Месечне архиве: септембар 2014

Поверење – Одговара православни психолог

 

 

Одговара: Православни психолог – Ирина Александровна

 

(део из преписке – Сузе гуше, прељуба )

 

– Психологија говори да, имати истинско поверења у човека, могуће је само тада када се ви поред њега осећате у пуној емоционалној безопасности. А да би се та безопасност појавила, потребно је да сваки од партнера осети да је правилно схваћен и прихваћен.

 

Лија, пошто је од вашег мужа тренутно бесмислено захтевати разумевање, покушајте почети тиме што ћете ви сами покушати да њега добро разумете. Ако ваш муж осети да ви њега добро разумете и при томе да га прихватате и волите, тада ће он да се осети у безопасности, и тада ће моћи да осети истинско поверење према вама. И тада ће се међу вама појавити могућност истинске душевне блискости.

 

Ви говорите: «Ја сам му периодично говорила да је он веома компликован човек, и чини ми се да он то у дубини душе схвата. Тешкоћа његовог карактера углавном се тиче убеђености у сопствену исправност, његово мишљење и јест истина, независно од ситуације, циничан је, сакрива своја осећања. Што се тиче извињавања, прихватила сам њихово отсутство зато што је у принципу, и у другим ситуацијама с рођацима или друговима, било једно те исто, он ми је говорио да признаје да је поступио неправилно, но неће да се извињава и другима своју кривицу никада не признаје».

 

Лија, на језику психологије сличне ствари – убеђеност у своју исправност, увереност у то, да је твоје мишљење једино иститинито, цинизам, скритост, неспособност отворено признати своју неправоту, неспособност затражити опроштај – називају се «неуротичке заштите».
Тј. ваш муж на такав начин – путем своје тврдоглавости, скритости и цинизма – заштићује себе од «непријатеља», којима он не верује, у том реду и од вас. Ваш муж се убедио у то да та «заштита» «дејствује» и да му приноси какав такав осећај безопасности и неповредимости. Уз помоћ те «заштите» он се осећа као у тенку – безопасно и непробојно.
Лија вашему мужу уопште ниће бити једноставно излазити из свога «тенка» и отказати се од својих «заштита». Он ће то да уради само у том случају, ако буде уверен, да је то за њега «корисније», него да продужава да седи у тенку и да држи свестрану одбрану.
Тј. Ако ваш муж реално осети сву добробит тога, што ви њега вома добро разумете са свим његовим «бубицама» и притом га не критикујете, не осуђујете, не држите камен за пазухом[1], него да га у целости и потпуно прихватате, таквим какав јесте, и реално му саосећате и састрадавате, ако ваш муж осети да га ви целог прихватате, својим односом према њему истичете и појачавате његове добре и јаче стране и с потпуним разумевањем се односите к његовим слабостима, тада ће он моћи да се осети у безопасности и да осети истинско поверење према вама. И тада ће он да почне веома полако и постепено да излази из свог тенка.

 

Лија, привешћу вам пример како би се ви могли односити према вашем мужу. Ви говорите: «Код његовог деде је, такођер, непрост карактер, заједно смо ишли код њега у госте, они су се свагда добро дружили, једном се некако посвађаше тако за ништа, неслагање у мишљењима. Деда га је почео вређати, ми смо отишли и од тада нису ни једном разговарали. Када се деда разболео (а њему је било 81 год.) ја сам му говорила да оде да се извине, да изглади односе бар пред његовом смрћу. Но не, није пошао, и на сахрану није пошао, ето тако».

 

Лија, погледајте, како ја видим ту ситуацију. Деда је увредио вашег мужа, зато је деда требао да тражи опроштај, а не ваш муж. Но сам деда није хтео да тражи опроштај чак и пред самом смрћу. А сада Лија, представите себи такву ситуацију: ваш муж прилази к умирућем деди, а деда виче на њега: «Излази ван одавде! Нама теби опроштаја!» – или му виче: «А, ти, на крају си ипак схватио своју кривицу? Дошао си на крају да тражиш опроштај од умирућег?» – или још нешто на такав начин. Мени се чини да је ваш муж очекивао од деде нешто слично, и зато није покушавао да се с њим помири. И мени се чини, да се ваш муж боји да моли опроштај и да призна своју кривицу управо зато, што је он свагда гледао код својих рођака нешто слично.
Мени се чини да би за вашега мужа било правилно решити такву ситуацију на следећи начин – прићи к деди и рећи му: «Тражим опроштај за то у чему ја са своје стране нисам у праву», – и оставити деди одговорност за то, у чему он није прав. Но то је лако рећи, а урадити то било би веома тешко – као прво, зато што човеку свагда бива веома тешко победити себе и први признати своју неправду, нарочито наглас, а као друго, зато што би деда у том случају почео да виче и да се узнемирава, зато што му је остала његова одговорност, а он неће да је прихвати. И зато ми се чини да би вашем мужу у тој ситуацији било довољно, једноставно овако размишљати у души: схватити своју одговорност и остављати деди своју одговорност.
Лија, Покушајете да кренете од себе и да сами урадите први корак у сусрет мужу. Покушајте сами да схватите и наглас да признате пред мужем своју одговорност за то у чему бива да ви са своје стране нисте у праву. При томе није обавезно окривљавати мужа у томе што он са своје стране, такођер, у многом није у праву – он ће то и сам веома добро увидети и схватити, ако почне да стиче поверење према вама.

 

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2610&view=findpost&p=10701

[1] сликовито – чим га ухватите у грешки да га каменујете

Односи с мужем и свекрвом – Форум православних психолога

Форум православних психолога – Односи с мужем и свекрвом 

 

Аутор Татјана5 14.9.2014, 20:32

Здаво. Помозите, молим вас, да се разаберем. Мене веома узнемирава мешање свекрве у наш лични живот.

