Православним хришћанима о Ал-Анону – Терапеутски значај састанака

svađa  

Аутор:  Јеромонах Агапије (Белорусија)

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део – Јеромонах Агапије.

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 2 део  Јеромонах Агапије.

Неке oд правoславних верника, када попадну на групу Ал-Анон, смућује и невољно прихватају правила по кијим се  састанци воде. Сам имајући одређени опит посећивања састанака и ослањајући се на живи опит чланова Ал-Анона, могу да искажем неке мисли о атмосфери састанака и о значењу постојећих правила. Подробно ћу се задржати на опису атмосфере и правила провођења састанка зато што управо та правила најчешће изазивају прву негативну реакцију. Они који су преодолели предубеђења која се на почетку појаве, сада су веома задовољни што су остали у Ал-Анону…

  • На почетку свог исказивања члан, сваки пут, говори своје име (псеудоним) и разлог доласка у групу: „Мене зову Светлана, ја сам – сестра алкохоличара“. Изгледа као формалност. Но дело је у томе, што је једна од пројава породичне болести алкохолизма – губљење самоиндентификације код чланова породице. Они се „растварају у болести“ и често су неспособни оделити се од самог зависника. Неколико пута сам имао прилику да се срећем са женама (на групи или ван групе) које су с великом тешкоћом успевале да произнесу заменицу „ја“ и да наведу своје име – толико су оне биле „погружене“ у болест својих мужева и синова. Да би то учиниле било је потребно, буквално, да се „пробуде“ и изађу из свог транс стања. Колико се пута дешавло на консултацијама жена-матера и жена алкохоличара:
  • Које је Ваше име?
  • Николај.
  • Ма не његово (оног ко пије), него ваше!
  • А, мене зову Ирина.

Понекад онима које консултујем причам о сазависности, о важности посећивања група Ал-Анона, а као одговор слушам: „Да он свеједно неће поћи!“. Тј. њихово сазнање све што ја причам аутоматски преноси на своје блиске-алкохоличаре…

Зато се и показало корисно да се на састанку, при сваком иступању, ма колико пута да иступа дано лице, представи – „ја (име)…“. То правило нам помаже да се сећамо сопственог постојања, и само по себи је већ један од корака ка ослобођењу. То се тиче и додавања имену разлога доласка у групу Ал-Анон. Многи долазе овамо за помоћ својим блиским, и одрицање сопственог дела болести (чак и при формалном признању) седи дубоко. И затим проговоривши разлог свог доласка у групу („ја рођак алкохоличара“) опет изнова напомиње о том заиста важном, због чега и постоји Ал-Анон, о том шта ја заиста могу да прорадим у групи, од чега могу да оздрављам – од свег дела болести.

Још један важан разлог се представља на овакав начин – неопходност ослободити се од лажних шаблона, као „не износити смеће (свађу) из куће“. Болан је и стидан за блиске факт да је њихов рођак – алкохоличар. И они се свим силама старају како би о томе знало што мање људи. Чак и своју децу мајка може да убеђује да тата – није алкохоличар („тата се уморио, мало се разболео“). И деца усвајају то да је реч алкохолизам – забрањена… Тако лаж постаје норма – на радост болести, за коју такво сакривање (одрицање) даје могућност да и даље прогресира без препрека…

И зато часно озвучење на групи породичне ситуације – један је од корака ка изобличењу болести. То помаже да се отворено прихвати дани факт (да сам ја рођака алкохоличара, и да то утиче на мој живот), да се престанемо тог стидети и изађемо у сусрет страховима који су нам наметнути болешћу и друштвом (а ако некако сазнају у школи (на послу, другови), окренуће се од мене…“) и, значи, да скинемо са болести њену маску.

И ако се прва представљања на групи тешко савлађују, често са умањивањем величине проблема („…мој муж се напија…“ уместо јасног указивања на присуство алкохолизма), то, изнова слушајући како о томе у групи говоре отворено и слободно, затим и сам(а) то проговара, новопридошли почиње помало да преодољева страх пред табу темом. А једном ће успети јасно и слободно да каже: ја сам рођак(а) алкохоличара. И тако ће једном да произађе спокојно прихватање те даности! Више се не треба стидети ни бојати! Сада алкохолизам нема ту стопроцентну власт коју је имао до недавно. Пред нама је још много рада, но укус слободе се већ осетио!

