Православним хришћанима о Ал-Анону (програму 12 Корака) – 2 део

Како раде групе 12 Корака

 …Притом се често открива да је алкохол на самом делу – само надводни део леденог брега, да је неретко пијанство блиског човека само помагало са се сакрију дубока унутарпородична противречја, да је алкохол само давао могућност да се на алкохоличара свали кривица за сопствено неумеће бити срећним и бринути се о себи…

Žena izvlači muža

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део  Иеромонах Агапије.

Прво са чим се упознаје новопридошли у групи јесу – Кораци оздрављења и духовног раста:

  1. Признали смо да смо беспомоћни пред алкохолом и да не можемо да управљамо нашим животима
  2. Поверовали смо да сила која је јача од нас може да нам врати здрав разум
  3. Одлучили смо да своју вољу и живот препустимо Богу, онако како Га ми схватамо
  4. Преиспитали смо себе и направили храбар морални инвентар нашег бића
  5. Признали смо Богу, себи и људима праву природу наших грешака (заблуда)
  6. Потпуно смо спремни да дозволимо Богу да нам помогне и уклони наше мане
  7. Смирено молимо Бога да исправи све наше недостатке
  8. Направили смо листу људи које смо повредили и вољни смо да према њима те грешке исправимо
  9. У директним контактима са тим људима исправили смо грешке кад год је то било могуће, осим ако би то повредило њих или неке друге особе
  10. Настављамо са нашим личним инвентаром и када нешто згрешимо, одмах признамо
  11. Тражимо кроз молитве и медитацију да побољшамо наш свестан контакт са Богом онако како Га ми схватамо, молећи се само за спознају Божије воље за нас и да нам да снаге да ту вољу спроведемо
  12. Духовно пробуђени после ових корака, ми покушавамо да пренесемо ову поруку другима, као и да примењујемо ове принципе у свим областима нашег живота.

При простом читању тих корака може се стећи илузија: „Да, ја сам већ половину  корака и тако урадио/ла, а за осталу половину ће ми требати још две недеље. И, групе ми ради тога нису потребне“. Но када исти тај читатељ слуша о опиту рада на корацима од чланова удружења, у групи, тада му је и самом смешна његова наивност, схватајући колико је још труда пред њим, и како кораци уопште нису једноставни за савлађивање, посебно они први, без обзира на то што су једноствно формулисани.

Тешкоћа прихватања програма – је у његовој усмерености на унутарњи свет човека и на неопходност одвајања времена за њега. Породична болест алкохолизма се појављује у свакодневним делима, начину реаговања (понашању), мислима, осећањима, одражава се на религиозну страну живота. Зато и програм подразумева своју примену у свакодневном животу, у свим њеним сферама. А за то је потребна постојана пажња над собом и анализа свог опита. Веома је корисно чак и нужно делити своје успехе и неуспехе с другим људима, који се налазе у истом том програму, изучавати литературу удружења, у којој се одражава веома богат опит чланова групе. А већина нас није навикла на унутарњи рад над собом. Лакше га је заменити формалним посећивањем састанака једном недељно.

Провешћу паралелу са животом у Цркви: могу се научити сви постови, знати наизуст вечерње и јутарње молитве, но притом бити савршено неспособан да савладаш своју раздражљивост, гневљивост, осуђивање. Уместо реалног опраштања лакше је научити се потискивати и сакривати од себе постојеће увреде, које ће у тајним дубинама душе да разједају човека. Редовно се исповедати и притом заборавити на радост истинског, очишчујућег покајања. Зашто? Спољашње – је свагда лакше. А наша цивилизација само подиграва нашој екстравертности, управљености на спољашње ствари, на штету унутарњег света.

Тако да су духовни опит православља и удружења веома слични, јер окрећу човека к сопственом срцу, уче како обрести (стећи) целосност, целовитост ума и срца.

О односима програма с православљем може се рећи и више. На програм „12 Корака“ можемо да гледамо као на приводећи механизам, који помаже да се боље схвати закон Јеванђеља и опит отаца Цркве, човеку који је васпитан ван религиозне културе и човеку с болесним мишљењем као последице алкохолизма или увучености у алкохолизам ближњег – и да тај закон затим примењује у свакодневници. Другим речима, програм се меже назвати – мостић у Цркву.