Ми смо 4 године у браку, венчали смо се не одмах, имамо по 30 годима. Моји родитељи живе на пола сата возом, његови дупло ближе. Ми живимо одељено у својој кућу. У току те четри годиме ми смо наизменице ишли заједно да помогнемо родитељима, мојима на село, а мужевима на летњиковац. Сада се у нас појавила могућност да обрађујемо свој летниковац, ја сам одавно о томе машатла, како ћемо ја и муж удвоје тамо све садити, удвоје рашавати спокојно, без постојаних савета и питања свекрве по сваком поводу. Ми смо тамо били свега два пута. А оно свекрва говори – на викенд долазимо код вас да погледамо ледњиковац и да помогнемо. Муж говори – ја нисам против. А ја – против! Ја не знам дали је то правилно или није. Рекла сам мужу да ми сами тамо још нисмо били, шта ће нам родитељи, к њима смо већ два пута овог месеца ишли, уделили смо им пажњу на њиховом летњиковцу. А к мојима, међутим, он овог месеца не планира, мада смо се договорили да ћемо доћи и помоћи им, без обзира на летниковац. Он је, као, спокојно одреагирао, замолио их је да дођу касније, на следећу недељу. Но сада разумем да не желим да их видим на нашем летниковцу, уопште! Хоћу да будем тамо удвоје, с мужем! Да би он са мном све договарао, а не са мамом! Њој се баш хоће да учествује у нашем животу, да би ми слушали њене савете, да би јој све-све говорили, ако јој се нешто не свиди – дављење, ако нешто није по њеном – хистерија с увредама, с речима како је он инвалид и све томе слично. Старам се да при одласку код њих у госте спокојно говорим, да им се додворим, покушавам се да их разумем, да побољшам односе, одавно није било конфликта. Но к нама на летниковац – то је већ много за мене! Муж не може да постави границе, у ње би тада почеле хистерије, осуђивања. Узнемирава ме такво понашање мужа. Бојим се да кажем сувишну реч, да неби изазвала неки конфликт, да не почне да ме окривљује, после чега ми буде све време лоше, па и муж почне да ме окривљује. Када дођу код нас у госте – она диктира – «кухињу вам треба урадити», даје новац, при чему муж узима, и сваки пут дави, пита, пожурује, дали смо урадили или нисмо. Мени је и без кухиње било прекрасно, само да не улази нико! Наравно да, нисам само једном благодарила за кухињу, но то је све било са таквим дављењем… Сада даве по поводу плочица, поставили су нас пред фактом –«сутра отац долази да ради». Покушала сам да све то прихватим, одговорила – ајде, нека дођу. Мужу се није баш хтело, но она некако надавила! И то ме узнемирује! Како да се поставим у такквој ситуацији? Тако ме све то напреже, све више губим уважење према мужу, не могу ништа да радим, нећу да њему говорим, ни да га видим нећу, када покушам са њим да обсудимо питање он ћути. Не успевам да се спокојно понашам, постојано устројава хистерије, додјало већ. Ну, како да се поставим? Разуме се да ми није просто тек тако дано то искушење, но шта треба да трпим, а шта  – не? Уступати или поставити ултиматум и не ићи с њима на наш летњиковац, остати кући? Бојим се шта ће бити кад дође и дете, како ће тек онда да долазе! Ну, како да их такве волим? Схватам да је то мој проблем – што се ја љутим, ја се раздражујем, ја нетрпељива, сувише затворена, ја уопште не умем да волим, ја сам веома  неуверен у себе човек, недружељубива. Неправилно сам се поставила до брака с мужем, наметала му се силно. Наравно ја сам много разумела кроз свекрву, почела да идем у цркву, променила поглед на живот. Но како даље са њеним уплитањем? Опростите што је тако замршено, тешко је формулисати! Много је у мене још питања? Потребна ми је подршка, немам с ким да поделим…

 

Аутор: Ирина Александровна 15.9.2014, 1:50

Татјана, здраво!

Ваша свекрва, заиста, нарушава ваше границе и хоће да живи вашим животом. И ваша осећања по поводу тога, што се она упорно уплиће у ваш живот, су потпуно опрвдана.

Но проблем овде није толико у свекрви колико у вашем мужу – у томе, што он дозвољава својој матери да се понаша на такав начин и не сматра потребним да вас заштити од њеног мешања.

Када мушкарац саздаје своју породицу, он треба да је спреман да се морално одели од матере. Њему је потребно да добро схвати да ради добра своје сопствене породице, он не сме да допушта родитељима да се  мешају у његов живот, волети и уважавати своју матер – то је једна ствар, а дозвољавати матери да се меша у његов живот и живети тим животом – то је сасвим друго дело.

Но, на жалост, одрасли ожењени мушкарци, далеко од тога да то свагда разумеју, зато што они по старом остају у огромној моралној зависности од својих родитеља. У суштини, у таквих мушкараца су две жене – жена и матер, и матер у ствари дође као „главна“ жена.Ви говорите: Муж не може да постави границе, у ње би тада почеле хистерије, осуђивања».

Татјана, ваш муж не треба да се боји да «огорчи» своју матер тиме што ће јој поставити одређене границе и што неће да јој дозволи да живи животом ваше породице. Ако ваш муж сам то зажели и уради то спокојно, тврдо и с убеђеношћу у своју исправност, тада његовој матери неће остати ништа него да прихвати и уважава решење сина.   Но ствар је, највероватније, у томе што ваш муж сам није спреман да реши то питање. Вашему мужу је на неки начин удобно да се налази у зависности од својих родитеља, и он не жели да излази из те зависности. Њему би било удобно да остави све тако, како и јесте. Он би хтео да буде „дете“ које има „жену“.

Татјана, безусловно, таква ситуација не може да вас успокоји, зато што је она противприродна и не дозвољава да се гради нормалан породични живот. Нажалост, слични проблеми се не решавају на тај начин да се ви „настројите“ на то да би је „трпели“. Трпети такве ствари – то је неправилан приступ, који ништа не решава, него само нагомилава проблеме и противречења, који ће пре или касније да разруше ситуацију.Ви питате: „Уступати или поставити ултиматум и не ићи с њима на наш летњиковац, остати кући?“ –

Татјана, гледајте: „уступати“ и „поставити ултиматум“ – то су две неправилне крајности. Ако ви будете „уступали“ и „трпели“, то ништа неће да реши. Ако ви будете правили скандале, хистерисали и стављали ултиматуме, то такођер ништа неће да реши. Суштина проблема и цело питање овде се састоји у вашем односу с мужем – колико су они нормални, да би ви могли заједно да решите тај проблем. Ако ваш муж не буде вас подржавао, тада ви сами нећете моћи да решите тај проблем.Покушајте фино да поразговарате са вашим мужем, донесите до њега ваше мисли и осећања и замолите га за помоћ и подршку. Може бити да ће вас муж саслушати и сагласити се са вама.  Тако или иначе, ратовати са мамом, не решивши то питање с мужем, просто нема смисла. А ако ви заједно решите то питање, тада вам неће требати никакав рат с мамом J. Она ће, највероватније, бити незадовољна, но то ће већ бити њени проблеми, а не ваши.

(….

Овде није преведен дио текста због дужине чланка

…)

 

Аутор Татјана5 19.9.2014, 21: 39

Може бити важно ради потпуиније „слике“ – отац мужа је пио, и сада понекад. Мој отац пије сада.

 

Аутор Татјана5 20.9.2014, 15:38

А муж не пије принципијално, ни капље. Он осуђује свога оца, који је пио, подржавајући маму. Отац је код њих све време са стране, једемо без њега. «Деца – су најважнија», Вероватно је свима јасно да је «под папучом» свекар.
А код мене су такве мисли, што ја не могу бити самостална и да ми је све време потребно од некога да зависим. Ако представим себи да се разведем од мужа – уопште паника, привикла на кућу и на комфорт, и плата ми је малецка. Чак су ми долазиле мисли и о смрти мужа и свекрве, и осећала сам ослобођење, с једне стране. Ишла би тако спокојно к родитељима… А с друге стране, усамљеност.Шта да се ради, зар је све тако безнадежно… Бива некад и добро с мужом… Себе треба мењати, како, још нисам до краја разумела, још се «исказујем», на вашем сајту има много литературе, подробно ћу да је изучавам, а сада још сећања навиру, навиру…Када ми је после завршетка универзитета мама дала до знања, да сам сада самостална, „ако чиме можемо, наравно, помоћи ћемо“, ја сам се осетила одбачена.

Мени је свагда било тешко да комуницирам с вршњацима. У општежићу сам се бојала да одем у госте, бојала се подсмеха, и сада се бојим, мада и ситуације када их може бити, не појављују се. Потом сам прошла један тренинг, и успела сам да слободно комуницирам. Но на неким местима превише слободно и превише близо с једним дечком, због хиперповерења и губљења контроле, који је настао у процесу тренинга.  То није смело да се ради по правилима тренинга, но како то, или ја нисам чула или су заборавили да кажу, нису испратили, уопште веома ми је жао. Но без тренинга не знам шта би било, била сам веома стиснута, по улици нисам могла слободно да ходам.Одмах сам нашла студентски посао, један, други, трећи.

