Пет „оправдања“ – пет начина за мучење ближњег

Ко се не може од вас једноставно удаљити, тај је пред вама скоро незаштићен (без-заштите). Тај ваш ближњи се може показати као трпељив човек. Но, ако ви имате укус к «мотању нерви» себи сличнима, ви ћете у вашем арсеналу да нађете расположиве начине како да устројите да суживот с вама постане за човека скоро непрекидан тест на стрпљивост. 

Шта да се и говори о емоционално нестабилним људима – с таквима, истина, никад вам неће бити досадно. А ако вам успе да доведете ближњега «до ручке» (хоће да вас напусти), будите у тренду – разгласите свима вашим познаницима да је он тиран, насилник, а ви – жртва домаћег насиља. Само имајте на уму: веома је важно да смислите «оправдање» за своје понашање.

Ставио сам наводнике зато што са тим вашим објашњењем може да стоји само полуистина, а може се показати да уопште нема никакве истине. Но, то за вас није важно. Јер, подвала је јасна – ако она није и главни инструмент манипулатора. Ниже ћемо да размотримо пет проверених оправдања понашања помоћу којих можемо да преобратимо живот људи око нас у кошмар.

 «Оправдање» прво: дечије психичке трауме. То «оправдање» се може користити скоро увек. Ту је главно – објаснити им да се озбиљност траума мери искључиво вашим осећањима. Да ли су били реални проблеми с родитељима или просто неки ваш дечији каприц – све ће добро доћи како би оправдали све ваше хистерије, уготовљене ближњему.

Ако је ближњи показао слабост и «примио се» на такво оправдање, имате шансу да манипулишете с њим веома дуго, могуће и до краја ваших или његових дана на земљи. Вероватноћа да ће «насести», је велика – жив човек, њему је вас жао, а да исправи ситуацију не може – не може да измени прошло, да препише историју.

Како је познато, ако у детињству нисте имали бицикло, а затим сте одрасли и купили „Lexus“, ви свеједно у детињству нисте имали бицикло. Зато нађите неког на коме можете да надокнадите недоиграност на тој машини на предале. У принципу, могуће је искористити као оправдање не само дечја него и каснија проживљавања. Главни је принцип: натерати човека да плаћа за оно с чим нема никакве везе.

Ако разговори о дечијим траумама престану да дејствују на вашег ближњег, ако он престане да после њих «игра на вашу свирку», не стјешњавајте се – смело га назовите бессрдачним егоистом, безосећајном звери итд. Вама је све дозвољено – вас су у детињству по погрешној страни главе погладили.

«Оправдање» друго: «али зато ја поступам часно (искрено)». Тако се може веома успешно оправдати право, истинско хамство, спонтане осцилације расположења и понашања. «Ако ме волите белог, волите ме и црног. А ако не желите са мном да се дружите док вас ја вређам или се понашам према вама исувише непредвидиво, значи, ви мене на самом делу не волите и желите да останете у вашој зони комфора.

Укоравајте ближње за лицемерје и, опет, за егоизам. Ако је ваш ближњи – хришћанин, апелујте на његово хришћанско смирење. Уопште, изучите његов поглед на свет и у својим манипулацијама немојте се гнушати да искористите његове моралне орјентире.

Треба заметити да је упорно укоравање другог за то исто што и сам чиниш – диван (изванредан) начин притиска на психу сабеседника. Тако ако (ви) лажете – укоравајте ближњег за лажи. На све покушаје ближњег да спокојно и с тачке гледишта елементарне логике разаберете конфликтну ситуацију, одговарајте тврдоглавошћу и хистеријама – тада ће бити веома тешко одговорити, супротставити вам се. Да, чешће прекидајте сабеседника у речи, а ако се он буде смућивао поводом тога, зајавите, да ваше прекидање – нису нарушавање норми односа међу људима, него часна реакција темпераментног, осетљивог човека.

Многи психолози тврде да требовати од детета било какву одговорноати (нпр. рећи: «Нећу с тобом да разговарам док се не извиниш») – значи, траумирати дечију психу. Наводно, дете ће осећати да га воле само тада када се он буде пристојно понашао. Но «дете» и «идиот» – нису синоними. И при таквом васпитању дете ће брзо да схвати како треба да се понаша како би придобио своје родитеље. А потом из маленог манипулатора израста одрасли манипулатор – опитни интригант.

«Оправдање» треће: осећајност. Људи који се налазе поред вас и који вам не представљају опасност, требало би да свагда буду у напетости, да у сваком следећем моменту очекују од вас већ редован «прасак». Ту ћете требати да пројавите и ваше стваралачке способности – не би требало да ближњи привикну на једно те исто. Чак и на питање «колико је сати?» могуће је одреаговати скандалом – важно је притом да они схвате како је питање задано управо таквим тоном или баш у таквим условима, изазвало код вас асоцијацију на неки тамо прошли догађај (погледај «оправдање» №1), а ви сте по природи осетљиви.

А још је осећајношћу, романтичношћу и нестандардним погледом на живот могуће  «оправдати» и неблагодарност, злопамћење, емоционалну распуштеност. Постоји таква анегдота: Прилази јеж за шанк и купује криглу кефира, излива себи на главу и говори: «Видите како сам ја чудан (загонетан)!» За разлику од јежа ви ћете са осећајношћу и загонетношћу да «оправдавате» изливање кефира не на своју главу, но на главу ближњег. Ако то «оправдање» не упали, поткрепите га «оправдањем» №2, а најбоље «оправдањем» №1. Уопште, ви сте осетљиве и нестандардне природе – потрудите се да будете доследни, разумни.

«Оправдање» четврто: «а шта сам то па лоше урадио?» То «оправдање» такође најбоље функционише у комбинацији с претходнима. Ма какве увреде да нанесете свом ближњем, ви свагда можете да кажете: «Па ништа тако страшно ја нисам ни рекао ни урадио. Ја сам само мало бедно дете (погледај «оправдање» №3 и  №1), хтео сам само пажњу, подршку, вапио за помоћ, а то што сам се дерао на вас, правио интриге и остало – примите то као дечије сузе, сажалите се на мене (истина, ако ме и будете жалите не обећавам, да ћу престати да правим скандале – погледај «оправдање» №3)».

