Сказочни свет Љубови Репиној
Гордињице моја, појави се преда мном, хоћу ја да говорим с тобом. Ох, и велика си ти и стасита, и умна и у свему добра! Царствена особа, која тражи безпоговорног подчињавања, и не прихавта никаквог приговарања. Само ти. Када си ти у мени – само Ја. Свагда у праву, све разумем, већ сав свет познавши и од тога свега се уморивши. Тако мудра, тако умна, да те већ ништа не занима. Арогантна и бојажљива. Ако се нешто не ради по твоме, значи, тебе не воле. И у басни о златној риби, улога старице је твоја. Теби је све мало, теби се не може угодити! Ето то је, гордињица моја, која у мени живи. И то не тако, ни то тако. И злоба на сав свет и на његово несавршенство. И своје несавршенство никако не прихвата. Зато ти можеш да оправдаш све што хоћеш. Себе да оправдаш, а друге да окривиш. Гордиња у мени као струна свира.
Ну, здраво, другарице, поздрављам је изнова. Опраштам себи, изабирам љубав. С тобом се опраштам, већ сам готова. Други пут ја сада имам. И Земљу и Небо у себи јединит’, љубављу напунит’, учити се дариват’. Круну гордиње скидам са себе. Отпуштам је, смејем се, као дете. Опроштај просим у себе, у ње, у свих ко ју је у мени видео, ко се је бојао. Кога сам, узносећи се над људима, понижавала, учила, давила и на било што нудила. Осуђивала, свему приговарала. Грешке у кривицу, у укор претварала. Без права на опроштај, или на жалбу, на дрске гестове у мом гласу, у мом изгледу и погледу. Простите ми за то, мили људи. Ја се тек учим…
Гордињом сам својом и себе осудила, унизила, душу у тамницу затворила. Закрила је од света и од људи. Од сунца, од ветра, од звезданих ноћи. Од живота, од радости и од љубави, које је тако много укруг, погледај! Гордиња моје очи затвара, и оне виде недостатке само. И лију незадовољство у свет око њих, поток претензија, људе осуђујући. Себе види у свима, гордиња моја, себе осуђује, окривљујући друге. И да слуша неће она ништа. Само она постоји и све јој је равно. Закривши равнодушјем душу живу, мраз излива на сваку прозбу.
Љубљени опрости што сам те вређала. Гордиња је моја међ’ нама стајала.
Свет је просто био дужан је волети. Господарицом живота себе си сматрала, људи да су дужни ради тебе постојати, волети те и лелејати свагде и свуда. А не, ти си и силу примењивала, речју кажњавала и изобличавала, неправедних из свог живота хотећ’ искључити, заборавити, одвратити се и не простити. Увреда – другарица гордињи мојој, и то је без љубави, често, све у људи. Но како ви приђете – ја без љубави остајем.
С откритом душом творећи на земљи… А где је благодарност? – кричиш ти напоље. И у дуг се превраћа дело благо. А ти се већ узимаш за сасвим друго… Гледајте како сам само добра! Хвалите ме брзо, волите ме.
Гордиња и увреда, другарице моје. Куда и зашто сте ме привеле? Без силе и жеље за животом на земљи дуго сам лежала ја сама, у тишини. Прошла сам лекције што сте ми дали. Од страшног света ме штитили. Но сада страхове те ја отпуштам, и вашу заштиту са себе ја скидам. Спремна сам да откријем свет свој унутарњи. Да прихватим све онако како јесте, и с осмехом корачајући, себе и других, лако да препознам. Нека Род мој од сад заштита ми буде, и вера с љубављу у срцу да пребива. Ја сам спремна срцем да живим, а не главом, гордињо моја с тобом се опраштам.
http://www.elfikarussian.ru/skazochnye-miry-lyubovi-repinojj/
Познај себе 