Затим сам почела да се виђам са дечком, који је на први састанак са мном дошао пијан. И опет, због зависности, жеље за људском топлином 3 године продужавала сам неразумне односе, и одбијала га и не отпуштала, затим га је другарица себи „забрала“ (вероватно није добро да се тако изражавам, но ето данас таква сам), (притом сам се ја „противила“ не знам зашто, мада сам и знала, да ја нећу да будем с тим младим ретко пијућим човеком, мада и добрим), са њом као све је добро, као да је престао да пије. Уопште, удала сам се за «супротност», а у суштини – једно те исто?…

Почела сам да радим, све је било нејасно, око мене старији, бојала сам се да питам, бојала сам се да покажем да нешто не знам, да ме глупом не буду сматрали. А ту будући муж, спокојан, све свима показује, свагда спреман да помогне, можеш да питаш, било које глупо питање можеш да поставиш, све ће веома разумљиво да објасни (он је веома, веома способан у својој радној сфери), никада се о мени нико тако није бринуо! Он, истина, о свима се тако бринуо, девојкама. У глави ми је постало јасније, почела сам да се мање бојим, схватила сам, да се на сваком задатку могу сконцентрисати намного боље, повисила се радна способност, такођер и самоувереност, појавила се зависност од дошаптавања и подршке, у «спаситеља» сам се заљубила до небеса и стала да чекам одговор. Како је могуће тако радити заједно, саздати поверљиве другарске, блиске односе с таквом помоћи , како се ту не заљубити… Одговора није било, дошло време да све узмем у своје руке. «Пробудила се – гипс». И сада на послу без њега – никуда. И друге колеге постојано прибегавају к његовој помоћи (тамо су све жене).Питања, која требају дипломатског објашњења – преко њега, свима је тешко да се једно са другим договоре, а он све јасно, прецизно и спокојно објашњава, ни на кога никад не повишава глас. Веома се брзо орентише у ситуацији. Добро му је на послу, без маминих указа, некако је успео. Он тамо свима помаже, даје веома корисне сваете, све се развија, он брзо напредује на служби, на неколико места ради, зарађује, ја сматрам, чак веома нормално.

Сама себи изгледам веома инфантилна… А понекад и превише активна и свугда се петљам. (Сама не разумем, шта сам написала). Можда је, инфатилност – прихватање и попустљивост.

Аутор: Ирина Александровна 20.9.2014, 21:44

Молим свештеника Евномија да се прикључи и прокоментарише ситуацију.

Аутор: свештеник Евномије 20.09.2014, 23:14
Здраво Татјана.

Судећи по томе што сте рекли о својој породици – ви и муж сте – «пузле». Његово осуђивање оца и принципијално неупотребљавање алкохола – говори о томе да он у себи носи неизживљене дечје психотрауме. Постоји такав појам Одрасла Деца Алкохоличара (ОДА). Шта то значи – можете сазнати нпр. на веб адресама

http://www.detki-v-setke.ru/ (на руском)

(прим. прев.

https://odaanon.wordpress.com/ (на српском)

www.adultchildren.org (на енглеском))
ОДА – то су људи који су одрасли по пасошу, физички, по образовању, по социјалном положају. Но емоционално – они су остали тамо, у дечјем-предшколском узрасту. Увреде, неспособност да граде здраве међуличне односе, лако упадају у зависност од других (маме, началника, лидерау колективу), низак осећај личне вредности који је обично подиже на рачун оних који су слабији… А када се накупи – бунт против свих, ко се нађе у близини… И томе слично, Ви сте исто такви. И идеално пристајете мужу. Ви постојано смењујете улоге „жртве“ и „прогонитеља“ – То вам омогућује да сматрате да живите прави живот. А ту су још и емоције горе-доле такве да вам Санта-Барбара није ни близу… никад није досадно. И заједно с тим, ти породични проблеми играју заштитну улогу: има се ко оптужвати за своје проблеме, а с друге стране – док се ти проблеми продужују – успева се избећи сусрет са собом, сусрет са својим унутарњим светом, са својим – унутарњим Дететом. Јер ником није пријатно да призна, да није одрастао, да не уме за себе да одговара… Питање је у томе, ко ће први у даној ситуаци да узме на себе одговорност за своје сопствено одрастање (узрастање).  Верујте чак ако би свекрва «изчезла са хоризонта» – нашле би се друге околности које би сметале породичном животу. Зато што проблем није у свекрви него у нама.

Хтео би да се дотакнем и духовног аспекта. ОДА – могу да буду религиозни људи, но открити се Богу истински, поверити се Њему и препустити ситуацију у Његове руке – за њих је веома компликовано. Као прво – они су често из детињства, да би преживели, били дужни да држе контролу над ситуацјијом, код њих је ван норме развијен осећај да су они «за све одговорни». Као друго – постоји још један веома важан моменат. У представама мноштва људи, Бог – је Отац. Такво поимање и прихватање Бога се формира, као правило још у детињству. Но у многих до оних који су одрасли у дисфункционалним породицама, реч «отац» је повезано с негативном смислом. Алкохолизам, деспотизам, насиље, равнодушност, издаја породице – ето то су, неретко, асоцијасије повезане с тим појмом. И те се асоцојасоје касније транслирају на појам Бога. У представама таквих људи, Бог – је судија, јавни тужилац, који награђује или кажњава. Или – Он постоји, но Он је далеко и не чује нас.

Много је случајева када деца из неблагопријатних породица усвајају да њих воле „док су они добри“, да је љубав и пажњу родитеља потребно „заслужити“. И, значи, да би их Бог услишио и волео – потребно је пред њим бити крајње „добар“. А пошто се без грешки не успева живети – формира се постојани осећај кривице пред Њим, да су они „недостојни“ Његове помоћи, опроштаја. Таквог Бога – мегуће је, бојати се, понекад тај страх прелази у мржњу, у одрицање Бога. Могуће је покушавати да Му се угодити – да би заслужили милост. Но Њему се не може веровати, Он се не може заволети.

И тек када се схвати одакле шта долази – појављује се и спремност, никога не окривљујући, узети одговорност за свој развој, за рехабилитацију, духовно-личносни раст – живот тих људи почиње кардинално да се мења. А пошто је породица – једно цело, захваљујући променама код њих, много се тога мења и у узајамним односима у породици.Какви су правци за рехабилитацију?Рад сличан овом на форуму. Но треба схватити да је то само почетак, тек се прави вектор делања. А затим – лични рад с психологом, учествовање у терапеутским групама, Анонимна Удружења. Добро би било ако би се на путу нашао свештеник, који би успео да приведе к Христу. Знате ли каква чудеса происходе на тајни исповести после рада на Корацима у Аннимним Удружењима, или после опита, и рада са психотерапеутом, где се човек обучио да марљиво ради на свом стању, осећањима и емоцијама, у њега се развија богати опит пажње над собом, он је научио (8 и 9 Корак Удружења) да враћа учињену штету, коју је нанео себи и другима – и сада сав тај опит се управља у правци уцрковљења?! Исповест таквог човека – заиста је као друго крштење, човек се потпуно преображава, одухотворава се дејством Божије благодати, за коју је он сада отворен потпуно, а не маленим делићем срца, као раније…Не знам колико ћу успети да кажем то што је Вама потребно, колико сам адекватно увидео Вашу ситуацију. Узмите за рад то што је на вас оставило утисак, а над осталим – просто поразмислите, и затим можете разумно  одбацити.