Живот је компликован и могу да се појаве ситуације када ћете бити принуђени да признате како неке своје погрешке, тако и општу своју неправду, неправилност вашег понашања. «Оправдање» №4 ће вам омогућити да се извучете, признајући само понека мала претеривања. А насамо користећи се тим истим «оправдањем» веома се лако може удаљити од мисли о пакајању.

«Оправдање» пето: «оправдање» љубављу. Ту вам је у помоћи и народна мудрост: «љубоморан је – значи воли ме», «ко се туче тај се воли», «мили се туку – само да би се опет тешили». Романтизам такође љубављу оправдава сва могућа непотребства – више читајте дамске и принчевске романе, више гледајте мелодраме, међу њима и совјетске (нпр. «Ирония судьбы, или С легким паром» – то је тако уверљива апологија предатељства (издаје). Изводите ближњега из такта како год хоћете, и изговарајте: «Не могу другачије зато што те волим».

Ако хоћете да замените вашег ближњег с неким другим, говорите супротно: «Не могу другачије да поступам с тобом, зато што сада не волим тебе». Вас не треба да узнемирава што истинска љубав нема ничега општег с таквим погледом на свет, ни с таквим понашањем. Волети или стремити се научити волети у тој ситуацији уопште није обавезно: главно је, убедити ближњег да је ваше тиранско понашање – пројава ваше љубави према њему. Успут да кажем, боље је да у то убедите и себе – тако ће све изгледати природно. «Оправдање» љубављу се добро слаже са свим претходним «оправдањима» у разним комбинацијама.

За крај тог кратког курса да напоменем: човек је социјално биће. Вама измишњена «оправдања» ће утолико боље да делују уколико пре нађете јединомишљенике, те који ваша «оправдања» буду одобравали. Критичаре вашег понашања свагда се трудите да прогласите за ограничене и злобне личности, који само и маштају да неког унизе и увреде речју или делом.

Становници већих градова у потрази за истомишљеницима су увек били у предности, но сада имате интернет – жалите се, колико је могуће више, и правите хистерије у социјалном мрежама, насигурно ћете да нађете сагласних са вама. Што пре ви сами поверујете у та измишљена «оправдања»  то ће вас пре престати интересовати истина о вама самима. И поново се тај интерес може пробудити, када из неког разлога «оправдања» не упале.

 Игор Лунев

http://www.miloserdie.ru/articles/pyat-opravdanij-pyat-sposobov-muchit-blizhnih

Непраштање – суд без адвоката

Олга Седакова | 20 февраля 2015 г.

Историја о том како су људи праштали, када простити није било лако.

Ја имам другарицу из Свенетии, Вика Невериана. Њен отац Ардеван (на крштењу Пантелејмон) је био истински праведник. У његовом роду је било много свештеника. У послератној Свенетии – скоро до рехабилитације Цркве, негде до 90-тих – није остало ни једног дејствујућег храма, и већ се нису ни сећали када је последњи пут свешеник посетио село (бар како би покрстио новорођенчад).

Ардеван, који је – једва ле не једини у селу – знао мноштво молитава, читао их је и благосиљао разна дешавања: градњу новог дома, сабирање плодова.. Њега су ради тога звали суседи. Осим тога, њему су долазили и за савет, и говорили су да је успео да измири много људи и породица које су биле у дугом непријатељству. Никад нећу заборавити како је он у кући читао молитве пре сваког јела, како је ломио и раздавао први комад хлеба. И говорио је свагда исту здравицу: «За све добре људе!» – и чинио је чашом покрет крстообразно осењујући стол.

У старости његово занимање је било – правити колевке (по свенском обичају, свеки младенац је требало да има своји сопствену колевку). Када сам била код њих у гостима, уставши видела сам у дворишту Ардевана који је већ одавно мајсторисао нечију колевку. Било је немогуће не сетити се другог дрводеље, Јосифа.

Ардеван је праштао свима који су са њим неправедно поступали. Вика је причала да су му се због тога често смејали, и она као девојчица била је спремна да се присаједини општем мишљењу.

– Ма зашто, зашто си опростио том човеку. Сви ти се смеју.

– Таквог брата ми је послао Бог, – спокојно је одговарао Ардеван.

А ево чега се он сетио пред смрт као свог тешког греха. Једном је један човек из другог села поступао са њим некако посебно гнусно. И Ардеван је рекао:

– Ну, нека Бог поступи с тобом по правди!

Вративши се тај човек је увидео да му је дом изгорео.

Ардеван га уопше није проклињао – он га је просто предао Божијој правди без адвоката. Његово опроштање би било заступништво на том суду.

Морам признати, и ја сам у студентским годинама учинила тако – као предала човека вишој правди. Разултат је био брз и упечатљив.

 http://www.pravmir.ru/neproshhenie-sud-bez-advokata/

Православље и осећај кривице

 

Одговара православни психолог –  Марина Легостаева 

(удружење православних психолога Санкт-Пртербурга).

---

Александар Иванов   29.05.2012, 03:14

---

 

Реците, да ли православни човек треба (да ли је дужан) да се осећа кривим?

Покајање је основни елемент хришћанства, ми смо дужни старати се да видимо своје грехове и да се покајемо за њих. Мени се чинило тако – крив си, значи старај се да се исправиш.

Но, осећај кривице се психолозима сматра као нездраво.

Мој психолог ме је питао – шта тебе заправо мотивише да се исправиш?

Дали је то осећај кривице или просто савест? Ја не знам…
У аудио лекцији игумана Петра Мешчеринова (а можда је то био и Кураев, извините не сећам се) је говорио да сазнање својих грехова не треба да заслања то да свако од нас припада Цркви, и  да је за нас Христос принео страшну жртву која искупљује наше грехе. Значи, нисмо дужни да се вечно осећамо кривим? Грех је исповеђен, опроштен – и то је све, потпуно заворавити и идемо даље?

