Месечне архиве: октобар 2014

Ситуације нарушавања лучних граница

 

Нарушити границе значи…

  • Говорити другоме шта он осећа, хоће, мисли или шта је дужан да ради;
  • Подводити, нарушити обећање, закаснити, не радити то што смо говори;
  • Негирати истинитист нечијих осећања – принижавати, игнорисати, одрицати («Немаш се ту чега бојати! Ког се ђавола ту плашиш? Прекини сада да плачеш! Ја себи то никада не дозвољавам!»);
  • Задиркивати, пецкати, (ако у тим односима нема другарства и поверења – тада је то напад);
  • Снисходити, понашати се с човеком као са малим дететом – покровитељски или пан-братски;
  • Игнорисати, не слушати, упадати у реч или нагло прекидати контакт – (мада нико није обавезан да некоме поклања пажњу ако неће, НО, ако је општење започето, човек има право очекивати да други присутствује у том општењу);
  • Не поштовати туђе физичко пространство: узимати ствари без питања, не враћати оно што је узето на зајам; наметљиво грљење, тапшање по плећима и друга неуважавања к личној територији;
  • Не уважавати реченог «Не»;
  • Угрожавати казном – напустићу, ударићу, изгрдићу, бојкотовање, увреде итд.;
  • Зајављивати требовања и давати упутства «ти си дужан», «ти си дужна»;
  • Манипулисату уз помоћ осећања кривице, гнева, настројења, очекивања, болести, љубави и секса;
  • Критиковати, давити, осуђивати, «давати тикет», принижавати;
  • Давати нетражене савете;
  • Остављати себи рећи последњу реч, бити свагда у праву.

 

Нарушавање граница изазива агресију (која се често подављује), зебњу, напуштање контакта.

 

Најтеже је – признати у себи не само жртву него и нарушитеља.

Зато што другачије не бива.

И из тога се често састоји сав наш живот.

 

 

Коментари (15)

ассорти # 6 октобар 2014 у 20:22 +1
Укратко, ту је све речено за мене. Ја сам много из тога себи дозвољавала у односу према блиским. Сада се старам да то не радим, но, бивају поклизнућа. Понекад ни сама то не примећујем, сматрајући себе правом. Мене сазнање сопствене исправности (нпр. у гневу) – ослепљује. Да заиста је боље усредоточити се на то како би била срећна, а не у праву.

 

Mashulya # 9 октобар 2014 у 11:27 0
  • Говорити другоме шта он осећа, хоће, мисли или шта је дужан да ради;

 

Не разумем ту тачку, објасните неко, молим вас!

 

Toby # 9 октобар 2014 у 11:30 0
Мој пример: ја говорим мужу да ја мислим то и то, или да осећам то и то, или да хоћи то и то, а он мени одговара: не, на самом делу ти осећаш ево шта, а то о чему ти говориш – то ти измишљаш…

Ја сам кроз то пролазила  – глава хоће да прсне, престајеш уопште да схваташ, ко си ти и каква, и има ли у тебе бар мрвица правде. Страшно је и сетити се тога…

Mashulya # 9 октобар 2014 у 11:44 0
 

А-а…, разумела сам. Да, саосећам. Такођер су били такви моменти с бившим мужем. И на крају сам побегла од њега. Узгред речено, он није био алкохоличар, но како сада видим, његово сазнање и сав душевни поредак су били болеснији него у мога садашњег мужа-алкхоличара. Видите какав парадокс! И све ми то и даље лоше улази у главу.

 

ассорти # 9 октобар 2014 у 11:52 +1
О, ја сам се тиме раније често занимала (и сада понекад, када се свађамо). Нпр. говорим мужу „Ти свагда себе сматраш најпаметнијим, Ти шта, мислиш да су други људи глупљи од тебе?“ (тако ја говорим мужу о том шта ОН мисли , и како ОН сматра) или „Ти си дужан престати да се дружиш са тим или другим човеком, он ми се не свиђа, он стално пије, он нема других интересовања, зар ти то не схваташ! (А тако му говорим шта он треба да уради), ну много је код мене свакојаких примера…

http://www.fgump.ru/blogs/razvod/situacii-vtorzhenija-v-lichnostnye-grani.html

 

Без кривице криви. Или како нам умишљен осећај кривице трује живот.