И последње за данас. Ми често подцењујемо улогу пијанства у породици. Још више – алкохолизма. Привешћу пример из праксе.Код ње – добра породица. У дечка, којег је она заволела – пио је отац, и мати је „истресала“ нерве на детету. И он је одрастао с комплексом ниже вредности (неполноцености), пун разних увреда. Код њега је повишена рањивост, и он је апсолутно неспособан да прихвати и најмању критику – одмах се „надима“. Но до брака, због заљубљености, она просто није примећивала те црте његовог карактера, она је била истерик већи од њега. Но када су се поженили, а емоције које су их везиваел охледнеле – код њих је „кренуло“. И најмања примедба с њене стране – и одмах скандал, „лупање вратима“, претње „ја ћу се развости“ – и то практично сваки дан… Дали је потребно говорити како се она осећала после неколико година брака! Њој је веома лоше, нема с ким да се подели (поразговара) – ћорсокак… Где се могу излити накупљене негативне емоције? Наравно, на своје дете. И питамо се, где је тај алкохолизам? Гле негде тамо код деде по очевој линији, који је сад већ на другом свету, нико не пије у породици. Сада је она сама заражена породичном болешћу алкохолизма, тј. сазависношћу – преко мужа. А дете – носи на себи последице заборављеног у породици алкохолизма, он је унук алкохоличара, и код њега је велики ризик – да понови судбину – оца, или чак и деде…

 

Аутор: Татјана5  21.9.2014, 23:30

Добра вечер баћушка.

Да све је тако како сте написали. Погледала сам линкове о ОДА, то је све за мене. Муж и ја смо – унуци алкохоличара.

Да, с вером је код мене сложно и нејасно, трудим се, много тога радим без разумевања, само зато што «тако треба».

Немам куда, требам да радим на себи… У психболницу не желим…

 

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 0:07

Осећам да ми предстији не мали посао, и тежак… Како ми је само потребна подршка!

У свом граду сам нашла адресу групе… http://www.mne-ploho.net/

Аутор: Ирина Александровна 22.9.2014, 11:27

Драга Татјана, молим те, немој се бојати предстојећег труда! Како се каже – очи се боје, а руке делају J. Ја сам уверена да ћете ви мало помало да нађете одговоре на своја питања, и да ће код вас све бити добро. А ми овде на фориму ћемо да вас подржимо свим силама.

Аутор: свештеник Евномије 22.9.2014, 11:41

Судећи по сајту – то је протестанстка организација. Само по себи то можда и није лоше, протестанства су разна. Постоји такав појам – религиозна зависност. И она се формира у таквим центрима. Они узимају програм 12 Корака – но исецају «из контекста» и попуњавају сопственим садржајем. Ако група носи изражени религиозни печат – треба добро размислити дали тамо да се иде. Татјана, пишите ми на личну адресу где Ви живите – могуће је да у Вашем крају постоји «чистокрвно» анонимно удружење, где неће да вам намећу религиозна убеђења. А до тада можете да поченте да радите на тим ресурсима што сам вам предложио. Постоји мој омиљени Форрест Гамп http://www.fgump.ru/, где је веома активна и другарска атмосфера, можете да одрадите задаткуе по Мосакаленко – и поделити се тамо са својим радовима.

 

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 13:26

Онда нећу ићи тамо.

Мало сам се заплела, одакле да почнем. Почела с Москаленко и открила да сам ја «жена –девојчица».

На Форрест Гамп онда…

Нека паника ме је синоћ ухватила, жеља да кажем све онима који на мене даве и не видети се са њима, но то није решење.

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 13:34

Хвала за подршку и наду.

 

Аутор: Ирина Александровна 22.9.2014, 14:36

 

Драга Татјана, отац Евномије је веома одбро рекао на једној од тема:

„На крају крајева постоје три главна питања на која Вам предстоји да одговорите сами себи:

 

Желим ли ја да будем срећна?

Верујем ли да је то могуће?

Дали сам спремна да се ради тога потрудим?

 

Ако сва три буду „да“ – успећете у свему“.

 

Аутор: свештеник Евномије 22.9.2014, 14:22

Не „изчезавајте“ одавде на сасвим. Ви ни сами не знате како је важен Ваш пост – Јер кроз ваш опит многи могу да добију помоћ. А пружајући помоћ другима – ми сами примамо још више. Што више дајем – то више примам.

 

Аутор: Татјана5  23.9.2014, 17:15

Код мене нешто као ступор, неко униније, као изгубљена. Увидела сам да многи људи на мене даве, (колега нарушава границе, прекида ме и говори за мене) и љута сам на њих и повишавам глас, а негде ништа не говорим, мада сам раније у таквим ситуацијама била спокојна. Препунило се, изгубила сам апетит, све ми је неукусно, плакати не могу, к својим родителјима ми се не иде, ни с ким не желим да разговорам, не знам шта хоћу и чиме уопште да себе порадујем. Треба да поставим свекрви границе делања, за сада ми је тешко да представим себи, како. Имам осећај да је код мене веома много проблема. И да сам много што-шта себе терала да радим. И да у мени нема љубави.

Сетила сам се како је отац на мене давио, сестру само што није тукао, погрдно ју је називао. Страх ме је шта ће бити ако се будем супротстављала њиховом дављењу, почела сам да се бојим оца. Уопште, мења се мој однос према оцу, пролази идеализација…С мужем успевам да говорим више мање спокојно, рекла сам, зашто моје мишљење не уважава него мамино, и он је обећао да ће одложити посету својих родитеља на још недељу дана, тако што је већ време к моима да идемо. Но то ме због нечега не радије. Неповерење према мужу је присутно. И с началницом сам се данас осмелила да поговорим, без страха.

А како то бити срећна…? До сада сам по другим орентирима живела, а сада уопше не разумијем како, немам осећај шта је правилно, а шта не.

За сада тако…

 

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2579

Шта нисам урадио/ла како треба? – Прича од Елфике

Срели су се на тргу. Она је била млада, свежа и привлачна. А он – сличан младом богу. Погледи су им се случајно срели, и …

– Каква сте ви лепотица! –  искрено је рекао, са одушевљењем гледајући у симпатичну девојку.

– О, не треба – задивљена-уплашена погледала је у њега девојка. – Не треба… преувеличавати.

– Ја преувеличао??? Па ја сам још и умањио! У ствари ја ни речи не могу пронаћи – тако сте прелепи!

– Ој, па то није истина. Ја своје недостатке добро знам – у огледало се редовно гледам.

– Ма код вас нема ниједног недостатка.

– Ви све лажете. Знате ли колико времена треба да се изгуби само док се средиш?

– Тако вам је лепа коса!

– Ма ништа није лепа – непослушна је, стрчи, стално је или гелом, или лаком, морам намештати.

– И боја косе вам се веома слаже са бојом хаљине.

-Добро де, тој хаљини је већ сто година, време је већ да се баци.

– А лице! Имате тако продуховљено лице! Као икона!

– Ма какво лице, обично далеко боље изгледам, данас нисам у форми, прехлађена сам и све је тако…

– А како имате чаробан стас!

– Ма… Ноге су ми пократке, бедра широка, груди ситне и уопште – ниста није како треба!

– Девојко, ви себе оцрњујете! Али часна реч! Ви сте – просто савршени!

