Непотребна жртва – Прича од Елфике

Сказка о Ненужной Жертве

  • Дали је овде ред за жртвоприношење?
  • Овде, овде! Бићете иза мене. Ја сам 852. ви сте 853.
  • А зашто је тако много народа?
  • А шта сте ви мислили??? Једино сте ви тако паметни, шта ли? Ено, сви који су испред – исто чекају.
  • Ој, мајко моја… Па када ћу стићи на ред?
  • Не узбуђујте се, брзо ће. А ви у име чега приносите жртву?
  • Ја – у име љубави. А ви?
  • А ја у име деце. Деца су моје све?
  • А шта сте ви донели као жртву?
  • Свој лични живот. Само да би деца била здрава и срећна. Све, све ћу им дати. Звао ме је добар човек да се удам, нисам пошла за њега. Како да им очуха у кућу доведем? Омиљени посао сам напустила, јер је требало путовати далеко. Запослила сам се као васпитачица у дечијем вртићу, преко пута, да би били под надзором, неговани, нахрањени.

Све, све деци! Себи – ништа.

  • Јао, ја вас потпуно разумем. А ја желим да жртвујем мојој вези… Разумете, између мене и мужа одавно нема ништа… Он већ има другу жену… Код мене се такођер неки тамо мушкарац појавио, али… Ето, ако би муж први отишао! Али он код ње не одлази. Плаче… Каже да је навикао на мене… А мени га је тако жао! Плаче! И Тако живимо…
  • А ви?
  • Ја такођер плачем… Мучим се, одавно већ… Само што с ума нисам сишла!
  • Да, живот је тако сурова ствар… Увек се мора нешто попуштати. Приносити нешто на жртву…

Широм се отварају врата, чује се глас: “Ко је под бр.852? Улазите !“

  • Јао, пошла сам. тако сам узбуђена!!! А шта ако не приме жртву? Немојте заборавити – ви сте следећа.

Број 853 се склупчала и чека позив. Време пролази споро, но ето из кабинета излази бр.852. Она је сва узнемирена.

  • Шта? Шта? Шта су вам рекли? Да ли су примили жртву?
  • Не… Ту, испоставило се, има пробни рок. Послали су ме да још поразмислим.
  • А како? Зашто? Зашто не одмах?
  • Ох, драга моја, они су ми нешта страшно показали! Ја њима тако одмах на сто жртву. Свој лични живот. Они ме питају: “Јесте ли добро размислили? То је знате заувек!“ Ја њима кажем: «Нема везе! Деца ће порасти, знаће да цене, шта је мама за њих жртвовала.“ А они ће мени: “Седите мало и гледајте у екран.“ А тамо тако чудан филм! О мени. Као да су деца већ одрасла. Кћи се удала негде на крај света, а син зове једном месечно, као испод штапа, снаја кроз зубе разговара… Ја му кажем: “Што ти тако сине са мном, зашто?“ А он ће мени : “не мешај се мама у наш живот за име Бога. Шта ти је, немаш се чим другим бавити?“ А чиме ја да се бавим, ја се сем деце ничим нисам ни бавила??? Шта је то онда, деца не цене моју жртву? Да ли сам се узалуд трудила, шта ли?

Са врата кабинета се чује: “Следећи! Бр.853!“.