Смелјанец Јулија Андреевна

Практична психологија

Кривица – то је наше стремљење

 да изменимо прошло, садашње или будуће,

 у корист неког другог.

Ричард Бах

Кривица је непријатан осећај који разједа човека изнутра. Пре или касније то стање је осећао свако од нас. Могли само да закаснимо на састанак, да не испунимо своја обећања, да разбијемо неку ствар коју је неки човек волео. Из осећаја кривице људи лажу, поклањају скупе поклоне, одричу се од својих жеља, и чак склапају брак. Многи се људи суздржавају, не дозвољавају себи «сувишног» због страха да буду криви пред другим чевеком, страхујући да ће да га увреде и да наруше његове границе и личне интересе. Страх да се каже «не» веома често происходи из бојазни да увредимо другог својим отказом и самим тим да се нађемо криви пред њим.

Човек који је склон да буде крив дубоко унутар себе је убеђен у своје сопствено «свемогућство» – тј. у своју способност да ради све и да буде све свим људима. Немогућност да се испуни тај перфекционистички задатак изазива осећај кривице, када човек не може да уради огромну количину ствари које је он запланирао. Наравно да постоји и реална кривица за неке учињене поступке, нпр. ако нисте испунили своје обећање нисте на време вратили дуг. Кривица увек иде у пару са другим непријатним осећањем као што је увреда. Ако сте се увредили на некога, тада ви са своје стране очекујете да ће тај човек да се осећа кривим и да ће се пре или касније раскајати. Тј. кривац «пројецира» своју увреду на другог, тј. њему се чини да се други човоек на њега увредио и зато је он дужан да се осећа кривим. Често то остаје неразјашњена фантазија, која, могуће је, и не одговара реалности.

Што је то кривица и како се она пројављује?

Кривица је директно везана с таквом појмом као инфантилност, тј. дечјим понашањем. Сетите се како се понашају мала деца… Они се осећају најважнији на свету, центром света. И такво схватање себе за дете је потпуно приридно. Психолог Жан Пиаже је то назвао егоцентричним сазнањем, и то није исто што и егоистичко. Егоцентризам (од лат. лат. ego — «ја», centrum — «центар круга») – неспособност или нежелење индивидуе да размотри другу, различиту од сопствене, тачку гледишта као ону која заслужује пажњу. Дете је до пет година убеђено да сви виде свет исто тако као и он. Поставити себе на место  другога дете не уме. Тек после пете код њега се формира реалистичко мишљење и сазнање, и тада он од егоцентризма прелази к реализму.

Проблем се састоји у томе што ми једним делом своје личности одрастамо, а друга нам може остати инфантилна. Као правило, инфантилне, дечје структуре личности остају у емоционалној сфери и у сфери међуличних односа. То значи да се веома често одрастао човек односи према другим људима егоцентрично, као мало дете. «Теби се нешто десило? Сигурно сам ја нешто погрешно урадила?» – пита жена разљућеног мужа. Жени се чини да само она може да буде узроком незадовољства мужа. Она не може да претпостави да код њега постоје неке његове, не повезани с њом, околности које га терају да се љути и које га доводе у растројство.

Кривица и савест

Осећај кривице је разултат разрешења централног конфликта, који прати развиће личности човека, Едиповог конфликта. Шта се дешава у том моменту унутар детета? Сваки човек у то време проживљава борбу међу животињским, егоистичким побудама и социјалним нормама и одредбама. Кривица кажњава човека изнутра, када он ради или помишља нешто што сам сматра неисправним. Малени дечачић на дечјом игралишту би веома хтео да лупи увредиоца лопатицом, но уздржава се зато што зна да се то његовој меми неће свидети, највероватније је да ће она да виче на њега. А поред тога, други родитељи ће да га сматрају кавгаџијом. Нормалан осећај кривице служи човеку као сигнал да се налази у опасној зони, када, понекад несвесно, могу почети да се пројављивати његове агресивне побуде према другима. Његова савест, потребује отказа од отворене агресије. Страх од спољашње казне од стране моћнијих родитеља се преображава у унутарње ограничење – савест. Сложићете се, да не можемо све и свагда да поверимо тим људим акоји нас окружују (ближњим, началству, родитељима).

