Логика гордости

Све док ти адски, црвени и одвратни зелени кругови

 не запливају пред очима — помоћ не може да ти приђе.

Logika gordosti 1

Смртна несрећа, погибао, потонулост у грех, слом свих надања и илузија, неиздржива страдања, понижење, потпуна немоћ — неретко постају тле на ком израста чудо звано гордост, та „нема аждаја”, сама из свог очајања почиње да вришти.

Једном давно, испричали су ми малу причу (ко ју је сачинио до сада још нисам сазнао, ако ми неко од читалаца наведе аутора, бићу му захвалан), над којом ја често размишљам…

Пођоше, једном, три брата да траже срећу. Гледају — на чистом пољу нека јама, а у њој седи срећа. Обрадоваше се они. Срећа им каже: „Хоћете ли да зажелите жељу? Хајде!…” Старији брат је зажелео да постане најбогатији, а срећа му је дала новац, пуну врећу — ево ти, твоје је!

Средњи је желео да буде најпаметнији — срећа му даде књигу, дебелу — узми и читај, постаћеш мудрији! Затим каже срећа најмлађем: „А ти, шта ти желиш?” А он одговори срећи: „А ти, шта желиш?”

Зачуди се срећа — никада се није догодило да њу неко то пита, па му одговара: „Ја бих просто да изађем из јаме…”. Даде јој најмлађи брат руку, поможе јој да изађе, отресе своју одећу и пође својим путем. А срећа пак, потрча за њим.

Препричавајући ту кратку причу различитим људима, било у личним разговорима, било током проповеди, размишљајући о њој – ја сам, раније, стављао акценат на ту браћу, на то да добро дело учињено без користољубља чини људе срећним и тако даље…

У последње време више размишљам о четвртој личности, о срећи. Она је чинила добро свима — а сама је седела у рупи. Њој сва та несебична испуњавања жеља нису донела никакве користи. Нису је избавила од невоље, од беде и пропасти у јами…

А из јаме је она извучена тако једноставно, практично јој је то подарено. Срећом, појавио се онај, кога је могуће замолити… А могао је и да се не појави. Појава најмлађег брата,  њеног спаситеља — само по себи је право чудо.

Кога може да символише најмлађи брат из ове приче — Христа Спаситеља? Тачно тако, наравно, Он је наш Спаситељ. Међутим, има једна чињеница која целу ову ситуацију усложњава и отвара нове поноре од којих се срце стеже у грудима: То је чињеница да је Он спасао нас крстом и Васкрсењем, а ми често без обзира на то и даље настављамо да гинемо.

Невероватно је но пакао (ад) и даље постоји. Ми га сами градимо за себе и у себи, својом изопаченом вољом, својим греховним страстима — у крајњој линији, бар код мене је то управо тако. За себе ја поуздано знам да сам једном ногом у аду — заиста. У аду којег сам сâм изградио…

Мени су на то одговорили овако:

– Али ипак Бог све усмерава на добро и од сваке наше нечистоте, како бисмо рекли – направиће нешто лепо!

– Не од сваке –  појасних ја – Како ја на то гледам, само од оне до које Му ја дозволим приступ. А ако Му не дозволим?

Он неће да изврши насиље над мојом вољом. Сећам се једног места из дијалога Бродског и Волкова, где је Бродски говорио о својој вери, говорио је  некако шкрто, истрадано и одмерено. А говорио је отприлике овако: Ја не верујем у таквог Бога који ми је опростио у то време када ја сам себи не могу да опростим…

Ето  логике размишљања која нас води у пакао, у мучење. И шта с њом да урадиш?

То је логика гордости. Ја је по себи добро познајем: Ако смо горди, можемо учинити и на хиљаду добрих дела на дан, никакве користи за тебе самог… По речима Јеванђеља, цео свет можеш да задобијеш а души својој… шта?[1]

Тако, на пример, пријатељи ми понекада кажу: Зашто се мучиш са таквим питањима и недоумицама! Па ето ти си свештеник, служиш, помажеш људима, тешиш друге, ка Христу их управљаш. Налазиш се, тако рећи, у  највећем богоспасавајућем центру света — у Цркви… Ти си још и песник, па још пишеш стихове који се многима допадају, од твојих стихова у многима се душа побуђује за живот… Да – да, кажем ја.