– Ој, дај престаните! Обична сам. Иста као друге.

– Не, верујте ми, ви сте јединствена!

– Ви само ричате! Кладим се. На нашем факултету је таквих „јединствених“ пола факултета.

– Имате веома изражајне очи…

– Малене су, и трепавице су ми кратке!

– Згодне су вам ноге!

– Ма шта згодног ви ту видите? На икс су! И чланци су ми дебели…

– Ма нису, будите сигурни! Ваше тело је савршено!

– Еј,еј! А да нисте ви, неки манијак?

– Ма нисам ја манијак! Већ просто – поштовалац лепоте.

– Не знам шта сте ви ту тако лепог нашли! По моме,ви ми се просто набацујете!

– Ја се набацујем? Ма не! Ја се само одушевљавам!

– Знам ја вас…Најпре се одушевљавате, а онда – „пошли код мене на кафу у кревет“. Увек је тако. Сви сте ви мушкарци, исти.

– Девојко, није тако верујте ми! Мушкарац су сви различти. И ништа тако нисам мислио…

– Мислили сте, мислили! И сада само и мислите како да ме добијете! Али ја нисам таква, знајте! Знам себи цену.

– Не знате ви своју цену… Уопште не знате!

– Шта, хоћете рећи да сам на продају?

– Извините… Нисам хтео да вас увредим. Довиђења.

И он је пошао даље, а Она је остала.

„Па зашто је тако брзо отишао? – растројено је размишљала Она. – Кад сам се понашала како приличи пристојној девојци. Нисам се истицала, правила важна, била сам скромна – све како ме је мама учила. Шта нисам урадила како треба???“

„Тако сам се трудио, док сам је стварао – растројено је размишљао млади Бог. – Чинило ми се да сам достигао савршенство, нашао хармонију! Све како ме је Отац учио. А њој се просто ништа није свидело. Шта нисам урадио како треба???“

Превод: Светлана Веселиновић

Аутор: Элфика

http://www.elfikarussian.ru/

Не могу да натерам мужа да окречи собу…

 

Одломак из књиге писца и психолога Герија Чепмена – «Пет језика љубави»

“Ти супер изгледаш у том оделу!”

“Јој! Те панталоне ти најбоље стоје!”

“Ти најбоље спремаш кромпир. Веома ми се свиђа.”

“Баш сам ти захвална што си опрао судове после вечере.”

“Хвала што си позвао за данас дадиљу. Хоћу да знаш да ми је било веома пријатно што си се побринуо за то да се одморим вечерас.”

“Веома ми је пројатно што си данас изнео смеће.”

Што би се десило са емоционалном климом у породици ако би муж и жена редовно слушали једно од другог такве речи похвале?

Пре неколико година седео сам у свом кабинету. Врата су била отворена. Жена која је пролазила ходником упитала ме «Имате ли за мене неколико минута?»

– «Наравно, уђите молим.»

Она је села у фотељу и рекла: “Докторе Чепмен, имам проблем. Не могу натерати мужа да окречи собу. Наговарам га већ девет месеци. Већ сам пробала све мени познате методе и свеједно не могу га натерати да то уради”.

Моја прва мисао је била: “Драга!Не обраћате се на праву адресу. Ја се не бавим кречењем просторија”. Али сам је замолио: “Испричајте ми о том”.

– Па ето, прошла субота је одличан пример. Сећате се? Било је одлично време. И знате ли чиме се мој муж бавио цео дан? Он је прао и гланцао ауто.

– И шта сте Ви урадили?

– Изашла сам к њему и рекла му: »Бобе, ја тебе не разумем. Данас је предиван дан за то да окречиш собу. А ти переш и гланцаш ауто».

– И? Дали је окречио собу? – упитао сам.

– Не, још увек није окречена. Више не знам шта да радим.

– Дозволите да Вас поставим једно питање:  Вама се као на свиђа то да кола буду чиста изгланцана?

– Не, но ја хоћу што би соба била окречена.

– А јесте ли Ви сигурни да ваш муж зна то да ви хоћете да соба буде окречена.

– Наравно да сам сигурна, – одговорила је она. – Већ девет месеци га наговарам да то уради.

– Дозволите да Вам поставим још једно питање. Дали ваш муж некад ради нешто добро?

– На пример?

– Па на пример, изнесе ли смеће, опере ли мушице с предњег стакла на Вашем ауту, сипа ли у ауто бензин, плаћа ли рачуне за струју, окачи ли на место свој капут?

– Да – одговорила је она. – Понешто од тога ради.

– Онда имам два предлога. Прво – никад више не спомињите кречење собе. Никад више то не спомињите – поновио сам јој.

– Не видим како то може да помогне – рекла је.

Циљ љубави није у томе да се добије оно што ви желите, већ, да урадите било што за добро онога кога волите.

Ипак чињеница је да добивши речи одобрења, далеко већу жељу имамо да одговоримо узајамно на слична дејства.

-Слушајте, само што сте ми рекли да он зна за вашу жељу поводом кречења собе. Не треба му више то напомињати. Пошто он већ зна за то. Мој други предлог је да га похвалите када следеци пут уради било-што добро. Ако изнесе смеће, реците: “Бобе, хоћу да знаш да сам ти веома захвална за то што си изнео смеће. ”Не говорите: “Па напокон си изнео смеће јер су се мухе вец спремале да га изнесу уместо тебе”. Ако видите да је платио рачун за светло, тада му ставите руку на раме и реците: “Бобе, хвала ти што си платио рачун. Чула сам да има мужева који то не раде. Хоћу да знаш колико сам ти захвална за то».Сваки пут када буде урадио било што добро, дајте му комплимент.

– Ја не разумем, како ће то помоћи да се окречи соба.

– Молили сте за савет? Добили сте га. Не треба ништа да платите – рекао сам јој.

Није се могло рећи да је била претерано срећна одлазећи из мог кабинета. Ипак после три недеље опет је дошла код мене у уред и рекла: «Упалило је!».

Схватила је да комплимент има далеко већу моћ да мотивише, него приговори. Ја не предлажем да лажете вашем супругу у циљу добијања од њега онога што ви желите. Циљ љубави није у томе да се добије оно што ви желите, већ, да урадите било што за добро онога кога волите.. Ипак чињеница је да добивши речи одобрења, далеко већу жељу имамо да одговоримо узајамно на слична дејства и да урадимо то што хоће наш супруг.

Читајте  књигу у pdf.  Пет језика љубави – Гери Чепман

Пет језика љубави

Блог: пут ка спасењу))))

Аутор: ассорти

Хтела сам да поделим с вама утиске о прочитаној књизи. Јуче сам прочитала књигу Гарија Чепмена «Пет језика љубави», прочитала сам је у једном даху и до сад размисљам о њој.

У њој се каже да постоји 5 језика љубави и сваки човек прихвата (и изражава) љубав на неком од тих језика.

Ево тих пет језика:

1.) Речи подршке, одобрења, искрена похвала. Тј.када човек чује такве речи, он се осећа вољеним, његов сасуд љубави се пуни. (Управо такав језик љубави је код мог мужа. Он цвета кад га ја хвалим, увек говори да је то за њега важно и уопште не подноси критику. Kаква сам била лудача кад сам га стално критиковала, понижавала и вређала. Kакву сам му само бол причињавала! Ни сама то нисам схватала. Мислила сам да све радим исправно, да ако му ја не кажем, па како ће онда он све то да схвати? Права лудача!)