„Зовем се Светлана, сестра сам алкохоличара. Здраво свима!“

  • На свако представљање група сложно одовара: „здраво Светлана!“.

Може се претпоставити због чега се привила и утврдила та традиција, која такође често смућује парохијане храмова својим „американизмом и нескромношћу“. Када се све врти око алкохоличара и његовог пића, потребе других чланова породице, посебно наравно деце, у здравој пажњи према њима, се не удовољава. Одатле – емоционална затвореност, „замрзнута“ осећања, тотално неповерење, осећање сопствене непотребности (ненужности) било коме. С таквим „репом“ који је играо неку улогу „заштитног панцира“, прилазе у Ал-Анон. Ево шта је рекла чланица Ал-Анона, шта је за њу значио тај поздрав:

„Од детињства сам се бојала општења с људима, било ми је тешко поздрављати се с неким. Више ми је одговарало да ме нико не примећује… И тако ја долазим први пут на групу и одједном, када се осмелим да нешто кажем, и проговорим да сам сестра алкохоличара према мени се окреће цела група! И не с осуђивањем, с негодовањем, недоумицама, саветима и критиком, него да би просто рекли „Здраво“. И то „здраво“ носи толико топлине, разумевања (за мене први пут у животу), прихватања, подршке, поверења, што ја скоро да физички осећам, како ме окружује атмосфера нечег као родног, породице! И то происходи не само једанпут („погледали – и заборавили“), него онолико пута колико се исказујем на групи!.. И, постепено, сав тај „заштитни панцир“ постаје непотребан, происходи „размрзавање“, пробуђује се осећај емоцијалне глади, које се овде удовољава на најздравији начин (за разлику од те „хране“, која се добија у болесним унутарпородичним односима)… Уопште, осећам, ја сам код куће, и ја сам свој!

Пролази време, и то „здраво“ често из мојих уста звучи као свакодневница. Но када се појављује нови члан, подсети ме на моје сопствено прошло стање, и сада већ ја сам улажем у то „здраво“ све то што сам некада примио, с надом да ће оно и код тог новопридошлог помоћи загрејати му срце и да прими породичну топлину нашег Удружења.

  • На групама „не уче како да живиш“, не расуђује се о исказивањима, не прихвата се критиковање. Свако говори од свог лица и о својим осећањима. То придодаје код новопридошлог осећање сигурности. Свако се дели својим опитом, но новопридошли у тим причама препознавају сами себе, и схватају да нису сами у својој беди. Да постоје они који их разумеју изнутра, но у кога већ постоји и опит новог живота. А ако је нешто у Удружењу помогло њима – значи, може помоћи и мени.

Фактички, то је обратно ономе што се среће у дисфункционалном систему. У породицама алкохоличара критика, прекори и осуђивање су – норма. Често они проистичу управо и из отсуства умећа на време распознати и изразити, шта на самом делу осећа и хоће да каже дани члан породице. То што су у таквој породици разрушене границе сваког из њених чланова – није потребно објашњавати. Пример нарушавања граница може се видети у филму „Брилијантна рука“, када је репортер покушавао да уради интервју са С. С. Горбунком док је одлазио – сваки пут је микрофон прелазио у руке његове супруге, која је „боље знала“ зашто и ради чега њен муж путује у иностранство. Други вид нарушења је – када члан породице говори „ми“, приписујући породици то што је на самом делу само његов поглед и намера.

