Месечне архиве: мај 2015

Разумевање себе  (рефлексија)

Резултат слика за Понимание себя (рефлексия)

Можемо да гледамо на свој живот као на школу. Ту су лекције, домаћи задаци, учитељи и другари. Школа – то је одлично место где људи уче – у нашем случају, уче живети. Но у тој школи најважније оцене себи даје сам ученик (самооцена). Савки дан нам даје лекције, које ми треба да савладамо – и тада живот прелази ка следећој лекцији, или ако не савладамо – онда то треба да се исправи, и све је то потребно заметити. Као разултат, како би живот «успео», потребно је заметити у њему самог себе, научивши се притом живети исправно.

А како је то – исправно? Зар нам неко може рећи, како живeти исправно? Да, основна правила су позната. Учимо им се цео живот, спорећи са њима, но сада можемо да признамо: то је исправно. Показало се да је то исто тако тачно као правила аритметике или закони физике. Узгред речено верујући људи знају те законе као Закон Божији. Но и ти који су живели без вере, такођe су упознавали те законе «из треће руке». На пример: лаж само штети. Или: с људима се треба опходити као са самим собом. Или: очајање – је свагда грешка. Нарушавање тих закона ће засигурно повредити нас саме, чак ако у првим минутама и осетимо облегчење – касније ће нас то исувише скупо стајати. Када би знали разултат ми никада не би… Но могуће је и научити те законе. Као у школи: научим закон и добијем домаћи задатак да га применим. И ту настају тешкоће.

Као прво ми често нисмо сагласни са тим законима. Падајући са лествице доле, ми би хтели да закони физике не фукционишу. Упадајући у тешке животне ситуације ми одбацујемо и законе живота: лажемо («а како другачије?!»), хвалимо се (да би знали како сам ја добар, и да би се боље према мени односили»), очајавамо («ту нико не може помоћи!»). Но закони свеједно раде, а ми добијамо нову «јединицу» из живота, примивши све негативне последице својих поступака.

Често ми не знамо како да поступимо – исто као и ђаци у школи, који не знају како да поступе при решавању задатка из геометрије. Тада молимо за савет, и задатак постепено постаје све јаснији и јаснији. На крају, ми иако нисмо уверени да знамо разултат, покушавамо да решимо – и по првим разултатима видимо радимо ли исправно или не – и можемо све да изменимо. Ради тога је потребна рефлексија.

Рефлексија, самоанализа, раумевање себе самог – то је окретање свог сазнања са спољашњег света на унутарњи. То је осазнавање својих поступака: зашто смо тако поступили, шта смо на самом делу урадили, шта смо добили као разултат, да ли је разултат, по нашим мерама, добар? То осазнавање својих цености, «правила», сложених као конструкција од готових «туђих» блокова: да ли су они исправни? И какви су разултати? Свет рефлексије је богат, разноврсан и индивидуалан у свакога човека. Само тако ми можемо да схватимо живот и себе у њему, видљив смисао поступака и самог живота, да схватамо, шта је исправно – а шта не… Рефлексија – и то је веома важно! – се чини по одређеним правилима, који одражавају законе живота. Просто говорећи, дело није само у томе да би увидели, какви моји поступци ми доносе корист, а какви – штету, то је само примитивни први степен, рано дјетињство. Ствар је још и у томе, да схватимо, зашто је то управо тако, и да схватимо законитости, како се каже «да научимо живети».

Разматрајући такве законитости, које се пројављују у нашем одељеном животу, ми се срећемо са законима, установљеним Богом. Значи у одређеном степену ми се срећемо са Њим лично. Ми се учимо да кроз сујету, «земни шум» и ситнице, ништавност посведневног живота замећујемо трагове присутства Бога у нашем животу. То, што ми називамо случајношћу, срећом или несрећом, има виши смисао. Јер, ми смо у школи – сетите се? И Учитељ не може давати случајне или бесмислене задатке.

Јасно је зашто у програму «12 корака» рефлексија заузима огромно, веома битно место. Њој је посвећен цео 10-и корак, и не само он: у сваком кораку Програма у основи лежи пажња над собом и разматрање свог прошлог ради тога, да би наше будуће могло бити другачије. Зато нам је тако важно да се научимо навикама рефлексије и да их примењујемо.

О помоћи и саветима

Бива веома тешко, ако осећања, савест, и разум – сви говоре у разнобој. Силна осећања скачу у мени, надјачавају једни друге, и комадићи мисли сметају да поставим све на своја места, а савест спава или просто чека, када ћу се успокојити и бити у стању да слушам њен тихи глас. Тада ми је без даљњег нужан други човек, у кога осећања нису тако снажна, и може да мисли. Опит му помаже да увиди познате ситуације и може да буде у дијалогу са својом савешћу. Зато, када нам је тешко, потребно је саветовати се, говорити о својој ситуацији, може бити, и не само с једним човеком, да би сопствена осећања, разум и савест пришли у поредак, и да би могли донети сопствену одлуку.

Биће грешка, ако без разматрања примимо и применимо туђе савете, туђи опит. У метафори с школом то значи да је задатак решио неко други, и дао мени да препишем. У бољем случају објаснивши ми своје решење… У школи се поступа другачије: тај, ко је решио, објашњава своје решење, а ја се старам да схватим и да проверим, да ли је то исправно? И ако је тако, онда узмем и изнова решавам свој задатак, старајући се да применим то, чему сам се научила из објашњења другог човека. У нашем животу то значи, да, с благодарношћу слушајући и обучавајући се на опиту других људи, ја постајем свесна, да се мој живот разликује од живота других људи, и зато њихова решења могу да мени не одговарају у потпуности.  Зато користећи принципе, којима се они руководе, и њихов опит, ја се старам да схватим како да поступам, и покушавам опет и опет изнова, рефлексијом проверавајући разултате.

Рефлексија је – неопходна навика у преодолењу сазависности. Њој је могуће научити се, и нужно је. Она се треба практиковати сваки дан.

Ми Вам предлажемо да сваки дан писмено одговорите на проста питања:

  • Који важни догађаји су се данас догодили у мом животу? Размотрите по следећим питањима не више од два догађаја на дан:
  • Због чега су они важни?
  • Шта сам тада осећала?
  • Како сам поступила?
  • Да ли је то било исправно? Због чега тако мислим?
  • Могу ли да поправим нешто, ако је то потребно?
  • Да ли ми је потребна помоћ?
  • Шта је још потребно заметити за тај дан? Неки нови опит? Преживљавања? Догађаје?
  • Коме и за шта сам ја данас благодарна?

Могу да буду и друге варијанте рефлексија, нарочито посебне ће оне да буду после 4 и 5 корака.

Желим вам радости и успеха у упознавању себе и Бога у Вашем животу!

http://zebra-center.ru/semya-i-blizkie/120-ponimanie-sebya-refleksiya.html

Решење проблема «Дан за даном из сазависности»

Решење проблема                                                                         19 мај.

Melodi Bitti

«Дан за даном из сазависности»  Мелоди Битти

«Стид – то је прво осећање које се подиже када се код мене или вољеног ми човека појави проблем», – отприлике тако је рекла једна из оздрављујућих жена.

Многи од нас су одрасли с убеђењем да је имати проблем – нешто стидно.

Та убеђеност може да доприносе нашем разрушењу. Она може да нас спречава да кажемо за проблеме: чини да се осећамо отођеним и људима ниже класе, ако ми или вољени нам човек имамо проблем. Стид може да блокира наше решење проблема и добијања користи од проблема.

Проблеми су – део нашег живота. Такођер и њихова решења. Људи имају проблеме, но ми и наше самоуважење смо одељени од самог проблема.

Ја још нисам срела човека, који није имао проблема, но сретала сам многих, који су се стидели говорити о проблемима, које су они већ решили.

Ми смо више него наши проблеми. Чак ако су проблеми у нашем сопственом понашању, свеједно проблем није у томе, ко смо ми, него у томе, шта смо ми радили.

Нормално је имати проблеме. Нормално је говорити о проблемима – у одговарајуће време с безопасним људима. Нормално је решавати проблеме.

И са нама је све у реду, чак ако ми или вољени човек имамо проблем. Не треба да губимо нашу унутарњу снагу и наше сапствено самоуважење. Ми смо већ решили те проблеме које нам је следовало решити, да би били оно што јесмо.Данас ћу да отпиустим мој стид по поводу проблема.

„Управо православни су слаби са искреношћу“

Наш сабеседник је – породични психолог, професор психологије Православного Свето-Тихоновског гуманитарног университета, аутор је неколико психолошких тренинга за родитеље, Татјана Борисовна Крамаренко. Међу онима који делазе код ње на консултације, не мало је и православних, верујућих. Гoворићемо о томе, да ли је могуће уједно желети срећу у овом животу и спасење душe, постоје ли границе праштању и трпљењу у породичном животу и каква је мера одговорности родитеља за децу.

МАЈА КУЧЕРСКАЈА

 Татјана Борисовна Крамаренко

Видети себе: у плену «православних погледа на свет»

– Код вас чешће него код других ваших колега долазе верујући православни људи, углавном су то жене. Да ли би могли да у општим  цртама опишете средњестатистички портрет ваше сабеседнице у марами?