2.) Други језик љубави је време. Тј. човеку је потребно да с њим проводе време, и при том удељујући пажњу само њему, нпр. шетајући, одмарајући се или бавећи се нечим заједно или, просто, разговарајући отворено, искрено. Тада се он осећа вољеним. (То је, највероватније, мој језик. Ја увек тежим да више времена проводим с њим, добро ми је кад сам поред њега, памтим такве тренутке као најсрећније. Али он све своје време посвећује послу, онда дође и седи за компјутером или телевизором, иде на пецање, сада му и алкохол, такођер, узима пуно времена. Ја то доживљавам као увреду. То ме погађа право у срце.)

3.)трећи језик љубави су поклони. Човек осећа истинску љубав када добија поклоне, ценећи то време и мисли док их је његов вољени одабирао. Мени је, наравно, пријатно да примам поклоне, али ипак, време проведено заједно, ценим више.

4.)четврти је помоћ. Људи цене помоћ коју им пружају, када им учине неко добро дело. Нпр. помоћ у кући, или било која друга помоћ. Људи цене када човек има «златне руке», и то кад је увек спреман да прискочи у помоћ. Цене бригу о њима. Мени је исто то пријатно, ценим бригу, можда је то мој други језик?

5.)пети – то је миловање, нежни додири, загрљај, уопште, контакт додиром. Човеку је просто, неопходно да га грле, љубе, или просто да спавају поред њега – па и секс између осталог. Тада се он осећа вољен. Чини ми да је такав језик, такођер, близак мом мужу. Понекад после свађе довољно је, просто, прићи му и загрлити га, да би се он опет осетио вољеним.

 

Ето то сам ја кратко описала,тамо су описани реални примери из породичних ситуација, и како се из њих може изаћи, просто поклањајући човеку љубав на том језику на ком је он прихвата (разуме).Ако је дајемо на другом језику,онда је он просто неће ценити, неће разумети, пошто то није његов језик, нпр. ако ја добро и укусно кувам, кућу одржавам чисту, пеглам кошуље мужу, он то не цени како би требало – не зато што је он-свиња, већ што то није његов језик, он га не разуме. Њему је потребна похвала и одобравање, а не чисте кошуље. Поред тога, он их и сам уме пеглати. Тако је и са мном – кад ме он хвали, ја се према томе односим чак с неким подозрењем, а није ли то нека превара, можда он с тим покушава да нешто добије? Савим је друго када ми пријатно проводимо време заједно, онда је ту све јасно и без речи! Исто је и са децом. Јуче сам упитала сина, што му се највише свиђа: када га хвалимо, поклањамо поклоне, укусно кувамо, грлимо и љубимо, или просто када проводимо време заједно нпр. играјући се. Он је искрено и не размисљајући рекао: «кад се заједно играмо». Његов језик љубави је такођер време, као и код мене. И кад он моли да се поиграмо с њим, то значи да њему није, просто, досадно, него му и љубави недостаје, и на такав начин је он тражи.

А за ћерку је важан додирни контакт, загрљаји и пољупци. Можда зато сто је она још сасвим мала и физичка близина мајке за њу означава љубав…

Ето како сам ја то разумела, надам се да ће ми то помоћи у усклађивању узајамног разумевања у мојој породици.

Превела Светлана Веселиновић

http://www.fgump.ru/blogs/razvod/pjat-jazykov-lyubvi.html

Читајте  књигу у pdf.  Пет језика љубави – Гери Чепман

Ако сазнаш моје недостатке, ти ћеш мене оставити

Делови из књиге – Када је љубави сувише много

ПРОФИЛАКТИКА ЉУБАВНЕ ЗАВИСНОСТИ 2006 („породична психологија“)

Валентина Дмитриевна Москаленко

Ако никад нисте имали тешкоћа у односима с блиским људима, одложите ту књигу. Она није за вас. Ја пишем ради тих који воле и страдају, којима једноставно не полази за руком. Посебно симпатизирам и хоћу да помогнем женама, и младима, и онима који већ имају опит породичног живота, који, рекло би се, све раде ради својих љубљених, но због чега-то нису баш много срећне. Можда те жене превоше воле.

Када је љубави сувише много – велика опасност љубавне зависности.

Основа срећне љуабави – здрави интимни односи,  који се не своде к физичкој блискости. Интимност  – раздељена љубав, радост узајамних односа, сарадња, поверење, нада, духовни раст.

Интими односи се не стварају за један дан. Може да смета прошли опит, траумирајући догађаји из детињства, нестабилан осећај личне вредности, психолошке заблуде.

Избавити се од лажних представа, непотребних страхова, наћи истинске орјентире у тражењу љубави, помоћи ће вам та књига.

Ништа тако не смета људима да буду у слози једно са другим, као незнано одакле накалемљени страхови, предубеђења, страховања које ја називам митовима. Мит – то је удаљавање од реалности, нешто супротно истини живота, заблуда. Мој задатак је – показати нејчешће заблуде људи који устројавају блиске односе. Како је већ добро познато, сваки поремећај се зачиње у главама. Излаз из вашег проблема ви ћете наћи сами. Митови и реалности интимности су у сваког човека своји. Поговоримо о некима од њих, који се сусрећу довољно често, у сваком случју, у мојој пракси психотерапеута.

Блиски односи су толико важна област људског живота, да сам убеђена да – о том вреди говорити. Један мој друг воли да понавља: „Пожели некоме, да му пође за руком да сретне Вас, тада ће и вама поћи за руком да сретнете њега“. Мени се такођер свиђа тај афориизам.

ИСТИНА ИЛИ ЗАБЛУДА?

Од заљубљених се често могу чути тврдње отприлике сличне приведеним ниже. А шта ви мислите које су из њих истините, а које не. Одговорите на сваки од нижеприведених питања: „истина„ или „заблуда“.

1. Ако ја себи дозволим блиске односе са тобом, тада ћу да изгубим себе/тебе.
2. Ако сазнаш моје недостатке, ти ћеш мене оставити.
3. Ми – једно цело.
4. Быть уязвимым и ранимым человеком всегда плохо. Бити рањив, је свагда 5. лоше.
6. Ми никада нећемо да се свађамо или критикујемо једно друго.
7. Ако нешто не иде добро – то је моја кривица. Ја сам лош човек.
8. Да би био/ла вољен/а, ја сам дужан/на да изгледам сретан/на, весео/ла, безбрижан/на.
9. Ми ћемо да потпуно верујемо једно другом – одмах и на свагда.
10. Ми ћемо све да радимо заједно.
11. Ти ћеш да инстиктивно хваташ све моје жеље и потребе.
12. Ако ја себе не будем потпуно контролисала, живот ће се превратити у хаос и срећа ће да пропадне.
13. Ако ми заиста волимо једно друго ми ћемо да будемо неразлучни.
14. Да ја те разумем…
  1. Ако ти сазнаш моје недостатке, ти ћеш мене оставити

Мени се чини да у сваког човека постоје недостатци. Нико није савршен. Немаш шта да се бојиш да ћеш бити разобличена, зато што ти ниси тако добра глумица, да би могла да сакријеш све своје слабе стране. Твој вољени тебе већ одавно зна такву каква си. И свеједно се ваши односи нису разрушили. Значи ваше несавршенство њега не узнемирава.

