НЕЋУ ДА ОПРОСТИМ – сказка од Елфике

Фебруар 21, 2015

Другови, иде недјеља праштања. Простите ми, ако сам кога вољно или невљно увредила.  А више од свега опростите ми ви на кога сам се ја сама увредила. Била млада, глупа ))). Ова је сказка – на поклон свима. Праштајте, имамо још довољно времена!

 НЕЋУ ДА ОПРОСТИМ

– Ја нећу да опростим, – рекла је Она. – Ја ћу да памтим.

– Опрости, – замолио ју је Ангел. – Опрости, теби ће лакше бити.

– Ни за што на свету, – тврдоглаво је стисла усне. – Такво нешто никако није могуће опростити. Никада.

– Ти ћеш да се светиш? – узнемирено је упитао он.

– Не, ја нећу да се светим. Ја ћу бити изнад тога.

– Ти желиш сурову казну?

– Ја просто не знам, каква казна би ту била довољна.

– Сви ће кад тад да плате за своје одлуке. Рано или поздно, но сви… – тихо је казао Ангел. – То је неизбежно.

– Да, знам.

– Онда опрости! Скини са себе терет. Ти си сада далеко од оних који су те увредили.

– Не. Не могу. И нећу. Нема њима опроштаја.

– Добро, твоја ствар, – уздахнуо је Ангел. – Где си намерила да чуваш своју увреду?

– Ту и ту, додирнила се Она главе и срца.

– Молим те, буди опрезна, – замолио ју је Ангел. – Отров увреде је веома опасан. Он може да се оптерети као камен и да те одвуче ка дну, а може да породи и пламен јарости, који пали све живо.

– То је Камен Сећања и Благородна Јарост, – прекинула га је Она. – Они су на мојој страни.

И увреда се настанила тамо где је она и казала – у главу и срце.

Она је била млада и здрава, она је стројила свој живот, у њеним жилама је текла врела крв, а плућа су ненасито удисала ваздух слободе. Она се удала, родила децу, стекла пријатеље. Понекад, наравно, она се на њих вређала, но у оглавном им је опраштала. Понекада су се срдили и свађали, тада су њој опраштали. Било је свага у животу, и она се старала да се своје увреде не присећа.

Прошло је много година, пре него је поново чула ту мрску реч «опростити».

– Муж ме је издао, с децом само препирке. Новац ме неће. Шта да радим? – упитала је она једног старијег психолога.

Он ју је пажљиво саслушао, много је детаљисао, због нечега је све време тражио је од ње да говори о детињству. Она се срдила и преводила разговор у садашње време, но он ју је поново враћао у године детињства. Њој се чинило да он лута по споредним улицаме њеног сећања, старајући се да размотри, избаци на светлост ту давну увреду. Она то није хтела, и зато се противила. Но он је свеједно видео, ситничави тај чича.

– Вама је потребно чистити се, – извео је закључак. – Ваше увреде су се разрасле. На њих су се налепиле и касније увреде, као полипи на корални гребен. Тај гребен је постао препрека на путу потока животних енергија. Ради тога су код вас и у личном животу проблеми, и с финансијама не иде. На том гребену су оштри крајеви, они рањавају вашу нежну душу. Унутар гребена су се настаниле и запетљале разне емоције, оне трују вашу крв све више јој одузимају животоспособност, и тако привлече све више нових досељеника.

– Да, и ја, такођер, тако нешто осећам, – климнула је жена. – С времена на време постајем нервозна, често и депресија дави, а понекад би свеоко себе напросто побила. У реду, треба се чистити. А како?

– Опростите ту прву, најглавнију увреду, – посаветовао је психолог. – Тада неће бити фундамента – и гребен ће се расути.

– Ни за што! – ускликнула је жена. – То је праведна увреда, јер тако је све и било! Ја имам право да се увредим!

– Ви желите да будете у праву или да будете срећни? – питао је психолог. Но жена није одговарала, она је просто устала и изашла, односећи са собом свој корални гебен.

– Прошло је опет неко време. Жена је поново седела на пријему, сада већ код доктора. Доктор је разматрао снимке, листао анализе, мрштио се и жвакао усне.

– Докторе, што се ви мрштите? – није издржала.

– Имате ли рођака? – питао је доктор.

– Родитељи су ми умрли, од мужа сам се развела, имам децу, и унуке такођер. А што ће вам моји рођаци?

– Видите ли, код вас је тумор. Ево овде, – и доктор је показао на снимак главе, где се налази код ње тумор. – Судећи по анализама, тумор је злоћудни. То објашњава и ваш постојани бол у глави, и бесаницу, и брзо замарање.

А најлошије је то што се примећује да постоји велика тенденција к брзом расту. Оно се увећава, ето то је лоше.

– И шта, треба да идем на операцију? – питала је она, хладећи се од ужасног предосећања.

– Па, не, – и доктор се намрштио још више. – Ево ваши кардиограми за последњу годину. Код вас је веома слабо срце. Утисак је као да је срце притиснуто са свих страна и није способно да ради пуном снагом. Оно може да не издржи опрерацију.  Зато је потребно најпре подлечити срце, а потом…

Он није ни завршио, а жена је разумела да «потом» може и да не наступи никада. Или срце да не издржи, или тумор да преоблада.