---

Легостаева Марина 28.09.2012, 17:37

---

 

Александре, добар дан!

Осећај кривице може да буде неуротичко стање, никако не повезано с духовним нивоом личности.

Покушајмо да разјаснимо, како да га разликујемо од реалне кривице. Ту је важно размислити над тим што је то – стање покајања? По својој суштини, покајање – је унутарњи стваралачки акт.

Игре на „благослов“ – обмана самог себе

Како се односити према духовнику

– Каква је мера одговорности духовног чада пред духовником и самог духовника пред Богом? Шта може да очекује човека у случају  непослушности?

Постоје разни степени непослушности. Донекле сваки човек у детињству није слушао своје родитеље, нарушавао је њихове забране. Исходећи из тог, он сам  је  могао да  види како се то по њега завршавало. Исто је и у односу са духовником. Постоје  категоричне забране, када духовник јавно забрањује човеку да чини греховни поступак – говори му, «дужан си да са тим прекратиш», «немаш право да урадиш такав поступак, иначе поступаш против Јеванђеља». Такве ствари човек не може да не испуни. Ако он не послуша такве ствари, то ће за таквог човека бити страшно, он ће се лишити не само молитава духовника, но и нечег још већег. А постоје и ситуације мање критичне. Ми смо већ привикли да поступамо по своме, и све смо помало склони да тумачимо слова духовника у своју корист. Но, то не обећава тако велике непријатности, јер код сваког постоји мера слободе.

Колико сам ја имао прилике да се сусрећем с опитним духовницима – ретко сам виђао категоричност у стварима које се не тичу греха. Човеку се свеједно оставља нека слобода, оставља му се последња реч. Сећам се о. Јована (Крестјанкина), који је чак и када је давао духовне савете, и када је било јасно да он открива  вољу Божију, чак и тада је он остављао човеку могућност избора. То је веома важно у односу духовника и чада. Но, постоје и категоричне ствари. У писмима о. Јована (Крестјанкина) сусрећу се и категоричности, нпр. када пише «немаш права да напушташ мужа», «немаш права да урадиш абортус», итд. ако ти то урадиш – тешко теби, Бог ће да те накаже (казни) итд. Таква забрана се ни у ком случају не смеју преступати.

– Бивају ситуације када се човек обраћа старцу (монаху), а затим се обраћа к духовнику, а овај му говори нешто сасвим супротно од оног што му је рекао старац… Шта радити у том случају?

– Мени се чини да одлазак код старца и разговор с њим не би требао да се ради мимо знања духовника. Не би требало газити «преко главе» човека, који је узео на себе одоворност за тебе. Не би требало не обавестити га – у том се крије страшно неуважење и неповерење према том свештенику, који се за тебе моли. Човек може да мисли овако «шта мени тамо неки свештеник ниског ранга, ко је он по сравњењу с о. Николајем (нпр.)». И настаје не само конфликт, колико то да се од човека сакрива воља Божија чак и кроз старца.

Често сам имао прилике да видим како човек иде старцу мимо духовника, а старац му говори ствар која не одговара стварности, која не решава проблем, него га само још више компликује. Тако бива ако се човеку не свиђа одговор духовника, он размишља «а да одем ја код старца». Мени се чини да за одлазак код старца треба бити у договору с духовником. Тако поступају и сами свештеници. Пре него се обрате старцу они се саветују са својим духовником.

– А у којем се случају прекраћују односи духовника и чада, а притом, да су оба живи и да су чланови Цркве?

– То бива из више разлога. Понекад бива да чадо више нема потребу за духовним руководством. Тако може да се деси. Духовни раст људи није код свих исти. Понекад «чадо» у духовном равоју може да превазиђе духовника. Дарови су Божији тајанствени. Неко расте брже, код некога су духовни дарови ограничени. У једном периоду свештеник ти је био потпора у духовном животу, и ти одупревши се на њег стао си да брзо идеш напред, а потом си схватио да ти даље већ можеш да идеш сам. И у том смислу односи могу да остану истински добри, другарски, но човек може престати да има потребу за неким тамо саветима, и благословима за нека тамо дела. Он може да решава нека питања сам, не бојећи се да наруши вољу Божију. И то је све нормално.

Бива и тако у односима духовника и чада, да чаду већ није нужна помоћ, но љубав у Христу, која веже те људе, свеједно их у духовном смислу води заједно ка Христу, они се не растају, заједничка молитва замењује духовне савете, и молитва свештеника даје више него неки савет или благослов. Код нас се обично духовно руководство своди на «Баћушка благословите то-то и то-то». А постоји још и духовни живот. И ако ћемо да говоримо о озбиљном духовном животу, тада ће већ реч поћи о духовном руководству. У парохијском животу односи духовног чада и духовника су пре црквено-практични савети благочестивости, него ли што је то духовно руководство. Духовно руководство – је веома озбиљна ствар.

– За шта би требало узимати благослов, а за шта не?

– То зависи од духовног узраста човека. Понекад човек у првом периоду, када се он не орјентише баш најбоље у животу, не само у духовном, него и у животу уопште, може често да пита за савет. Само да се то не преврати у пребацивање на свештеника одговорности за свој сопствени живот, то се веома многим допада.

– А како то избећи?

– То у већеј мери зависи од свештеника. Од његове мудрости, строгости и… Смисла за хумор. У неком тамо моменту је добро просто узети и заједно се над нечим насмејати. За свештеника је »благослов» – начин управљања људима, то је веома опасан начин, и тако се лако с њим користити када је човек спреман да се потпуно, без размишљања потчињава. А таквих људи је много, који су спремни да себе, коме угодно потчине, под маском благочестија (побожности). А под видом свештеника или оних из «духовних чада», хода маса авантуриста, који потом загоне људе у подземље.

– Чему би ви сами уподобили односе духовника и духовног чада? Из примера светског живота?