  • Ој, сада ја… Господе, па ви сте ме потпуно избацили из колосека… Како то??? Ај, у реду!
  • Дођите, приступите. Шта сте донели за жртву?
  • Везе…
  • Разумем… Па, покажите.
  • Ето… Видите, оне су, углавном мале, али веома симпатичне. И нове још неразглашене, упознали смо се пре свега пола године…
  • Због чега их жртвујете?
  • Ради чувања породице…
  • Чије, ваше? А зашто, јели неопходно да се чува?
  • Па да! Муж има љубавницу, већ одавно, трчи код ње, лаже све време, искрено да вам кажем, немам више снаге.
  • А ви шта?
  • Шта, шта ја? Зар мене неко пита??? У мом животу се појавио други човек, као, нека веза постоји између нас, могло би се рећи.
  • Значи ви те нове везе – на жртву?
  • Да… Да бих сачувала породицу.
  • Чију? Ви сами кажете да муж има другу жену. Ви имате другог мушкарца. Где је ту породица?
  • Па шта? По пасошу – ми смо још муж и жена. Значи, породица.
  • То јест, вама то одговара?
  • Не! Не! Па како ми то може одговарати? Ја све време плачем, једва преживљавам!
  • Али да почнете са неком новом везом, то не бисте низашта, јел да?
  • Па, оне и нису тако дубоке, тако само неки проводи… Углавном, није ми жао!
  • Па, ако вам није жао, нама – још мање. Дајте вашу жртву.
  • А мени су говорили, да ту код вас приказују неки филм. О будућности! Зашто мени не покажете?
  • Овде се разни филмови приказују. Некоме о будућем, некоме о прошлом. Ми ћемо вама показати о садашњости, хоћете ли?
  • Наравно да хоћу. А то ми је све некако брзо. Нисам стигла ни да се морално припремим!
  • Укључујемо, гледајте.
  • Ој, ој! Па то сам ја. Боже мој, шта, зар ја тако изгледам??? Ма измишљотина! Ја бринем о себи.
  • Па знате, код нас овде није социјалреализам. То се ваша душа на тај начин у спољашњем облику одражава.
  • Шта, тако се одражава??? Рамена повијена, усне као црта, очи без сјаја, коса виси…
  • Тако увек изгледају људи, ако душа плаче…
  • А какав је то дечак? Зашто ми га је тако жао? Неко познат… Гледајте, гледајте само, како се он привија уз мој стомак!
  • Нисте га препознали, зар не? То је ваш муж. У пројекцији душе.
  • Муж? Каква глупост! Он је одрастао човек!
  • А у души је дете. И привија се као уз маму…
  • Па он и у животу тако! Увек се привија к мени. Ослања се на ме. Вуче се за мном!
  • Значи, он к вама, а не ви ка њему.
  • Па, ја сам још од детињства научила да – жена треба да буде јача, мудрија, одлучнија. Она треба и породицом да руководи, и мужа да усмерава!
  • Па тако и јесте. Снажна, мудра, одлучна мамица руководи својим дечаком-мужем . И изгрди, и сажали се и опрости. А шта сте ви хтели?
  • Веома занимљиво! Само ја њему нисам мама, него жена! А тамо на екрану… Он је тако као неки кривац, побегне па се опет враћа својој мами, а ја њега свеједно волим!
  • Наравно, разуме се, оно тако и јесте: дечак се поигра у песку и враћа се кући. Код рођене мамице. Исплаче се мало у кецељу, извине се… У реду, крај филма. Хајде да завршавамо овај наш сусрет. Хоћете ли да приносите љубав на жртву? Нисте се предомислили?
  • А будућност? Зашто ми нисте показали будућност?
  • А ви је и немате. При таквој садашњости – побећи ће ваш одрасли “малишан“, не код друге жене, него у болест, или у – никуда. Уопште, наћи ће начин да се истргне испод мамине сукње. Он би такођер да одрасте.
  • Па, шта ја да радим??? Због чега онда да ја себе на жртву приносим???
  • Ви то боље знате. Можда се вама безумно свиђа да будете мамица! Више него жена.
  • Не! Мени се свиђа да будем вољена жена!
  • Па, бива да и мамице такођер буду, вољене жене, чак и често. Шта онда? Спремни сте да принесете себе на жртву? Ради очувања тога што имате, и да би муж тако и остао дечак?
  • Не… Нисам спремна. Треба да размислим.
  • Наравно, наравно. Ми увек дајемо времена за размишљање.
  • А савете, дали дајете?
  • Радо, и са задовољством.
  • Реците, а шта би требало урадити како би мој муж… па, одрастао, шта ли?
  • Вероватно, да престанете бити мамица. Да се обратите себи и да научите да будете Жена. Привлачна, узбудљива, загонетна, жељена. Таквој жени цвеће желе да поклањају, и серенаде да певају, а не да плачу на њеним топлим, меким грудима.
  • Да? Ви мислите да ће помоћи?
  • Обично помаже. Али, само у том случају ако ви, ипак, изаберете да бидете Жена. Но ако нешто буде – ви дођите! Ваше везе су просто инзванредне, узећемо их са задовољством. Знате ли само, колико људи у свету машта о таквим везама? Тако дакле, ако одлућите да их жртвујете у корист оних којима су потребне – молим лепо!
  • Размислићу…

Број 853 конфузно излази из кабинета, грчевито притискујући везе грудима. Бр.854 замирући од узбуђења, улази у кабинет.

  • Спремна сам да жртвујем своја интересовања само да се мама не би ражалостила.

Врата се затварају, даље се ништа не чује. Ходником се шетају људи, притискујућу грудима жеље, способности, каријере, таленте, могућности, љубав – све то што су они спремни несебично да примесу на жртву…

Аутор : Елфика

Превод Драгана Ваљевић

http://www.elfikarussian.ru/zhertva-skazka-ot-ehlfiki

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.