Ја сам гора од свих – Ја сам гора од свих – Ја сам гора од свих

Аутор: психолог Олга Михајловна Красникова | 29 МАЈ 2012 Г.

http://www.pravmir.ru/ja-huzhe-vseh/

Честу се међу православнима сматра да је верујући човек дужан сматрати себе горим од свих. Човек верујући – је тај, ко себе сматра потпуно ништавним, који не вреди ништа. Дали је то правилно? Дали је заиста, баш то – циљ покајања?
Како схватити Христове речи «одреци се себе и иди за мном»? Дали је потребно разрушити себе да би испунили Христове речи?
– Многи психолози сматрају одрицање од себе као негативну, саморазрушујућу директиву. Но, у исто време ми знамо речи Спаситеља: одреци се себе и иди за мном? О каквом одрицању иде реч у првом и другом случају?
– Ако ми говоримо о одрицању себе, тада одрећи се себе може човек, који осећа да поседује себе. Опет – одрећи се својих намера, својих жеље или осећања, не себе као личност.
И да би то одрицање заиста била нека жртва с тачке гледишта хришћанства, то треба да буде одрицање нечега вредног, цењеног, значајног. Зато што ако човек живи у самоуничиженију , ако он себе презире и не сматра своја осећања или потребе нечим важним, тада у његовом одрицању себе нема никаквог подвига, никакве жртве.
Постији таква узречица: «на Теби, Боже, нама то не треба», Овде се не ради ни о каковом врлинском одрицању себе. А реч иде управо о самоуничиженију и самобичевању, које приводи к унинију, депресији, тузи, злоби и гневу на цео свет.
Самоодрицање, о којем говори Спаситељ – то је духовни подвиг, који подразумева одређену висоту духа и осећање сопственог достојанства, сопствених снага. И на такво одрицање од себе је способан зрео човек, достојан, са самоуважењем, који признаје високу цену своје личности, свог живота. Тада ће његова жртва заиста бити подвиг, хришћански поступак.
Разлика између самоуничиженија и одрицања од себе састоји се у томе што у одрицању од себе човек не унижава своје достојанство. Него, признајући своје достојанство, он жртвује неке своје интересе или жеље, понекад и осећања.
А у самоуничиженију човек не признаје достојанство своје личности, богоподобије своје личности. Он то одриче и, у суштини, он одриче дар Бога, не признавајући да је он образ и подобије Божије. Тј. човек уничижавајући себе, ставља под сумњу цену (вредност) своје душе, ради чијег је спасења Господ послао Сина Свога на Крсне муке.
Јарки пример самоуничижења је када људи понекад овако за себе говоре: «ја сам НАЈВЕЋА грешница», «ја сам НАЈВЕЋА ништавност». Нешто у томе има чудно, нешто ту реже уши (пара слух). Чак ако се и не разумемо много у психологију, можемо да схватмо да се у тим речима крије не одрицање од себе, него нешто друго. Не признавање своје малости, својих ограничења и слабости пред Богом, него некаква опијеност својим као ничтожеством (ништавношћу), а на самом делу својом висотом.
Да, наравно, и у самоуничижењу постоји маса «попратних» (скривених) угодности – човек, као, страда, када он себе унижава и бичује, но притом има такву угодност, нпр. као скидање са себе одговорности. Јер ако сам ја – ништа, код мене нема ништа, од мене се и не тражи много. А ако сам ја цењен човек, ако од мене нешто зависи – моја се одговорност одмах повећава за неколико пута. За самоуничижењем се понекад скрива страх, понекад инфантилност – бивају разни узроци.
У одрицању од себе човек може да ради живота других, да ради здравља другога жртвује своје здравље, што је безусловно вредно, своје време, неке своје ресурсе. Но да би се нешто пожртвовало потребно је то нешто имати. Да би та жртва била заиста озбиљан поступак, потребно је ценити то што ти имаш.
Када ја (од)дам другом човеку то што је мени вредно, што јесте у мене, просто тако, не очекујући ништа заузврат, за мене је то заиста жртва. А ако ја то не ценим, ако за мене то није важно, онда у чему је ту жртва?
– Како може да се одрекне себе савремени човек, који живи у социуму и принуђен је да се бори за своја права, права блиских у битци са чиновницима у условима конкуренције, у ситуацијама општег хамства (простаклука, покварености)?
– Ако ми узмемо савремени живот, онда је потребно веома добро разделити, где заиста има места за одрицање од себе, а где то није потребно, више од тога, где је то штетно. Нпр. ако ми узмемо ситуацију неких социјалнох односа, тада дозволити да се богате на твој рачун или дозволити да манипулирају вама, да вас искориштавају – у томе нема никаквог самоодрицања.
Самоодрицање је потребно у том случају, ако други човек заиста има потребу, ако је сиромашан. А наши чиновници – упоште нису ти бедни. Они немају потребу. Они имају функцију, они имају своју улогу, они имају формалне односе. Шта радити у таквим случајевима? Понашати се ако је могуће по људски, ако не успевате – тада формално. Заступати своја права, штитити своје границе, захтевати, ако је то захтевање основано.
Бирократији наша жртва није потребна. Ми својом жртвом социјалном систему, ником не чинимо добро, а себи чинимо лоше. И понекад смо из страха спремни да жртвујемо себе, и своје блиске, и неке важне интересе, само да би изгледали «примерни» људима с тачке гледишта социума, или да избегнемо непријатности, напетост. Када говоримо о соцојалним односима, ту реч не иде о самоодрицању.
– Често људи у социјалном служењу потпуно заборављају на себе. Ближњи говоре: нама си потребан ти, здрав, срећан, а не твоји подвози. Дали је потребно такво одрицање од себе?
– Код нас бивају ситуације, када се ми превише занесемо својим служењем и не можемо да се зауставимо. Билжњи почињу да нам говоре: успокоји се, заустави се, погледај, ти већ падаш од умора, ти ћеш ускоро да се разболиш, ти си нам потребан жив и здрав, а не твоји подвози и твоји успеси. И одмах се почињемо питати: а због чега ја то на самом делу радим? Зато што аргумент, да «ја то радим ради својих ближњих», овде не пристаје.
Ближњи ми говоре: довољно је, заустави се. Значи, ја то радим не ради њих, њима то није потребно. А ради чега ја то радим? И ми се поново враћамо к осећању себе било безусловно цењеним (вредном), или непуноценим, ништавним, оним, који је дужан да се доказује, да достиже, да заслужи. Но тада се ми овде не срећемо с примером хришћанске жртвености, него с примером неуротичке жртвености.

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.