Сваки пут када неко на групи почне да коментарише туђе исказивање, када склизне у причу како је у ње лош муж, када говори „ми“ – председавајући на састанку је исправља, напомињући,  да је обавезно говорити о себи, о свом опиту и о својим осећањима. Од тих примедби, учињених потпуно коректно и спокојно, на почетку може да постане нелагодно, но касније се – развија укус на такве ствари. Човек се учи да слуша себе, да гледа себе као са стране, да прати своја стања. А касније и код куће већ може да не укључује механизме напада и заштите, на које је била навикла, него да саопштава о свом унутарњем стању и потребама. То приводи к постепеном смањењу „напона“ у породици, и код других чланова породице се такође појављује могућност да преразмотре сопствене реакције и дејства. То правило помаже, поред осталог, и да се распознају границе личности – „ово је моја територија, где ја могу осећати, мислити, преживљавати што хоћу, а оно је већ територија другог, и ја не одговарам за њу.

Критика је посебно питање. Проблем је у томе, што такав здрав инструмент обраћања (комуникације), као критика, чак и када је конструктивна и исказана с уважењем к личности, може да буде веома болна за чланова породрице алкохоличара. Корени такве реакције најчешће се налазе у детињству, када је човек будући дете или већ дечак, попадао „под ватру“ критичких примедби једног или оба родитеља, практично не добијајући подршке и охрабрења. Често му родитељи постављају сувише високе захтеве, и у исто време могу да га саплићу, задиркују и не дају право гласа.

„Умукни! Дужна си да ми будеш благодарна! Толико за тебе чинимо! Долке ћу ти гворити?! Види је, зашто су ти руке као грабље!? Кад ћеш већ да се научиш…?! Зашто је код тебе тако лоша оцена из…?! Па зар је то цртеж?! Узми пример од твог друга – како је он успео…! Шта, зар смо те узалуд у ту гимназију уписали?! Да, можеш ти, само што си лењива!“ – имајући у детињству такву слику о свету, с таквим „лозингом“ и „подршком“ – касније је тешко прихватати конструктивне примедбе без преувеличавања. Више од тога, после таквог „васпитања“ критика се може прихватати тако оштро, да се указивање на грешку може прихватити чак и овако: „Погрешио сам, значи треба ме уништити“. Или – ако нешто није успело – значи, „Ништа ми не успева и за ништа нисам способан(на)“. Тј. погрешити – је страшно до смрти. Реакције као одговор могу да буду и напади у супротном правцу, изливи гнева…

Зато отсуство критике на састанцима – је услов за осећај безопасности, плус могућност да се научи исказивати своје мишљење, не бојећи се притом да погреши. А с временом то може дати могућност и примати здраву критику (у породици, на радном месту) на здрав начин, без да се притом смањи осећај личне вредности.

  • На групама није дозвољено да се други прекида, свако има могућност да се у потпуности искаже, но имајући у виду да и други имају жељу да се искажу, тј. са поштовањем одређеног времена на исказивање, по кругу или по „правилу подигнуте руке“. На тај начин пажња групе се указује сваком њеном члану, и притом се нико не издваја. У условима дисфункционалне породице, дешава се обрнуто. У центру пажње је – зависник. Нико никог неће да слуша, и да би донели своје речи и осећања до другог – потребно је дерати се, по принципу „ко ће кога надвикати“. Као по правилу, ту губе деца: они не могу да се „довичу“ до пијаног оца и до матере која се само истреса – како на мужа (ако је то могуће), тако и на децу, која на такав начин постају „центар пажње“.

Свако се погружава у свој бол, „правоту“, увреде, и породица се превраћа у „земљу глувих“. Наступа време када чланови породице по-другом већ просто не умеју да комуницирају. Или – потпуно ћуте, „затворе се у себе“, или – „хистеришу“ пребацујући на себе сву пажњу. А затим се ти модели преносе на друштво, крећући од колектива предузећа и организација, па до круга другова. Приходећи на групу, могуће је да они  по први пут имају прилику да виде правила здравог општења, учећи се да се исказују и да слушају. У њихов живот се враћа једна из важнијих пројава функционалности породице – пажња и љубав се удељују свима подједнако, нема никог да је сувишан и непотребан, но нема ни „црне дирке“, која привлачи на себе пажњу свих. И тај опит се сада може пренети обратно у породицу и колектив.