Нећу да поновим грешке моје маме!

Постоје родитељи који би жарко желели да не понављају грешке својих сопствених оца или мајке. Хоће да васпитају своју децу пажљивије, образованије. „Моја мама се цело време на мене љутила“, -размишља таква жена, – „ Ја на своје дете нећу да се љутим“.

Крајности су свагда лоше. Када се ми уопште не љутимо на своје дете, сматрајући то испод свог достојанства, тада ми спречавамо развиће код детета нормалног осећаја кривице. Деца израстају «безосећајни» или с видним недостатком савести. Они немају унутарњег орјентира у узајамним односима с другим људима у друштву. Сетите се историја најпознатијих убица и насилника, као правило нико се од њих није кајао за учињено. Историја сваког из њих, дечја историја, је пуна насиља, фрустрација, жестоког обраћања с њима од стране одраслих. Тј. они су опдрасли у средини у којој је било немогуће да се формирају адекватни морални принципи и врености. Једно од дефиниција кривице звучи овако, кривица – то је емоцијонално стање у којем се нашао човек који је нарушио моралне или правне норме, које регулишу понашање људи у друштву[1]. Кривица (Guilt). Сазнање човеком тог да се он удаљио од важних улага, помоћу којих он одржава односе с људима[2].

«Љубав», кроз увреду и кривицу

Постоје породице, где помоћу осећања кривице регулишу односе.

Где се дечје-родитељски односи успостављају кроз свезу осећања увреда-кривица. Обично у таквим породицама избегавају да питају директно, зато поглед који означава да је он увређен постаје команда к дејству, тј. скривена молба, а пре ће бити чак и захтев. «Ја хоћу…» – говори такав поглед, «и мени није важно како се ти притом осрећаш». Оставити другог кривим – то је начин казнити га за то што ближњи није поступио тако, како сам ја од њега очекивао. Није опрао посуђе, није научио лекцију, није поклонио жељени поклон.

«Не ради тако како ја хоћу, нека онда сам плати», мисли за себе жена, и «одлази» у увреду, не говорећи са супругом недељама, или му одговарајући «кроз зубе». При томе тајно гајећи наду да ће се он раскајати и  признати своју кривицу. При томе се други: друг партнер, супруг, дете превраћа у марионету, којом се може управљати. Нпр. демонстративно не дизати телефонску слушалицу у току неколико дана и на тај начин држати га на «кипећој тачки кривице». У породицама где је алкохоличар или наркоман, све је потчињено пребивању у порочном кругу, где епизоде употребљавања супстанце, а затим раскајања, смењују пребивање у осећању кривице и стида за учињене поступке. Веома често жене алкохоличара или родитељи наркомана сматрају себе кривима у томе што се појавила зависност. Наравно, у реалности то уопште није тако. Без обзира на то што својим сазависним понашањем рођаци довољно често подржавају зависност, та појава (зависности) има под собом најразличитије узроке и никако се не може објасниоти утицајем једног-јединог човека. И без обзира на то постојан осећај кривице на дуго не напушта сазависних блиских.

Кривица је заразна?

Кривицом, као начином успостављања односа, могуће је да се заразимо у својој родитељској породици. Бива да мама или отац хипертрофирају осећај кривице у детета, зато што су сами били тако васпитани и предају му огроман сопствени осећај кривице. У таквим случајевима, се показује да је казна (емоционална или физичка) несразмерна учињеном поступку. За незначајан несташлук дете прима огроман поток прекора на своју адресу, осећање глобалности крвице и немогућности да се кривица искупи.

У таквим породицма не знају да праштају себи, ни другима. Дете одрастајући у таквој средини, присваја многообразни опит самокажњавања, пошто код њега нема опита праштања у односу према самом себи. То могу бити неуспеле љубавне везе, у којима човек одиграва «кажњавање» за то, што је он лош, јер управо томе су га научили у његовој родитељској породици. Често понављајуће трауме, преломи и ране могу да буду сведочанством самокажњавања. Неумеће распоређивати новцем, немогућност учинити свој живот бољим може бити јарко сведочанство тога да човек на подсвесном нивоу не осећа себе добрим и достојним.