Кажи , није ли код тебе у детињству било таква ситуација, када су ти родитељи директно, или само успут, дали до знања: „Када би ти била добра девојчица, мама се неби тако нервирала, и оца неби болело срце?“ Можда си ти управо после тога почела да се стараш да, својим строгим родитељима покажеш само своје добре стране, на сваки начин скривајући недостатке? Ти си се бојала да плачеш у присутству маме. Ти се вероватно више не сећаш како ти је у раном детињству мама рекла да ће да те остави ако не престанеш да плачеш. И од тада страх бити одбалченом је и постао главни разлог твог пробијања – ка савршенству. Но савршенство уопште не постоји.

А пошто твоји родитељи нису увек били емоционално доступни за тебе, ти од детињства осећаш глад за признањем, људском топлотом, поверењем, сигурним брдом (пристаништем) ка којем би могла да пристанеш без икакве бојазни.

Кажи, јеси ли у процесу свога одрастања увек била уверена, да се налазиш у безопасности? Дали си била уверена, да у случају неке невоље можеш да рачунаш на то да ћеш бити заштићена? Безопасност и заштићеност су основа за преживљавања. Када се у том крајеугаоном камењу појаве пукотине, тада људима постаје теже да верују свету. Отуда је твоја неувереност у себе.

Таква је била и Тања, о којој сам говорила на почетку књиге. Њен отац је често одлазио од куће или на такмичења, или по команди, био је не само емоционално, него и физички недоступан. Исто тако је и мама била за њу недоступна, заузета на послу, а после посла својим мислима и обавезама.

Код Тање се накупила неутолима глад за љубављу, страсна жеља емоционалне блискости, њој се због тога чак није хтело ни да одрасте, она као да је чекала, да ево још мало – још мало и та ће глад бити утољена. Она сама низашта неби признала, зашто је пожурила да се уда за човека 13 година старијег од ње. Подсвесно, њој се хтело да што више одужи свој пут преласка из девојчице у жену, да се докопа родитељске љубави, њој се чинило да ће муж да задовољи ту њену потребу. Подсвест је тражила фигуру оца.

Желети да имаш чврсто емоционално пристанишет – то је нормано и природно. Данас ти имаш човека кога волиш, но ти се бојиш дали ћеш га имати сутра. У покушају да сачуваш ту подршку ти идеализујеш ваше односе, а уједно идеализујеш и своју улогу у тим односима.

Да би утврдила своју љубав, да би победила страх бити одбаченом, ти напрежеш све своје силе, стремећи се  да достигнеш савршенство. Треба признати, ти си у многом преуспела, и ја ти на томе честитам!

Што радити даље?

Сећај се, моја девојчице, да ти ниси обавезна да удовољаваш све потребе и прохтеве свог љубљеног, и других блиских људи. Слушај шта ти говори срце, буди пажљива к своим унутарњим импулсима. Узгред речено, а како се према теби односи твој љубљени? Сматра ли он да теби треба подршка, цени ли он твоје стремљење к самопожртвовању, примећује ли он како ти растеш духовно, даје ли он теби слободу да растеш?

Ти се бојиш бити одбаченом, но чешће бива да прво жена одбацује и предаје сабе, а потом исто то ц њом раде и други. У удатих жена то се лако примећује по томе, како оне говоре о својим мужевима. „Мој муж“ – с таквим речима често почињу било који разговори.

Када проводим групну терапију са женама, у кијих је брак усложњен (искомпликован) алкохолизмом мужа, веома ми је тешко управити разговор тако што би жена говорила о себи: о својим осећањима, о својим преживљавањима. Све оне говоре само о мужевима. Жене као да немају свој живот, одељено од мужа.

Оне су се све тако бојале бити одбаченим, да су престале да живе својим животом и живеле само животом мужева. Како сам се убедила, у свих тих жена у детињству није био удовољен осећај безопасности, наде, није било тврдог „емоционалног брега“ уз који би се могло пристати. А њихов тежак брак за време многих година као да се цементирао страхом бити одбаченом.

Добро је када је духовни раст човека природан и слободан од страхова. А када он служи једном јединственом циљу – задржарти љубљеног човека, тада се најчешће дешава то, чега се плашиш. Изгубивши себе, губе и љубљеног.

У једне моје познанице муж је био научник. Она је њега тако волела, тако волела, да се од свих својих интереса одрекла, радила његов посао у лабараторији, ишла за њим до самозаборава, ограђијући га од свега, а фактички од било какве одговорности за породицу. Сећам се како је патетички узвикивала: „Ја сматрам за вишу срећу пећи шницле за Игора!“ Тада ми се то чинило као самопожртвованост. Каква дивна љубав! После су се они разишли без обзира што је су имали троје деце.

Сада схватам да је та љубећа и страдајућа жена, бојећи се да изгуби Игора, изгубила себе. Може бити да је њено изчезнуће као личности и привело к разводу? Може бити да жена постаје неинтересантна за мушлкарце када губи нешто тако важно у себи, своју индивидуалност? Само немој да помислиш да сам ја против тога да жена пече шницле! Нека пече, но ради самих котлета, да би котлета просто било у кући. А виша срећа – то је нешто сасвим друго.

Буди сама своја са свим својим недостатцима и достојанством. Ако се боло-чега бојиш, престани да скриваш своје страхове од љубљеног, – узгред речено, и од себе такођер. Не претварај се као да се ти ничега не бојиш. Твој изабраник може да ти помогне да преодолиш страх, да ти да осећање наде.

Ако он ни на почетку ваших односа не може да расеје твоје испразне забринутости (тачније, твоји су страхови велики, но повод за њих може да буде ништаван), тада ја сумњам да ће он бити тврда подршка у још озбиљнијим ситуацијама. Тада, можда он није тај човек, којега ти тражиш.

Ти сама (или с помоћу психолога или добре другарице) требаш да се докопаш до источника твојих садашњих страхова. Довољно често су они, као и много тога у људској природи, повезани с детињстовом. Могуће је да ти се није дало да радујеш своје родитеље просто фактом свог постојања. Од тебе су очекивали неко посебно добро, какво-то идеално понашање, посебних успеха у школи, у музици, победе на такмичењима и олимпијиадама. И хтела-нехтела морала си да трошиш много снаге на достизање тих успеха, „његовање“ својих позитивних црта, и да трошиш много енергије, како би друге, како си ти мислила неприличне стране држала у сенци.

Та нит из детињства провлачи се кроз цео живот. Када ти то схватиш, када будеш разумела, да у имнтимним односима људи цене једно друго у целини, не раздељујући позитивне и негативне карактеристике (имати слабости – то је тако по-људски!), ти ћеш да стекнеш више уверености у себе. Познато је да ми код људи ценимо јаке стране, а волимо их за слабости.

Како је добро бити тај човек, који и јеси на самом делу! Тада „бити“ и „изгледати“ не противрече једно другом. Тада осећаш себе оригиналном, истинском, природном, способном да осети сва осећања. Такве људе психлози назиавају аутентичним, што значи „равни самим себи“.

Признаци нездраве (дисфункционалне) породице

Међу првим признацима нездраве (дисфункционалне) породице може да се односи наличје у неког од чланова породице неке од типова зависности, међу којима и такве њене разноликости, које са огромним трудом може да замети чак и сам страдајући од њих човек, нпр. зависност од рада или од односа с другим човеком. Ако у породици постоји такав тип зависности у некога од чланова породице (родитеља, деце или ближе родбине), тада такву породицу можемо с правом назвати нездравом и дисфункционалном. Зашто? Познато је да зависан човек (па чак ако је то и зависност од рада или телевизије/компјутера) удељује много времена предмету своје зависности, размишља о њему и не може да слободно контролише своје понашање, нити да слободно располаже собом, због тога што његова зависност у некој мери почиње да влада њиме, и неда му да се нормално наслађује животом и да удељује пажњу другим члановима породице, да им дарује своју љубав, топлину, подршку, бригу и разумевање. Он (она) то просто не могу да ураде због своје болести.