Али МЕНИ нешто од тога свега баш и није лакше… Механизми гордости све то претварају у чисту прашину, у трице. Раније, сва та моја „добра дела”, била су храна за моју таштину, повод да се кришом сам себи дивим — а сада ни тога нема, последњи облак (дим) илузије временом се некуд развејао, остала је само једна пустош од те логике гордости, која у ад води…

Учинио сам неком тамо некакво добро дело, по дужности свештеника или просто због тога што је тако испало — и, њима је користило. Али мени све некако није лакше… Ја сам — срећа из бајке, настављам да седим у јами.

Али, да останем заувек у њој — не желим. Нећу да погинем. То никако не бих волео. И што више чиним покушаје да се спасим, сваки пут се поново сурвавам на дно, одирући до крви лактове и колена, нашавши се поново до грла у живом смрдљивом блату. Тако ми постаје све јасније: сам себе не могу спасити — никако.

Потребан је онај ко ће ме спасити. Потребно је чудо — оно коме се не сме рећи да „мора”, коме се можемо само надати, али са њим нема рачунице зато што Спаситељ спасава не тражећи ништа за узврат. Он нам дарује спасење.

Вера у то „да нам Спаситељ дарује спасење не тражећи ништа за узврат” у мени толико ишчезавајуће слаба — просто због тога јер ми у многоме не познајемо Бога онаквим какав Он јесте, већ пројектујемо на Њега своје сопствено устројство. Ја сам нисам у стању да несебично волим — и не верујем да и мене могу несебично волети. Не верујем — и због тога и не тражим ништа од најмлађег брата из приче…

Моја јама — то је она јама о којој је говорио Достојевски: потребно је да се човек најпре сурва на само дно како би се у очајању од њега одгурнуо, барем некако да почне да се успиње према врху.

И у том смислу (не сматрајте моје речи за јерес, ја просто покушавам да изразим речима оно што осећам и знам да то осећам не само ја, постоје и други који ће схватити о чему је реч): умирање на дну јаме у потпуној немоћи за мене је савршено посебно, непроцењиво благо.

Благо које другоме не би пожелео, јер је заиста веома тешко. Смртна несрећа, погибао, потонулост у греху, крах свих надања и илузија, неиздржива страдања, понижење, потпуна немоћ — неретко постају тле на ком израста чудо: гордост, та „нема аждаја”, сама из свог очајања почиње да вришти.

krikЭдвард Мунк. «Крик»

Позивати у помоћ. Трести решетку ћелије својег бића и дозивати оне који су напољу: помозите ми! Њој, као лику на Мунковој слици „Врисак“[2], изгледа као да она виче у празно — али, на тај вапај свагда се одазива Онај Који спасава безусловно, не тражећи ништа за узврат. Непредвидиво, неочекивано.

Док призиваш Спаситеља (на пример, док читаш молитве из молитвеника и молиш се позајмљеним речима), а сам унутар себе за Њим и не осећаш неку потребу  — ништа се неће десити. Бог кроз речи гледа у срце. И све док тамо не пропадне и не утопи се у блату последња илузија самости, док истински не почнеш да умиреш, губећи дах — Све док ти адски, црвени и одвратни-зелени кругови не запливају пред очима — помоћ не може да ти се приближи; тек тада, када те најзад напусти снага којом си одгуривао руке које су те спасавале. Не тврдим да је код свих управо и непромењиво овако — људи су ипак упрокос свој својој сличности и невероватно различити, већ говорим о томе што знам по себи и по неким људима које сам срео…

Јављање Спаситеља Који спасава безусловно (не тражећи ништа за узврат) јесте — чудо. А друго чудо је — тај човечији самртни вапај. Откуда се он изнедрио из човека, када су греси, патње и смрт до краја гурнули човека у блато, и када је наше биће, самост рекло би се, коначно забило глогов колац у његов гроб?

Одакле — не само снага, не само жеља да се позове, одакле та безумна нада да ћеш бити услишен? За многе учене православне, који су начитани светоотачке литературе, све то може изгледати као баналност, али, за мене је то — тајна.

Прво — тајна Бога, друго — тајна човека, заиста чудесно сазданога. И обе те тајне су — два дела тајне љубави.

Превод Миодраг Рођенков

http://www.pravmir.ru/logika-gordyini/

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.