У основи програму «12 корака» лежи покајање – Интервју Е.Н.Проценко за сајт „Miloserdie.ru“

Интервју Е.Н.Проценко за сајт „Miloserdie.ru“

У основи програма «12 корака» лежи покајање. Познато је да је покајање, metanoia (буквално – «промена разума», «промена образа мисли») – то је окретање целог човековог живата к Богу. Управо такав преокрет може да произађе у човека који је почео да озбиљно ради на програму «12 корака».

Опубликовани интервју с анонимним алкохоличарем је изазвао код читалаца велики интерес. Но код нас се појавило само још више питања. Међу православним људима однос према Удружењу анонимних алкохоличара и програму «12 корака» није једнозначан. Ми ћемо да опубликујемо различита мишљења стручњака у тој области. Кренићемо са онима који подржавају програм. На питања коресподента «Милосердия.Ru» одговара председник Хришћанског удружења благотворитељни фонд «Стари свет» (http://stsv.org/), психолог Евгениј Николаевич ПРОЦЕНКО.

— Евгениј Николаевич, ви одавно сарађујете с Удружењем анонимних алкохоличара? 

— Историја развоја анонимних алкохоличара у Русији од самог почетка преплиће се са мојом професионалном делатношћу. Прве групе анонимних алкохоличара су се појавиле код нас 1987 године и исте године сам ја са групом сарадника почео своје познанство са програмом «12 корака». Ускоро су нас амриканци позвали на дугорочно стажирање. Ми смо увидели какве су њене основе, какве методе професионалне помоћи, на државном нивоу, постоје у Америци у некролошкој сфери. Када  смо се вратили хтели смо да покушамо нешто слично саздати и код нас у Русији. Још до одласка у Америку прочитао сам књигу «Анонимни алкохоличари» која ме је поразила својом дубином и колико сихова објашњења проблема одговарају мом схватању хришћанства, Православља. И после сам не једном слушао од многих свештеника и мирјана мишљење да је тај програм, мада се и родио на протестанстској земљи, у суштини  православан.

— У чему је његова православност по вашем мишљњењу?

У томе што он јасно и захтевно говори о принципима, који помажу човеку да правилно слави Бога, тј. да се води непрестана духовна борба са својом греховном природом.

У основи програма «12 корака» лежи покајање. Познато је да је покајање, metanoia (буквално – «промена разума», «промена образа мисли») – то је окретање целог човековог живата к Богу. Управо такав преокрет може да произађе у човека који је почео да озбиљно ради на програму «12 корака».

Крећући од самог почетка тј. првог корака тог програма, покајање је савршено неопходан услов (а истовремено и разултат) рада на програму. Без покајања је немогуће признати своју немоћ, увидети немогућност управљања својим животом (први корак). Без покајања је немогуће осетити «да душевно здравље може да нам врати само сила већа од нас самих» (други корак). Не почевши кајати се човек никада неће моћи да искрено проси у Бога помоћи, и неће моћи да му до краја «препусти свој живот и своју вољу» (трећи корак). Четврти корак – је детаљна анализа целог свог прошлог живота, чак и најтамнијих страна, оцењивање без предрасуда свих својих поступака. Пети корак у психолошком смислу представља чисту аналогију исповести. Шести и седми корак – је непосредно обраћање Богу с порзбом о очишћењу, избављењу од грехова. Осми и девети  – возрожденије принципа «restitutio» који је дејствовао у ранохришћанским општинама – компензација учињене штете с циљем да се поново успоставе раније, лошим поступцима нарушени, узајамни односи са другим људима. Десети корак уводи покајање у свакодневни живот човека, једанајсти говори о неопходности да путем упорне молитве постигнемо вољу Божију у односу на нас (отказујући се на тај начин од своје воље), а такођер о обраћању Богу као истичнику силе за испуњавање Његове воље. И на крају дванаести корак такођер укључује у себе покајање: носећи другим људима вест о свом оздрављењу, човек им говори све о свом прошлом животу, искрено износећи свој однос према животу.  За веома многе људе програм «12 корака» је постала степеница на путу ка Богу и Цркви. Управо се у томе, како се види, крије узрок високе ефективности терапеутских подхода који су устројени на том програму. То није терапија у традиционалном смислу него нови начин живота, на посебан начин уређен  (који је примењив у односу на конкретна питања), основан на узору (рано)хришћанских општина, реална пракса истинске саборности.

Тај програм помаже човеку да не одлази у сектанство, у другу зависност, да не бежи од решавања проблема него да их почне решавати. И да их решава у духу хришћанства, а не да се увуче у окултизам, мистику, што се нажалост неретко дешава са људинма који немају довољно јасних орјентира у својим духовним трагањима или неспособним да правилно прихвате многе из тих принципа о којим нам говоре у Цркви.