Дете и његова представа о осећањима, а такођер и о томе, како он може да повреди друге људе формира се у родитељској породици, у дечијем колективу, кроз васпитаче, баке и деде. Повишена увредљивост родитеља може изазвати у детета постојани осећај кривице. Он се боји да направи корак да неби исправоцирао осећања матере, или да се неби нашао кривим пред њом. Такав стил вапитања веома често изазива у старијем узрасту разне варијанте заштите: као што је наметљива брига о другом, демонстративна љубав, лицемество, подављена агресивност. Тако се човек понаша према другима из страха остати крив.

Стид и кривица – два пара ципела

У својој пракси сам се сусретала са ситуацијом када често бркају та два осећања, стид и кривицу. Наравно није искључена ситуација да их човек може осећати истовремено. Постоје људи склонији да осећају стид, други – кривицу.Важно је схватити разлику између та два осећања.

Стид – то је стање одсуства подршке, жеља да се кроз земљу пропадне, зато што си ти лош. Кривица – то је осећање да си ти урадио нешто лоше. Стид дотиче централну идентичност човека (ја нисам за ништа, сви ме осуђују), његову целостну самост, његову суштину, док се кривица дотиче његових дела (ја сам урадио лош поступак). Стид и кривица играју важну улогу, то нису ни добра ни лоша осећања, као и било која друга осећања они нам дају могућност да се орјентишемо у пространству других људи, осећајући своје сопствене границе и оних који нас окружују. Нико не воли те људе који се брину само о том како да удовоље искључиво и само своје потребе.

Кривица и одговорност

Ми смо већ говорили о томе да понекад егоцентрична позиција принуђује човека да се осећа кривим. Принуђује га да на себе узима непотребан товар кривице, просто по навици. Просто, из разлога што је човек приучен да свагда и у све сумња у првом реду у самог себе, и тек потом почиње да размишља о томе да и други људи такођер могу да буду у чему то неправи. Све то изграђује у човеку навику да избегава одговорност. Нпр. избегава директне одговоре, да неби дао обећања, чија нарушења могу да изазову у души осећај кривице. Ништа не ради, «умртвљеност» уместо дејства може да сведочи о страху бити кривим. Успут речено такво понашање веома често изазива незадовољство код блиских и колега, и човек свеједно бива крив.

Страх да се узме на себе одговорност из опасности бити кривим може да се пројављује у речима «Ну да, може бити…», «Ако успем», «Погледаћемо». Обратите пажњу да иза тих одговора нема јасности, нема ни «да», ни «не». Пошто одговорност претпоставља, да човек узима на себе «одговор», овде реч иде о избегавању одговорности. Често се жене или мужеви жале да њихов партнер не може ништа да реши, развлачи «гуму», одуговлачи. Послови се не раде месецима и због тог се не предузимају важна и озбиљна  решења о томе што је важно за сву породицу у целини. Корен свега тога је страх бити кривим

и, наравно, страх погрешити, донети погрешну одлуку, пошто у човоека нема опита самоопраштања. Кривица ће га, као огромна рупа, прогутати и однети у сами центар бола, где ће се човек заузети «изједањем» самог себе за своје «ужасне» поступке. Узгред речено, грижа савести је близанац осећању кривице. Грижа савјести – изједајуће огорчење, које происходи из осећања себе кривим, тј соећања кривице. Човек који се мучи грижом савести, је љут на себе. Оно произниче због напрегнутог обраћања пажње на своје недостатке, грешке, грехе. Грижа савести се пројављује у самоукоревању, тј окривљавању и порицању себе. Самоосуђивању, тј. подављивању, понижавању себе. А такођер и у самоунижењу, тј. када постојано приносимо извињење, када се и не тражи.

Начини рада над собом

Ми смо говорили о томе како се осећај кривице формира, о томе да постоји реална и умишљена кривица. Време је да поговоримо о томе, како се избавити од осећања кривице.

  1. Покушајте да се разаберете дали заиста ваша кривица има право да постоји, или је то опет покушај да начините себе кривим за све беде на свету. Овде ће помоћи питање «У чему је моја кривица?», и одговор је дужан да буде довољно јасан и конкретан. «Ја сам крив у том и том…». Ако као одговор од себе чујете размазане, нејасне одговоре, онда сте вероватно изнова свалили на себе туђе бреме.

