Тешкоће осазнавања својих осећања – Православне „неурозе“ и психолошке подвале (подмене) – 2

Први део  чланка „А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале (подмене)

Mrina Filonik

Аутор: Филоник Марина Сергеевна – практикујући психолог, психотерапеут и професор психотерапије

Постоји такав термин у психологији «алекситимија» – дефицит или отсуство речи за назвање својих осећања. То је веома чест феномен у нашој западној култури. Сваки психолог ће вам привести гомилу примера из своје праксе када код људи постоји проблем – назвати своја осећања својим именима.

Када одговарају студенти-психолози дневног оделења, чујем такве називе осећања: комфортно – дискомфортно. «Ја осећам позитивне емоције» и «Ја осећам негативне емоције». На томе се језик описивања осећања завршава. А сав тај букет осећања који би могао постојати: досада, раздражљивост, љутњу, завист, гнев, тугу, жалост итд. – сва та огромна лепеза се не користи. Може бити да је човек те речи негде и слушао, но к себи их не примењује. А ако се те речи не користе у слободном речнику човека, то он и није свестан тих осећања када се они код њега појаве. Тако смо устројени: какве речи знамо таквих осећања смо и свесни. А каквих речи нема – то и не видимо.

Можда не знате да постоји такав феномен код народа Севера: они виде очима неки огроман број нијанси белог, нијансе снега. И у њиховом језику постоје речи којим називају све те нијансе. Сви ми те нијансе једну од других не разликујемо, ми видимо само неке приметне разлике. Због чега је то тако? Разуме се, зато што они све време живе у снегу. Но ствар није само у томе. Код њих се у језику изграђује велика мрежа појмова, велика „лепеза“ речи. А на рачун постојања речи код њих је и вид устројен по другому. Као и било који други орган чула, вид је посредован речју, и они виде то што је код њих у језику (речнику).

Но да оставимо боје, нас занима шта се дешава са осећањима. Ми смо свесни тих емоција које постоје у нашем активном речнику, које речи користимо – та осећања у себи и осазнајамо (можемо да их идентификујемо, свесни смо их када се појаве). И све то неби било важно, но управо та алекситимичност, дефицит речи, постаје узрок разних врста подмена.

Често се сетим једног клијента, млад мушкарац, који је дошао на консултацију у кошуљи, закопчаној на најгорње дугме – за мене је то такав симптом. Уздржан, акуратно подшишан. Говорио ми је о својим преживљавањима по поводу свог раскида са девојком. У његовим речима сам чула довољно много афекта – гнев, увређеност, узнемиреност, бол. Махао је рукама, само што није пљувао око себе. Но он сам тога савршено није био свестан. Неколико сам пута покушала пажљиво да му скренем пажњу говорећи: може бити да сте гневни на ту девојку? Свеједно није признао… И још он није религиозан, чини ми се. А шта ће бити када он сазна да гневити се – не да је лоше него је то још и грех? И не треба човека изобличавати, треба му нежно, акуратно помагати да постане свестан својих осећања.

И све би то било неважно, но знате ли како ћемо само због свега тога у религиозном животу да пострадамо. Ако такав човек приђе Цркви, као социјалној институцију, код њега настају конфликти између његових неприличних осећања и религиозних убеђења да су та осећања грешна. Он тада схвати: мало је што мушкарцу не приличи да се гневи, него је то још и грех. И како да он издржи такав конфликт: истина је да се ја вређам, љутим, понекад чак и мрзим све, а у исто време схватам да је то грех? Један из начина је – истиснути једну из страна конфликта: не осећати (не осазнавати) да су та осећана код мене присутна. И тада ће све да изгледа веома благочестиво: ја се никада не гневим, схватио сам да је гневити се – грех, и више се не гневим. Но у том моменту происходи веома озбиљна подвала.

У чему је овде проблем за верујућег човека? То лажно мишљење о себи са искреном увереношћу у своју правоту. То и јесте превара. Тако да је једно дело бити сумњичав према својим греховним осећањима, а друго – бити убеђен да их код мене уопште нема.

Разлог такве подмене јесте страх сусрета са самим собом, истинским, може бити и страх од казне, жеља да се буде добар. А зашто је тако страшно срести се са самим собом, истинским собом, увидети ко сам ја на самом делу?

Глас из сале: «Зато што свако себе воли. Тачније, горди се собом»

Ви имате у виду то, «Мени је потребно мислити о себи да сам добар», а оно: «Ужас-ужас, ја нисам тако прекрасан, како би ми се хтело»? Да, и ту ми лако упадамо у неке дечије историје, када дете мисли: «Мене таквог је немогуће волети». «Када урадим нешто добро – мама ме воли, када донесем кући «двојку» мама ме више не воли». Да и остале примери, када је човек раван (једнак) поступку: урадио си нешто добро – према теби се односе добро, урадиш ли нешто лоше – осећаш се одбаченим. И та закономерност се преноси касније и на наше односе с Богом.