– Могу рећи да жене «у марамама» код мене не залазе. Из разних разлога. Те које заиста одговарају том образу – смирене, кротке, које носе свој хришћански крст, немају потребу за мном. Наставите са читањем

„А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале -1

«Све радим исправно, а радости нема, чак ни за Васкрс», «мене је срамота ићи ка Богу – таквим као ја се не прашта», «отслужили смо 40 молебана, а он је свеједно умро», «сва правила испуњавам, а користи никакве – вероватно мене Бог не слуша, не воли, Њему није до мене».

 

Marina F

Аутор: Филоник Марина Сергеевна

О књизи

Човек прилази Цркви и почиње с благочестивим животом: држи постове, иде на службу, прима Свете тајне. Но бива да се иза свега тога он не сусретне са Живим Богом. Када прође прво одушевљење постаје очигледно да постови и молитве сами по себи не приносе радост. Он је често љут и у унинију, а блискима је с њим још теже него до његовог уласка у Цркву.

О психолошким механизмима који сметају сусрету са Христом и о неким искажењима религиозног опита раћи ће нам Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института за развој образовања. Наставите са читањем

Тешкоће осазнавања својих осећања – Православне „неурозе“ и психолошке подвале (подмене) – 2

Први део  чланка „А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале (подмене)

Mrina Filonik

Аутор: Филоник Марина Сергеевна – практикујући психолог, психотерапеут и професор психотерапије

Постоји такав термин у психологији «алекситимија» – дефицит или отсуство речи за назвање својих осећања. То је веома чест феномен у нашој западној култури. Сваки психолог ће вам привести гомилу примера из своје праксе када код људи постоји проблем – назвати своја осећања својим именима.

Када одговарају студенти-психолози дневног оделења, чујем такве називе осећања: комфортно – дискомфортно. «Ја осећам позитивне емоције» и «Ја осећам негативне емоције». На томе се језик описивања осећања завршава. А сав тај букет осећања који би могао постојати: досада, раздражљивост, љутњу, завист, гнев, тугу, жалост итд. – сва та огромна лепеза се не користи. Може бити да је човек те речи негде и слушао, но к себи их не примењује. А ако се те речи не користе у слободном речнику човека, то он и није свестан тих осећања када се они код њега појаве. Тако смо устројени: какве речи знамо таквих осећања смо и свесни. А каквих речи нема – то и не видимо. Наставите са читањем

Алтернатива заједничком рукоблуђу!?

Како је тешко живети тако двојако… Плотски се радовати, а душевно страдати… Баћушка, ви сте бар на мало умањили та страдања… !

Православни Форум Украине

Теме раздела „Питајте свештеника“, саздана корисником Елизавета, 29 дец 2010.


elisaveta  Елизавета

Здраво, Молим да ми помогмете да се разаберем у вези решења проблема интимних односа. До удаје нисам била са мушкарцем, у полним питањима сам неискусна, и моја неопитност је разочарала мужа, мада је и тражио девственицу. Тако, он ме је приучио да једно другог узбуђујемо средствима рукоблудија: он мене, ја – њега. Мене веома узнемирује то питање, раније сам грешила тим грехом, затим сам сазнала да је то грех, исповедила се и била радосна што се више тим нећу бавити, што нећу да црвеним на исповести. А сада не знам како да поступам. Питала сам мужа постији ли други начин припреме к близости, он ћути. У православној литератури нема НИШТА, НИКАКВЕ препоруке ни савета како ТО правилно радити, где је граница међу грехом и нормој. Молим вас, по могућности, да ми детаљно све разјасните, као „почетнику“, зато што се стидим да питам на исповести, а грешити не желим.

И друго, муж ме периодично наговара на орални секс, ја отказујем, он не разуме, вређа се, ја сам објашњавала да то није дозвољено чинити, мада га ја уопште не презирем он мисли да га ја не волим. Упутите ме, молим вас, како да сачувам мир с мужем и с Богом!? Молим за опроштај ако је моје питање некога увредило, но ја сам се заиста запетљала, за мене је то јако важно. Хвала.


jerej pavel   јереј Павел Флагман

Не мислим да ваше питање може неког увредити, може највише мало смутити, зато што је разговор о сексу за црквеног човека нешто као контакт с инопланећанима – веома необично, мало вероватно и уопште највероватније неистина.

По поводу узајамног рукоблуда. Колико ја разумем, тај се грех сагласно канонима кажњава епитимијом на 80 дана, но нема никаквог односа ка хришћанском браку. А из контекста уопште може се извући закључак да реч иде о узајамном рукоблуду лица истог пола. Ево шта пише у Номоканону:

Правило 50

Рукоблуд ко твори по 58 правилу Номоканона епитимише се на сухоједење 40 дана, и на 100 поклона на дан, или, ако не може то да чини, одлучује се на годину дана од причешћа. Ако је монах, онда све за још половину више, тј. на 60 дана. Ако двоје једно другом чине рукоблудије, тада се такође епитимише на 80 дана, или се одлучује на две године од причешћа, по 59 правилу Номоканона.

Да Вас не би збунио још више, прелазим ка црквеној пракси. По мом мишљењу, карактер интимних односа међу супружницима, колико често да бивају и на који начин, треба да се регулишу управо хришћанском савешћу обоје супружника. Управо зато већина парохијских свештеника никада не питају на исповести: а како сте ви ступали у интимне односе с Вашим супругом? О томе, нажалост, чешће питају монаси (уосталом то је већ друга тема).

Ако су супружници обоје уцрковљени, имају своје духовнике, или је можда духовник заједнички, онда они наравно могу да питају за савет код свог духовника, како да што боље оваплоћују врлину целомудрија у свом брачном животу. Тада ће им опитан духовник указати на ту меру на коју су они већ спремни. За некога ће то да буде уздржање од супружанских односа за веме свих постова, а другом пару може бити по сили само једнодневно уздржање пред Причешће (нпр. за тек уцрковљених младенаца у периоду „меденог месеца“).

Ако хришћанин већ нема духовника, а то је веома распрострањена ситуација, онда се он треба руководити Светим Писмом, сопственом савешћу и традицијом Цркве. Пред сваким од нас стоји идеал целомудруја, који нам је показао свети Јован Кронштадски. Но тај идеал није за свакога могућ ни остварив.

Веома је важно како стремљење ка целомудрију и сурови степен уздржања не би погубно утицао на  духовни живот самог хришћанина(-анке) и на духовни, породични и физиолошки живот супруге(а). Дешавало ми се да слушам жалбе мужева неких ревносних православниих хришћанки, о томе, како су за време поста приморани да се баве онанизмом, зато што за уздржање још нису спремни, а жене им отказују близост, из страха да наруше пост. Мислим да такав неразуман приступ провођењу поста приноси не малу штету не само мужевима, који греше рукоблудијем, него и тим ревносним хришћанкама, које су заборавиле на речи апостола Павла о уздржању по УЗАЈАМНОЈ сагласности.

Колико сам схватио из вашег саопштења, – Ваш супруг није дубоковерујући хришћанин, нити постојани посетилац неког од храмова. Зато ће у Вашој позицији бити неисправно да захтевате од њега стремљење ка озбиљном степену уздржања. Ваш основни задатак је на почетку помоћи мужу да позна Бога, зато што познавши Бога, ми не можемо, а да не стремимо ка њему. Касније већ на тој основи, на основи заједничког стремљења ка Богу обоје супружника, могуће је изграђивати уздржање и друге добродетељи (врлине).

Што се тиче црквених правила и канона који регулишу карактер и форме односа међу супрузима у хришћанском браку, могу да кажем да се у општеобавезним правилима, а то су апостолска правила, правила васељенских сабора, помесних сабора и светих отаца древне Цркве, регулишу само те форме блискости које већ излазе ван граница брака. А то су неверност супружника, поновљени брак и остало.

Мени позната правила, која се односе на карактер интимних односа међу супружницима, су каснијег датума, отприлике, после 15 века. У некима из њих сам сусретао набрајање тих поза које су за хришћанина грех. Но ја лично са опрезом се односим према таквој православној кама-сутри, зато и нећу да овде набрајам та правила, која код мене изазивају доста сумње.


elisaveta  Елизавета

Хвала Вам за одговор. Но мени свеједно није до краја јасно. У чему тада треба да се састоји „предигра, ласке“ и на какав је начин онда неопходно настројити једно другог ка томе. Мој муж је поприлично слабо покретан, с мало сувишних килограма, можда то и снижава његову способност да се узбуди, и треба чисто „механичких припрема“? Као што и знате, веома је тешко изменити себе, тим више другог човека, штавише, он је неколико година старији од мене. Тј. мени су по даном питању потребне конкретне препоруке, по корацима – да се тако изразим, које је могуће применити у животу. До брака, мени се чинило да је све дужан да ради мушкарац, као „највише заинтересован“ за то, а овде он очекује од мене акцију. К сексолозима не желим да се обраћам, вероватно ће ми предложити све могуће „експерименте за што разноликији полни живот“, и сами разумете. А борити се с његовом слабом покретљивошћу мени је немогуће – он је тако слабо покретљив већ више од 10 година… А до брака нисам желела да живим с њим, хтела сам да све буде по правилима. Хвала.


jerej pavel   јереј  Павел Флагман

Са Вашим питањем нисте се обратили на праву адресу. Мада сте исправно поступили што са њим нисте пошли обичном сексопатологу[1]. На срећу сада постоје хришћански психолози[2]. Вама чак ни к њима није потребно ићи, послаћу Вам на личну адресу наслове неколико књига у којима се лепо говори о решењу сличних проблема и других проблема везаних с интимним животом супруга у хришћанској породици. Добро би било када би те књиге прочитао и Ваш супруг.