Коренита разлика је да: програм не може да приведе ка обожењу, ка том Царству Христовом које је, по речима св. Писма, „унутар нас“, и које ће се у пуноћи јавити при Његовом Другом Доласку. Пут ка том Царству је – у Цркви, која и јесте живот у Христу. Но то и није задатак програма Ал-Анон. Он припада земној равни и може само да припреми човека за поиск Вертикале, да укаже на њено постојање, но сама Вертикала је ван њега. Ако дубље изучимо програм – сав он призива да се он сам превазиђе и да се иде даље. Програм побуђује религиозну жеђ (код оних који су способни да је осете) – жеђ за Богом. Но даље – то је пут религије. А умеће бити часан (сикрен), опит самоанализа и самокритике, чему прогам обучава, ће помоћи да се у религиозној сфери чини мање грешака и да се брже извлаче из заблуда, којих је тако много у нашим представама о православњу. За оне који су васпитани у атеистичком, агностичком и  окултном окружењу, то није мала ствар.

Покушаћу да укратко изложим своје схватање тих Корака, ослањајући се на изучавање литературе Ал-Анона и на опит посећивања отворених група сабрања Ал-Анон.

Многи људи, који међу својим блиским и друговима имају зависнике од алкохола или наркотика, сматрају да најбољи начин на који му могу помоћи да постане трезан и заједно с тим да достигне срећу јесте тај – да се сами жртвовују (самопожртвованост) у корист објекта, около којег се врти сав њихов живот. Свеједно, после дужег времена они откривају да све њихове снаге које су протраћене на зависника, не заустављају болест која наставља да прогресира, а они сами су притом потпуно изнемогли. Тек тада се они почињи обраћати ка специјалистима или у Ал-Анон. И схватају да такво њихово понашање није врлина, него симптом њихове сопствене болести. Да је све то што су они чинили у односу према алкохоличару (погледај тачке у претходној глави) – било наметнуто болешћу.

Болест алкохолизма, посебно на својим првим стадијумима, неспособна је да се развија без благопријатних услова. И зато, као прво, она намеће своје улоге блиским у окружењу алкохоличара, хранећи се на њихов рачун.

Два основна оружја болести су:

  • Способност да се изазове гнев код ближњег, што води ка нептријатељским испадима у односу на алкохол, тоталном морализаторству (држању лекција о моралу) покушајима да се успостави контрола над његовим понашањем;
  • Способност да се изазове страх за њега, што доводи до бриге о њему и неутрализације последица његовог понашања – крећући од „кућне инфузије“ до плаћања казни за њега и плаћања дугова на факултету како га не би искључили.

Фактички, породица постаје драмско позориште, где је режисер – субличност алкохоличара, а чланови породице су – послушни актери, који играју улоге које ја називам „жртва – мученица“, „агресор“, „спасатељ“. К чему приводе те улоге, већ је било описано.

Једна од кључних речи у оздрављењу од породичне болести сазависности – јесте одстрањење (ка којему и води Први Корак Ал-Анона). Управо оно даје могућонст рођацима зависника да прекину своју игру у драмском позоришту, да се „охладе“, да увиде ситуацију с дистанце, да се преорјентишу на рад над сопственим грешкама. У Ал-Анону говоре: нисмо ми узрок алкохолизма, нама није дано да излечимо алкохолизам, и ми не можемо да контролишемо ту болест. Ми смо немоћни (бесилни) пред алкохолом. А подчинивши свој живот алкохолизму ближњег – ми смо изгубли контролу над својим осећањима, емоцијама, над сопственим понашањем и мишљењем. И то треба часно признати и прихватити – како своју немоћ, тако и изгубљену контролу над самим собом.

Свеједно, окружење алкохоличара управо принцип одстрањења најтеже прихвата. Често на почетку разговора његови рођаци говоре да су спремни „на све“. Пракса је показала да ићи „на све“ – значи покушати „нешто с њим урадити“. То „на све“ у њиховим устима значи све што угодно, осим оног истински важног – одстранити се и оздрављати од свог сопственог дела породичне болести. „Ако се ја уморим – небо ће да падне“ – тако се може изразити њихово унутарње осећање. К том још и неискусни у даној области свештеници такође говоре о неопходности „ношења крста“ живота с алкохоличаром, о трпљењу, о жртвености ради тог несрећног ближњег. О неопходности ношења за њега појачаног подвига молитве, поклона, поклоничких путовања. Зар и Јеванђеље к том не призива?