–Но ако неко неће да решава проблем у религиозном духу него хоће једноставно само да остави пиће, да неби изгубио (или да би нашао) породицу и посао? А њему од другог корака почињу да говоре о «Сили, већој од нас самих»…

–Њему нико ништа не намеће, но само му предлажу да осмисле своје стање и узроке тог стања. Човек је дошао у пуном очајању и безнадежности. На првом кораку њему предлажу да чује и да призна да су се сви његови покушаји да изађе из свог стања уз помоћ кодирања, заговора, баба врачара, лекова  показали бескорисни, да схвати да он не може да контролише своје стање. А даље се већ говори да неки људи успевају да реше тај проблем, значи постоји могућност. Каква? «Сила већа од нас самих». Она јеш није названа Богом управо зато што  у групу могу да дођу људи разних погледа на свет. Но сви они виде примере реалне помоћи, виде то што код људи успева уз помоћ Бога, уз помоћ групе. Нажалост, данас у руским групама анонимних алкогхоличара није мали број људи који категорички не прихватају Бога, неће ни да чују о Цркви, о хришћанству.

— Могу ли тим неверујућим људима да помогну групе анонимних алкохоличара?

— Могу им помоћи да неко вереме једноставно не пију. Но злоупотреба алкохола – је само симптом озбиљних унутрашњих проблема човека: личносних, психолошких, духовних. У некога се симптоми могу скинути помоћу кодирања или других сличних метода. Помоћу њих човек оставља пиће но остаје насамо са војим нерешеним проблемима, који нарастају и приводе алкохоличара к веома плачевном унутарњем стању. Излаз он не види. А радећи на програму «12 корака» човек се и занима решењем (с Божијом помоћу) тих унутарњих проблема.

–Састанци група анонимних алкохоличара су већином затвореног типа.Тј. помоћ углавном проходи без стручне помоћи специјалиста. Како ви лично учествујете у раду с анонимним алкохоличарима.

–У раду самих група – никако. Ја по мери својих могућности сарађујем, као прво – у томе како би се те групе развијале, растао њихов број, као друго – (а сада је то нажалост – као прво), да би они расли у квалитету. Да би њихов унутарњи развој ишао не у страну од Цркве, него напротив у страну приближавања к Цркви, уласка у Цркву. У томе ја видим један од својих важнијих задатака, но реализујем их не «руководећи» групама (зато што је то за програм «12 корака» у принципу неприхватљиво), него у контакту са члановима група или наших рехабилитационих програма, у консултацијама са људима који ми долазе, у лекцијама које сам читао у различитим аудиторијама, у својим књигама, чланцима и интервјуима таквим као овај сада.

–Зашто сте ви заинтересовани за развој група којима специјалисти нису потребни?

— Схватите да грипе самопомоћи – нису пенцилин, но идеалан систем подршке, са чијим отсуством би били бесплодни било какви напори специјалиста. Управо зато ја као специјалист потпомажем развоју тог система. А на почетку, наравно, многи алкохоличари имају потребу управо у квалификованој помоћи (у интензивној, професионално и добро организованј рехабилитацији, а понекад и у медикаментозној помоћи, мада је последње, стварно неопходно, даклеко ређе него што се мисли). А зато им је савршено неопходан постојан, дугорочан и доступан систем подршке. И у том смислу су групе Анонимних Алкохоличара, којих има у многим руским градовима, и у којима је учествовање савршено бесплатно, апсолутно незамењиви. А ако их нема у граду – за њихову организацију није потребно ништа осим жеље барем двоје-троје «активиста». У исто време, добро је познато, и искренији медицински радици то признају, да је лечити алкохоличара (па и наркомана) у болници немогуће. Помоћу лекова се може брзо и квалитетно помоћи организму да изађе из стања интосикације. А прописати таблете које мењају психичко стање човека, које би зависнику уклонили жељу за пићем… Алкохолизам и наркоманија – су хемијске зависности, тј. зависности од супстанци које мењају стање свести и апсурдно је лечити их сличном супстанцама, које такођер мењају стање свести.

–У исто време док ви и још неки свештеници тврдите да је то у суштини хришћански програм, други свештеници и мирјани исто су тако уверени у његово сектанство. О томе не иде да суде новинари, но мене забрињава површност брошура анонимних алкохоличара, које сам ја читао. Нека психотерапеутска масовна култура.