– За мене су они у разним периодима имали разне аналогије. На садашњи момент они ми се представљају као односи другова. Или, чак, не другова, међусобно равних, него пре браће – старијег брата, који је на много година испред, и млађег брата.

Уопште, људе у цркви не би требало раздвајати по принципу сталежа, као да је свештеник одељен од мирјана толико да се живот свештеника чини принципијално различитим. То је заблуда. Када сам човек прецењује свештеника, он на њега полаже неко посебно надање и требује од њега нешто неиспуњиво, зато што мисли да је сваки свештеник свет већ тиме што је он свештеник. А то није тако, зато што је свештеник исти такав човек и носи на себи исте те немоћи и искушења, као и било који хришћанин. Просто је свештенику дата могућност да мало прође напред, да утаба неки пут испред тебе, и он може да покаже како ићи даље, као што старији брат помаже  млађем брату. За мене је тај образ тренутно основни. Ја би сам хтио да мој однос с мојом духовном децом буде, не као тамо неког преузнесеног на неуобичајену висину свештеника и умањених пред њим парохијана: ма шта тамо да свештеник каже – нужно је без размишљања испуњавати, – него бих хтео да то буду управо односи браће.

Још и зато што је често и свештенику нужна подршка, истинска, братска подршка од својих парохијана. Зато што се и свештеник спотиче, и у животу свештеника бивају духовни кризиси и тупик (ћорсокак), када му је неопходно да се за њега моле и да га духовно подржавају, да га парохијани мало гурају напред. Бива да је баћушка пао у стање духовног кризиса, а управо су се на њега и „обесили“ други. Ако их свештеник у том тренутку не може носити на себи, говоре „ој, не, нама такав свештеник није потребан, поћи ћемо код другога“. Тј. док те је носио на себи, био си задовољан, а када се свештеник спотакао од тежине и пао, нашао се ником потребан, од њега се веома лако одвратити. Мени се чини да је то неисправно. Дужна је да буде братска љубав. Није само свештеник дужан да носи „бремена“ своје парохије него је и парохија дужна да носи бреме свог свештеника – у томе се и састоји спасавајућа братска љубав.

– Да ли је дозвољено нешто скривати од свештеника? Колика је дужна да буде мера отворености?

– Ништа се не сме скривати од духовника. Постоје ствари које би било нетактично рећи духовнику, говорећи с духовником, или сакрити такву ствар која би могла да увреди духовника (притом знајући да то иде не од тебе него од неког другог) – тј. то што није везано с твојим личним спасењем и односом с Богом. Но, што се тиче лично тебе, ту се не сме ништа скривати.

– У којим случајевима се можемо исповедати код другог свештеника, ако већ имамо духовника?

– У било ком случају, само ако ти не желиш самим тим да сакријеш нешто од духовника на исповести. Није обавезно све време исповедати се код духовника, посебно ако код тебе нема таквих ствари, које би му обавезно требало рећи, како би он могао да донесе исправну одлуку о твом животу, и да би те могао из свог личног опита на нешто упозорити. А ако је то обична исповест, онда се може отићи и код другог свештеника. Но, ако је твој циљ – да сакријеш нешто од духовника – онда је то веома лоше.

– Шта да се ради у случају да духовник даје савет, који се чини немогућ за испунити? Је ли човек много сагрешио ако га не испуни?

– Такви случајеви бивају. Ако осећаш да те то ставља у ситуацију где не знаш како поступити – помоли се и остави да прође неко време. Но, ти си слободан човек и ако си толико несагласан, онда узми на себе одговорнност и носи све последице тога што ће произаћи ако се не сагласиш. Бива нпр. да свештеник неће да да благослов за тамо неки брак, а људи се свеједно ожене и срећни су. Па још и размишљају, а да смо послушали тада, шта би било…

– Помоћу којих признака може да се одреди, да ли однос с духовником даје реалну корист, тј. да се спасаваш?

– Ако на падаш у униније, ако си весео. Неисправан савет духовника може да приведе к унинију. У парохијском животу неретко бива тако, да се крене с играма – на послушање, на исповедање помисли, карикатурне игре на смирење, којих у принципу не треба да буде. Човек живи овде и сада, и он је такав какав је. И задатак духовника је, с моје тачке гледишта, помоћи човеку да схвати, ко је он као такав. Ако он схвати какав је, њему ће постати јасно шта да ради даље. Духовник помаже човеку да се избави од илузија по поведу самог себе.

А игре на «блаогслов-послушање» – то је, као прво, само пребацивање одговорности, а као друго,  то је лаж. Исто како бивају и лажне претпоставке код људи: код мене је тренутно лош однос с рођацима, и ја ћу се пред њима понашати «смирено» – ја им нећу одговарати као они мени, него ћу им одогворити «Спаси Господи». И када човек почне тако да поступа, његови односи залазе у неразрешив тупик (ћорсокак). Када је он био дужан да каже отсечно «не», он говори «Бог да благослови», мада унутра код њега нема никаквог смирења, и он почиње да ради формалне ствари, од којих односи с људима залазе у тупик. А затим почиње котрљање у обратну страну. Боље је понашај се како се осећаш, буди сам свој, то што јеси. Данас си такав. Полази од тог какав си данас, и понашај се тако. И поступај тако, и моли се тако, и проси у Бога помоћи. Но не треба играти (глумити) то чега нема. Ако нема смирења онда га и не изигравај, иначе, све што урадиш биће лажно.

– А што се тиче избора пута, монашког или породичног, колико је овде одлучујуће мишљење духовника?

– Оно је другостепено. На човеку је тај избор – свагда унутарњи, то је свагда унутарњи призив, то је његово призвање. А призвање свагда иде од Бога право к срцу човека.

– Како се то пројављује?