  • На састанку се не расуђује о питањима која се не тичу циља и задатка Ал-Анона: помоћи породицама алкохоличара у оздрављењу од породичне болести. То приучава да се живи и дејствује по правилу: прво дело је – главно дело. Када су у породици признаци алкохолизма, који уноси хаос и конфузију, појављује се и „противтежа“ – онај ко покушава да сачува у целосности (целости) то што тако брзо неповратно клизи и распада се. Обично ту улогу на себе узима мати породице, но често се к њој прикључују и деца, код којих се као последица тог развија перфекционизам, који касније тако смета у животу. Потреба да се у глави држи и решава истовремено на десетине глобалних и ситних проблема, од чега се глава „распрскава“, присходи физичко, умствено и емоционално расипање на све стране. Као разултат – не успева ништа, или скоро ништа. Одатле – раздражење, умор, увреде („зашто је само мени све потребно, а њих баш брига?!“), гнев, бол… Како се изразио неко из Ал-Анона, „ако се само мало расејем, почиње позната нервна ситуација, када су требовања веома висока, ником ништа не успева и сви једно на друго вриште“… А на састану човек слуша девизу: „немој бринути“, „прво дело је – главно“. Ако се на иступању човек расејао на споредне ствари, невезане са темом састана – чује се поправка од председавајућег. То на почетку може да изгледа и да буде непријатно и увредљиво. Но ако мало потрпимо и прихватимо – постепено се у души зацарује поредак, спокојство, умиротворење. Појављује се способност задржати се на једној теми без „расплињавања“ (расејавања). Благодарећи томе, ум почиње јасније да види, и унутра се сама рађају решења онога што је раније, када је мозак био затрпан гомилом проблема, изгледало као нешто неразрешиво, безизлаз. Тј. појавњује се здравомислије…
  • На састанима се не дозвољава осуђивање био кога или било чега. Овамо људи долазе за помоћ себи и да би се поделили личним опитом, а не да се увлаче у разне расправе, оговарања. Они су непожељни чак и за време прекида „за чај“. Када сам обратио пажњу на то правило, осетио сам јарки контраст међу тим како се обично воде беседе, чак и у црквеној средини, и тим што сам сусрео на састанцима Ал-Анона. Скоро свагда и свуда моје беседе с колегама, познаницима, осим оних удојено „техничких“, „склизну“ у осуђивање – председника, црквеног руководства, суседа, парохијана… Уопште, чак и с блиским друговима ми неретко просто не умемо говорити о позитивном и скоро да не умемо говорити – о нужном: проговорити и слушати – своја и од других – осећања, мисли. Или разговори „о времену“, или трачеви, оговарања. Колико су ми сада бедне наше обичне „седељке“ у сравњењу са сусретима на групама Ал-Анона! И сада ја маштам, како би било лепо када би код нас, при храмовима, биле такве живе општине, где би у поверљивој атмосфери и с пуним уважавањем једни других, свештенослужитељи и парохијани, могли да поделе свој опит међу собом, да проговоре о болном и о радосном, раскривајући и прихватајући у кругу осећања и емоције сваког брата и сестре у Христу.
  • Код чланова породица алкохоличара бивају две крајности: погружавање у саможалост, никога укруг не слушајући („мене нико не разуме“) или „учити животу“ оне око себе, не слушајући њихове негативне реакције на „обучавање“. Често родитељи, покушавајући да потпуно потчине децу својим погледима на живот, зараније одређују „шта им је потребно“ – скроз до избора професије и животног сапутнка. Разлике у погледима и у укусу се не прихватају. На групама, благодарећи правилима, дисциплини и атмосфери састанка, човек се учи да саслуша и слуша другог, да се пажљиво односи према религиозним и другим разликама. Затим тај опит може пренети у социум, што не мало помаже оздрављењу од породичне болести зависности.
  • Раскрити себе пред другим је могуће благодарећи правилу анонимности. Ништа, казано у просторији за састанке, не сме се разглашавати напољу – исто као и то да се не разглашава кога смо срели на састанку. Више од тога, анонимност се тиче и личног живота чланова Ал-Анона. Тј. за групу је неважно, шта је дани човек по образовању, на којој је функцији, где живи, коју религију исповеда, којих се политичких ставова придржава и чак ко заправо пије у даној породици. Довољно је само озвучити име (псеудоним), и разлог доласка. Било каква распитивања до, за време или после састанка, без жеље даног лица да о себи саопшти, сматра се грубим нарушавањем правила. То је заиста по јеванђелски – у хришћанској општини сви су исти, и нема никаквог лицемерја. Но ако је за црквени живот то – идеал, овде се он оваплоћује у пракси.
  • Ослањајући се на опит других чланова групе, чевок се учи да „шири прсте“, неретко су сазнања „тешка“, наживо срасла са животном ситуацијом и у усвојене нездраве моделе понашања, и отпуштати ситуацију, поверавајући је Богу, Каквим и како Га је он могао прихватити, и самим тим дозвољавајући Му да реално дејствује у његовом животу.
  • Постоји конкретан програм духовно-личносног раста, помоћу којег се човек обучава да примењује принципе Ал-Анона у свим сферама свог живота. Томе помаже и литература Удружења, укључујући у њега опит целог света. Затим, са пртљагом свог успелог или неуспелог опита, он долази на састанак да би поделио и примио опит других;
  • За многе Удружења постају друга породица; човек добровољно узима на себе служење у групи (опрати судове после пијења чаја, куповина литературе, припремање тема за састанак…) – и у њега се појављује опит слободног и радосног даривања себе другима, и прихватања таквог служења од других – не зато што су „дужни“, него зато што постоји унутарња неопходност, и то радује.