Следећи признак је непотпуна породица, тј. отсуство у породици једног од родитеља (мајке или оца). Тај признак је апсолутан исто као и први. Тј свака непотпуна породица је дисфункционална, независно од разлога њене непуноте, од постојећих односа међу члановима који су остали, или од достојности (или недостојности) самих чланова. Зашто је то тако? Сва је ствар у томе што један родитељ не може дати детету пуноту васпитања, које му могу дати, само, оба родитеља заједно. То је, примерно, исто што и отсутство у човека једне ноге или руке. Ма како да је он добар, ма колико да је он духован и образован, он свеједно остаје непотпун човек, који не може да испуни све неопходне животне функције. То исто је и у породици, ма какви били чланови породице они не могу да попуне отсуство члана породице који недостаје.

Пријемни родитељи (очух, маћеха), као правило, не могу да дају деци то што дају родни. Дете у подсазнању свеједно схвата да то није родни родитељ, и стреми се да нађе свог родног родитеља. Мада може бити и изузетака но они су веома ретки. Губљење ма и једног од родитеља, није важно из ког разлога (развод, смрт, отишао на дуго из службених разлога), представља тешку трауму за дете, које утиче на његову психу, на осећај сопствене вредности и, такођер, на његов однос према животу.

Тешка, хронична соматска или психичка болест неког из чланова породице. Као и претходни и тај фактор опредељује безусловну искљученост човека из породичног живота. Овде ће се појавити посебна породична правила понашања типа: тише говори; тише се крећи; не доводи другве када је у … приступ бослести; не говори другима о болести …; контролише се само понашање и удобност болесника, уместо да се просто живи и наслађује животом за своје удовољство. То се односи углавном за хроичне болести, и ако у породици буде саздана благопријатна клима, и ако се смањи јачина стреса, тада психолошка штета у таквој болсети може бити сведена на мимимум.

Наличје у породици «тајни». Тај признак, у односу на претходне, се мање може сврстати у узроке, колико у последице, симптоме дисфункционалности. Уосталом, «тајна», из ма какве да је области: посао оца, претходна љубавна искуства матере, или националност бабе – то је увек, не само признак отсуства потпуне поверљивости у односима, него и фактор који ту поверљивост ограничава. Уопште, примећено је да је у породицама где постоји зависност (нпр, отац пије или се син дрогира), општеприхваћено да се од других скрива та информација. Наравно није баш пријатно говорити друговима или колегама на послу да је мајка синоћ дошла кући пијана, или да је брат седео у тоалету и шприцао се хероином. Далеко је једноставније држати ту информацију у тајности. Још је теже ако се у породици над дететом изврше разне форме насиља, посебно сексуално, и дете не може ни са ким да то подели, још и зато што су му рекли да, ако о том будеш било ком испричао, онда те ми више нећемо волети. И као разултат, у породици се  накупе такве породичне тајне које ни са ким не можеш да поделиш, а значи да се не можеш ни потпуно ослободити од тог стреса који оне са собом носе и који ће да руше породицу изнутра.

Карактеристичним признацима дисфункционалне породице могу да служе такођер и установљена у њој неписана правила. Ево неких од њих:

Не говори о својим проблемима. То може да означава забрану на дискусију о својим проблемима како ван породице тако и у њој. Уопште не обраћај пажњу на своје проблеме, тешкоће, непријатности. Старај се да живиш за друге, не обраћај пажњу на себе и не брини се о себи. Твоји проблеми, на самом делу, никога не интересују, постоје намного важније ствари него твоји проблеми.

Не изражавај отворено своја осећања. Како смо често слушали у породици: «Не плачи, ти си мушко! Не љути се, не дери се, не глупирај се! Немој да скачеш од радости, не не показуј да си увређен, љут, да се бојиш!» У болесним породицама делују постојане забране на осећања и на њихово пројављивање.

– Избегавање директног изражавња, настојање да се мисли изражавају у алегоријама, а потребе – кроз манипулације. То значи да такав човек не може просто, директно, да замоли некога за помоћ, него ће он то да уради заобилазно. Типа: «Знаш, данас је на улици тако хладно, а прозорчић је отворен и нико га не затвара, нема везе, ја ћу да опростим!», »Који је ово већ дан како нико не може да баци смеће. Има ли у овом дому уопште мушкараца, или су све жене!». Може се просто и директно питати – «молим те затвори призор. Изнеси смеће, ако ти није тешко». Још један пример недиректног обраћања. Мама говори сину: «Кажи својој бабушки да очисти кромпир». У том примеру у породици ники ником ништа не говори у лице, но сви говоре преко посредника, кроз треће лице.

– Навика да се праве нереални планови, и да се на људе и околности полажу нереална очекивања и наде. Та се навика може назвати магично мишљење. Типа, десиће се то и то, и све ће бити у реду, сви ће да буду задовољни и сретни. То је и прекомерно развијена машта у чланова породице, при чему она може да буде и колективна и индивидуална!

– Не говорити о одређеним „табу темема“. Најраспрострањенији „табу“ је забрана на разговор о сексуалним проблемима и потеребама.

– «Ради тако како ти говорим, а не како ја радим». То је веома страшно и тешко правило које почиње да дете своди с ума. Нпр. мама говори сину да није добро галамити, и да би се требало понашати тихо. И тада кући долази отац, пијан, и почиње да виче на све, да ломи и преврће намјештај. И остаје нејасно – шта онда, може се галамити или не?

– «Игра, разонода – то је лоше, грешно». Нпр. када детету говоре: «Сада се смејеш, а касније ћеш плакати! Не весели се тако јако, то није на добро! Зар ти не видиш како је мени лоше, а ти ту још скачеш, глупираш се! Таква правила и ставови забрањују наслађивати се животом и радовати му се. Забрањују смејаати се гласно, плесати, играти и скакати од радости и, просто, глупирати се. Породица у којој су такве ствари у било којој мери забрањене – је болесна породица.

– «Не износи ђубре из јаме»,  тј, не напомињи о тим проблемима о којима су сви, бар на кратко, успели да забораве. То значи да ни у ком случају не треба расуђивати о проблему, решавати га. А још више, ни у ком случају не треба проблем износити ван своје породице, обраћати се за помоћ к специјалистими или просто друговима. Није важно дали вас кући туку, насилују или, просто, постојано унижавају, дали је ваш члан породице алкохоличар или наркоман – о свему томе не треба да зна нико, ни у ком случају. То је такав табу који се не сме разглашавати. Такво правило може да убије сваку наду на помоћ, на решења озбиљних проблема и побољшање живота. То је веома опасно и штетно правило, старајте се да се од њега оделите, и да поделите са неким своје проблеме, разговарајући о њима и разрађујући их.

Литература ОДА (Одрасла Деца Алкохоличара) програм 12 Корака

Непотребна жртва – Прича од Елфике

Сказка о Ненужной Жертве

  • Дали је овде ред за жртвоприношење?
  • Овде, овде! Бићете иза мене. Ја сам 852. ви сте 853.
  • А зашто је тако много народа?
  • А шта сте ви мислили??? