Како избећи конфликт – Техника «ЈА – саопштења»

Људи ступају у брак очекујући да ће наличје љубави бити залог срећног живота. Но што је већа вера у идеалне односе то је веће разочарење при сусрету са стварношћу. Жеља супруга «никад се не свађати» је неостварива. У браку је потребно да се решавају многи проблеми на које у периоду забављања нисмо ни помишљали: «Чаша је сваког своја или не? Ко спрема код куће, а ко зарађује?» А постоје и тежа питања. Нпр. «Чија ће се правила на крају прихватити и ко ће сада да буде главни у породици?»Зашто настају конфликти?

На првој етапи односа разлике нису видљиве: ми бирамо људе сличне себи, видимо много заједничког и то нас уједињује, привлачи једно другом. Но у породици свако прилази с својим набором представа о томе шта је правилно, шта је добро, а шта лоше. И те представе ће се ускоро јасно пројавити. Сви људи су различити и неизбежно је јавља потреба за разјашњењем односа. В.Сатир, познати породични психотерапеут, говори о страху пред разликама и конфликтима и објашњава то тако: «Многе су људе научили да се обазриво односе према разликама, зато што су их раније сматрали као повод за конфликт или свађе. Свађа значи гнев. Гнев значи смрт. Зато, да би живели, потребно је избегавати разлике. Здрава, часна борба уопше не означава смрт – она може да донесе блискост и поверење». И заиста, опасност за брак не представљају сами спорови и конфликти, него однос према њима и неумеће да се превазиђу.

У нашом чланку ћемо да размотримо, како можемо да разјаснимо односе, а да не дође до свађе и како би се разрешила ситуација.

Ситуација је следећа.

Сусрели сте се с неприхватљивим, с ваше тачке гледишта, понашањем партнера (не склања са стола за собом, разбацује ствари). И све вас то силно погађа. Уобичајени начини: убеђивања, требовања, молбе – не помажу. Већ напротив, ваш партнер се раздражује, и почиње да вас сматра за џангризаво гунђало. И ето га већ узајамно незадовољство:

– Ти раније тако ниси радио, обећавао си да ћеш помагати и на рукама носити…

– А ти раније ниси звоцала и више си пазила на себе…

Тј. ту ситуацију свако види по – своме и уверен је у свјоју исправност. Она – у томе да је он аљкав и обмањивач, он – у томе да је она вечно свим незадовољна и свеједно не можеш да јој угодиш. И јавља се идеја да је сада партнер показао своје «право лице». И окривљавања иду потоком са обе стране…

Како је могуће донети до супруга своје жеље и при том не изазвати у партнера раздражење и агресију као одговор? За то постоји техника «ЈА – саопштења».

Прочитајте и покушајте да проговорите самостално, применивши је к вашој личној породичној ситуацији:

Када ја (описујете феномен: «видим разбацане прљаве чарапе; видим како нећеш да ми помогнеш…; веома дуго чекам да се вратиш са посла итд.)

Ја се осећам (назовите именима ваша осећања која сте осећали у вези са ситуацијом: радост што си дошао, при том љутњу што си касно дошао…)

 

Ја почињем да мислим (да ти не уважаваш мој труд; да ја теби нисам потребна, и да код тебе постоји друга жена, да се нешто десило…)

И тада ми дође (описујете своју симптомну реакцију: да те гађам тим чарапама; да побегнем, ударим, загрлим, да вриштим, да се светим)

Предложите да нађете конструктивно решење, који узима у обзир интересе обоих страна. Креће се са питања «Шта да радимо?» Записати све предлоге, без критике.

(ја нисам сигуран да ћу се брзо избавити од лоше навике, но обећавам, да ћу уз твоју напомену почистити за собом»; «убудуће ћу да се јавим када се будем задржао», «помоћи ћу чим будем имао прве слободне дане»).

Правило: Ваше претензије треба да буду поткрепљене конкретним примером. Не треба оцењивати и уопштавати ствари. Тј. ми не треба да говоримо «ти си лењив», него «када ниси опрао посуду…», не «ти си зао», него – «када си малопре повисио глас…». Не треба да користимо речи које подстичу на конфликте (конфликтогене) као што су – увек, никад, опет.

Такав начин општења је погодан за комуникацију са блиским вам људима, за те супружнике који хоће да постану ближи једно другом, којима није важна «победа» у спору, него узајамно разумевање и могућност боље сарадње. Слични разговори приводе позитивним разултатима, зато што ви не оптужујете супруга него говорите о својим осећањима и призивате партнера да заједно размислите над решењем проблема.