Пре свега рецимо и то да сви ми живи људи пре или касније ненамерно можемо да учимнимо штету, или да емоционално повредимо друге људе. Шта да се ради ако сте ви заиста криви?

  1. Молити за опроштај, извинити се, кајати се, надокнадити нанесену штету. Ако сте у друга узели неку ствар и упропастили или изгубили је, нисте испунили обећања, закаснили на састанак итд.

У случају да човоека пред којим сте криви, више нема међу живима, постоје разни начини рада с осећањем кривице (написати писмо, просто покајати се, отићи у цркву итд.) Главно знајте, да и у преступника, лопова, рецидивиста постоји право на помиловање и поновно разматрање оптужбе. Упитајте себе, тај суд који се одвоја унутар вас, дали је он праведан?

Понекад то што просиходи код нас у души слично је на најжешћи судски процес. При том је страна којаоптужује активна у својим претензијама и окривљивањима. Тај који оправдава, тражи објашњења учињеним делема, указива на олакшавајуће околности, та унутарња страна ћути. Заштитник ћути. Наш унутарњи оптужени, као да се зараније отказује од заштите, и као разултат прима највишу могућу казну. Зато је могуће покушати узети лист папира и написати нешто у своју заштиту, урачунавајући све околности међу којима и олакшавајуће.

  1. Користиће такођер и умеће ставити баријеру при покушају наметања кривице и стида са стране. Сваки пут напомените себи да погрешити – то је нормално, сви смо ми људи, но сами по себи ми имамо право да будемо такви какви смо.

[1] (Е.Ильин „Психофизиология состояний человека“).

[2](Л. Хьел, Д.Зиглер. „Теории личности“.)

http://www.b17.ru/article/18219/

Ја сам гора од свих – Ја сам гора од свих – Ја сам гора од свих

Аутор: психолог Олга Михајловна Красникова | 29 МАЈ 2012 Г.

