, о сусрету с Богом у те Пасхалне дане, док још траје Светла седмица. Колеге су ме од почетка молиле да то буде лекција о радости. Ја сам одговорила да пошто сам ја, уопште, депрасиван човек, то мало шта разумем о радости, и биће ми тешко да одржим лекцију о радости. Но зато могу да одржим лекцију о подменама (подвалама) и разним противречностима у религиозном животу – то ће ми ићи далеко боље. Но када сам припремала план, тема радости је такођер прозвучала и ушла у насалов лекције, зато што, ма са какве стране да гледамо, када гоовримо о хришћанском животу, о сусрету са Христом, о односима с Богом, не можемо да заобиђемо тему радости. Тим више сада када се сећамо, проживљавамо то време када је Христос васкрснувши још неколико недеља ходао по земљи, и до сада се слушбе служе с отвореним Царским Дверима. Наравно, радост – то је нешто веома важно, чега нам често, могуће је, и недостаје.

Као што је и било најављено, говорићемо о неким феноменима психолошких подмена, о неким искажењим религиозног опита, који се неретко сусреће у пракси црквеног живота. Та искажења су по својој природи психолошка, но у овој или оној мери могу сметати и нашем духовном животу.

Овде би одмах да разграничим сфере компетенције. Када оговримо о односима с Богом, хришћанством, духовним животом, о сусрету са Христом, можемо да заметимо неколико нивоа. Главни из њих јесте, наравно, духовни, и ако почнемо да расуђујемо о томе које су то препреке, које нам сметају да се приближимо Богу, први одговор који нам обично долази у главу тиче се наших несавршенстава, страсти, грехова. О томе данас нећемо да говоримо.

Постоји још један аспект. Ако разматрамо проблем сусрета и односа с Богом, то у било којим односима постоје два субјекта, два учесника: Ту сам ја, као један учесник, и Бог, као други учесник. Наравно, ми нећемо да разматрамо Божији део. Он то што треба ради, а ми, шта ми можемода урадимо? Какве се код нас појављују тешкоће, сметње, проблеми, који нам сметају да уђемо у пуноћу радосног општења [с Њим]?

Напомињем да ће у фокусу наше пажње да буде психолошко поље. И када говоримо о психолошким тешкоћама и проблемима, који нам могу сметати, између осталог и у религиозном животу, осећам потребу да се одмах појасним, да се те особености, тешкоће, поблеми или неурозе, у суштини нимало не разликују, независно од тога, да ли је човек верујући или не, припада ли једној конфесији или другој, или је уопште атеист – психолошки проблеми су отприлике једни те исти.

Феномен «подвеле»

Постоји таква особеност или на свој начин проблемни тезис од којег ћу да кренем, који је делимично легао у основу свих даљних размишљања. Тезис звучи овако: религиозна убеђења «цементирају» неурозу. О чему је реч? Говоримо о ситуацији када човек, није важно верујући он или не, долази у овај или онај систем, у којем постоје јасно одређене норме и правила, јасне представе о том шта је добро а шта лоше. Тај систем не мора обавезно да буде религиозни, то није обавезно Црква – може да буде и други систем погледа на свет, соцојални институт. Када код човека који у њега долази постоје неке неурозе (да разјасним: под речју «неуроза» овде подразумевамо ова или она психолошка искажења, не бојте се, то није никаква психијатрија, није болест, – просто то што у народу зову «бибице», у свакога своје), који при уласку човека у такву систему могу, како ми кажемо, да се «цементирају». Мисли се на то да ове или оне подмене, искажена убеђења, психолошке деформације могу само да се учврсте, ојачају, особито ако човек почне да приводи цитате из светих отаца, из Јеванђеља, који, како се њему чини, потврђују правилност његових искажених прадства; и ја ћу да приводим примере таквих феномена.

И тако, основни фокус или предмет наших расуђивања ће се тицати такозваног феномена подмена (подвала). Под подменама (ово није строго научно определење, пре је то радни термин), имамо у виду то да код човека постоји увереност у истинитост неких његових представа, иза којих уопште не стоји то шта човек мисли. Најпростији разумљив пример јесте – такво благочество понашање с мржњом према свома који нису као он. «Ево ја све испуњавам, ја сам жутко балгочестив хришћанин, а сви около су непријатељи, сви кој нису парохјани мога храма – сви су јеретици» – могуће је да ће неко да препозна такав портрет.