–Ја сам слушао да их оптужују за сектанство, но никада нисам сретао убедљиве аргументе за такву тачку гледишта. Поред тога, већина приведених аргумената сведоче о сасвим површној упознатости аутора са материјалом који критикују, и које је већим делом засновано на измишљотинама, а не на реалним чињеницама. Они који су заиста озбиљно упознати са прогамом «12 корака» – например познати сектолог Александр Леонидович Дворкин – са пуним ауторитетом зајављују да тај покрет – није секта. И по питању масовне културе не могу се са вами сагласити. Напротив мени је очегледан високи ниво захтевности тих корака, постојано напомињање о идеалима, којима треба стремити. И није случајно протојереј Евгениј Генинг, много година радећи на тој тематици, обратио пажњу управо на то – да је квалитет и чистота тих принципа православна

–Хајде да узмемо десети корак: «Лично смо, тамо где је то било могуће, надокнађивали штету причињену тим људима (којима смо причинили зло), осим случајева када је то могло да повреди или њих или неког другог». Ви овде видите висок ниво захтевности, а мени се тај корак чини утопијом. О чему да сам и говорио моему сабеседнику, и он ме није убедио у супротно.

–У неком смислу то је, наравно, идеал зато што, у принципу, далеко не сваку штету је могуће надокнадити. Но овде је још и питање превода. Смисал оригимнаа се односи на успостављање односа, спремност да се успсотави однос тамо где то неће да повреди те људе или било кога другог. И то је потпуно хришћански однос према људима.

–У том истом инервјуу мој сабестдник је говорио да је групе потребно посећивати цео живот, иначе је неизбежан пад. Дали је то његово лично мишљење или и ви тако мислите?

Ја сматрам да ако је човек дошао до неопходности да решава тај проблем, он ће бити дужан да га решава цое живот. То је проблем духовног узрастања, над којим се он замислио управо зато што се код њега појавила алкохолна зависност, благодарећи њој.  И зато неки говоре на сабрањима: ја сам сретан што сам алкохоличар. Понављам, алкохолизам и наркоманија су – симптоми веома озбиљних унутарњих проблема, који се не решавају тренутно, него на цео живот. И препорука да се постојано иде на групе непомиње алкохоличару о неопходности постојаног унутарњег рада на себи. На групама се не говори само о томе како не попити прву чашицу (мада је и то важно), него и нпр. о часности (искрености), смирењу, гордости, послушању, служењу.

–Дивне теме. Но ако се човек почео исповедати и причешћивати, нашао духовника, зашто је њему свеједно потребно ићи на групе?

–Зато што то, што происходи на групама и у вези са групама – то је дио тога  што је некад давно била Црква у њеном дубљем схватању. Данас далеко од тога да у свакој парохији верници имају могућности да регуларно, искрено и дубоко комуницирају једни са другима, да саучествују у служењу ближњима, да заједно раде добра дела – тј. у суштини могућност да заиста учествује у литургији као у општем делу (управо тако се преводи та реч). Ако све то недостаје (а то се ууглавном сматра непотребним и штетним протестантским измишљотинама), хришћанство се често претвара у полимагичну процедуру: у недељу дошао, службу одстојао, к чаши приступио, и више ми ништа не треба, све остало ће за мене да уради Бог.

Но главно духовно лекарство ми добијамо управо у црквеним тајнама!

–Да наравно, но примивши лекарство то не значи да смо потпуно и бесповратно оздравили. Не примамо ли ми ради тога лекарство, да би у прцесу духовног оздрављења почели и продужили да оздрављујемо и у свим осталим сферама своје личности, да би видели све више својих проблема и размишљали о томе како да их решимо?

— Ја ћу опет да поновим своје питање. Ви као специјалист раздељујете мишљење да алкохоличар, схвативши свој проблем, почевши се занимати радом на програму «12 корака», да је дужан овако или онако да буде везан с групама анонимних алкохоличара до краја живота, чак и ако он 10 година не пије?

–И после 10 година могу се десити падови, и после 20. И они пролазе далеко болније, него први запоји. Потребно је постојано продужавати на унутарњем раду. Ако човек успе да нађе у Цркви подршку за тај унутарњи рад то ће бити сјајно, но нажалост тако бива далеко не увек.

–У чему се онда састоји тај унутарњи рад: сећати се свог проблема или посећивати групе?

— Унутарњи рад – то  је рад са својим, често на почетку несвесним дубоким проблемима, који су управо и узрочници коришћења човеком алкохола или наркотика. Ти проблеми ничу у животу човека по мери његовог општења са другим људима, а то значи – и решавати се могу само у узајамним односима са другима, при том у неформалним, откривеним, и искреним односима. Групе су –  прекрасан, специјално ради тих циљева саздан, инструмент таквог узајамног односа.