Сада о Вашем питању о оралном сексу.

Директних, јасно одређених црквених забрана на таква дејства ја нисам нашао. Постоје само индиректне.

Нпр. Правило 37 Номоканона.

Ономе ко се осквернио само устима, ђакону и свештенику забрањује се свештенослужење 75 дана, правило Василија Великог. Ово оскверњење уста тумачи свештених правила различито тумаче, од похотног целивања мушкарца с туђом женом, до целивања срамотних делова тела једно другом, – или ако би неко покушао да блуди с девицом, уставши са постеље не растлевши ону.

Део тумача, како видимо, под тим оскврњењем уста разуме управо та дејства, која се данас називају орални секс, уосталом, оскверњење уста може другачије да се разуме. Да додамо још да се у том правилу заправо говори о свештенослужитељима.

Осим тога у три-томној студији Алмазова „Тайная исповедь“ таква форма супружанскох односа се сматрала грехом, о чему је требало питати духовника и исповедати се. Но поред тога, у том списку су били набројани и такви нелепи греси као – „помочилась на восток“ и томе слично, због којих темељност и актуелност даних спискова може да изазове сумњу.

Идеал супружничких односа у Православљу, како сам већ говорио, јесте потпуно уздржање или ступање у интимне односе ради зачећа деце. Мислим да се управо због тога у изрекама духовних ауторитета веома мало може наћи на тему разноликости у супружничким односима. У реалности тај идеал скоро нико у свом животу не оваплоћује. Одатле и ничу таква и подобна питања, на које је тешко наћи одговор.

Сада о главном – о црквеној пракси. Могу да издвојим два различита приступа к таквим темама у савременој духовној пракси. Део свештеника се старају да некако регулишу интимне односе међу супружницима, помажући им саветом, или светоотачким цитатима да се приближавају ка врлини уздржања. Понекад ти савети бивају корисни, а понекад руше породицу. Други део свештеника, којима припадам и ја, се старају да се никако не мешају у ту област.

Мени је савршено свеједно на какав начин, с којом учесталошћу, са својом законитом женом, ступа у супружничке односе православни хришћаник који се код мене исповеда. Или какве форме блискости они претпостављају. Да ли се то дешава у посту или ван поста, и друге подробност. Све је то на исповести, по моме, неумесно. Посебно ако је супруга оног ко се исповеда, далека од Цркве.

Ако савест говори хришћанину да он превише времена и снаге у свом животу посвећује супружничкој блискости, притом, његова супруга већ одавно НИЈЕ ПРОТИВ већег уздржања (а можда је чак и не једном просила о мањој периодичности интимних односа), то у таквој ситуацији може се принети Богу покајање за неуздржљивост у супружничким односима, да би после исповести поступали по другом.


elisaveta   Елизавета

Благодарна сам Вам оче Павел за одговор, за то што сте ми уделили време. Од мене последње питање за вас, (разумем да сте написали све што сте ми хтели рећи). Како са причешћем, и уопште с исповешћу, јер када исповедам тај грех, знам да ћу га опет изнова учинити, 99,9 %… Испадам лицемерка, и то ме узнемирује. Читала сам да се не треба причешћивати, тада, када знаш да ћеш поновити исповедани грех. Шта да радим, да се не причешћујем? Јер ја не могу потпуно сву кривицу за грех да свалим на мужа, зато што схватам да нисам пројављивала дужну чврстину и одлучност, дајем му повод да манипулише са мном.

Постараћу се да литературу обавезно пронађем. Велико Вам хвала.


nadezda  Марија Леонтева Мисс Спорт

јереј Павел је написао: ?

На срећу сада постоје хришћански психолози, и чак хришћански сексопатолози. Вама чак ни к њима није потребно ићи, послаћу Вам на личну адресу наслове неколико књига у којим се лепо говори о решењу сличних проблема и других проблема везаних с интимним животом супруга у хришћанској породици.

Отац Павел, Напишите овде молим вас називе тих књига. И хвала Вам велико за тако потпун одговор на не тако једноставно и деликатно питање!!!


jerej pavel   јереј Павел Флагман

Елизавета је написала: ?

Благодарна сам Вам оче Павел за одговор, за то што сте ми уделили време. Од мене последње питање за вас, (разумем да сте написали све што сте ми хтели рећи). Како са причешћем, и уопште с исповешћу, јер када исповедам тај грех, знам да ћу га опет изнова учинити, 99,9 %… Испадам лицемерка, и то ме узнемирује. Читала сам да се не треба причешћивати, тада, када знаш да ћеш поновити исповедани грех. Шта да радим, да се не причешћујем? Јер ја не могу потпуно сву кривицу за грех да свалим на мужа, зато што схватам да нисам пројављивала дужну чврстину и одлучност, дајем му повод да манипулише са мном.

Постараћу се да литературу обавезно пронађем. Велико Вам хвала.

 То и није потребно исповедати. Све што происходи између мужа и жене по узајамном сагласју тиче се само мужа и жене. Не треба обремењивати свештенике подробностима свог интимног живота.

А од прићешћа да се отказујете, то сигурно не треба. Једина норма, односно, евхаристиског поста и полног живота супруга, која не изазива сумњу – то је уздржање од супружничких односа у дан пред причешће. Тј. ако су у вас ти односи били у суботу, онда је у недељу неопходно да се уздржавате од учешћа у Тајинству Евхаристије.

Марија Леонтева је написала: ?

Отац Павел, Напишите овде молим вас називе тих књига. И хвала Вам велико за тако потпун одговор на не тако једноставно и деликатно питање!!!

Назив ћу Вам отправити на личну пошту, зато што су аутори тих књига – протестанти, нећу да их постављам у општем форуму да се не саблазне слаби у вери.


ruža  Жанна

ХВАЛА ВАМ!

Хвала Вам ВЕЛИКО за НЕРАВНОДУШНОСТ!!!


ona   Она

Спаси Вас Господ, Отец Павел!

А ја већ мислила да напустим мужа да не би „горела вечно у огњу“. Осећала сам се постојано оскверњеном. А отказати не могу, знајући да је то важно за њега. Такав камен са душе ми је спао!


путић у шумарку   Надежда Кулинар

Спаси вас Господ! Толико озбиљних недоумица је отпало.


Овде изостављамо неке коментаре

У међувремену је било доста обраћања са жељама да се добију називи књига.


jerej pavel  јереј Павел Флагман

Назив теме се неће мењати зато што довољно тачно одражава њен садржај. Жена је тражила алтернативу и таква алтернатива постоји – то је целомудрије. Но да би се узрастало у тој врлини нужно је почињати не с отказа од брачних односа и не с разрушења свог брака. Сви ти спољашњи откази ништа не мењају унутра. Човек се може тако из сујете уздржавати од брачних односа, градећи из себе строгог постника, а потом поћи и узети проститутку. То се дешава због тога што уместо да преодоли страст, он ју је сатерао у угао, уз помоћ друге страсти.

А правилан пут је сада свима доступан. Читајте Лествицу Јована Лествичника, читајте друга аскетска дела светих отаца Цркве, оваплоћавајте у животу. А када почнете да се помало уздижете од земље и у време молитви лаки сјај вас још буде окруживао, тада ће се проблеми вашег сексуалног живота просто решавати, ви чак нећете ни заметити како су сви они исчезли. Томе што ви сада нисте свети не смета ваш муж, с његовим бригама, него страсти унутар вас. Како се само ви са страстима разаберете, и стање мужа ће се, такође, привести у поредак.

Бог да вам је у помоћи!

Линк на књиге за које постојано питате су (на руском језику) –

https://vk.com/topic-36577858_26965467

Артерберн С. Борьба каждого мужчины (Борва сваког мушлкарца)

Шеннон Этридж – Искушение каждой девушки (Искушење сваке девојке)


bokal s cvecem  АЊУТА

Осећала сам се постојано оскврњеном – и ја имам такву дилему постојано… Од 15-те године с мужем заједно… Осим њега није било другог… Сви експерименти и остало заједно… До свадбе и после… А када је почело уцрковљење (више моје него муж) одмах све прекратили… Муж, изгледало је, покорио се… Но како се касније показало веома је у себи страдао… Сада су све страсти поново изашле напоље… И све опет морам испочетак да радим… Зато што схватам да је то за њега веома-веома важно… А он ми је веран (верујем) ништа лоше неће да уради… Он ће веома да страда… Како је тешко живети тако двојако… Плотски се радовати, а душевно страдати… Баћушка, ви сте бар на мало умањили та страдања… !

[1] (У сексологији орални С се сматра нормом, а уздржавање од њега – неуротизирајућим фактором.)