Тај страх сусрета с собом може да буде препрека за сусрет с Љубављу. Зато што ако се озбиљно замислимо, то мене таквог, какав сам, заволети је немогуће – то осећање је познато многима. А ако ја такав ужасан и са собом таквим се срести не могу, тада ја са собом много тога треба да урадим: треба да навлачим маске, треба да облачим стезнике, требам се постити, молити се, слушати радио «Радонеж»[1], како би мене било могуће заволети, између осталих и Богу.

Ако уопштимо све до сада речено: то је за духовни живот лоше зато што, ако ми нисмо свесни све итине о себи, нама је тешко срести се са самим собом стварним, и сагласно с тим, нема тог истинског, стварног човека који ће поћи на сусрет другом човеку и Богу. А ако ја нешто у себи не видим, онда ја то не могу ни да принесем Богу. И тада се све то блокира, никуда се не уклања. И важно је схватити да сва та потиснута осећања – увреде, агресије – одлазе у несвесно или у тело, они тамо живе неким својим животом и напомињу нам о себи, између осталог и кроз психосоматска оболења. То је посебна тема, но просто, за сада је важно појаснити да »потиснуто» не значи «очишћено», не значи да је оно некуд исчезло, не значи да је оно некуд отишло. Просто, оно негде успавано пребива и напомоиње нам о себи. То је такав добар пут у неурозу.

Од чега зависи, хоће ли човек моћи да назове именом своја осећања или не? Јели то недостагак васпитања, културе?

То је веома важно питање, посебно за родитеље: Шта радити са децом како код њих не би било таквих проблема. То се може назвати васпитаење културе, но у каквом контексту: Важно је то да дете слуша те речу у свом језику. Да ли се у породици уопште чују те речи? Или родитељи говоре «комфортно» и «дискомфортно», «шта ти осећаш није важно, иди решавај домаћи».

У многим породицам људи уопште не разговарају о осећањима. Код мене је веома мали опит рада с паровима, ја ипак нисам породични психолог, но на невеликом опиту рада с паровима видим – скоро код савког пара – да они не говоре једно другом ништа о својим преживљавањима и осећањима. Они разматрају бизнис-пројект: «тако, јеси ли дете нахранила?», «да ли си одвео дете у поликлинику?», «да ли си преузео анализе?», «када ћемо се спремати за школу?», «да ли си проверио домаће?». Све се око тога врти. Они су партнери по бизнис пројекту који се зове «Породица», и они решавају текуће проблеме. А ко тамо шта осећа, између осталих и то бедно дете – ником није важно. Потом почиње туга, чамотиња, нема блискости, нема топлине. А како да је буде ако код вас просто у свести нема тога, да упитате човека: шта он осећа, шта преживљава, шта је за њега сада важно, шта га брине, обеспокојава? Може бити да вам то није актуелно, но ја то неретко видим у породицама.

Значи ако се у породици у принципу не чују те речи, онда где ће их дете научити? То је одељена важна тема: да знате само како је битно да се те речи чују. То је заиста култура, томе је заиста могуће научити се, између осталог и помоћу психотерапије, или такођер самостално. Ми понекад предлажемо студентима да праве такве речнике и да у њих записују речи које означавају ова или она осећања. Просто да напишу списак, само да то не буде списак од четири речи него мало више. Имати такав списак је већ здраво[2]. Затим можемо да читамо уметничку литературу и да записујемо такве речи и да их постепено уводимо у свој лексикон, у активну употребу. То је нешто као учење језика, подсећа на то.

Ја сам, такођер, имала веома бедан речник за именовање осећања. И у једном моменту, када сам заиста преживљавала тежак период, жена која је била поред мене је рекла: «ој, слушај, ти си данас тако растројена». Јa сам, могуће је, први пут у животу пре седам година чула реч «растројена». И схватила сам: значи, постоји реч која описује таква моја преживљавања. Узела сам је у свој лексикон, и сада знам да, поред свега осталог, бива и стање када си растројен. Код мене се попунио речник. То је важно и корисно радити, тако се оздрављује – то је једна општа препорука свима.

[1] Нешто као наше радио Светигора

[2] Пример таквог списка на руском језику http://zebra-center.ru/semya-i-blizkie/37-slovarchuvstv.html

http://predanie.ru/filonik-marina-sergeevna/book/216475-gde-zhe-radost-o-hriste-pravoslavnye-nevrozy-i-psihologicheskie-podmeny/

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.