– Успут речено, анализа крви код вас, такођер, није најбоља. Хемоглобин низак, леукоцити високи… Ја ћу вам прописати лекове, – казао је доктор. Но и ви сте дужни да помогнете себи. Потребно је да приведете организам у задовољавајуће стање и заједно с тим да се морално припремити за операцију.

– А како?

– Позитивне емоције, топлији односи, комуникација с роднима. Заљубите се на крају крајева. Пролистајте албум с фотографијама, сетите се срећног детинства.

Жена се само кисело осмехнула.

Покушајте да свима опростите, посебно родитељима, – Неочекивано је посаветовао доктор. – То веома растерећује душу.

У мојој пракси било је случајева када је праштање чинило чуда.

– Стварно? – иронично је питала жена.

Представите себи. У медицини постоји много помагајућих средстава. Квалитетна њега…брига. Праштање, такођер, може стати лекарством, притом бесплатно и без рецепта.

Опростити. Или умрети. Опростити или умрети? Умрети, но не опростити? Када избор постане питање живота и смрти, потребно је само одлучити, у коју страну гледаш.

Нажалост, увреда се веома разрасла, и хтело јој се још више. Њој се хтело да истера своју домаћицу, да завлада целим телом. Глупа увреда није схватала да тело неће да издржи, да ће да умре.

Она се сетила својих главних увредиоца – оних из детинства. Оца и мајке, који су све време или радили, или се свађали. Они је нису волели онако како је она хтела. Ништа није помагало: ни петице ни похвалнице, ни испуњавање њихових требовања, ни протест и бунт. А затим су се растали, и свако је засновао своју нову породицу, где за њу места није било. Са шеснаест година њу су отправили у школу, у други град, утрапивши јој карту, кофер са стварима и три хиљаде рубљи за прво време, и то је било све – од тог момента она је постала самостална и одлучила је: «Нећу да опростим!» Она је носила ту увреду у себи сав живот, она се заклела да ће увреда заједно са њом и умрети, и управо нешто слично се и догађа.

Но она је имала децу, имала је унуке, и удовац Сергеј Степанчић с посла, који је неспретно покушавао да јој се удвара, и није јој се умирало. Да истина – било јој је рано да умре! «Треба опростити. – одлучила је. – макар пробати».

– Родитељи, све вам опраштам, – неуверено је рекла. Речи су прозвучале жалосно и неубедљиво. Тада је узела папир и оловку и написала: Поштовани родитељи! Драги родитељи! Ја се више не срдима на вас. Ја вам све опраштам.

У грлу је постало горко, срце се стегло, а глава је заболела још више. Но она, јаче стиснувши оловку, упорно, је једно за другим писала: «Опраштам вам, Опраштам вам». Никаквог олакшања, само се још више раздражила.

– не тако, – шапнуо јој је ангел. – Река свагда тече у једну страну. Они су старији, а ти млађа. Они су били пре, а ти потом. Ниси ти њих породила, него они тебе. Они су ти подарили могућност да се појавиш у овом свету. Буди благодарна!

– Ја сам стварно благодарна, – рекла је жена. – И ја заиста веома хоћу да им опростим.

– Деца немају права да осуђују своје родитеље. Родитељима не опраштају. Од њих траже опроштај.

– За што? – упитала је она. – зар сам ја њима урадила нешто лоше?

– Ти си себи урадила нешто лоше. Зашто си у себе оставила ту увреду? Зашто тебе боли глава? Какав камен ти носиш у грудима? Шта трује твоју крв? Зашто твој живот не тече као бујна река, него струју слабим потоцима? Желиш ли да будеш у праву или да будеш здрава?

– Није ли то све због увреде на родитеље? Јел ме то она тако разрушила?

– Ја сам те упозоравао, – напоменуо је Ангел. – Ангели свагда упозоравају: не гомилајте, не носите, не трујте себе увредама. Они гњију, смрде и трују све живо укруг. Ми упозоравамо! Ако човек чини избор у корист увреде, ми немамо право да сметамо. А ако у корист праштања – ми смо дужни да помогнемо.

– А дали ја још могу да сломим тај корални гребен? Или је већ касно?

– Никад није касно пробати. – тихо је казао Ангел.

– Но они су двно умрли! Немам у кога просити опроштај, и шта да радиим?

– Ти проси. Они ће чути. А можда и неће. У крајњем случају ти то не радиш ради њих, него ради себе.

– Драги родитељи, – почела је она. – Опростите ми, молим вас, ако нешто није било у реду… И уопште за све ми опростите.

Она је неко време говорила, потом заћутала и ослушкивала себе. Никаквих чуда – срце тугује, глава боли, и особитих осећања нема, све је као и увек.

– Ја сама себи не верујем, – признала је она – Толико је година пршло…

– Покушај по-другому, – посаветовао је Ангел. – Постани изнова дете.

– Како?

– Спусти се на колена и обрати им се, као у детињству: мама, тата.