[2] Православни психолог Сања Станковић уторком консултује волонтерски у ВДС- у (www.starateljstvo.rs/  Београд. ул. Француска 31, први спрат).

http://pravoslavie.org.ua/threads/alternativa-sovmestnomu-rukobludiju.1005/

Отворено писмо мајкама чији синови страдају од хомосексуалне привлачности

Многе мајке се такође труде да ограде синове од боли. Звучи парадоксално но, управо то их и рањава. Без обзира на то што, могуће је, мајка мисли да чини сину добро, на самом делу причињава му штету.

Припремио Ричард Рапп

Мушкарци који страдају до хомосексуалне привлачности, причају типичне историје о својим матерама. Као психотерапеут који је имао опит рада са више од двесто људи са сличном проблемима, у име синова обраћам се мајкама, да би боље могле да схвате нужде своје деце. На самом делу сличне потребе су универзалне за све дечаке и мушкарце. У писму се говори о томе шта је сваком сину потребно од своје мајке, и, шта је она, у складу с жељама мојих пацијената, дужна да зна оп њему.

Драге маме,

Могуће је да сте заметиле да је вашим синовима тешко да отворено изражавају своја осећања и да вас моле за помоћ. Разлог тога је тај факт што они имају осећај кривице, боје се да вас не рене својим речима. Сагласно томе, о чему ће и бити реч у писму, постоји много разлога због којих осећај кривице игра тако велику улогу у њиховом животу. Зато, ако вам чак буде и болно слушати те речи, ја верујем да ће корист од примљене информације да буде много пута већа од вашег бола због оног што сте чули.

Синови с хомосексуалним наклоностима често имају амбивалентан однос према својим мајкама. И то се не дешава зато што су они недовољно блиски са својим мајкама, него, заправо, обрнуто, – зато што су синови били превише блиски са њима. По ко зна који пут моји пацијенти ми причају да су њихове мајке, уместо обичне материњске љубави, долазиле до тога да су их прекомерно ограђивале, превише бринуле. И када се дечак не може успешно оделити од своје мајке у емоционалном плану, он не успева потпуно да прими сву пуноту своје мужествености (мушкости) и да се идентификује с мушким полом. Ако дечак више себе асоцира с мајком, сестрама и с девојкама, него са оцем, браћом и момцима, он ће, природно, да себе више види као девојку него младића. И управо зато у мушкараца хомосексуалаца постоји тако много другарица, они боље разумеју девојке и њухова осећања.

Таквим људима је далеко комфортније налазити се у друштву девојака него дечака. На самом делу, на последње хомосексуалац гледа као на представнике супротног пола. Ето из ког разлога њега тако привлаче мушкарци, уместо девојака. Он жарко жели да преко другог мушкарца испунио тај недостатак мужествености у њему.

Хајде да погледамо на који начин мајка – чак и ненамерно, не знајући за то, – може да смета процесу одељења сина од ње. Свеједно је дечаку неопходно да се одели од вас. Понављам: главни задатак вашег сина се састоји у томе да се одели од матере и да постане мушкарац. Он ће једном морати да вас остави и да нађе другу жену. У древним списима Старог Завета о том је казано с максималном прозрачношћу: «Оставиће човек оца свога и матер своју и прилепиће се жени својој» (Постање 2,24). На жалост, многи синови никада нису могли да ступе у савез са женом зато што је за њих матер свагда била на првом месту.

Ево узрока проблема.

Број 1.

Дечак сматра својом обавезом бринути се о вама – не као син, него као муж. Мушкарци, пацијенти с којима ја радим свагда су се осећали дужни да играју улогу мужа својим матерама. Само размислите! Ако сте несретне у браку – није важно из којих разлога, – како је лако у сину наћи замену за мужа! И ви сматрате сина идеалним мушкарцем на свом животном путу. « Идеалним», зато што сте га ви формирали од детињства таквим мушкарцем, о којем сте свагда маштали. То само младог човека загони у ловушку (замку).

Када он увиди да га матер воли више него мужа (у неким случајевима већ од три године), он упада у безизлазну ситуацију. Дечак такође зна да је могуће да га отац не воли због тога, што га још више одаљује од оца. Па и не само из тог разлога, и због тога, такође, што он схвата да, ма како да се он старао да замени мужа својој матери, његов труд је зараније осуђен на пораз; осећа дубоко у души да он у својих 8, 10 или 11 год. још није мушкарац. Зато такви дечаци сувише рано почињу да се узнемирују и брину, да ли је довољно у њих мужествености. И на крају крајева, син пада у окове кривице, бојећи се да вас остави због друге девојке, да вас тиме рани и изнова учини несрећном и усамљеном.

Шта може да извуче сина из сличне замке? Одговор је очигледан. Ако сте несрећни у браку – није важно из којих разлога, – решавајте проблем не увлачећи у њега сина. Расправљајте се с мужем, истресите свој гнев и бол на мушкарце, поразговарајте о проблему с другарицом, потражите помоћ у свештеника или у психотерапеута који се занима проблемима брака, но не мешајте сина, схватите да он има свој сопствени живот. Имајте на уму да ће он морати једном да вас остави. Ваш син се никад није женио с вама, зато се престаните према њему понашати као да је он то урадио.

Број 2

Други проблем о којем су ми стотине пута говорили моји пацијенти, састоји се у томе, што су се мајке плашиле да својим синовима дозволе да се понашају по мушки. Хајде да поговоримо о томе, шта то значи: са дечацима се требомо опходити као са представницима мушког пола, што и јесу, и дозволити им да се изражавају у складу с тим. Озбиљна последица фанатичког феминизма јесте тај факт што се према дечацима односе с презиром само због тога што се они понашају по мушки. Једно од највећих жеља феминисткиња се састоји у томе да учине мушкарце што сличнијим женама. На такав начин мајке веома рано могу да почну ту машту да претварају у стварност. Прво чега лишавају дечаке су пластични пиштољи, мачеви, аутићи, и тенкови. Када маме чине нешто слично оне апсолутно прозрачно говоре својим синовима да је мужественост – нешто лоше, да су агресија и такмичење – такође, нешто лоше, убеђујући их у то да је мушка природа неизбежно зла сама по себи.

Рећи ћу исто то простим речима. Агресија – је основна црта мушке природе и није зло. Када се дечак игра полицајаца и лопова, та се игра заснива на томе, да се добри момци боре с лошима. И то је добро. И заиста: играчке као оружје помажу дечаку да практикује борбу с лошим момцима. Хтеле то феминисткиње или не, но апсолутно сви мушлкарци осећају да се њихова уникална улога састоји у томе да штите жену и децу. То помаже мушкарцу да себе види као мушкарца, када је самоуверен, када се осећа наоружан, када га уважавају због тога што штити друге. И тако ако сте икада даровали вашему сину «барбику» уместо пластичног пиштоља, исправите то – извините му се за то што сте га разоружали. И ако ваш дечак још није одрастао, идите и купите му за Божић мач за игру, а затим га похвалите како се он са њим бори.

Многе мајке се такође труде да ограде синове од боли. Звучи парадоксално но, управо то их и рањава. Без обзира на то што, могуће је, мајка мисли да чини сину добро, на самом делу причињава му штету. Ја не говорим да је то прекрасно, када дечак истегне лигаменте на фудбалском игралишту, но Бог зна да то, у исто време, није ни лоше. Зглоб ће зарасти, а дечак ће схватити да се понео поприлично мушки, трпећи бол. На такав начин он добија добру животну лекцију. И заиста то ће му помоћи да се осети више мужественим. Како мушкарци тако се и дечаци често хвале својим ранама због којих су морали да претрпе бол, када су падали са дрвета, са крова, или када су играли фудбал и ударио их нападач. Све је то део природе освајача. У ствари трпљење бола је главни заједнички именитељ мушког понашања по целом свету. Што је племе више познато ратоборношћу, то су болнији и крвавији ритуали које обављају његови чланови. Типично је ударање бичем, наношење жигова ужареним жељезом, резање прстију, и чак такви када избијају зубе, пију крв, и обрезују новорођенчад, а такође и провођење без хране и пића током много дана.

Зашто мушкарци тако поступају с дечацима? Они слично чине ради тога како би их до своје смрти успели васпитати као ратнике који ће моћи да штите жене и децу. То је уважавано заниимање за мушкарце. Ако ви тако не сматрате, онда просто погледајте мушке филмове. У њима они свагда упадају у битку и спасавају жене. Па био то Џемс Бонд или ко други, улога мушкарца се састоји у томе да је он војник целог живота, и подразумева се да му наносе ране. И тако, како да поступају маме? Чак и ако се ви не занимате и не интересујете спортом, у сваком случају, упишите вашег сина у неку секцију и дајте му до знања, да вам је драго видети га како се он такмичи са другим момцима. И када почне да се пење на дрво не одговарајте га. Ако се будете беспокојили и одговарали га, само ради тога да се не би повредио, то ће за њега бити најужаснија рана. Дечаци, које други дечаци бране од грубог окружења, осећаће се различитим од њих, слабима, видеће себе као смотанке. И све се може завршити тиме да никада неће успети да постану довољно самоуверени, како би заслужили уважење жене.