– То се пројављује као оштра унутарња жеља. Човек у једном моменту, нпр. борави у неком манастиру и њему је тамо толико добро да он схвата, да више не жели да се враћа отуда у овај свет. И ако се враћа осећа се не на свом месту. И док се он поново не врати у манастир он не живи. Ето тако се то у човеку открива. Исто тако је и с породичним животом. То се решава не одлуком духовника него призивом Божијим. Духовник може само да да савет, да сугерише нешто. Бацивши опитан поглед, свештеник може да открије невести то што она раније није примећивала код свог изабраника, да јој скрене  пажњу на неке црте његовог карактера. То јој може помоћи да донесе коначну одлуку. Но, свеједно, у таквим ситуацијама човек искључиво сам доноси одлуке.

– Новопочетницима бива тешко да завршавају молитвено правило, оно се чини превише дугачко, понекад досадно и неудобно за испуњавање. Шта с тим?

Мени се чини, да оно постаје досадно после 10-так година. Наступа такав период када управо те молитве могу да се исцрпе, и тада их почињу читати као на аутомату. Тада је нужно мењати правило. Оно због тога и постоји, да би служило као неки штап на који би се могли ослонити. Св. Игњатије Брјанчанинов одлично расуђује о том, и код њега је молитвеном правилу посвећена цела глава. Он говори да не би требало да правило смета човеку у духовном животу. Ако оно постаје сметња, онда га је потребно заменити. И от што је Спаситељ рекао о суботи, такође се односи и на правило: није човек ради правила, него правило ради човека. То је најважнији принцип. Ти њиме владаш, а не он тобом. Духовне снаге су код свих различите. Неко осим правила чита  још и акатисте и каноне, неко катизме из Псалтира што је само по себи дивно пријатно штиво. Псалтир себе никад не може да исцрпи. Псалми живе посебним животом, и када човек чита Псалтир, он почиње да добро разуме богослужење, они постају за  њега – велика  помоћ. Постоји Исусова молитва – не само за монахе, исихасте, него и за саме просте људе. Људи се понекад боје да читају Исусову молитву, позивајући се на то да им нису благословили. А зашто? Тамо су такве просте речи: «Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног»! То потпуно може да замени нека правила, на њу је далеко лакше сконцентрисати пажњу, помоћу ње се можемо молити не само за себе, него и за ближње. Постоји много варијанти како се човек може молити, он то може да ради и својим речима, ако постоји таква способност у човека.
Свештеник Алексеј Уминскиј

http://www.duhovnik.ru/main/to_talk?id=226

 

Депресивна личност – Форум православних психолога

Форум православних психолога _ Личносни проблеми _ Депресивна личност

---

Аутор: vankoru 11.9.2013, 11:12

---

Здраво! Ја потпуно подпадам под опис, наведен ниже. Помозите ми да схватим какви се греси у томе крију, како да победим то стање, где да се обратим? Хтео бих да будем пуноцен (потпун) човек. У цркву идем, исповедам се, причешћујем се свеког месеца већ око годину дана.

„Дубоки страх депресивне личности – то је страх од изолације, усамљености, страх бити остављен.

Важно је разликовати депресију као болест и депресивну личност. За депресивне личности блискост – значи заштићеност, зато су они склонији од других ка зависности од партнера/партнерке. Било која дистанца, удаљавање или растављање од партнера таквим људима причињава страдање. Може се рећи, да депресивне личности стреме да побегну од себе и свог постојања (битисања) у другог човека, стреме да се потпуно растворе у партнеру. Депресивна личност чини другог човека својим сапутником или сама постаје тихи, безропотни сапутник (пратилац) свог партнера. При било каквом типу зависних односа, они требују обећања – па нека су и лажљива – никада их не остављати: «ти си ми нужан, зато што те ја волим» и «ја тебе волим зато што си ми потребан».

Депресивне личности идеализују човека с којим стреме да се зближе, игноришући тамне стране карактера вољеног човека, склони су свепраштању. Они избегавају спорове, конфликте, поступају тако, «како хоће вољени/вољена», и уопште имају о другима боље мишљење него што је то на самом делу реално.
Људи с депресивношћу подчињавају свој живот требовањима људи који их окружују, притом се одричући од сопствених жеља из страха од губитка односа и касније усамљености. Депресивна личност је склона да заузме ишчекујућу позицију, и као разултат, бивају разочарани у односима с другим људима, тако што њихове наде, да ће људи који их окружују испуњавати њихове жеље и потребе, често не бивају оправдане.
Људи с депресивношћу, из жеље да се осећају у безопасности, свагда желе да умање психолошку дистанцу која их удаљује од партнера. Они стреме психолошком сливању с партнером. У таквим односима принцип «Главно је то – што ти хоћеш» је узведен до апсолута.
Да би достигли безметежну срећу, депресивне личности се придржавају идеала самоодрицања, самоотверженија, скромности. Но, дубоко у души, они не верују у могућност да ће њихова потреба, волети и бити вољен, било када бити реализована. Они осећају тешкоћу у томе да одреде своје потребе у већ сложеној ситуацију, да заштите своје интересе и да чврсто заступају своју позицију.

Често се социјална фобија развија управо код депресивних личности, зато при терапији од социофобије неретко прописују антидепресиве.“

 

---

Аутор: Ирина Александровна 11.9.2013, 12:36

---

 

Здраво! Напишите, молим вас, како да вам се обраћам.
Опис који сте ви привели – то је пре опис личности, склоној веома силној зависности од партнера. Разуме се, подобна зависна личност не може не бити истовремено и депресивна.

Зато бих ја да померим акценте у приведеном вама опису и да говорим о томе шта је ваш главни проблем – то није депресивност, него склоност ка зависности од блиског човека.
Тај проблем потребује да се дубоко и озбиљно поради с психологом. У оквирима форума то тешко да је могуће.