http://www.pravmir.ru/ja-huzhe-vseh/

Честу се међу православнима сматра да је верујући човек дужан сматрати себе горим од свих. Човек верујући – је тај, ко себе сматра потпуно ништавним, који не вреди ништа. Дали је то правилно? Дали је заиста, баш то – циљ покајања?
Како схватити Христове речи «одреци се себе и иди за мном»? Дали је потребно разрушити себе да би испунили Христове речи?
– Многи психолози сматрају одрицање од себе као негативну, саморазрушујућу директиву. Но, у исто време ми знамо речи Спаситеља: одреци се себе и иди за мном? О каквом одрицању иде реч у првом и другом случају?
– Ако ми говоримо о одрицању себе, тада одрећи се себе може човек, који осећа да поседује себе. Опет – одрећи се својих намера, својих жеље или осећања, не себе као личност.
И да би то одрицање заиста била нека жртва с тачке гледишта хришћанства, то треба да буде одрицање нечега вредног, цењеног, значајног. Зато што ако човек живи у самоуничиженију , ако он себе презире и не сматра своја осећања или потребе нечим важним, тада у његовом одрицању себе нема никаквог подвига, никакве жртве.
Постији таква узречица: «на Теби, Боже, нама то не треба», Овде се не ради ни о каковом врлинском одрицању себе. А реч иде управо о самоуничиженију и самобичевању, које приводи к унинију, депресији, тузи, злоби и гневу на цео свет.
Самоодрицање, о којем говори Спаситељ – то је духовни подвиг, који подразумева одређену висоту духа и осећање сопственог достојанства, сопствених снага. И на такво одрицање од себе је способан зрео човек, достојан, са самоуважењем, који признаје високу цену своје личности, свог живота. Тада ће његова жртва заиста бити подвиг, хришћански поступак.
Разлика између самоуничиженија и одрицања од себе састоји се у томе што у одрицању од себе човек не унижава своје достојанство. Него, признајући своје достојанство, он жртвује неке своје интересе или жеље, понекад и осећања.
А у самоуничиженију човек не признаје достојанство своје личности, богоподобије своје личности. Он то одриче и, у суштини, он одриче дар Бога, не признавајући да је он образ и подобије Божије. Тј. човек уничижавајући себе, ставља под сумњу цену (вредност) своје душе, ради чијег је спасења Господ послао Сина Свога на Крсне муке.
Јарки пример самоуничижења је када људи понекад овако за себе говоре: «ја сам НАЈВЕЋА грешница», «ја сам НАЈВЕЋА ништавност». Нешто у томе има чудно, нешто ту реже уши (пара слух). Чак ако се и не разумемо много у психологију, можемо да схватмо да се у тим речима крије не одрицање од себе, него нешто друго. Не признавање своје малости, својих ограничења и слабости пред Богом, него некаква опијеност својим као ничтожеством (ништавношћу), а на самом делу својом висотом.
Да, наравно, и у самоуничижењу постоји маса «попратних» (скривених) угодности – човек, као, страда, када он себе унижава и бичује, но притом има такву угодност, нпр. као скидање са себе одговорности. Јер ако сам ја – ништа, код мене нема ништа, од мене се и не тражи много. А ако сам ја цењен човек, ако од мене нешто зависи – моја се одговорност одмах повећава за неколико пута. За самоуничижењем се понекад скрива страх, понекад инфантилност – бивају разни узроци.
У одрицању од себе човек може да ради живота других, да ради здравља другога жртвује своје здравље, што је безусловно вредно, своје време, неке своје ресурсе. Но да би се нешто пожртвовало потребно је то нешто имати. Да би та жртва била заиста озбиљан поступак, потребно је ценити то што ти имаш.
Када ја (од)дам другом човеку то што је мени вредно, што јесте у мене, просто тако, не очекујући ништа заузврат, за мене је то заиста жртва. А ако ја то не ценим, ако за мене то није важно, онда у чему је ту жртва?
– Како може да се одрекне себе савремени човек, који живи у социуму и принуђен је да се бори за своја права, права блиских у битци са чиновницима у условима конкуренције, у ситуацијама општег хамства (простаклука, покварености)?
– Ако ми узмемо савремени живот, онда је потребно веома добро разделити, где заиста има места за одрицање од себе, а где то није потребно, више од тога, где је то штетно. Нпр. ако ми узмемо ситуацију неких социјалнох односа, тада дозволити да се богате на твој рачун или дозволити да манипулирају вама, да вас искориштавају – у томе нема никаквог самоодрицања.
Самоодрицање је потребно у том случају, ако други човек заиста има потребу, ако је сиромашан. А наши чиновници – упоште нису ти бедни. Они немају потребу. Они имају функцију, они имају своју улогу, они имају формалне односе. Шта радити у таквим случајевима? Понашати се ако је могуће по људски, ако не успевате – тада формално. Заступати своја права, штитити своје границе, захтевати, ако је то захтевање основано.
Бирократији наша жртва није потребна. Ми својом жртвом социјалном систему, ником не чинимо добро, а себи чинимо лоше. И понекад смо из страха спремни да жртвујемо себе, и своје блиске, и неке важне интересе, само да би изгледали «примерни» људима с тачке гледишта социума, или да избегнемо непријатности, напетост. Када говоримо о соцојалним односима, ту реч не иде о самоодрицању.
– Често људи у социјалном служењу потпуно заборављају на себе. Ближњи говоре: нама си потребан ти, здрав, срећан, а не твоји подвози. Дали је потребно такво одрицање од себе?
– Код нас бивају ситуације, када се ми превише занесемо својим служењем и не можемо да се зауставимо. Билжњи почињу да нам говоре: успокоји се, заустави се, погледај, ти већ падаш од умора, ти ћеш ускоро да се разболиш, ти си нам потребан жив и здрав, а не твоји подвози и твоји успеси. И одмах се почињемо питати: а због чега ја то на самом делу радим? Зато што аргумент, да «ја то радим ради својих ближњих», овде не пристаје.
Ближњи ми говоре: довољно је, заустави се. Значи, ја то радим не ради њих, њима то није потребно. А ради чега ја то радим? И ми се поново враћамо к осећању себе било безусловно цењеним (вредном), или непуноценим, ништавним, оним, који је дужан да се доказује, да достиже, да заслужи. Но тада се ми овде не срећемо с примером хришћанске жртвености, него с примером неуротичке жртвености.