Број 3

Сада ћу да наведем последњи разлог, који ми је тешко и помињати. Немојте да саблажњавате своје синове. Сувише многи од мојих пацијената говоре како су њихове матере шетале по кући без грудњака или чак потпуно обнажене, или су се купале са њима скоро до њихове дванаесте године. Једна мајке је чак пренела свој кревет у синовљеву спаваћу собу (и спавала је код њега током 10 година). Како већ знате, мушкарце сексуално узбуђују визуални стимули, зато ће синови да примећују ваше тело, и у исто време ће се тако много стидети тога што се сексуално узбуђују због вас, тако да се могу заувек удаљити од жена. Једном ми је двадесетогодишњи млад човек рекао, да, чим погледа на женске груди, он помисли на своју матер, и то га је страшно мучило. Како сам и раније говорио, ако сте несрећни с мужем или имате проблем у сексуалном животу – не увлачите у то вашег сина. Њему је суђено да проведе свој живот с сопственом женом и да буде потпуно удовољен сексуалним односом с њом. Метере које саблажњавају своје синове могу да им унаказе природну привлачност према супротном полу.

Завршићу чланак приводећи последњи пример тога шта је дечаку нужно од матере. Џерри (име је измишљено) је седео у фотељи у мом офису држећи главу рукама и плачући. Без обзира на то што је момак био довољно крупан, да би могао да игра полузаштитника у рагбију (Џерри је био средњошколац), он се увек осећао различитим од осталих младића. «Ја нисам хтео да будем мамин синчић, – ридао је, – хтео сам да будем син свог оца или просто мушкарац, но оца никада није било кући поред мене, а мама се свагда користила мојом помоћи у решавању својих проблема. Она ме је чак терала да је држим за руку». Није чудо што се код Џеррија у петнаестој години формирала привлачност ка свом полу. Он је завидео другим мушкарцима и хтео је да добије то што они имају: независност и различитост од жена. Џери је еротизовао своју жељу за блискошћу с другим младим људима, а такође се отказао од сексуалних жеља и односа са женама. После две године терапије он се више не осећа као мамин синчић, као некада. Његова хетеросексуална привлачност је изашла из тамнице и он се осећа уверенији у своју мушкост више него икада. Но свеједно ми понекад говори, као и многи други: «Да се само мама другачије према мени односила… Ја сам само хтео да она уважава моје границе и да ми просто дозволи остати дечаком».

Знам једног мушкарца с вишим образовањем (има око 30 год.), који се жали да му матер звони на посао по пет пута на дан, да би просто брбљали. Наравно већ се можете досетити шта би јој он требао рећи, – и сличне речи ће је ранити, и он ће се испочетка осећати кривим. Свеједно се надам да ће успети да реши проблем. Ако мама сама не прекине, он ће морати да је сам замоли да престане са позивима. Мама просто треба да нађе неког другог с ким би могла да се чује сваки дан.

Блискост и одељеност

По молби свих мушкараца са којим сам радио, разрешите да вам заблагодарим за то што сте не просто прочитале дано писмо, него и прихватиле то што је у њему речено. Ти мушкарци не мрзе своје мајке, него их истински воле. Но синови ће завелети матере још више када се међу њима буде чувала већа дистанца. Звучи апсурдно но, истинито је. Ако желите да будете ближе к сину дајте му више слободе. А ако желите да он развије своје природне жеље у односу на жене, тада му дајте добар пример жене. Ако сте емоционални по природи, постојано се бринете, све контролишете, раздражујете се, ако имате честе нападе нервозе или имате неке друге сличне проблеме, онда се обратите специјалисти за неопходну вам помоћ. То не само да ће побољшати ваш живот, него и живот вашег сина, и учиниће однос с другим женама привлачнијим за њега.

Неоспорно је да синови имају потребу за матерама. Особито у прве три године живота дечаку је потребна постојана материнска брига као основа за осећање безопасности и поверења према животу (свету). Но он не треба да и даље остане у сличној зависности. И матер није дужна да постојано њанчи сина. Један двадесетогодишњи клијент је рекао да га матер све до сада зове надимком «сунце моје». Без обзира што се њој то може чинити забавним, то одузима мужественост код њега. Ако се матере буду односиле према синовима као према мушкарцима, тада ће се они тако и осећати.

Опет вам се захваљујем што сте прочитале то писмо. Ако вам је представљена информација причинила бол, размислите о чему та бол говори. И постарајте се да одредите какве измене би било могуће извести у вашем животу, како бисте га учиниле бољим и за вас и за сина. Ви сте за њега драга жена и свагда ћете то и да останете. Ви можете са сином чак и да опсудите писмо и идеје представњене у њему, ако вам се чини да ће то помоћи. Ако, ипак, решите да поговорите с њим, онда га уверите да ћете прихватити све што он каже. Помозите му да се избави од могућег осећања кривице, да би вам се могао открити. Ако будете уважавали сина и остављали му слободу, ваши односи могу да постану још блискији и јачи него било када, без обзира на то што ћете у већем степену да будете одељени једно од другог. Блоскост и —- одељеност. Управо је то и потребно синовима од својих матера, било да им је пет година или четрдесет. И они ће вас заволети још више ако ви будете таква мама.

С уважењем, Рик Рапп.10 новембра 2005 г.

http://overcoming-x.ru/podrugam-zhenam-materyam-gomoseksualov-alan-medinger.html

Православним хришћанима о Ал-Анону – Терапеутски значај састанака

svađa  

Аутор:  Јеромонах Агапије (Белорусија)

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део – Јеромонах Агапије.

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 2 део  Јеромонах Агапије.

Неке oд правoславних верника, када попадну на групу Ал-Анон, смућује и невољно прихватају правила по кијим се  састанци воде. Сам имајући одређени опит посећивања састанака и ослањајући се на живи опит чланова Ал-Анона, могу да искажем неке мисли о атмосфери састанака и о значењу постојећих правила. Подробно ћу се задржати на опису атмосфере и правила провођења састанка зато што управо та правила најчешће изазивају прву негативну реакцију. Они који су преодолели предубеђења која се на почетку појаве, сада су веома задовољни што су остали у Ал-Анону…

  • На почетку свог исказивања члан, сваки пут, говори своје име (псеудоним) и разлог доласка у групу: „Мене зову Светлана, ја сам – сестра алкохоличара“. Изгледа као формалност. Но дело је у томе, што је једна од пројава породичне болести алкохолизма – губљење самоиндентификације код чланова породице. Они се „растварају у болести“ и често су неспособни оделити се од самог зависника. Неколико пута сам имао прилику да се срећем са женама (на групи или ван групе) које су с великом тешкоћом успевале да произнесу заменицу „ја“ и да наведу своје име – толико су оне биле „погружене“ у болест својих мужева и синова. Да би то учиниле било је потребно, буквално, да се „пробуде“ и изађу из свог транс стања. Колико се пута дешавло на консултацијама жена-матера и жена алкохоличара:
  • Које је Ваше име?
  • Николај.
  • Ма не његово (оног ко пије), него ваше!
  • А, мене зову Ирина.

Понекад онима које консултујем причам о сазависности, о важности посећивања група Ал-Анона, а као одговор слушам: „Да он свеједно неће поћи!“. Тј. њихово сазнање све што ја причам аутоматски преноси на своје блиске-алкохоличаре…

Зато се и показало корисно да се на састанку, при сваком иступању, ма колико пута да иступа дано лице, представи – „ја (име)…“. То правило нам помаже да се сећамо сопственог постојања, и само по себи је већ један од корака ка ослобођењу. То се тиче и додавања имену разлога доласка у групу Ал-Анон. Многи долазе овамо за помоћ својим блиским, и одрицање сопственог дела болести (чак и при формалном признању) седи дубоко. И затим проговоривши разлог свог доласка у групу („ја рођак алкохоличара“) опет изнова напомиње о том заиста важном, због чега и постоји Ал-Анон, о том шта ја заиста могу да прорадим у групи, од чега могу да оздрављам – од свег дела болести.

Још један важан разлог се представља на овакав начин – неопходност ослободити се од лажних шаблона, као „не износити смеће (свађу) из куће“. Болан је и стидан за блиске факт да је њихов рођак – алкохоличар. И они се свим силама старају како би о томе знало што мање људи. Чак и своју децу мајка може да убеђује да тата – није алкохоличар („тата се уморио, мало се разболео“). И деца усвајају то да је реч алкохолизам – забрањена… Тако лаж постаје норма – на радост болести, за коју такво сакривање (одрицање) даје могућност да и даље прогресира без препрека…

И зато часно озвучење на групи породичне ситуације – један је од корака ка изобличењу болести. То помаже да се отворено прихвати дани факт (да сам ја рођака алкохоличара, и да то утиче на мој живот), да се престанемо тог стидети и изађемо у сусрет страховима који су нам наметнути болешћу и друштвом (а ако некако сазнају у школи (на послу, другови), окренуће се од мене…“) и, значи, да скинемо са болести њену маску.