Жена је мало сачекала и спустила се на колена. Она је склопила руке, погледала на горе и казала:

«Мама. Тата». А затим још једном: «Мама, тата…». Очи су јој се широм отвориле и почеле да се пуне сузама. «Мама , тата… то сам ја ваша кћи… опростите ми… опростите ми!». Груди су јој се тресле од наступајућег ридања, а затим сузе ринуле бујним потоком. Мама, тата…».

Требало је да прође много времена пре него што су се потоци суза исушили. Изнемогла је седела на пода, прислонивши се уз кауч.

– Како си? – питао ме је Ангел.

– Не знам. Не разумем. Чини ми се да сам празна, – одговорила је она.

– Понављај то свакодневно четрдесет дана, – рекао је Ангел. – Као курс лечења. Као хемотерапију. Или ако хоћеш, уместо хемотерапије.

– Да, да. Четрдесет дана. Хоћу.

У грудима је нешто пулсирало, пецкало и котрљало се врелим таласима. Можда су то били одломци гребена. И по први пут за дуго време савршено, просто ни за што, ме није болела глава

Аутор: Елфика

Коментари:

Олга

21/02/2015 в 03:20

Сказка за мене. ЕН могу да опростим мами, хоћу, но не могу. Покушавам, саму себе наговарам, тражим подесан начин. Она је сада стара, болесан, беспомоћна. Ја пазим на њу, храним је с кашике, појим, мењам памперсе. Но међу нама је глуха стена. Не могу да је пожалим, да је загрлим, да поплачем са њом, да затражим опроштај.  Док сам код мене кући мислим: «Ето доћи ћу код маме, нешто интересно јој испричати. Нешто добро.» А како је видим, као да је неко прекидач унутра искључио. И речи се у грлу заглављују. Бројим минуте када ћу завршити све обавезе како би могала изаћи. И осећам се као последња твар. Зла и безосећајна. А ништа не могу да изменим…

Алла Счастливчик

22/02/2015 в 15:27

Олга, а Ви за почетак напишите писмо својој мами, као у сказки… и не само једно! Просто треба писати све што бисте јој хтели рећи, чак и ако ту буде и псовки… разрешите себи да то урадите… А на маргинама страница пишите о својим осећањима, емоцијама и осећањима у телу (највероватније ћете осећати кнедлу у грлу). Но када на пољима за осећања почне да остај епразно може се у писму просити опроштај и заблагодарити за ту лекцију, коју Вам је дала мати, сетити се чега НЕБИ било, да мама НИЈЕ поступила ТАКО «лоше»…

И тек тада ћеш моћи то исто да кажеш мами у очи.

То ће да вам одузме не само дан времена… јер и увреда се купила годинама… и она не може да се избаци за једну минуту.

Но сигурно ћете успети!

http://www.elfikarussian.ru/ya-ne-proshhu-skazka-ot-ehlfiki/

Проблеми у породици, кризис у односима

Форум православних психолога

Аутор: Имјарек 18.9.2014, 15:39

Здраво. Никад нисам мислио да ће доћи дотле да се обраћам виртуално, но сам сам већ зашао у безизлаз. Десило ми се то да је после годину дана заједночког живота ослабела љубав према супрузи. Не могу да се претварам да је све као пре, и она то осећа. Периодично неразумевање на тим основама доводи до конфликата и дугих разјашњавања у вези нашег односа, у току којих ми она обично напомиње, како се она о мени брине, како ме воли и како сам јој потребн. Од таквих речи у мени почиње да се буди нека топлина, и мени постаје тешко, зато што је ја тако вређам својом хладноћом. Повремено чак осећам нешто што личи на моје односе према њој из првих дана нашег познанства и брака, но… ипак, то није то.

Дали је то нормална основа за односе међу супрузима? Она мене воли бескорисно (несебично), а ја, испада, не могу ни да се приближим подобном. То што ја осећам, више личи на благодарност, умилење, но никако на сличну жртвеност с моје стране. Нећу да је обмањујем, да глумим осећања – то ме јако угњетава. Сматрам да је искреност једна из важнијих врлина ка којима стремим.

Понешто о себи – У храм не идем често због посла, но старам се да водим одговарајући начин живота и да налазим информације које би ми помогле у духовном животу, но у животу испада супротно – хришћански се понаша управо она, а не ја.

Како да се поставим, треба ли да принудим себе „волети“? Читао сам одличну тему свештеника Евномија о сазависности и хришћанској жртвености, но нисам потпуно сигуран, какве закључке из ње могу да изведем у вези с мојом ситуацијом. Спаси вас Господ за пажњу.

Аутор: Ирина Александровна 20.9.2014, 0:06

Здраво! Напишите, молим вас, како да вам се обраћамо.

Ви говорите: «Десило ми се то да је после годину дана заједночког живота ослабела љубав према супрузи. Не могу да се претварам да је све као пре, и она то осећа. (…) Повремено чак осећам нешто што личи на моје односе према њој из првих дана нашег познанства и брака, но… ипак, то није то».

Мени се чини да се ту ради о том да је код вас престала заљубљеност у вашу жену. Но заљубљеност и љубав – то су различите ствари.