Обично људи који страдају од подобне зависности од партнера, у детињству нису добили од свејих родитеља неопходну им топлину, љубав, нежност, пажњу. Они стреме ка психолошком растварању (сливању) с партнером, зато што у детињству нису прошли стадијум сливања са сопственом мајком, неопходну ради тога, како би се у човека формирало осећање основног (базовог) поверења у живот и безопасност тог самог живота.
Сви страхови зависне личноти су – страх усамљености, напуштености, изолације итд. – то су страхови који иду из детињства, када је дете веома оштро осећало своју усамљеност и напуштеност од стране најближих људи – мајке, када је он постојано осећао отуђеност мајке од њега и на такав начин се потајно осећао као у изолацији, ником нужан, неинтересантан, неважан.
Сва та неразрешена осећања просто прелазе у чевека у зрелијим годинама, и такав човек почиње да иште у партнеру «мајку», он покушава да се слије с партнером и да добије од њега све те ствари, које није примио у детињству од мајке – топлину, бригу, нежност, ласкање, пажњу, безусловно прихватање итд.
Но, дело је у томе што се партнерски односи граде по сасвим другим законима него дечје-родитељски односи. Зато партнер обично схвата подобно понашање као жељу «окачити се» на њега и на све начине покушава да избегне наметнуту му улогу «мајке».
Човек, склон ка зависности од партнера, идеализује свог партнера тачно тако како је идеализовао у детињству своје родитеље – он «гута» од партнера свакојаке гадости, не оцењујући их, и сматра те гадости као сасвим нормалне. Он поступа тако, «како хоће вољени/вољена», слично као дете које поступа како су му «рекли» његови родитељи.
vankoru, погледајте још једном с те тачке гледишта на тај опис, који сте привели – и увидећете, да је то опис стања детета, који није примио од својих родитеља пуноцену родитељску љубав.
То су све потпуно поправљиве ствари. Одрастао, свестан човек, може потпуно исправно за себе да реши све те «дечије» проблеме.
Писхологија говори да се корен наше будуће љубавне зависности налази у нашој дечијој слепој љубави према родитељима, која не разликујуе шта је добро, а шта лоше. Ако одрастао човек идеализује своје не идеалне родитеље и не разликује у њиховом понашању добро од лошег, ако он оправдава и прихвата од својих родитеља то, што уопште није нужно оправдавати и прихватати, то ће он исто тако настојати да «идеализује» свог вољеног човека, не разликујући у његовом понашању добро од лошег, и настојаће да прихвати и оправда савршено неприхватљиве ствари.
Зато је одраслом човеку нужно да уме разликовати добро од лошег, прихватљиво од неприхватљивог, и да уме да даје правилну, разумну оцену дејствима и поступцима блиских људи, с радошћу и благодарношћу да прихвата од блиских добре ствари и да не стреми «оправдати» то, што не може бити оправдано. Од тог ће бити огромна корист како њему самом, тако и његовим блиским, који ће од њега да добију повратну везу (реакцију) на своја дејства и имаће могућност да поново размтре своја неправилна дејства, ако су они сами адекватни људи.
vankoru, ја мислим да има смисла да се обратите психологу у месту где живите и да порадите са њим сва та питања. И сигурна сам да вам за то неће бити потребни никакви антидепресанти.

---

Аутор: vankoru 11.9.2013, 13:08

---

Здраво! Хвала вам за одговор, мене зову Иван. Зависност од партенра код мене је ипак мање изражен. Код мене је, изгледа, цело клупко свакојаких комплекса.  Постоје моменти када ја често не спорим с људима, не заступам своју тачку гледишта, често не видим смисла да спорим. Бојим се да изразим своје мишљење, с колегама на послу не комуницирам, највероватније зато што су они поприлично старији од мене. Исто, ту су и младе девојке-колегинице – с њима, такође, не могу да комуницирам. Притом, из детињства не могу да комуницирам с девојкама. А са мушкарцима, с мојим другарима, мени је комфорно. Старам се да се не издвајам из друштва, цео живот радим све осврћући се на друге, бојим се, ако ме ко укори, рећи ће да говорим глупости. Правим се правилан и уман у свему, пред начелницима се «улизујем». Притом је и мој отац био примерно такав, и баба таква повучена, затворена, мама ме је свагда пре-заштићавала (overprotection). Мени ће се ускоро  родити син, не желим да он буде такав као ја. Нажалост, с новцем тренутно лоше стојим, да би се обраћао психологу. Највероватније да ћу некако морати да сакупљам.

---

Аутор: Ирина Александровна 11.9.2013, 14:12

---

 

Иване, допустила сам грешку, када сам стала да одговарам на приведени вама «клинички опис», с којим ви себе поистовећујете. Требала сам одмах да вас замолим да испричате вашу конкретну историју.

Иване, ствар је у том да презаштићена деца свагда имају тешкоће са социјализацијом – код њих је просто недовољно опита у самосталним животним корацима, и зато се они боје света око себе.
Ако се мајка «плаши» за своје дете, тада се и дете, такође, почиње «плашити» и гледати на свет око себе као на непријатељску, неблагопријатну, средину. Мени се чини да је са вама произашло нешто слично.
Плус, ви заиста копирате модел социјалног понашања вашег оца.
Како се види, ваши родитељи су се заиста односили према свету око себе с опрезом и ви сте се од њих научили токвом односу.
Но и то је такође, поправљива ствар . Одрастао, свестан човек, може у потпуности за себе да реши сличне проблеме.
Иване, ако хоћете можемо да покушамо превести ваше проблеме у задатке.

---

Аутор: vankoru 11.9.2013, 14:28

---

 

 Ирина Александровна, хоћу да преведем, но истина да још не знам шта ће ми то дати и како то да урадим.

---

Аутор: Ирина Александровна 11.9.2013, 14:49

---

Иване, испричајте ми подробно, од чега би се ви хтели избавити и какве особине бисте хтели у себи развити.