И ако се прва представљања на групи тешко савлађују, често са умањивањем величине проблема („…мој муж се напија…“ уместо јасног указивања на присуство алкохолизма), то, изнова слушајући како о томе у групи говоре отворено и слободно, затим и сам(а) то проговара, новопридошли почиње помало да преодољева страх пред табу темом. А једном ће успети јасно и слободно да каже: ја сам рођак(а) алкохоличара. И тако ће једном да произађе спокојно прихватање те даности! Више се не треба стидети ни бојати! Сада алкохолизам нема ту стопроцентну власт коју је имао до недавно. Пред нама је још много рада, но укус слободе се већ осетио!

„Зовем се Светлана, сестра сам алкохоличара. Здраво свима!“

  • На свако представљање група сложно одовара: „здраво Светлана!“.

Може се претпоставити због чега се привила и утврдила та традиција, која такође често смућује парохијане храмова својим „американизмом и нескромношћу“. Када се све врти око алкохоличара и његовог пића, потребе других чланова породице, посебно наравно деце, у здравој пажњи према њима, се не удовољава. Одатле – емоционална затвореност, „замрзнута“ осећања, тотално неповерење, осећање сопствене непотребности (ненужности) било коме. С таквим „репом“ који је играо неку улогу „заштитног панцира“, прилазе у Ал-Анон. Ево шта је рекла чланица Ал-Анона, шта је за њу значио тај поздрав:

„Од детињства сам се бојала општења с људима, било ми је тешко поздрављати се с неким. Више ми је одговарало да ме нико не примећује… И тако ја долазим први пут на групу и одједном, када се осмелим да нешто кажем, и проговорим да сам сестра алкохоличара према мени се окреће цела група! И не с осуђивањем, с негодовањем, недоумицама, саветима и критиком, него да би просто рекли „Здраво“. И то „здраво“ носи толико топлине, разумевања (за мене први пут у животу), прихватања, подршке, поверења, што ја скоро да физички осећам, како ме окружује атмосфера нечег као родног, породице! И то происходи не само једанпут („погледали – и заборавили“), него онолико пута колико се исказујем на групи!.. И, постепено, сав тај „заштитни панцир“ постаје непотребан, происходи „размрзавање“, пробуђује се осећај емоцијалне глади, које се овде удовољава на најздравији начин (за разлику од те „хране“, која се добија у болесним унутарпородичним односима)… Уопште, осећам, ја сам код куће, и ја сам свој!

Пролази време, и то „здраво“ често из мојих уста звучи као свакодневница. Но када се појављује нови члан, подсети ме на моје сопствено прошло стање, и сада већ ја сам улажем у то „здраво“ све то што сам некада примио, с надом да ће оно и код тог новопридошлог помоћи загрејати му срце и да прими породичну топлину нашег Удружења.

  • На групама „не уче како да живиш“, не расуђује се о исказивањима, не прихвата се критиковање. Свако говори од свог лица и о својим осећањима. То придодаје код новопридошлог осећање сигурности. Свако се дели својим опитом, но новопридошли у тим причама препознавају сами себе, и схватају да нису сами у својој беди. Да постоје они који их разумеју изнутра, но у кога већ постоји и опит новог живота. А ако је нешто у Удружењу помогло њима – значи, може помоћи и мени.

Фактички, то је обратно ономе што се среће у дисфункционалном систему. У породицама алкохоличара критика, прекори и осуђивање су – норма. Често они проистичу управо и из отсуства умећа на време распознати и изразити, шта на самом делу осећа и хоће да каже дани члан породице. То што су у таквој породици разрушене границе сваког из њених чланова – није потребно објашњавати. Пример нарушавања граница може се видети у филму „Брилијантна рука“, када је репортер покушавао да уради интервју са С. С. Горбунком док је одлазио – сваки пут је микрофон прелазио у руке његове супруге, која је „боље знала“ зашто и ради чега њен муж путује у иностранство. Други вид нарушења је – када члан породице говори „ми“, приписујући породици то што је на самом делу само његов поглед и намера.

Сваки пут када неко на групи почне да коментарише туђе исказивање, када склизне у причу како је у ње лош муж, када говори „ми“ – председавајући на састанку је исправља, напомињући,  да је обавезно говорити о себи, о свом опиту и о својим осећањима. Од тих примедби, учињених потпуно коректно и спокојно, на почетку може да постане нелагодно, но касније се – развија укус на такве ствари. Човек се учи да слуша себе, да гледа себе као са стране, да прати своја стања. А касније и код куће већ може да не укључује механизме напада и заштите, на које је била навикла, него да саопштава о свом унутарњем стању и потребама. То приводи к постепеном смањењу „напона“ у породици, и код других чланова породице се такође појављује могућност да преразмотре сопствене реакције и дејства. То правило помаже, поред осталог, и да се распознају границе личности – „ово је моја територија, где ја могу осећати, мислити, преживљавати што хоћу, а оно је већ територија другог, и ја не одговарам за њу.

Критика је посебно питање. Проблем је у томе, што такав здрав инструмент обраћања (комуникације), као критика, чак и када је конструктивна и исказана с уважењем к личности, може да буде веома болна за чланова породрице алкохоличара. Корени такве реакције најчешће се налазе у детињству, када је човек будући дете или већ дечак, попадао „под ватру“ критичких примедби једног или оба родитеља, практично не добијајући подршке и охрабрења. Често му родитељи постављају сувише високе захтеве, и у исто време могу да га саплићу, задиркују и не дају право гласа.

„Умукни! Дужна си да ми будеш благодарна! Толико за тебе чинимо! Долке ћу ти гворити?! Види је, зашто су ти руке као грабље!? Кад ћеш већ да се научиш…?! Зашто је код тебе тако лоша оцена из…?! Па зар је то цртеж?! Узми пример од твог друга – како је он успео…! Шта, зар смо те узалуд у ту гимназију уписали?! Да, можеш ти, само што си лењива!“ – имајући у детињству такву слику о свету, с таквим „лозингом“ и „подршком“ – касније је тешко прихватати конструктивне примедбе без преувеличавања. Више од тога, после таквог „васпитања“ критика се може прихватати тако оштро, да се указивање на грешку може прихватити чак и овако: „Погрешио сам, значи треба ме уништити“. Или – ако нешто није успело – значи, „Ништа ми не успева и за ништа нисам способан(на)“. Тј. погрешити – је страшно до смрти. Реакције као одговор могу да буду и напади у супротном правцу, изливи гнева…

Зато отсуство критике на састанцима – је услов за осећај безопасности, плус могућност да се научи исказивати своје мишљење, не бојећи се притом да погреши. А с временом то може дати могућност и примати здраву критику (у породици, на радном месту) на здрав начин, без да се притом смањи осећај личне вредности.

  • На групама није дозвољено да се други прекида, свако има могућност да се у потпуности искаже, но имајући у виду да и други имају жељу да се искажу, тј. са поштовањем одређеног времена на исказивање, по кругу или по „правилу подигнуте руке“. На тај начин пажња групе се указује сваком њеном члану, и притом се нико не издваја. У условима дисфункционалне породице, дешава се обрнуто. У центру пажње је – зависник. Нико никог неће да слуша, и да би донели своје речи и осећања до другог – потребно је дерати се, по принципу „ко ће кога надвикати“. Као по правилу, ту губе деца: они не могу да се „довичу“ до пијаног оца и до матере која се само истреса – како на мужа (ако је то могуће), тако и на децу, која на такав начин постају „центар пажње“.

Свако се погружава у свој бол, „правоту“, увреде, и породица се превраћа у „земљу глувих“. Наступа време када чланови породице по-другом већ просто не умеју да комуницирају. Или – потпуно ћуте, „затворе се у себе“, или – „хистеришу“ пребацујући на себе сву пажњу. А затим се ти модели преносе на друштво, крећући од колектива предузећа и организација, па до круга другова. Приходећи на групу, могуће је да они  по први пут имају прилику да виде правила здравог општења, учећи се да се исказују и да слушају. У њихов живот се враћа једна из важнијих пројава функционалности породице – пажња и љубав се удељују свима подједнако, нема никог да је сувишан и непотребан, но нема ни „црне дирке“, која привлачи на себе пажњу свих. И тај опит се сада може пренети обратно у породицу и колектив.