У науци се сматра да је заљубљеност – веома снажан блесак осећања, који је изазван одређеним хормонима, и који траје отприлике пола године, после чега одговарајући хормони престају активно да дејствују. У науци се такође сматра да је слично стање силне заљубљености болесно, и њему је чак присвојен статус психичке болести, зато што човек у таквом стању није адекватан.

Хајде да заједно размотримо, шта је то заљубљеност, и чиме се она разликује од љубави.

С психолошке тачке гледишта механизам појављивања заљубљености је такав. У сваког чевека постоји неки идеални образ вољеног човека. Тај идеални образ се сав у потпуности састоји из пројекција даног чевека и по суштини је то воплоћење његове егоистичне љубави према самом себи. У том идеалном образу вољеног човека присуствуеје и идеалан родитељ, и идеални партнер, призвани да на први сигнал удовоље све личне потребе даног човека. Разуме се, у реалности такав «идеалан» човек не постоји и не може постојати. Он постоји само у уобразиљи онога ко је заљубљен.

Када се човек заљуби он преноси (прецира) тај идеални образ партнера, који постоји у његовој оубразиљи, на конкретног реалног човека – и као разултат неминовно се разочарава зато што реалан човек не одговара том замишљеном идеалном образу. Заљубљен човек као да има одређена очекивења од вољеног човека, који се неминовно смењују разочарењима и охледнелошу, зато што реалан човек не одговара тим егоистичним очекивањима.

Што су човека родитељи мање волели у детињству и што он, самим тим, сам мање уме да воли себи и друге људе, то је он више склон к силној заљубљености у тај идеални образ, који постоји у његовом уображењу. Таквом човеку је понекад довољна и најмања пројава пажње од стране другог човека, да би одмах ту на њега пренео тај свој идеалан образ и заљубио се. Но слична оштра заљубљеност, како смо већ више говорили, траје свега пола године, после чега се човек неминовно сусреће с реалношћу, у којој се поред њега нашао неки савршено непознат реалан човек, у бољем случају не изазивајући никаквих посебнох осећања, а у горем случају изазивајући раздражење и неразумевање. Ако су људи за то време већ успели да се пожене, тада такво «отрежњење» происходи у првих пола године супружанских односа, и тада се у односу међу супрузима појављују први проблеми.

А љубав за разлику од заљубљености – то је осећање које се не мења с временом, она како говори апостол Павле, «никад не престаје». И ако у односу међу супрузима постоји љубав, тада њих уопште не плаши то што је заљубљеност престала – љубав ће да храни њихове односе дугo годинa.

Овако или онако, заљубљеност се свагда неминовно завршава, и ако се покаже да за њом нема више ништа, онда човек осећа пустош и разочарење.

Но ако за заљубљеношћу стоји љубав према човеку и жеља да се са њим граде односи, тада исчезнуће оштре заљубљености не представља ништа страшно J.

Мени се чини да се код вас завршило стање заљубљености, вас плаши што код вас већ сада нема прежњих усијаних осећања. Но, може бити, да је за вашом заљубљеношћу у супругу стајала и стоји љубав? Ако је то тако онда ви можете да стројите дуге и сигурне односе.

Више од отога, и стање заљубљености је такопђер могуће вратити у ваше односе – па ако и не у прошлом свеобухватном и свепрожимајућем облику, но ипак сва та осећња никуда нису отишла, они су се просто, само мало утишали.

Ви говорите: «Повремено чак осећам нешто што личи на моје односе према њој из првих дана нашег познанства и брака, но… ипак, то није то». –

На самом делу то и јесте то што треба да буде. Ви заиста тада осећате та иста осећања, но само не у оштрој клиничкој форми, него у формату приспособљеном за нормалан и срећан живот. И ви треба да радосно пројављујете та осећања и не смућујте се тиме што они сада нису тако снажни као што су били пре у љубавној психози.

Аутор: Имјарек 20.9.2014, 1:50

Благодарим за подробан одговор.

Мене зову Владимир. Да, све веома личи на мој случај. Само што су мене родитељи свагда довољно волели.

Да појасним још мало – до брака ми смо се виђали 6 месеци. Мислим да је заљубљеност почела да се притупљује већ пред саму свадбу, но «ја сам обећао», да, и код невесте ми «све одговара»…

Последњих пола године у себи тражим снаге за љубав, но то више личи на Оњегиново «ја вас волим љубављу брата». Увредљиво за супругу, она све чини како би ја видео да ме она заиста воли. Често ми се чини да ја исто тако могу да волим било коју девојку, просто код жене је предност у томе што ми живимо заједно и она се брине о мени… ма како то подло звучало.

Аутор: Ирина Александровна 20.9.2014, 2:09
Владимире, ви говорите: «Често ми се чини да ја исто тако могу да волим било коју девојку, просто код жене је предност у томе што ми живимо заједно и она се брине о мени… ма како то подло звучало». –

Владимире, ви сигурно знате чувену историју о светом кнезу Петру и Февронији? Када су бојари изагнали Петра и Февронију из Мурома, они су сместили супруге у чамац с веслачем и пустили низ реку. Пошто кнез Петар на време није представљао ништа, веслач је стао да се качи за Февронију. На шта је Февронија рекла веслачу: «Захвати воду десно од чамца!» – веслач је спремно захватио. «А сада захвати лево од чамца»,  – веслач је захватио. А Февронија му је рекла: «Видиш да је и с десне и с лева стране једна те иста вода. Тако је и женска природа код свиих жена једнака. Иди к својој жени – наћи ћеш код ње све, што ти је потребно.