---

Аутор: vankoru 13.9.2013, 10:42

---

Ирина Александровна , здраво. Покушао сам да размислим , шта бих хтео да изменим. Пре свега бих хтео да престанем да се бојим да искажем сопствено мишљење, да се не бојим да ће га неко сматрати за глупост; такође, ништа страшно у томе ако допустим грешку (за мене је то велики стрес, видно је да ја имам високе критеријуме према себи и другима), да у томе нема трагедије. Престати да се бојим и дрхтим пред начелницима, да ће се извикати на мене за то што ја нисам урадио нешто како треба. Такође, ја сам неуверен у себе, мене могу спокојно да преубеде, чак ако је моје мишљење правилно, мене могу да преубеде, и ја искрено почињем да верујем у то у шта су ме убедили. Често чак и не покушавам да поразмислим да ли је исправно мишљење тог човека, просто се саглашавам и то је све (а разлог је и тај што не желим да кварим односе с човеком). Хтео бих да развијем трпљење, увереност у себе (у разумној мери), комуникативност и да престанем да се односим према свету са опрезом (то сте тачно заметили, заштитна агресија према напољу дубоко у мени «чучи»). Исто тако, ја схватам да без Божије помоћи, то неће успети, зато што сам покушавао да се користим свакаквим практикама и медитацијама, наломио много дрва.

 

---

Аутор: Ирина Александровна 13.9.2013, 13:18

---

 

Иване, Здаво!

Ви говорите: «ја схватам да без Божије помоћи то неће успети».
Иване, ја сам апсолутно сагласна с вама. Мени се чини да многе ваше тешкоће проистичу из тога, што ви хоћете да угодите људима, а не Богу.
Мени се чини да ви превише зависите од других људи – од њиховог мишљења, настројења, жеља итд. Ви као да желите да се под све подстроите, да се свима свидите, да свима угодите и да никог не «разочарате».
Иване, подобна зависност од других људи се преодолева на следећи начин: вама је нужно, сваки пут, у таквим ситуацијама сетити се Бога и «зависити» само од Њега.
Ја мислим, да је вама, сваки пут у подобној ситуацији нужно обраћати се Богу с молитвом и са прозбом за помоћ.
Нпр. ви имате сопствено мишљење, и хоћете да га кажете, но бојите се да вас неће саслушати, да вас неће разумети, итд. – Иване, обратите се за помоћ Богу и одмах ћете да увидите, 1) да ли је исправно ваше мишљење, 2) да ли је нужно да га исказујете.
Понекад бива тако да је човеку обавезно нужно да искаже своје мишљење по неком питању, иначе он престаје себе да уважава. А понекад бива тако да у даној конкретној ситуацији нема смисла метати бисере пред свиње. Када се ви обратите Богу, јасно ћете да осетите, како треба да поступите у даној конкретној ситуацији.
Или нпр. ви се бојите да начелник може да вас изгрди зато што сте нешто урадили како не треба. – Иване, обратите се Богу за помоћ, и ви ћете увидети да, ако сте заиста допустили грешку, онда ћете свагда бити спремни часно признати своју грешку и урадити све могуће како би је исправили.
Сви живи људи само то и раде, допуштају грешке. Ствар није у томе, да се никада не би допустила грешка – то је просто немогуће, – него у томе како би успели препознати своју конкретну грешку и урадити све могуће да би се исправила.
Наше грешке – то је непроцењиви источник нашег животног опита, који је немогуће добити «из теорије», него га је могуће добити само чинећи своје сопствене грешке и учећи се исправљати их. Зато се не треба бојати да направимо грешку, него је нужно научити исправно се односити према својим и туђим грешкама.
Ако човек уме да призна своју конкретну грешку, онда је он следећи пут никако неће допустити. А ако човек неће да призна да је погрешио или ако он, напротив, сматра себе «кривим за све скупа», онда ће он и следећи пут опет допустити исту ту грешку.
Зато, Иване, ако се некад покаже да сте заиста урадили нешто погрешно, тада просто будите спремни да признате своју конкретну грешку и урадите све могуће како бисте је исправили.
Ако је ваш начелник нормалан човек, онда он неће да на вас виче, када види да се ви конструктивно односите према својим грешкама и спремни сте да их признате и исправите – напротив, он ће вас за то уважавати.
Но, ако је ваш начелник ситан тиранин, ако вас он у сваком случају буде грдио, ма шта да ви урадите, онда ви требате јасно да схватите, да то већ није «ваша», него «његова» одговорност, и читати молитву за укроћење гнева код начелнка.
Ви говорите: «Такође, ја сам неуверен у себе, мене могу спокојно да преубеде, чак ако је моје мишљење правилно, мене могу да преубеде и ја искрено почињем да верујем у то у шта су ме убедили».
Иване, у том случају вама је нужно обратити се Богу за помоћ – и Бог ће вам помоћи да схватите, шта је исправно, а шта неисправно.
Ако ви увидите да је ваше мишљење заиста исправно пред Богом, ви ћете да останете при њему, и вас нико неће моћи преубедити. А ако ви увидите да у вас просто нема никаквог мишљења по датом питању, онда се ви можете спокојно уздржати од прихватања туђег мишљења, сећајући се Бога.
Ако неки човек хоће да вас убеди у нешто и да вам наметне своје мишљење, тада ви можете овако и да му одговорите: «Схватио сам вашу позицију, но ја моментало нисам спреман да се са вама сагласим, мени је потребно о свему добро размислити».
Ако тај човек притом буде «разочаран» или «незадовољан» вама, то ће да значи да он хоће са вама да манипулише и вама је нужно једноставно да се не поведете на његову манипулацију.
Ви говорите: «Често чак и не покушавам да поразмислим да ли је исправно мишљење тог човека, просто се саглашавам и то је све (а разлог је и тај што не желим да кварим односе с човеком)». –
Иване, хајде да размотримо ваш страх «покварити односе» с човеком, под чијом сте силом спремни да се сагласите с њим у свему.
У Јеванђељу се говори да човек треба да уме разликовати овце од коза (Мф. 25:31-46) и да се удружује с овцама, а козе нека постоје у својој паралелној реалности.
Моје мишљење је да је овца – човек, који уме да «устројава» живот пред Богом и у силу тог он је адекватан човек. А коза – то је човек, чија сва дејства говоре о том, да он не признаје Бога, и који у силу тог није адекватан.
Ако је дани човек с којим ви желите да се «сагласите», овца, онда ви с њим свагда можете да се договорите. Ви ћете свагда успети да разумете једно другог и вама ради тога није нужно «подстирати се» друг под друга.
Но, ако је човек, са којим треба да се «сагласите», коза, онда вам је нужно једноставно заузети према њему веома велику унутарњу дистанцу. Он ће то одмах да осети и оставиће вас у спокоју. Ако такав човек притом буде мислио о вама лоше и унижавајуће, то вас не треба узнамиравати, зато што мишљење козе за вас не треба да буде ауторитетно мишљење.
Ви говорите: «Хтео бих да развијем трпљење, увереност у себе (у разумној мери), комуникативност и да престанем да се односим према свету са опрезом (то сте тачно заметили, заштитна агресија према напољу дубоко у мени «чучи»)». –
Иване, ја мислим да човек који верује у Бога, може да буде исправно уверен у себе само тада, када осећа, да његова воља не противречи вољи Божијој, него се налази с њом у сагласју.
Што се тиче комуникативности, ја мислим да је ви можете исправно развити када станете да одељујете овце од коза. Ви треба да се научите да се добро договарате  с овцама и не покушавати «подстројити се» под козе.
Што се тиче исправног трпљења, оно ће се само по себи појавити у човека, када схвати да је дело, које захтева трпљења, угодно Богу, и када чини то дело с молитвом.
Иване, ако неке ствари код вас изазивају нетрпљење и раздражење, то се замислите, треба ли их чинити, да ли вам је то нужно. Ако се помолите Богу и увидите да вам је то заиста нужно, онда ће се трпљење код вас појавити само по себи. А ако увидите да је то дело непотребно, схватићете да је боље оставити га.
Што се тиче вашег односа према свету с опрезом и с вашом «заштитном агресијом», то мислим да ће вам и овде помоћи умеће оделити овце од коза.
У односу с овцама ваша «заштитна агресија» нема смисла, зато што је са овцама свагда могуће договорити се .
Но и у односу с козама ваша «заштитна агресија» такође нема смисла. Ако вас «погађа» понашање коза, ако се «поводите» на њене провокације, онда се ви самим тим налазите у зависности од ње. Ваш је задатак – избегавати сличне зависности. Обратите се Богу, прочитајте молитву, и осетићете се слободни од сличне зависности, и моћи ћете да заузмете исправну унутрашњу дистанцу.