Многи из одраслих у дисфункционалним породицама живе с осећањем да су „они недостојни“ бриге и подршке од стране других. Они су спремни да жртвују своје време и потребе ради других, да би добили емоционалну „храну“, осећање да су неком „потребни“ (нужни). Они не верују да је њих могуће волети просто зато што они постоје, и зато је њима непријатно да примају помоћ, пажњу. А када је примају – код њих може да се појави осећање да су они „за то дужни“. Да ли је потребно говорити, колико је оптерећујуће то осећање дуга према некоме?

Више смо говорили о постојању улога које су „противтежа“ у односу на безодговорност алкохоличара. Обично су то супруга или мама, мада могу да буду и други. Таква жена заиста може да буде веома саможртвена, без остатка (о)дајући себе, за бригу о породици. Но само члановима породице та претерана брига често нија на радост. Зато што код маме због тих брига – о финансијама, о „фасади благостања“ – не остаје времена ни снаге на поверљиве емоционалне међуодносе. Осим тога, такве жене постојано свом својом фигуром показују домаћима, како се они брину о породици, и како су им сви они дужни за то бити благодарни. Беда у тој „брижности“ је у томе, што она происходи не од љубави, него од дубоких нарушења у духовној и емоционалној сфери. Од такве „бриге“ атмосфера у породици се још више погоршава, од ње се хоће побећи. Такву „брижну“ даму је тачно окарактерисао К. С. Луис у „Писмима Баламута“: „Она је оз жена, која живи ради других. То је видно по томе, како су други загнани“.

У Ал-Анону постоји много начина служења неопходних за живот и развој Удружења. И не само у оквирима групе, него и на нивоу Заједнице Удружења као такве: учествовање у преводу и издавању литературе, учествовање у Одбору, модерација сајтова, учествовање у светској Конференцији итд. Како велико поље делатности се отвара за човека који стреми да се брине о другим, помаже! Но приступ к служењу – је сасвим другачији него у вишепоменутој дисфункционалној породици. „Ја сам толико тога добила(о) у Ал-Анону, и драго ми је, и хоћу да сада ја послужим другима, да поделим своју радост! К томе, када ја дајем, ја много и добијам“ – тако се може изразити мотивација на служење.