Владимире, ја ћу вам рећи чак и више: с тачке гледишта психологије, сва осећања човека се налазе код њега у глави, а не споља. Ма какву девојку да ви волели ваша осећања ће свагда бити отприлике иста. И ви ћете исто тако да се одљубите кроз пола године од било које друге девојке J.

Зато, Владимир, ако вам код ваше жене све одговара, онда иштите у себи љубав према њој J.
Аутор: Имјарек 29.9.2014, 11:44

Хвала Ирина Александровна, одлична прича. Но можда је у та времена било некако простије. Сада се људи много више међусобно разликују, и превише свега се нелепило.

Ја се све то време трудим да пронађем љубав. Осећам да је, по правилу, боље сачувати брак него разрушити га. Но за кога је боље? За супругу – постојано осећати недољубљеност, и моју неискреност; за мене – размишљати, како сам с неким другим могао наћи далеко више заједничких тема, интересовања, радости од дружења… Свеједно сагласно Библији развод се допушта само у случају прељубе. А ако сам ја то «у срцу своме» већ давно учинио? Зар је грех у томе, што је у моју душу пришла љубав к другој жени, а не у том, што сам превише занесен маштом и исхитрено лупио печат у пасош? Нека је тај брак и био грешка, но ја тада нисам потписао осуду на цео живот, себи и својој жени… Зато се мени све то време ни о венчању није хтело размишљати, ни о деци, јер то ће тада бити тачно неповретна «осуда». Зашто је с тачке гледишта православља боље принудна «љубав» с моје стране, него часност (искреност)?

Аутор: свештеник Владимир 29.9.2014, 15:38

Здраво Владимире!

Дозвољавам себи да допуним одговор Ирине Александровне.

С православне тачке гледишта нема «принудне» љубави. Можда сте ви учинили грешку, склопивши дани брак, но Бог није крив у томе. Ти свети Оци који су се у својим делима дотицали брака, указују да ће брак бити срећан у оних који су једнодушни, тј. када су душе супруга сродне (нормално да реч не иде о рођачким везама). Сродност душа, подразумева иста стремљења, претпостављање истим духовним вредностима.

Православље вас ни к чему не обавезује. Све заповести су само знаци Божије љубави према човеку, које буквално говоре «не чини то, зато што ће ти бити горе, зато што ћеш страдати». Бог нас само моли да не наносимо себи ране, да не пијемо киселину, да не ходамо по разбијеном стаклу, а како ми поступамо, то је наше право на доношење одлука.

Што се тиче венчања….. . Брак је био благословен још у рају.

«И створи Бог човека по обличју свом, оп обличју Божијем створи га; мушко и женско створи их.

 И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свих звери што се мичу по земљи.» (Пост.1:27,28)

Зато се венчани брак (управо брак, а не блудно сажитељство (суживот)) признаје од стране Цркве као важећи.

Венчање то је Тајна, у којој се саздаје та «мала Црква», о којој говори Јован Златоуст. Није без смисла то што се на венчању поју исти ти тропари, као и на рукоположењу свештенослужитеља. «Што је Бог саставио, човек да не раставља…» реч иде управо о тој «малој Цркви».

У односу на то шта је боље, «принудна» љубав или, часност…..

Ако би Бог поступао са нама часно, исто то што и по правди, тада би се сви ми, крећући од праотаца, одавно ваћ налазили у аду, заједно са сатаном. Бог будући савршена Љубав, поступа са нама искључиво као љубећи Отац. А зар у Бога постоје основе да нас воли? Нас који смо заглибели у скверни греховној, распевши Га и продужујући Га распињати својим гресима.

Опростите, но ви не само да не поступате по љубави него и «нову љубав» тј. односе који, непознато је како ће се још завршити, покушавате да оправдате тим што ви, као, поступате часно.

Господ вам је дао слободну вољу и зато право да одлучимо како поступити, остаје само на вама. Свеједно би вам посаветовао да не доносите пребрза решења. Пре свега зато што имате већ горак опит «исхитреног лупања печата у пасош», и размислите шта ће бити часније (већ не говорим по љубави) у односу према вашој супрузи. Осећати «недољубљеност, и моју неискреност», или проживети потрес, који може привести к веома трагичним последицама.

Аутор: Имјарек 29.9.2014, 20:47

Хвала вам, оче Владимире, на одговору!

Али ја је нисам престао волети (разљубио) зато што ми се тако хтело, и не знам дали у томе треба да себе окривљујем. Једноставно наше душе нису сродне… Нпр. она ми говори да не иде са мном у цркву зато што се ја, наводно, много разликујем од тог погледа на свет, о којем понекад покушавам са њом да разговарам. На религиозне теме уопште неће ништа да слуша нити да их разматра.

«А зар у Бога постоје основе да нас воли?»