Ето у чему се овде састоји подвала и опасност? Код чевека постоји убеђеност у истинитост и исправност његове позиције; он зна да он чини све исправно, а други око њега не раде исправно. И то нас увлачи у осуђивање, неприхватање, и тешко се може рећи да је то нека здрава пројава религиозности. Наравно, ко од нас не осуђује, кога од нас не раздражују ови или они људи, који нису слични нама? Но ми схватамо да то није норма. Може бити да се за то кајемо или идемо на психотерапију, ми признајемо: ја имам проблем, да ја мрзим браћу-протестанте или суседе, који се у другом храму понашају како не треба. Но то је мој проблем, кајем се, хоћу да се исправим. То је друга ситуација и ми ту не говоримо о никаквој подмени (подвали).

О подмени говоримо тада, када је човек уверен у истинитост иправности свооје позиције. Делимично от личи на фарисејство. Фарисеј је убеђен да он све ради исправно. Он је добар, други су лоши – ето та убеђеност, неспособност критичког односа према себи, номогућност да се критички погледа на то да нешто са тобом није како треба. О таквом феномену подмене даље ће ићи реч, и управо у том контексту, како ове или оне подмене психолошке природе, које улазе у религиозни живот, постају препреке на нашем путу ка Богу. Ето у том је сав фокус нашег разговора.

Типична искажења религиозног опита

Даље можемо да размотримо неколико таквих типичних искажења религиозног опита. Они су се код мене пројасниле на материјалу многих година психотерапеутске праксе – често се дешава да радим са верујућим клијентима, – наравно и из мог сопственог опита. Посматрање клијената, себе, својих другова, ме је привело ка осазнању тих феномена о којима ћу сада да говорим. Четири основне тачке којима ће бити посвећена наша данашња беседа, четири основна примера типичних феномена искажења религиозног опита.

Хоћу да разјасним још нешто, када ми говоримо о искажењу религиозног опита, то се може поставити питање:  «А што, ви знате шта је то норма?» Да, ја не могу дати одговор на питање што је то норма; то свакако није медицина где ми можемо тачно одредити границу норме. Но ма како било чудно, мада је норму довољно тешко одредити, јавна искажења су веома видна, и одредити их није тако  тешко. Привешћу пример тамо неких гунђавих бака у храму, које можда нису толико актуелне у Москви последњих година (90-их је то било много актуелније): ти улазиш у храм к Богу, а први ко те сусреће – јесте бака, која те за раније мрзи, и добијаш гомилу поприлично жестоких инструкција, после чега се жеља да се иде у храм ампутира на дуго време. Такав пример можемо јавне назвати искажењем, то не личи на хришћанство, то је нека карикатура на хришћанство. Ето о таквим искажењима ће ићи реч.

И тако, постоје четири основна примера, или феномена таквих искажења. Први од њих се тиче тешкоће при осазнавању својих осећања. То је углавном психолошки феномен, но видећемо како се он одражава између осталог и на наш духовни живот. Други момент ће се тицати конфликта личног опита и убеђења, конфликт своје позиције и ауторитета. То је довољно оштра тема, о њој није једноставно говорити зато што ћемо се овде коснути проблема послушања ауторитету: ја осећам једно, ауторитет ми говори друго, и креће сва та драма. И још две, могуће је и најважније тачке – тичу се образа Бога и образа себе (човека). Размотрићемо проблем искажења образа Бога (и веома честа горућа тема: Бог ме не воли, Он мене не слуша, Он мене мрзи и остало), и при том је немогуће заобићи себе, зато што у односима свагда учествују двоје, и веома је важно ко сам ја у целој тој причи. Зато се и надам да ће нам остати довољно времена да размотирмо искажења образа себе, проблем идентичности: ко сам ја? То ће да буде четврта тачка.

Питање из сале: Мој садашњи проблем је у томе: ми декларишемо да је живот хришћанина – стремљење ка апсолуту, да смо сви дужни бити као Бог: дужни смо да бидемо жртвени (да се жртвујемо) као Бог, дужни смо да све волимо, дужни смо да будемо смирени, – но ми смо свесни да је то недостижан идеал. И севједно нам то непрестано говоре са амвона, ми то сами прекрасно схватамо, и по мојему, овде постоји неки веома велики проблем. Када човек стреми ка апсолутно недостижном идеалу, то не може да не искажује његову личност, при чему у многим случајевима то происходи веома јарко и веома снажно. Као једно из последица тога, човек саздаје неки образ идеалног себе, пројекција идеалног хришћанина на себе и почиње да говори већ не од себе, него од лица тог човека, и испада да ти не разговараш са њим.