Није се увек могуће договорити на такав начин. То занчи да је узрок проблема озбиљнији и дубљи, или је конфликт застарео и накупило се много незадовољства. Може бити још и то да сте се дотакли принципијалне теме за партнера: његова убеђења, вредности, смисал. То су онда веома битне разлике међу вама. То може да буде непријатно но, свеједно, «ако не разоткријете то у чему се разликујете, нећете моћи да се понашате природно и да развијате ваше односе».(В. Сатир) Но то је већ друга тема и други разговор…

Аутор: Барченкова Елена

http://www.fgump.ru/blogs/razvod/kak-izbezhat-konflikta.html

Угодности од тога што муж пије. Поток мисли

Аутор – Нежност

Решила сам да испишем коју користи (удобности ) имам од тога што мој муж пије. Задивила сам се, а и нисам, у исто време!

• Могу да не бринем о себи, о свом изгледу – «свеједно он неће да примети, он је неурачуњив»
• Могу да не бринем њему – «свеједно он тога не заслужује»
• Могу да се не трудим да са њим градим блиске односе, могу да му се не откривам, да му се не поверавам, да га не уважавам – «њему није до тога», «не би ни разумео»
• Могу да манипулишем, и да не поступам искрено према  њему – он је на то већ навикао
• Могу да се правим да сам светица и величанствена, на рачун њега, могу се поносити својим знањима – «он ми није ни близу»
• Могу да се дивим свом озбиљном и исправном понашању и да примам похвале од других на рачун тога – «он такво нешто никад није ни видео у животу»
• Могу да нешто молим од њега, без да му оставим право да ми отакже
• Могу да радим све што ми је угодно, као да никог поред мене и нема – «њега нема, отишао у заборав, када пије он и није човек»
• Могу да не рађам децу – «то је ризик за дете»
• Могу да се не развијам као личност – «мој садашњи ниво је сасвим довољан за одржавање разговора с њим»
• Могу да не одржавам односе с родбином и друговима – «живим у таквом хаосу! Немам ни времена ни снаге»

Слобода по цену усамљености.

Загледаност у исто и контрола по цени деградације и застоја у развоју

Привезаност за неког по цени одсуства добре воље и љубави…

 

Људмила В. # 12:31

Да, ја сам такођер своје бонусе давно приметила. Такођер понекад не изгледам баш нешто, но каква је разлика? Нема нелепих жена, само се дешава да бива мало вотке. Спремам ручак без икаквог стваралачког порива, могу да спремам једне те исте макароне сваки дан – свеједно, њему је све укусно у том стању. А ако већ не вичем, него ми је пошло за руком да мало мекше разговарам са њим – уопште, осећам се као светица. И муж се на то одмах пеца и почињу она бесконечна «опрости ми». Када муж није трезан са њим се лако управља, при правилном приступу он је идеално послушан и на све се саглашава. С трезним ја чак и не покушавам да се тако понашам. Да, и великодушност његова, када је пијан новац не броји, накупује у продавници брдо свега, што треба и што не треба, размог квалитета, што год му падне под руку. Притом може да заборави то, по шта је пошао у продавницу. То ме подсећа на дечје клацкалице. Један се спушта доле – други брзо узлеће нагоре, без икаквих напора са своје стране.

 

Људмила В. # 21:21

Ово сам узела са форума Ал-Анон, чини ми се да је по теми.

«Консултант рехабилитационог центра с огромним стажем трезвости је рекао, да није важно, шта ја радим, важно је шта осећам. Ако се осећам спокојно када затрпавам мужа разним укусним јелима, то значи да треба да га затрпавам, ако сам спокојна када му уопште не спремам храну, значи да не треба да му спремам храну, главно је да не очекујем да ће га управо то отрезнити. Ма шта да ја радим, то не лечи мога мужа, но ако се ја осећам спокојно, то ми враћа здравомислије, то ми враћа људска осећања, враћа ми способност да волим. И свет око мене постаје другачији!!!»

 

Нежност # 00:14 0

Како пријатно и топло от таквог разрешенња!)

 

myrka # 12:33 0

Удодно је и сву кривицу свалити на болест, и испада да је мени удобно боловати. Моја корист је у томе да се осећам некоме потребна и корисна поред болесног човека. Када је муж престао да пије нисам уопште знала чиме да се бавим, и тада сам осетила и схватила своји корист у алкохолизму. Пошла сам да радим у болницу тј. моја сазависност је захтевала одрицање од себе ради других.

http://www.fgump.ru/blogs/nezhnost/vygody-potok-myslei.html

Не веруј, не бој се, не питај!

Анна Зарембо

…никада и ништа не питајте! Никада и ништа, а посебно не код оних који су јачи од вас. Сами ће да предложе и сами ће све да дају!

                                                     М.А. Булгаков

«А умете ли ви да питате?»

Зашто је нама тако тешко да тражимо помоћ? Питала сам познанике, клијенте, другове и колеге и добила седам разлога. Леп број.