Ја мислим да је код Њега ипак друкчија, неизмерно виша праведност, него наши земаљска схватања. Још и зато што је Он знао судбину сваког од нас унатред, као и то да се већина људи неће спасити… У мојој ситуацији ја говорим о простој часности (искрености). Мене супруга воли, и ја јој као одговор желим добра, но ићи на самопожртвованост по доброј вољи, нисам спреман…

«Опростите, но ви не само да не поступате по љубави него и «нову љубав» тј. односе који, непознато је како ће се још завршити, покушавате да оправдате тим што ви, као, поступате часно.»

Да у томе и јесте ствар што се љубав (или заљубљеност) угасила… Нових односа такођер још нема, ја не могу себи да дозволим да се тако понашам, док имам жену. То је и даље све само у помислима, као утисци остали од комуникације с том женом, блиски погледи на свет итд. Додаћу да ја нисам жену престао волети због тога што сам тамо неког срео. Ти процеси су били у мени довољно дуго, а ново познанаство их је само појачало, извело на површину.

За жену је ситуација веома непријатна (као и за мене), но судећи по разговорима и видећи моју охладнелост, она већ и сама није против тога да се разведемо. Дозволите ми да утаначим, ако се невенчани брак не назива «мала Црква», онда је његов распад лакше допустим, него када су супрузи већ савршили таинство (брака).

Поново сам прочитао моју тему, и показало се, да сам ја углавном већ за себе све решио… Питање је остало само с позиције религије, савести, као гласа Божијег. Да, и сумње, дали ће православна жена (управо такву сапутницу у живту би волео да видим поред себе) да прими резведенца, и како њој аргументовати допустиомост таквог дела.

Аутор: свештеник Евномиј 29.9.2014, 22:19

Значи, ви сте већ решили шта вам је чинити, и сада иштете «оправдања», подршку – како би «успавали» своју савест. Ако је била љубав – немогуће је «разљубити се»… Али постоји други варијант – часно признавајући и прихватајући своје грешке – учити се стројити односе заново. Заново открити себе једно другом. Код психолога постоји за то начин – претпоставити, да смо ми обоје – са различитих планета, и сада је потребно научити се разумети, слушати  једно другог, итд. То уо-опште није лако. Но ако постоји жеља – могуће је. Питање се састоји у томе: хоћете ли Ви, схватајући, да љубави нема – да се научите волети даног човека – или желите да пођете једноставнијим путем.

Ја имам за вас молбу и предлог: ништа не мењајући у животу, пажљиво, «с оловком у руци» изучити две књиге:

Г. Чемпен. 5 језика љубави (овде)

Г. Смолли. Када би он само знао

И почети у пракси примењивати тамо изложени опит. А такођер упознати се с публикацијом «Функционалност породице» на страни «користан материјал».

И тада, када будете прорадили тај опит – сами већ решите, како да поступате.

Један мој познаник – алкохоличар с дугим стажом, са два или три (не сећам се) разрушена брака. Када је он пришао к истинској трезвености, и када се поставило питање о саздавању здраве, а не «алкохоличарске», породице – они су, јасно схваћајући да не умеју да граде узајамне односе – почели с тога, што су више од годину дана сваку вечер просто проговарали једно другом своје стање, свеја осећања и емоције – и учили се слушати, не прекидајући саговорника. Просто наизменично слушати и покушати разумети једно другог. Данас, тај човек би свима пожелео такву породицу као што је његова.

Добро ће бити, наравно, ако се и супруга укључи у процес рада.

Аутор: Имјарек 30.9.2014, 4:15

Благодарим за такво конструктивно саопштење с примером из живота. Да… било би здраво, када би жена могла тако да се прислушкује мојим осећањима и делила сама са мном своја осећања.

«сада иштете «оправдања», подршку – како би «успавали» своју савест.»

Нажалост, у праву сте. Свеједно, тешко је растати се, да, и тако сам на њу привикао. Још ме ни једна девојка није волела са свим мојим пороцима. Мада може бити да је и она такођер к мене привикла…

Но ако хоћете часно, све то време мени се хтело поћи управо тим једноставнијим путем, ту сте у праву. И пошао би, но страшно ми је, и неизвесно је шта ме поле чека. Могуће је остати ни са чим. Лош мир је бољи од добре свађе.

Књиге ћу обавезно да изучим.

Питао би вас још нешто, како се, с чисто православне тачке гледишта, може односити према тоталном нехтењу жене да говори и слуша било шта на духовне теме?

Аутор: свештеник Евномиј 30.9.2014, 7:41

Моје лично мишљење је – научити се, у односу на ту тему, јасним границама: она прихвата Ваш избор вере, Ви прихватате њен избор неверја – и тему «затворити», Ап. Павле није призивао да са наговарањима (који код нас често носе довољно наметљив карактер и изазивају обратну реакцију) покушавамо «преломити» блиских на своју веру. Он је написао «неверна жена се освећује мужем верним» и обратно, и препоручавао је «ловити» блискох примером свог живота. Чини ми се да Ви и сами схватате да Ваше садашње стање – није најбољи образ верујућег хришћанина… Научите се да је прихватате таквом каква јесте – и тихо се молите за њу.
На тему грешака код хришћана почетника, које доводе до породичних проблема – прочитајте други део публикације ««Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?» или о значењу психологије у православљу» на страни «користан материјал».