— Постоји мишљење да људи постају зависни од групе и не могу да се социјално адаптирају.

— Није истина, групе су помоћ у социјалној адаптацији и, ако хоћете, и у уцрковљењу. Но последње зависи од тога дали Црква сарађује с групама или не. Ако Црква не буде учествовала, групе ће свеједно постојати, но људи из њих неће ићи у храмове него у секте. И само удружење ће постати све више сектантским образовањем. Зато што је то духовни дечији вртић. А из дечјег вртића људи израстају, и каквим ће се они развити даље, зависи од тога какви су њихови животни орјентири и цености, које се могу изменити у току целог живота, но они (орјентири и цености) се залажу у најранијем детињатву.

— Но из дечјег вртића људи израстају и више тамо не одлазе. (За искључењем тих који тамо раде). Зашто црквени човек ако већ иде у Цркву, тј, растући духовно, треба да продужује да иде у «духовни дечји вртић»?

— Лоше је ако одрасли заборављају да су и сами били деца. Ако одрастао човек није способан да се опусти и да се укључи у тамо неку игру, значи да су код њега дубоки психички проблеми. А говорећи озбиљно, да, програм «12 корака» је покушај, и по мом мишљењу веома успешан, да се поставе јасни орјентири за хришћански живот, а учити се живети овим животом – је задаћа која се не решава моментално. Што се човек више приближава Богу у свом духовном расту то он више види својих духовних проблема на којима му је потребно радити. И пракса показује да је програм «12 корака» предивно помоћно средство за такав рад. О томе сведочи опит мноштва руских и заграничних хришћана, у том реду и свештенослужитеља који су приступивши к решавању сопствених проблема (није то обавезно алкохолизам) уз помоћ «12 корака» говорили о томе како је њихова вера благодарећи томе стала значајно дубља и свеснија.

— За то да би се радило са човечијим болом (муком) потребно је да се има јака нервна система. Нпр. у хоспису људи издрже по 2-3 године. У алкохоличара је психика јавно ослабљена. Зар је њима толико потребно да се «варе» у тој муци.

— То је у ствари помоћ њима. Отиђите на отворене групе и покушајте да проникнете у њихову атмосфењру и смисао. При том, пошто на групе долазе разни људи, у разних група могуће је приметити разне тенденције (и ја не сматрам да су све позитивне с тачке гледишта оздрављења и с тачке гледишта хришћанства), но у целини, ако успете да уловоите дух, разумећете да то није оптерећење за те ко тамо иде, него напротив помоћ.

— Знате ли ви колико отприлике анониммних алкохоличара достижу до уцрковљења (почну да иду у Цркву)?

— Ја видим много проблема на том плану, и то озбиљних проблема, у московском удружењу анономних алкохоличара. Но без обзира на то, мислим да отприлике половина из њих свесно прилазе Цркви. А у тих (за сада немногих) група где се рад од првог дана води свесно на хришћанским, православним начелима, или у хришћанскимм рехабилитационим програмима (нпр. у нашем програму «Стари Свет», практично сто процената учесника прилази Цркви.

— Но не представља ли за њих учешће у групама, и после уцрковљења, нешто битније од црквеног живота?

— Не. Неки, нажалост, излази из тих група. Заборављајући на групе, заборављајући на унутарњи рад. Веома много учесника група анономнох алкохолишара су постали чланови Цркве, но велики број оних који су дошли на групе су и пре били уцрковљени (а неки су чак имали и свештенички чин) – и то им није помогло да остану трезни. И јасно се види да у тих људи који не остају у контакту са групом (а значи нема потребе да се напомиње о непрестаном духовном раду на себи) почињу да расту личносни проблеми, појачавају се унутарњи негативни процеси. Ми се старамо да их у томе предупредимо. Очигледно је да су за пуноцено учешће човека у литургији, и ради истинске пуноће његовог живота, поред посећивања храма, читања молитава и општења са духовником, потебне и друге ствари које су у Цркви биле а сада се полако обнављају, но нажалост веома споро.  свега потребна је хришћанска заједница, заједништво, које у суштини и јесте Црква. И групе анонимних алкохоличара су – средство које садејствује заједниоштву, средство које ,по мом мишљењу, побуђује човека да још пуније учествује у животу Цркве и помаже њеном возрожденију (обновљењу).

Беседу водио Леонид ВИНОГРАДОВ

Преведено са: http://www.miloserdie.ru/index.php?ss=1&s=9&id=1703&print=1

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.