Са таквом радошћу и благодарношћу се чланови Ал-Анона уче да примају служење од других – не само у глобалним делима, него и у томе да неко опере судове за њих после пијења чаја. И никакве нелагодности нема због тога. А, осим тога, да служење не би стекло дисфункционалне црте (осећај незаменљивости, значај свог служења – „колико сам урадио за групу“), сагласно правилима, нико не би требао да остаје у једном виду служења дуг пориод. Сви видови служења – председавајући, благајник, одговорни за чај, делегати на састанцима и конференцијама – одређени су на ограничено време, тако да свако може да буде постављен на свако служење, а с времена на време може да буде и без икаквог служења, примајући служење од других. Заједно с тим, такав приступ помаже члановима Ал-Анона да осете своју једнакост, јединство, вежбајући у себи здраву одговорност и осећање граница те одговорности.

Тако у том узајамном давању-примању атмосфера у групама постаје „домаћа“. Може се рећи да је Ал-Анон – модел породице са здравим функционалним међуодносима. И тај опит се може пренети и у друге сфере свог социјалног живота. Не једном сам слушао на форумима иступања, да су благодарећи Ал-Анону његови чланови научили чак да исправно располажу са домаћим финансијама.

У тој тачки, истина, бићу резервисан. Далеко не у свакој групи, вероватно, и не сви дорастају до таквог нивоа прихватања служења на себе. Многи који долазе на састанак, колико ја могу да судим, претпостављају да се ограниче само тим доласком – тј. исказати се и слушати. По мом мишљењу, то је још један разлог, због чега се Ал-Анон споро развија у нашим регионима. Свеједно, могућност да се изађе на такав ниво, је отворена за све.

  • У литератури Удружења се избегавају, колико је могуће, психолошки и остали специјални термини, она се пише доста простим и јасним језиком. Зато је рад у групама доступан не само у финансијском плану, него и у плану разумљивости и усвајања.
  • У Удружењима су давно схватили, да је у сваког своја мера могућности достизања и прихватања Бога, и зато се тамо пажљиво односе к религиозном опиту сваког члана, не намећући своје погледе и мере, но и не губећи сопствену религиозну самоиндентификацију. То се тиче и политичких определења – о њима се не полемише. Зато је потенцијал накупљен Удружењем, доступан сваком, неовисно од религиозне или политичке принадлежности. Зависност не зна за расне, конфесионалне, социјалне и остале границе, захваћајући и подчињавајући себи све. Зато и Удружење не може да се раздељује по тим и другим признацима.

 

Свакако да опис значаја правила провођења састанака може да се продужи, но за мене и то што је наведено је сасвим довољно, да би се та правила достојно ценила.

Из личне историје оздрављења.

„ Узела сам на себе служење у групи кроз неколико месеци после тог како сам први пут попала у удружење Ал-Анона. Десило се то неочекивано и за мене саму. Огледајући се сада уназад, схватам да сам се ја просто поверила промислу Божијем и непогрешивом унутарњем гласу, – толико се природно и срећно све сложило, како за мене саму тако и за групу Ал-Анон, коју сам ја „подхватила“ у, за њу, веома тешком моменту.

Била сам веома сумњичава у себе и у своје могућности, које су ми закривале пут ка служењу. На тај момент сам била потпуни „лузер“ (ако не и горе) у владању са компјутером и на просторима интернета, а служење је од мене требовало којекаквих навика коришћења компјутера. Жутко сам се бојала да ће моја нова „дужност“ у групи оживети и дати снагу тим мојим манама или гресима, који су до тада били у мени веома силни, и које сам дуго времена покушавала да прорадим у себи, а то су управо: властољубље, осећање сопственог значаја, скривено самољубованије (задовољство собом). Осим тога, мислила сам да још нисам „зарадила“, да нисам још дорасла до служења у групи – шта ја могу да дам другима ако сама тек што се учим користити се, за мене, новим духовним инструментима програма?