  • На састанку се не расуђује о питањима која се не тичу циља и задатка Ал-Анона: помоћи породицама алкохоличара у оздрављењу од породичне болести. То приучава да се живи и дејствује по правилу: прво дело је – главно дело. Када су у породици признаци алкохолизма, који уноси хаос и конфузију, појављује се и „противтежа“ – онај ко покушава да сачува у целосности (целости) то што тако брзо неповратно клизи и распада се. Обично ту улогу на себе узима мати породице, но често се к њој прикључују и деца, код којих се као последица тог развија перфекционизам, који касније тако смета у животу. Потреба да се у глави држи и решава истовремено на десетине глобалних и ситних проблема, од чега се глава „распрскава“, присходи физичко, умствено и емоционално расипање на све стране. Као разултат – не успева ништа, или скоро ништа. Одатле – раздражење, умор, увреде („зашто је само мени све потребно, а њих баш брига?!“), гнев, бол… Како се изразио неко из Ал-Анона, „ако се само мало расејем, почиње позната нервна ситуација, када су требовања веома висока, ником ништа не успева и сви једно на друго вриште“… А на састану човек слуша девизу: „немој бринути“, „прво дело је – главно“. Ако се на иступању човек расејао на споредне ствари, невезане са темом састана – чује се поправка од председавајућег. То на почетку може да изгледа и да буде непријатно и увредљиво. Но ако мало потрпимо и прихватимо – постепено се у души зацарује поредак, спокојство, умиротворење. Појављује се способност задржати се на једној теми без „расплињавања“ (расејавања). Благодарећи томе, ум почиње јасније да види, и унутра се сама рађају решења онога што је раније, када је мозак био затрпан гомилом проблема, изгледало као нешто неразрешиво, безизлаз. Тј. појавњује се здравомислије…
  • На састанима се не дозвољава осуђивање био кога или било чега. Овамо људи долазе за помоћ себи и да би се поделили личним опитом, а не да се увлаче у разне расправе, оговарања. Они су непожељни чак и за време прекида „за чај“. Када сам обратио пажњу на то правило, осетио сам јарки контраст међу тим како се обично воде беседе, чак и у црквеној средини, и тим што сам сусрео на састанцима Ал-Анона. Скоро свагда и свуда моје беседе с колегама, познаницима, осим оних удојено „техничких“, „склизну“ у осуђивање – председника, црквеног руководства, суседа, парохијана… Уопште, чак и с блиским друговима ми неретко просто не умемо говорити о позитивном и скоро да не умемо говорити – о нужном: проговорити и слушати – своја и од других – осећања, мисли. Или разговори „о времену“, или трачеви, оговарања. Колико су ми сада бедне наше обичне „седељке“ у сравњењу са сусретима на групама Ал-Анона! И сада ја маштам, како би било лепо када би код нас, при храмовима, биле такве живе општине, где би у поверљивој атмосфери и с пуним уважавањем једни других, свештенослужитељи и парохијани, могли да поделе свој опит међу собом, да проговоре о болном и о радосном, раскривајући и прихватајући у кругу осећања и емоције сваког брата и сестре у Христу.
  • Код чланова породица алкохоличара бивају две крајности: погружавање у саможалост, никога укруг не слушајући („мене нико не разуме“) или „учити животу“ оне око себе, не слушајући њихове негативне реакције на „обучавање“. Често родитељи, покушавајући да потпуно потчине децу својим погледима на живот, зараније одређују „шта им је потребно“ – скроз до избора професије и животног сапутнка. Разлике у погледима и у укусу се не прихватају. На групама, благодарећи правилима, дисциплини и атмосфери састанка, човек се учи да саслуша и слуша другог, да се пажљиво односи према религиозним и другим разликама. Затим тај опит може пренети у социум, што не мало помаже оздрављењу од породичне болести зависности.
  • Раскрити себе пред другим је могуће благодарећи правилу анонимности. Ништа, казано у просторији за састанке, не сме се разглашавати напољу – исто као и то да се не разглашава кога смо срели на састанку. Више од тога, анонимност се тиче и личног живота чланова Ал-Анона. Тј. за групу је неважно, шта је дани човек по образовању, на којој је функцији, где живи, коју религију исповеда, којих се политичких ставова придржава и чак ко заправо пије у даној породици. Довољно је само озвучити име (псеудоним), и разлог доласка. Било каква распитивања до, за време или после састанка, без жеље даног лица да о себи саопшти, сматра се грубим нарушавањем правила. То је заиста по јеванђелски – у хришћанској општини сви су исти, и нема никаквог лицемерја. Но ако је за црквени живот то – идеал, овде се он оваплоћује у пракси.
  • Ослањајући се на опит других чланова групе, чевок се учи да „шири прсте“, неретко су сазнања „тешка“, наживо срасла са животном ситуацијом и у усвојене нездраве моделе понашања, и отпуштати ситуацију, поверавајући је Богу, Каквим и како Га је он могао прихватити, и самим тим дозвољавајући Му да реално дејствује у његовом животу.
  • Постоји конкретан програм духовно-личносног раста, помоћу којег се човек обучава да примењује принципе Ал-Анона у свим сферама свог живота. Томе помаже и литература Удружења, укључујући у њега опит целог света. Затим, са пртљагом свог успелог или неуспелог опита, он долази на састанак да би поделио и примио опит других;
  • За многе Удружења постају друга породица; човек добровољно узима на себе служење у групи (опрати судове после пијења чаја, куповина литературе, припремање тема за састанак…) – и у њега се појављује опит слободног и радосног даривања себе другима, и прихватања таквог служења од других – не зато што су „дужни“, него зато што постоји унутарња неопходност, и то радује.

Многи из одраслих у дисфункционалним породицама живе с осећањем да су „они недостојни“ бриге и подршке од стране других. Они су спремни да жртвују своје време и потребе ради других, да би добили емоционалну „храну“, осећање да су неком „потребни“ (нужни). Они не верују да је њих могуће волети просто зато што они постоје, и зато је њима непријатно да примају помоћ, пажњу. А када је примају – код њих може да се појави осећање да су они „за то дужни“. Да ли је потребно говорити, колико је оптерећујуће то осећање дуга према некоме?

Више смо говорили о постојању улога које су „противтежа“ у односу на безодговорност алкохоличара. Обично су то супруга или мама, мада могу да буду и други. Таква жена заиста може да буде веома саможртвена, без остатка (о)дајући себе, за бригу о породици. Но само члановима породице та претерана брига често нија на радост. Зато што код маме због тих брига – о финансијама, о „фасади благостања“ – не остаје времена ни снаге на поверљиве емоционалне међуодносе. Осим тога, такве жене постојано свом својом фигуром показују домаћима, како се они брину о породици, и како су им сви они дужни за то бити благодарни. Беда у тој „брижности“ је у томе, што она происходи не од љубави, него од дубоких нарушења у духовној и емоционалној сфери. Од такве „бриге“ атмосфера у породици се још више погоршава, од ње се хоће побећи. Такву „брижну“ даму је тачно окарактерисао К. С. Луис у „Писмима Баламута“: „Она је оз жена, која живи ради других. То је видно по томе, како су други загнани“.

У Ал-Анону постоји много начина служења неопходних за живот и развој Удружења. И не само у оквирима групе, него и на нивоу Заједнице Удружења као такве: учествовање у преводу и издавању литературе, учествовање у Одбору, модерација сајтова, учествовање у светској Конференцији итд. Како велико поље делатности се отвара за човека који стреми да се брине о другим, помаже! Но приступ к служењу – је сасвим другачији него у вишепоменутој дисфункционалној породици. „Ја сам толико тога добила(о) у Ал-Анону, и драго ми је, и хоћу да сада ја послужим другима, да поделим своју радост! К томе, када ја дајем, ја много и добијам“ – тако се може изразити мотивација на служење.

Са таквом радошћу и благодарношћу се чланови Ал-Анона уче да примају служење од других – не само у глобалним делима, него и у томе да неко опере судове за њих после пијења чаја. И никакве нелагодности нема због тога. А, осим тога, да служење не би стекло дисфункционалне црте (осећај незаменљивости, значај свог служења – „колико сам урадио за групу“), сагласно правилима, нико не би требао да остаје у једном виду служења дуг пориод. Сви видови служења – председавајући, благајник, одговорни за чај, делегати на састанцима и конференцијама – одређени су на ограничено време, тако да свако може да буде постављен на свако служење, а с времена на време може да буде и без икаквог служења, примајући служење од других. Заједно с тим, такав приступ помаже члановима Ал-Анона да осете своју једнакост, јединство, вежбајући у себи здраву одговорност и осећање граница те одговорности.

Тако у том узајамном давању-примању атмосфера у групама постаје „домаћа“. Може се рећи да је Ал-Анон – модел породице са здравим функционалним међуодносима. И тај опит се може пренети и у друге сфере свог социјалног живота. Не једном сам слушао на форумима иступања, да су благодарећи Ал-Анону његови чланови научили чак да исправно располажу са домаћим финансијама.

У тој тачки, истина, бићу резервисан. Далеко не у свакој групи, вероватно, и не сви дорастају до таквог нивоа прихватања служења на себе. Многи који долазе на састанак, колико ја могу да судим, претпостављају да се ограниче само тим доласком – тј. исказати се и слушати. По мом мишљењу, то је још један разлог, због чега се Ал-Анон споро развија у нашим регионима. Свеједно, могућност да се изађе на такав ниво, је отворена за све.

  • У литератури Удружења се избегавају, колико је могуће, психолошки и остали специјални термини, она се пише доста простим и јасним језиком. Зато је рад у групама доступан не само у финансијском плану, него и у плану разумљивости и усвајања.
  • У Удружењима су давно схватили, да је у сваког своја мера могућности достизања и прихватања Бога, и зато се тамо пажљиво односе к религиозном опиту сваког члана, не намећући своје погледе и мере, но и не губећи сопствену религиозну самоиндентификацију. То се тиче и политичких определења – о њима се не полемише. Зато је потенцијал накупљен Удружењем, доступан сваком, неовисно од религиозне или политичке принадлежности. Зависност не зна за расне, конфесионалне, социјалне и остале границе, захваћајући и подчињавајући себи све. Зато и Удружење не може да се раздељује по тим и другим признацима.