1. Најпростије и најразумљивије. Нас томе нису учили.

У детињству све добијаш сам од себе – топлоту, љубав, храну, комфорт, не успевајући ни да помислиш о томе, а камоли да питаш. И тако негде тамо у дубини остао је осећај да тако и треба да буде. «Они» су сами дужни да се сете, да је теби хладно и да напокон затворе тај ужасни прозорчић. Још је компликованије онима од нас, кога су несрећни родитељи покушавали да васпитају по саветима доктора Споку (да би му се на оном свету штуцало). Моја мама је причала да је у својој књизи, која се у њихово мамско време сматрала једином библијом за узнапредовале родитеље (а других и није било), доктор Бенџамин је препоручавао да се дете пусти да се исплаче, кажу, затим ће сам да заспе. Истина, ја сам по мајчиним причама могла да плачем док неби сва поплавила, тако да су са мном те експерименте брзо прекратили. А цела поколења деце а по природи не тако упорна као ја, од рођења су се обучавали томе да – тражио не тражио, никакве вајде нема.

Данас, слава новим теортијама, све је више мама које осетљиво реагују и на најмање «прозбе» својих малишана, мада им је понекад и веома тешко. И ту постоје своји бочни ефекти, често се пропушта нова етапа развоја. Пошто се било која потреба удовољава с првог писка или чак жалосног погледа, не остаје потреба да се пита. И навика се не стиче. Понекад таква деца приметно касније почињу да говоре. Код њих нема такве потребе. Као у старој енглеској анегдити «До тада је све било у реду».И тако, могуће да нам је тешко да питамо за помоћ зато што немамо навику да отворимо уста и да озвучимо речима то што хоћемо.

2. Каква је била реакција на наше молбе?

Допустимо да смо некако научили да озвучимо и изговоримо своје потребе. Шта даље? Како су на то реаговали наши ближњи? «Остави ме на миру!» «Не сада!» «Сачекај!» «Није ми до тебе!» Ја као и свагда преувеличавам, сви ми можемо да одреагујемо на несвоевремену прозбу управо тако. Питање је у томе колико често и како ми то радимо. Било која крајност овде ће да нашкоди.

Ако на све моје прозбе само одмахују главом, наравно, ја ћу брзо да схватим да је питати бескорисно. Ако све моје прозбе испуњавају, и то одмах, ја ћу без даљњег да заборавим на то да фраза «Молим вас да…» претпоставља две реакције – сагласност и отказ. Код мене се појавила једна идеја о томе како треба казати човеку «Ја хоћу то», да, у крајњем сучају да се дода «молим вас», и он ће одмах то да уради. Мени се чак ни мисао није појавил да он може да ми откаже. Па замолио сам га!

Отиснувши се у живот с идејом да је «питати бескорисно», ми ћутећи пробијамо се сами, зато што знамо да од прозби нема никакве вајде. Ако нам се «молим вас» чини као чаробни штапић, тада ће околина или да поклекне пред нашом дечијом увереношћу да нам то припада , и тада ћемо да примимо од тог живота мноштво пустоте. Или ћемо брзо да схватимо да не трче сви да нам помогну, и затварамо се у гордо молчаније – свет је жесток и неправедан. Или ћемо ипак да одрастемо и да схватимо да; а) ако не питаш, највероватније је да нећеш ни добити, и б) прозба се разликује од наредбе у томе што је код прозбе могуће добити отказ.

3. Не умем да говорим «не».

Из тачке два често следи да онима који не умеју да отказују, може бити веома тешко да питају. Ако ја нисам у стању да кажем човеку «не могу» као одговор на његову прозбу, мени самом је веома тешко да се обратим за помоћ. Јер за мене је «прозба» = «наредба», а замолити за нешто значи загнати човека у ћошак.

4. Гордост велики грех.

Ти, што никада никога и ни за што не моле, обично сматрају себе као скромне људе, који се више од свега боје да узнемиравају ближњег. Када говорим о томе да је „не молити“ најобичнија гордост, клијенти се обично бурно узнемире. Но по суштини то и јесте тако. Ако ја никада не отказујем на прозбе ни ближњим ни даљњим, а сам се к њима не обраћам, значи да их ја сматрам за … Како да се мекше изразимо? Људима не сувише достојним. За разлику од нас самих, разуме се.

Најчешће тај процес происходи несвесно. Каква је то гордост? Ја сам скромнији од свих скромника заједно. То је онај исти случај када је (само)понижење веће од гордости.

На том су квасцу замешане «јеврејске маме» ма какве неционалности и пола оне биле. «Колико је људи потребно јеврејској мами, да би се вратила украдена лампа? Ни један. – Идите децо, шетајте, ја ћу и у мраку да седим». Њена главна гордост је – страдање и жртвеност. Но каква је ту, доврага, жртва ако замолиш да ти врате лампу и они ти је врате? Ствар готова за пет минута, светлост гори и нема никаквог емоционалног профита. А за ближње је најнепријатније то што ће рачун највероватније бити предјављен – «Ја сам теби сав живот свој дала».