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=1921

Психотерапеутски пријеми борбе са гордошћу

Глава из књиге „На путу у Земљу Обећану – Огледи православне психотерапије“ – Марина Легостаева Вениаминовна 

Да бисмо дошли до тога, на који начин ми можемо да се избавимо од гордости психотерапеутским методама, неопходно је видети на који се она начин пројављује у нашем животу, али и размотрити разлику секуларног психотерапеутског приступа од православног.

Јавна гордост, као таква, се не одобрава у друштву. Показивати своју надменост и преузношење над људима у обичној средини сматра се за нешто веома непристојно. Социјалне норме нас уче да скривамо стање гордости у њеном првозданом облику. (Ипак, ми живимо у хришћанској цивилизацији). Али, то не означава да је код нас нема.

Низак осећај личне вредности или неувереност у себе

Форум – одговара правосавни психолог Марина Легостаева Вениаминовна

---

 Катја Гост  7 децембар 2014

---

Здраво, поштована Марина!

Проблем који ми одавно смета да живим јесте низак осећај личне вредности и огромна неувереност у себе. Притом и грех гордости.

Не знам како то двоје могу заједно да се сложе, али слушала сам нешто попут тога, да је ниско вредновање себе – једно од начина испољавања гордости, као и повишено вредновање себе.

Ја често сматрам себи за неоствареног, низашта способног човека. Бојим се да почнем било какво дело, нпр. да тражим посао – ја сам зараније настројена на неуспех, на пораз.

Постоји ли овде духовна опасност? – одговара православни психолог

Савлађивање страха јавног наступања

Одговара православни психолог – Марина Легостаева Вениаминовна

На православном форуму је постављено питање у вези једне технике која се користи за преоделење страха при јавном наступању. У делу текста који претходи, а нисмо га превели,  описује се техника која је мало чудна и није толико битна, слично питање се може поставити за било коју технику које се користе у светској психологији.

Део из преписке:

.… Вежба вам је, како ви пишете, помогла. Но, односите се к њој као према игри. Ништа више од тога. Тада вам она неће причинити штете. Не би требало себе озбиљно поистовећивати с могућношћу утицаја на људе, силом и влашћу… То може да приведе ка узрастању у нама гордиње, пренебрегавајућег односа према другим људима, ка високомерном односу према другима.

Хришћанство нам предлаже други пут. Пут смирења. У даном случају то би означавало отприлике следеће: јавни наступ означава силну бригу по поводу тога, како ћу да изгледам пред другима и како ће ме прихватити. То је повезано са сујетом, жељом за одобрењем, усхићењем, човекоугађањем… Јер, то дотиче, удара на наше самољубље. А удари по самољубљу су за «ветхаго человека» практично неиздржљиви. Они су равни смрти.

И ако се према томе будемо односили на начин, као да је та сама могућност преоделења страха јавних наступа – за мене опит ослобођења од тих истих страсти, онда ћу ја то све да прихватим смирено. Ја као да се унутарње саглашавам на то да ћу да изгледам смотано, неуспешно, а можда и смешно. Но, ја знам, да си Ти, Господе на мене то попустио. И ја се саглашавам на то да претрпим тај позор (срамоту), ако је могуће тако се изразити, везан с мојим неуспелим наступом…

Смирено прихватам, радосно, зато што је то задатак од Тебе… И тако је могуће доћи ди истог тог разултата. Тј. спољашње ћете изгледати спокојно, смирено, нећете се узбуђивати по поводу неуспеха. И наступ ће проћи успешно.

Ето то је хришћански приступ. Не знам да ли сам довољно разумљиво објаснила?

http://azbyka.ru/zdorovie/forum/threads/est-li-zdes-duxovnaja-opasnost.294/