Представите себи слику: Ви долазите с васкршњег богослужења – и неочекивано за њу Ви јој поклањате цвеће (макар и маслачак), помажете јој опрати суђе после ручка – и позивате је у удобан фин кафић – или на пикник с роштиљем. Или спремате романтичну вечеру са свећама… Тиме ћете показати на самом делу да је она за Вас значајан човек, и да је Храм не заклања од Вас – него, насупрот, чини је ближом Вама. Само, важно је да то буде искрено, а не као «широки гест» «самопожртвованости»…

Аутор: свешеник Владимир 30.9.2014, 9:54
Ја сам већ писао и поновићу, православље ни к чему не обавезује човека. Заповести носе двоструки карактер препоруке и само указују, да у ће случају нарушавања човек имати проблема, свезаних с његовим противприродним дејствима, ако се може тако изразити. Невенчани брак се не сматра «малом Црквом», но изрази «више, или мање допустимо» овде су неумесни, јер грех је грех, а дали је он већи или мањи није толико важно. Мањи греси су још опаснији, зато што се накупљају постепено и неприметно, а затим се наваљују на човека као гомила камења.

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2588

 

Кризис смисла

Елизавета Правикова

«Бива када нам све на свету изгеледа добро, и уопште ти није јасно у чему је ствар»… Добра песма, позитивна, са мени блиским начином мишљења. Но уви, све чешће наступа обратно стање, када је све лоше. То је крзис жанра. Жанра живота уопште.

Мислим да је, у овом или оном степену, слично стање познато свима. Његов најстрашнији стадијум је – када наступа права, истинска депресија. Но депресија – је медуцински термин, ми сматрамо да сада не говоримо о њој. Стање «ништа није како треба» дешава се епизодно, тренутно, а може и да се отегне. Мени лично најпротивнији стадијум ја зовем «а смисао (који је)?». Весела игра – на сва питања, на све мисли, које се појављују код тебе самог и које долазе из окружења, постоји само један унуверзални одговор – «а смисао?»

То је управо одговор, а не питање, зато што ако би неком пало на памет да ти одговори, предлажући овај или онај смисао, то ће бити савршено упразно. Ништа није у стању да те убеди, ништа не подстиче к дејствовању, ништа се не чини значајним и важним. «А смисао» се са узрастом појављује све чешће; више од тога, његов долазак се због нечега дешава у довољно благопријатном стању. Условно говорећи, у тим периодима, када се немамо о чему посебно бринути (у глобалном плану). Понекад мислим да се то уопште другачије назива – хоће леба преко погаче. С друге стране, бива и супротно: кризис наступа када је око тебе све само беспокојство. Но, тада је, као, јасно због чега је наступио крузис.

„А смисао?“ – то још није крајња етапа. Постоји логичан продужетак, и он је веома тужан – свеједно ћемо сви да умремо. Добро је када имамо снаге да то говоримо с хумором, макар и са црним. Но ако већ наступа такав стадиј, када теби није нимало смешно, значи, време је да се забринемо и да под хотно почнемо да тражимо тај изгубљени смисао. Нико и ништа, ни један човек или књига, чак ни Библија (можете ме осудити и за неверје), не може ти дати убедљив одговор на то питање. Зато што – још једном – то није питање и оно није тог карактера типа – поглед на свет.

Да и уопште, ти можеш бити трипут верујућим, но сумње пре или касније ничу скоро код сваког. Ти обично покушаваш да их разрешиш, у крајњом случају, остављаш их за касније и прихваташ их на веру. А у кризису жанра смисао се не види ни у чему, чак ни у ономе, што је још јуче за тебе било очигледно и неоспориво. Због ранијих грехова? – а смисао? Рај или ад? –а смисао? Љубав према ближњем? – а смисао? Вечни живот? – а смисао? И тако даље… Шта са тим да се ради? А смисао?

Када долази униније, добро помаже погледати на свој живот са стране, упоредити га с другим људима, сетити се историја преживљавања, тешких услова, прочитати о људима снажниог духа, помолити се, некако се ојачати у вери. Но у кризису постоји нока упорност, тврдоглавост непослушног детета. Ма шта да ти приводе као пример блиски, другови, књиге, сам живот, изазива само скептичност и… поново «а смисао?».

Шта је интересантно, када све саберем, из тог гадног стања најчешће (мене лично) извлачи проста рутина. Не рефлексија, не размишљање о животу, о различитим судбинама света и остала умствовања, него обичан труд. У суштини, понављање набора простих радњи, које обезбеђују нормалан живот и рад организма. Потребно је продужити са радом, било што, што умањује светску ентропију, макар нешто напротив свеопштег хаоса. Па нека је и без видљивог смисла и без видљивог разултата. Нема смисла поспремати кућу јер кроз пола сата ће, свеједно, бити исти такав свињац, зато није ли боље прилећи? У нормалним условима – можда и јесте, али када болујеш од немоћи као што је «а смисао», онда поспремај. Без смисла. Без одговора на то «тобож питање», просто тако. Главно је нешто радити и то радити постојано.