 

Свакако да опис значаја правила провођења састанака може да се продужи, но за мене и то што је наведено је сасвим довољно, да би се та правила достојно ценила.

Из личне историје оздрављења.

„ Узела сам на себе служење у групи кроз неколико месеци после тог како сам први пут попала у удружење Ал-Анона. Десило се то неочекивано и за мене саму. Огледајући се сада уназад, схватам да сам се ја просто поверила промислу Божијем и непогрешивом унутарњем гласу, – толико се природно и срећно све сложило, како за мене саму тако и за групу Ал-Анон, коју сам ја „подхватила“ у, за њу, веома тешком моменту.

Била сам веома сумњичава у себе и у своје могућности, које су ми закривале пут ка служењу. На тај момент сам била потпуни „лузер“ (ако не и горе) у владању са компјутером и на просторима интернета, а служење је од мене требовало којекаквих навика коришћења компјутера. Жутко сам се бојала да ће моја нова „дужност“ у групи оживети и дати снагу тим мојим манама или гресима, који су до тада били у мени веома силни, и које сам дуго времена покушавала да прорадим у себи, а то су управо: властољубље, осећање сопственог значаја, скривено самољубованије (задовољство собом). Осим тога, мислила сам да још нисам „зарадила“, да нисам још дорасла до служења у групи – шта ја могу да дам другима ако сама тек што се учим користити се, за мене, новим духовним инструментима програма?

Шта ме је натерало те сам одлучила да преступим преко својих сумњи и страхова? Жеља да помогнем другарици по Ал-Анону, која је у то време сама и веома достојно носила на себи служење у групи. И још, мене је покретала потреба да узвратим, са чим могу, групи Ал-Анон, за све те богате дарове које сам већ од ње примила: прихватање себе таквом каква сам; другарска пажња и саучествовање; разумевање и подршка. Данас ја више не могу да представим себи свој живот без овог или оног начина служења у Ал-Анону, и могу часно да признам – удружење ће спокојно да живи и без мог учествовања у њему, и мени ће само бити жао ако се ја лишим могућности свог, по мојим силама, удела у удружењу.

Шта сам добила и продужујем да добијам благодарећи служењу у групама? Породична болест алкохолизма, практично, постојано незадовољство и критика од стране мужа који пије, моја добровољна самоизолација – све је то заједно довело до тог да сам у Ал-Анон пришла дубоко не верујући у себе, у своје могућности и способности. Благодарећи свом првом опиту служења, ја као да сам пронашла тло под ногама. За моју кандидатуру су гласали, показала сам им се „достојна“ тога да уносим своју помоћ у рад групе; моји предлози и идеје по реорганизацији неких момената у служењу и уопште раду групе нису се одбацивали одмах с прага, него су се пажљиво разматрали, добронамерно коректирали и благодарећи заједничком разматрању и гласању, уносили се у живот групе.  Моје мисли могу да буду практичне и заслужују пажње целог колектива(!!!) – то је било веома важно за мене, на мом дугом путу враћања ка себи, оној некадашњој, до болести.  Моји страхови везани за служење показали су се умишљеним. Благодарећи свом раду у групи, не да сам почела да се далеко боље користим компјутером, него шта је далеко важније – открила сам за себе, да моја нова „дужност“ мене ничим не увеличава, нимало не потхрањује моју гордињу, него просто налаже на мене нове обавезе пред колективом. Обавезе које је потребно испуњавати достојно, не покушавајући превазићи себе, а дан за даном добро-савесно испуњавајући то што је по мојим силама и могућностима. Осетила сам се… на „свом месту“ – равна међи равнима. Служење је од мене потребовало да се ближе упознам са Традицијама Ал-Анона, почела сам да боље упознајем заложени у њих дубоки смисао. Открила сам за себе, да свест (разум) групе заиста постоји; да је јединство и здрава атмосфера у групи за мене далеко важније него моје личне амбиције и повређено самољубље; учила сам се да без увреда и увредљивих поза примам критику и да приносим своја извињења за допуштене грешке; схватила сам да је за групу важан сваки њен учесник, да исказивање тамо неког, до сада робко ћутљивог човека, може да се покаже за мене погодак „право у центар“, управо то „откровење“ које ми је било потребно чути. Схватила сам да, делећи се с новопридошлима, мојим невеликим опитом рада на програму, ја најчешће и неочекивано за себе саму „сетим се“ или „се спотакнем“ о неке важне за мене саму, мисли и догађаје. Благодарећи служењу, ја реализујем за свакога животно важну потребу бити њежним; благодарећи њему, ја се упознајем са новим, за мене интересантним људима, с њиховим опитом, препознатљивим судбинама. Неки од тих познансатва даље прерастају у дружбу и срдачну везаност.

Осећам се заштићеном и знам да, ако ми у тешку минуту затреба помоћ и подршка, а понекад и просто „раме за плакање“, ја свагда могу да рачунам на „руку и срце“ друга по Ал-Анону. На свом сам опиту познала да када ми у некој кризисној ситуацији или у мом паду не помажу најдражи и не једном испробане лекције програма, остаје ми надати се само на своје служење, на малени лични допринос у добро дело. И када ми се у такав момент неко обраћа за помоћ и учествовање, ја то примам као помоћ и подршку која ми долази од Бога.
Зато ја на своје служење гледам као на личну потребу, коју Виша Сила сматра да могу задовољити.

 

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део – Јеромонах Агапије.

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 2 део  Јеромонах Агапије.

Анонимна Удружења самопомоћи – Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака – Свештеник Евномије

Православним хришћанима о удружењу Анонимних Алкохоличара (АА)– Свештеник Евномије

У основи програма «12 корака» лежи покајање Интервју Е.Н.Проценко

Праштање – Гордињице моја…

skazka3  Сказочни свет Љубови Репиној

Гордињице моја, појави се преда мном, хоћу ја да говорим с тобом. Ох, и велика си ти и стасита, и умна и у свему добра! Царствена особа, која тражи безпоговорног подчињавања, и не прихавта никаквог приговарања. Само ти. Када си ти у мени – само Ја. Свагда у праву, све разумем, већ сав свет познавши и од тога свега се уморивши. Тако мудра, тако умна, да те већ ништа не занима. Арогантна и бојажљива. Ако се нешто не ради по твоме, значи, тебе не воле. И у басни о златној риби, улога старице је твоја. Теби је све мало, теби се не може угодити! Ето то је, гордињица моја, која у мени живи. И то не тако, ни то тако. И злоба на сав свет и на његово несавршенство. И своје несавршенство никако не прихвата. Зато ти можеш да оправдаш све што хоћеш. Себе да оправдаш, а друге да окривиш. Гордиња у мени као струна свира. Наставите са читањем

Мама ми не да да одрастем

Одговара православни психолог Марина Легостаева


avatar_male_mцрквењак Димитрије


Здраво!

Имам 20 година, радим као чувар и олтарник.

У суштини, ја сам у својих 20 год. апсолутно као из домаћег стакленика, човек неоспособљен за живот. Све мама ради за мене. Ја се старам да будем самосталан, но у већини случајева не успевам. Говорим јој, мама, ну не треба, урадићу све сам. Да, да.. А кроз 5 мин. све изнова. Хтио сам да скратим себи хлаче – мама ту опет: «Да шта ти? Упропастићеш! Дај, ја ћу сама!» Хтео сам да одем у уред за пасоше, она са мном. Постојано ми говори шта да радим: «иди туда, уради то-то, немој изгубити кључ! Јеси ли све понео? Да ниси нешто изгубио?»

Описивати се може до бесконачности. Завидим белом завишћу мојим вршњацима, који сами одлучују како поступати.

Питање је следеће: Какви треба да буду моји поступци да бих убедио маму да ја могу све сам да урадим?


 

 

православни психолог – Марина Легостаева  Легостаева Марина психолог


 

Дмитриј, добар дан! Немојте се много надати на то да ћете маму моћи убедити у нешто. Она тако схвата своју љубав према вама…

Требало би да задате себи питање: а шта сам ја то радио, што је потпомогло да се ситуација развија на такав начин? На који начин ја дозвољавам себи да останем инфантилан? Како ја избегавам процес свог одрастања, одговорности, решавања животних проблема?

Највероватније је, да ћете при часном одговору на то питање, схватити, да вам много шта одговара, или вам је до сада одговарало у таквом односу маме према вама. Иначе, ви бисте већ у ранијим годинама (од 11 до 15 год.) почели да се психолошки одвајате од маме. Тај процес је неопходан сваком човеку. Наш задатак се састоји у том, да се самоостваримо по том Образу, који је Господ имао у виду саздавајући управо нас. То може силно да се разликује од тога како то виде наши родитељи.

Ако је младалачки кризис (11-15 год.) проживљен на време и правилно, тада се даље прелази ка зрелијим односима са родитељима.
Видно је да сте ви помало «затегли» с тим процесом. Но и шта? Значи треба сада почети одељивати се. А урадити можете много… Но неће да буде

http://azbyka.ru/zdorovie/forum/threads/mama-ne-daet-mne-povzroslet.195/