На позадини таквих уверења предлог одстрањења пре звучи као лелујање ваздуха либералне психологије, која је сва прожета „индивидуалистичким егоизмом“. У вези с тим хоћу да заметим:

Одстранити се – не значи устранити се. Не значи оставити га на вољу судбини, него направити разумну дистанцу која ће бити корисна за све чланове породице. Која ће дозволити оделити човека од његове болести и, не дозвољавајући последњој да нас разруши, сачувати према самом човеку љубав и уважење. Ипак, како је пракса показала, с временом љубав и уважење исчезавају и умиру, а често и – заувек. Но не одмах него – после многих година „жртвеног“ живота.

Сумираћу суштину Првог корака. Рођаци алкохоличара су многе године приносили на жртву алкохолизму време, здравље, финансије, социјалне интересе и контакте, сву своју пажњу. Они су се осећали као мученици, спаситељи: „Он ће без мене пропасти!..“ И сада признати и прихватити, да су  и они, на самом делу, исто тако немоћни као и сам зависник? Није мали ударац по осећању „незаменивости“ и „нужности“. Но ако хоћемо да часно погледамо на ситуацију – њихов сопствени живот као и зависника, давно је изашао испод контроле, њихове емоције и реакције су постале неуправљиве, и они се превраћају – или су се већ превратили – у додатак тој истој болести. И само с пуним сазнањем и прихватањем тог факта могућ је старт ка новом животу.

Тај корак говори о врлини смирења. О неопходности да се престане са сматрањем себе „спремном борити се до краја“. Ако не престанем да се уздам на „ја сам(а)“, онда и нећу моћи да се, признајући пораз, обратим – истински – за помоћ. Све док још остаје нада да ћу се ја „сам изборити“ или да ће се „само собом некако зауставити“ – ја се не могу истински открити за Бога.

То је сазвучно (сагласно) хришћанству. Не могу сам да победим грех и његове последице (смрт). И зато ми је потребан Спаситељ. Не наставник или морални учитељ, него управо – Спаситељ. Но да бих ја прихватио Спаситеља, најпре је потребно схватити да сам смртно болестан – грехом. А ако – „нисам крао, нисам убијао, живим као и сви други“ и уопште, ја сам више мање нормалан човек, онда могу да прихватим Христа као учитеља древности, чак и као Бога… Но не као Спаситеља. Зашто мене спасавати, ако ја не осећам да тонем? Зато царство Христово и наслеђују нишчи духом – ти који за себе знају да су падши (пали), и зато жаждут спасења (жарко желе спасења).

Управо сазнање да се својим силама не можемо „извући“ дозвољава човеку, који је одрастао у безрелигиозној или формално-обредној православној средини, да обрати свој поглед на Небо. А у удружењу он среће људе, који су прошли одређени пут, и који говоре за себе, да „нисам ја бог (богиња)“, но постоји Сила већа од нас, Која може да нам врати изгубљено здравомислије (трезвено прихватање реалности, без чега је немогућ духовни раст) и целосност живота (Други Корак). Свако ту Силу постиже у њему даној мери. Но у Корацима се једнозначно говори, да је то – Личност, способна да прими наше молитве и спремна да нам крене у сусрет. Нови члан види те промене што су произашле или происходе у животу тих људи, и почиње да схвата да је: то што они говоре – истина. „И нека ја и не знам каква је то Сила, но Њу вреди прихватити, Њој се вреди поверити“. Тако човек излази из свог „панцира“ и постепено се открива Сунцу. И тада – он види како се и њега дотичу преображавајући зраци. То укрепљује његово поверење у Вишу Силу, Коју он сада смело може назвати Богом, Коме се учи да препушта своју вољу и живот.

Препуштање воље (Трећи Корак) – следећи важан етап. Почевши да оздрављују блиски и другови алкохоличара су се убедили на личном опиту, да њихова воља није просто болесна него је  она – постала инструмент у рукама болести. Зато је било какав покушај оздравити „снагом воље“ ништа више него – самообмана. И потребно је учити се одсецати је, подчињавати се савршеној и благој вољи љубећег нас Бога. Тако програм потпуно подводи к Јеванђељу – „одреците се себе … и следите за Мном“; „Сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо“.