Упорно ми долази на памет мисао коју сам негде прочитана или чула о том, како су у логорским условима и затворима, у условима апсурда и ужаса, боље преживљавали људи, привикли на дисциплину и распоред дана. Неког је спасило просто прање зуба ујутро и навече. «А смисао» је могуће победити само нечим подобном. Тј. насупрот логици не тражити смисао свих тих радњи, не тражити одговоре на питања, него просто делати дела. Најобичније и најпростије. Спремити ручак, поспремити за собом, опрати косу, ићи на трчање. И шта је главно, све то радити између осталог и кроз «не желим» (ако то не желите). Ако је требала да данас уплатиш за стан – не смеш да одлажеш, иди и плати. Предвиђено је да трчиш 10 км. – трчи како знаш, макар и пузећи. Немој одлагати, не наговарај себе да пренесеш на други пут и, не дао Бог, не покушавај да тражиш смисао! У било којој теби нејасној ситуацији – ради шта било, само ради.

Ево шта је немогуће радити за време «асмислене» болести – занимати се стваралаштвом. У крајњем случају, код мене не успева. Ја, у принципу, могу што-то и нацртати, поновити нешто од пре, урадити нешто механички,  из навике, но да се роди и оваплоти нова идеја – то тешко… Зато што прости послови, као спремање јела, не требају осмишљавања, чак и ако ти врти мозак мисао о томе, да ћемо свеједно сви умерети, остаци здравог смисла говоре, да децу обавезно треба хранити. А за стваралаштво је потребна каква таква рефлексија, док у стању кризиса жанра управо она нам и није потребна.

Мој муж се понекад плаши када упадам у то стање, и говори да је оно веома личи депресију. Не искључујем. Могуће је да, чим се у глави појави „а смисао?“ следује хитно трчати к доктору и почети узимати лакше антидепресиве. Но за сада делује то, да прости и рутински послови извлаче из тог стања, некад брзо, а некад по-спорије. Ево и сада: осетила сам да почиње напад, да ће скоро „а смисао?“ да се расцвета у хиљаду боја. Шта спасава? Нпр. идеш у бербу брусница, а  затим пребирање канте с јагодама. Седиш у свом воћњаку, и мучи те само једно питање – како да што више набереш у канту. Затим размишљаш како да што пре завршиш сортирање и да просто попијеш чај. И радости на крају вагон, и никаквих „а смислова“.

Могуће је прерадити врећу јабука, сварити поврће, самлети, осушити. Могуће је сабирати и чистити орасе. Могуће рибати стан. Гледајући на то шта вам је у дани момент при руци и шта вам доноси највише задовољства без великог размишљања. Може се отићи на дуже трчање (а ако је оно код вас већ у плану – уопште прекрасно) и два сата размишљати само о томе, када ће већ финиш? Уопште, рутина, физички труд и просте радње нам помажу.

Има још једна ствар – када престајеш да се молиш, када у храм идеш већ сасвим као пањ, оправдавајући себе умором и сумњама, уопште, када губиш не само дисциплину, него и религиозну дисциплину такођер – тада кризис жанра бива посебно жесток. Да, знам да механичким читањем правила нећеш придодати ни вере, ни умилења, ни љубави. Но механичко читање, дисциплина, помажу да се преживи у моментима кризиса. Добијаш својеврсно задовољство од осећања испуњеног дуга, макар то. Одеш у храм и осећаш – дан није прошао узалуд.

И последња тајна – за успешно преодолење кризиса жанра потребан је још један услов. Не да је обавезан, но веома је пожељан. Када се он испуњава – «а смисао» се прогони неколико пута брже. Услов је веома прост – минимум информација са стране. Ако хоћете да кажемо лепше, то онда речима професора Преображенског – и никада не читајте за доручком совјетске новине. А такођер новости и Facebook. Боље орибајте шпорет или усисајте собу, дефинитивно у томе има више смисла.

Коментари:

MaryAnn 21.08.2014

Почела сам да пишем дугачак и обухватан коментар, а потом помислила: а смисао?

и све обрисала……)))

Лиза, хвала што сте поделили са нама ваш опит.

Татјана123 21.08.2014

Занимљиво је то што код неких људи, без обзира на сазнање о постојању вечних проблема, и нерелигиозно мишљење, такав кризис се не појављује.

Ежик 21.08.2014

То одређени тип личности страда од таквих кризиса, чак ни с религиозношћу то није много повезано.

Елена 21.08.2014

Елизавета, Спаси Вас Господ за веома својевремен чланак. Управо сам то и преживљавала. Милошћу Божијом сам попала код веома разумног свештеника, који ми је помогао да се извучем. Заиста веома помаже информациони пост и свакодневна рутина.

Malkona 21.08.2014

Интересантно и корисно, хвала.

Уопште, у «асмисленом периоду» потребно је просто спремати се за осмислен преиод. Он неизбежно следи. Може бити да се у њему неће наћи довољно времена за поспремање.

Олга 21.08.2014

Лиза, хвала! Ви сте тако добро написали о том проблему. Предиван рецепт – радити што-то што захтева мишићне, физичеке напоре. Када руке раде – глави постаје лакше, па ако и не одмах.

http://www.matrony.ru/krizis-smyisla/