Хвала. Мени се чини да то није питање, него неки наш бол. Мени се чини да је то важно и о том ћемо да говоримо у четвртом делу, и делимично у трећем. Живео нормалан човек, пришао је Цркви, и онда је кренуло: сазнао је какав је дужан да буде, и зародио се код њега прекрасан образ (ја сада мало карикирам, зато ћу да ту нацртам тај обараз с ореолом и крилима, да би све било крајње добро). И шта се дешава. С једне стране важно је стремити се ка идеалу, и лоше је то што човек не вреднује рад над собом, не цени вредност промена код себе; то је лоше и за психотерапеута (нема горег клијента него код којег нема никакве идеје саморазвића), и за духовни живот. Идеја динамике измена код себе је веома важна: ја се стремим, ја хоћу такав да будем. Но овде често происходи опасна подвала: ако је тај мој идеални образ превише висок, ако је он и сувише недостижан, а ја к њему тежим, из коже излазим, појављује се опасност фарисејства, лицемерја.

…Нацртавши за себе тај образ, дужан сам да признам, да ја њему уопште не одговарам; и тада, ако у мени нема довољно смирења, ја ћу почети да силазим с ума, зато што такве као ја земља не може да држи. Каква је шанса да преживим? Достићи до идеала је немогуће, но могуће је њега на себе «навућу», саздати за себе такав образ, маску, – а маску, како ви већ знате, могуће је тако вешто навући да је не разликујеш од коже, и не одлепиш, и чак сам поверујеш у то, кажеш «нисам као други људи», – тада је некако и могуће издржати, зато што је тај конфликт веома тежак за ношење. Но тада почиње та иста прича са подменама о којима ћемо, између осталог, данас и да говоримо. Код нас се образовао такав субјект «два у једном»: он је узео тај образ на себе «навукао» га, он то већ и не види, он је већ у ореолу светости. С таквим људима је страшно тешко комуницирати, код њих је све благочестиво да ти се смучи, немогуће, све стерилно, тамо нема никаквог живота, зато је код њих све веома-веома правилно, то је чак и споља видно. А шта је ту још важно: добро, човек се мучи, то што и другима са њим није лако – ни то није тако страшно; но постоји озбиљан духовни проблем: ако је човек на себе «навукао» други образ, ко ће се сусрести с Богом?

Из сале се чује. Извините постоји још и такав проблем: тај човек васпитава своју децу.

Ако код вас постоји неки лични бол, можемо да то размотримо ван оквира лекције. Но добро је што ви о томе говорите. А шта ако је тај човек још и педагог, или лектор, или занима вишу дужност?

Но вратимо се нашој теми. Колико су овде могући озбиљни, блиски, интимни односи, односи љубави: с дететом, са одраслим човеком, с Богом? Ко ће се срести с другом личношћу? Ако је та маска ушла у моју кожу, и ја више не знам ко сам ја, нисам свестан својих осећања, искрено верујем да се ја нпр. никада не раздражавам. Једна моја познаница ми прича: «Једном давније су ми рекли да је гневити се грех, – и од тада ја се никада не гневим». И то говори човек, из којег исијава гнев, поред ње је просто тешко налазити се.

Још једном понављам: у чему је озбиљна опасност? Нарушена је могућност сусрета са самим собом, истинским, самим тим, нарушава се могућност сусрета са другим субјектом, дали то био човек, или Бог, или сам ја..

У чему је битна разлика подмене (подвале) од здраве неурузе? Нпр. ја разумем, да ја сада пред вама хоћу да лепо изгледам. Ја сам била узмнемирена пред лекцијом, не знајући како ће све да буде. Ма шта да сам покушавала да урадим са собом, да би се опустила, све је слабо помагало. Но ја разумем да је то моја слабост, повод за рад над собом итд.

А када почињу подмене? Када сам тврдо убеђен да сам у праву, да знам истину и да све радим исправно – почиње да се пројављује феномен подмене. Но најстрашније је када се све то поткрепљује ауторитетом Цркве: «Духовник је рекао – и ја тако радим», «У Јеванђељу је написано…» (Јеванђеље се тумачи веома својеобразно: фраза се изсеца из контекста и лепи се на било које друго место). Из светих отаца је веома удобно извлачити фразе које ће да потврђује моју правоту.

http://predanie.ru/filonik-marina-sergeevna/book/216475-gde-zhe-radost-o-hriste-pravoslavnye-nevrozy-i-psihologicheskie-podmeny/

Други део: Тешкоће осазнавања својих осећања – Православне „неурозе“ и психолошке подвале (подмене) – 2

 

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.