А даље – почиње пипав рад над собом. За време живота пред алкохоличара накупља се немало осећања кривице, стида, туге, увреда, злобе. Они су често толико снажни да се изливају на оне који их окружују. Погледати на све те „наносе“ је застрашујуће. Зато тек сада, када је пришло сазнање да човек није сам и да постоји Бог, Чија је Љубав већа од грехова, и да нема греха који се не може опростити – могуће је опирући се на Његову помоћ и подршку другова из групе, часно, и притом безопасно за сопствену психу, завирити у своју душу, почети се занимати анализом свог живота и карактера и почети рад над поновним успостављањем (востановљењем) своје личности. Притом се често открива да је алкохол на самом делу – само надводни део леденог брега, да је неретко пијанство блиског човека само помагало са се сакрију дубока унутарпородична противречја, да је алкохол само давао могућност да се на алкохоличара свали кривица за сопствено неумеће бити срећним и бринути се о себи… Но у Четвртом Кораку – се не ради само са недостатцима карактера и моралним грешкама. Они који га проходе откривају у себи и те таленте, достојанства и истинске врлине, које су код њих присутне да би се касније могли на њих ослањати у процесу духовног развоја.

Благодарећи тој анализи открива се огромно поље за рада над цртама свог карактера и начином мишљења. Но много тога се боље види са стране, тако и на започетом раду над собом може да нас обмане ранији начин мишљења, болест ће свеједно покушавати да узме своје, и нека „враћања уназад“, „падови“, су практично неизбежни. У вези с тим на даном путу су веома корисне руке и очи пријатеља који тај пут већ зна. Његова помоћ ће да буде незамењива. Тако се осим групе појављује и појам наставништва, тј. предавање опита „од срца к срцу“. Наставништво се другачије још назива и спонзорство. Но не у савременом смислу те речи него у буквалном. Спонзор на латинском значи „гарант, покровитељ“. Другим речима, функција спонзора је иста као и кума на крштењу – помагати и подржавати у духовном расту.

Кораци се продужују скроз до дела покајања (упореди с проповеђу св. Јована Крститеља) – надокнада нанесене штете, где је то могуће, – и до све дубљег тражења Бога. А радост проналаска новог живота побуђује да се тај опит носи онима који још страдају од болести:  „Достигавши духовно буђење ка којему су нас привели наши кораци, стремимо да донесемо смисао наших идеја до других људи и да применимо те принципе у свим нашим делима“…

Без обзира на то што програм води ка религиозном опиту, сама удружења која раде по њему, принципијално се држе пострани од било које конфесије. У томе постоје три позитивна момента.

Први: у противном случају та удружења би лако могла да се преврате у још једну протестантску организацију или чак да се изроде у секту.

Други: то дозвољава да се група не увлачи у религиозне спорове и да се пажљиво односи према (без)религиозним убеђењима других, те да појединац може своју сопствену религиозну индентификацију да чува од било каквих туђих насртаја.

Трећи: благодарећи својој дистанци од протестантизма, програм је откривен традиционалним конфесијама, међу којима и православљу. Тј. при чувању групе Ал-Анон као такве ванконфесионалне, њеним члановима је лакше схатити и прихватити хришћанство. Зато, са моје тачке гледишта, било би веома пожељно када би свештеници научили да гледају на удружења без предубеђења и када би за потребе састанака изнајмљивали просторије при храмовима. А сами да буду спремни, када их позову – да са њима поделе духовни потенцијал православља. Свештенослужитељи ће, такође, од тога имати корист – имаће куда да са спокојном савешћу упуте на квалитетну помоћ многобројне страдајуће мајке и жене алкохоличара, а не да се сами баве тим проблемом, који захтева много времена, трпљења и одређених специјалних знања. А парохија се, притом, може попунити и новим активним члановима…

Пример такве позитивне отворености према удружењима јесте – семинар „Анстасис“ у Белорусији (Жировичи), који се одржава у току већ неколико година. У оквиру семинара многи чланови удружења АА, Ал-Анон, АН са задовољством посећују манастирско богослужење, исповедају се код месних свештеника (који се одавно према њима односе без предубеђења) и примају Свете Тајне. А у Москви плодотворну сарадња са удружењима је успоставио игуман из Данилова манастира Јона (Зајмовски).

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део  Иеромонах Агапије.

Анонимна Удружења самопомоћи – Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака – Свештеник Евномије

Православним хришћанима о удружењу Анонимних Алкохоличара (АА)– Свештеник Евномије

У основи програма «12 корака» лежи покајање Интервју Е.Н.Проценко

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.