5. (За)молити – значи раскрити се.

Обратити се с молбом често означава скинути маску свемогућства и неиздрживе лакоће битија. Све док ја ни о чему не молим, и уопште, никако не казујем своје проблеме – ја сам вила, са којем је задовољство дружити се. Небеска чистота, красота и чаробна прашина. А ту одједном «пардон, а где је овде тоалет?» или «да немате 20 долара, треба ми за аутобус?» Не може сваки имиџ то да издржи, не говоримо о истинским мачо. Очит когнитивни дисонанс.

Прозба о помоћи код многих од нас се асоцира са слабошћу. Како, па то значи да је не могу СВЕ сам да урадим. А идеалан самодовољан човек у вакуму, наравно може. Он се сам рађа, сам себе доји грудима, обучава читању, писању и још многим премудростима, сам проналази себи посао и ради на њему без и најмање помоћи са стране, сам рађа себи децу (независно од пола), сам их васпитава, сам себе воли, грли (да не говоримо о осталом), сам решава све материјалне и емоционалне проблеме и затим тихо-тихо умире сам по себи, не обремењујући других.  А слабе нико не воли. Коме су они потребни – смеће еволуције? „Муж воли здраву жену, а богату сестру“. Истина, на сваку „народну мудрост“ нађе се и друга мудрост с спином. Како вам се ово чини: „ми волимо људе за оно добро, што смо ми за њих урадили“? Ви заправо не дозвољавате да вас људи воле.

6. Страх отказа.

Боље је ништа не тражити и не зато што ће се сами сетити да нам све даду, него зато што се тада може живети у илузији, да ако би затражили, сигурно би нам дали. Нада остаје и ми њу претпостављамо реалности. Сетила сам се анегдоте. Муж изгубио новчаник. Жена га пита: «Јеси ли тражио у торби?» «Тражио сам». «А у џепу капута» «Тражио». «А у унутарњем џепу?» «Тражио» «А у колима, дали си тражио?» «Нисам. Јер кад га ни тамо неби нашао скренуо би с ума». Обична илузија могућег. Док нисам написала ни једног романа, ја сам генијални аутор, док немам деце ја сам генијална мајка. У ситуацији са прозбом меша се још један фактор. Ја се обраћам с реалном прозбом к реалном човеку, и он мени отказује. Зашто? Не може, неће, глава га боли, нема времена, просто није у његовој моћи. Мало ли је разлога. Но у мојој глави сви они се сливају у једно – отказао МИ је, зато што сам ЈА ЛОШ. Разбијена је још једна илузија. Ако човек има склоност ка негативном уопштавању ствари, а то је довољно стандардна замка мишљења, тада пар отказа и готова ствар. И теорема «не треба питати, зато што никоме није стало до мене» је доказана.

7. Последња сламка.

За многе је прозба за помоћ крајња варијанта. До тада треба покушавати сам до последњег даха снаге, и док коначно не паднеш с ногу. Ако си ти наравно прави човек, а не нека сплачина (мекушац). Тек тада, када си већ на крају пропасти, можеш разрешити себи да затражиш помоћ. Тада то већ и није таква срамота, или у тој ситуацији стид више просто није из тих емоција које себи не можеш дозволити. Често се у таквом стању за помоћ обраћају мушкарци. У потпуној кризи, сломљени, разбацани по свим најдаљим угловима Васељене. Зато што «дечаци не плачу» и сами требају са свим да се изборе. А да је само дошао пре пола године…

Молим вас, не доводите себе до такве ситуације. Зовите за помоћ макар на три корака до пропасти. Из једног простог разлога. У прозби могу да откажу. Сетите се? И тада свет и ви заједно с њим летите у пропаст. Зато што су сви ресурси већ истрошени без остатка, то је последња могућност. Ствар је јасна, та могућност није последња, но ви више немате снаге да то схватите и да размотрите следећу варијанту.

Скоро у сваког од нас постоје периоди, када нам се чини да не можемо себи да дозволимо никакве слабости. Зато што је потребно развлачити, а више нема никог да развлачи тај воз. Но обично, чак и унутар те акције могуће је пронаћи неки часак ради слабости и одмора. Истина, ради тога је потребно добро мућнути главом и наћи, кога свеједно можемо да замолимо за помоћ. И, наравно, да научимо да изговарамо те речи.

 

P.S. Прочитала сам и размислила да има још не мало и других разлога. Шта ви мислите, шта нам још смета да се обраћамо другима за помоћ?

http://snob.ru/profile/25785/blog/83585#comment_755473