Шта ме је натерало те сам одлучила да преступим преко својих сумњи и страхова? Жеља да помогнем другарици по Ал-Анону, која је у то време сама и веома достојно носила на себи служење у групи. И још, мене је покретала потреба да узвратим, са чим могу, групи Ал-Анон, за све те богате дарове које сам већ од ње примила: прихватање себе таквом каква сам; другарска пажња и саучествовање; разумевање и подршка. Данас ја више не могу да представим себи свој живот без овог или оног начина служења у Ал-Анону, и могу часно да признам – удружење ће спокојно да живи и без мог учествовања у њему, и мени ће само бити жао ако се ја лишим могућности свог, по мојим силама, удела у удружењу.

Шта сам добила и продужујем да добијам благодарећи служењу у групама? Породична болест алкохолизма, практично, постојано незадовољство и критика од стране мужа који пије, моја добровољна самоизолација – све је то заједно довело до тог да сам у Ал-Анон пришла дубоко не верујући у себе, у своје могућности и способности. Благодарећи свом првом опиту служења, ја као да сам пронашла тло под ногама. За моју кандидатуру су гласали, показала сам им се „достојна“ тога да уносим своју помоћ у рад групе; моји предлози и идеје по реорганизацији неких момената у служењу и уопште раду групе нису се одбацивали одмах с прага, него су се пажљиво разматрали, добронамерно коректирали и благодарећи заједничком разматрању и гласању, уносили се у живот групе.  Моје мисли могу да буду практичне и заслужују пажње целог колектива(!!!) – то је било веома важно за мене, на мом дугом путу враћања ка себи, оној некадашњој, до болести.  Моји страхови везани за служење показали су се умишљеним. Благодарећи свом раду у групи, не да сам почела да се далеко боље користим компјутером, него шта је далеко важније – открила сам за себе, да моја нова „дужност“ мене ничим не увеличава, нимало не потхрањује моју гордињу, него просто налаже на мене нове обавезе пред колективом. Обавезе које је потребно испуњавати достојно, не покушавајући превазићи себе, а дан за даном добро-савесно испуњавајући то што је по мојим силама и могућностима. Осетила сам се… на „свом месту“ – равна међи равнима. Служење је од мене потребовало да се ближе упознам са Традицијама Ал-Анона, почела сам да боље упознајем заложени у њих дубоки смисао. Открила сам за себе, да свест (разум) групе заиста постоји; да је јединство и здрава атмосфера у групи за мене далеко важније него моје личне амбиције и повређено самољубље; учила сам се да без увреда и увредљивих поза примам критику и да приносим своја извињења за допуштене грешке; схватила сам да је за групу важан сваки њен учесник, да исказивање тамо неког, до сада робко ћутљивог човека, може да се покаже за мене погодак „право у центар“, управо то „откровење“ које ми је било потребно чути. Схватила сам да, делећи се с новопридошлима, мојим невеликим опитом рада на програму, ја најчешће и неочекивано за себе саму „сетим се“ или „се спотакнем“ о неке важне за мене саму, мисли и догађаје. Благодарећи служењу, ја реализујем за свакога животно важну потребу бити њежним; благодарећи њему, ја се упознајем са новим, за мене интересантним људима, с њиховим опитом, препознатљивим судбинама. Неки од тих познансатва даље прерастају у дружбу и срдачну везаност.

Осећам се заштићеном и знам да, ако ми у тешку минуту затреба помоћ и подршка, а понекад и просто „раме за плакање“, ја свагда могу да рачунам на „руку и срце“ друга по Ал-Анону. На свом сам опиту познала да када ми у некој кризисној ситуацији или у мом паду не помажу најдражи и не једном испробане лекције програма, остаје ми надати се само на своје служење, на малени лични допринос у добро дело. И када ми се у такав момент неко обраћа за помоћ и учествовање, ја то примам као помоћ и подршку која ми долази од Бога.
Зато ја на своје служење гледам као на личну потребу, коју Виша Сила сматра да могу задовољити.

 

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део – Јеромонах Агапије.

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 2 део  Јеромонах Агапије.

Анонимна Удружења самопомоћи – Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака – Свештеник Евномије

Православним хришћанима о удружењу Анонимних Алкохоличара (АА)– Свештеник Евномије

У основи програма «12 корака» лежи покајање Интервју Е.Н.Проценко

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.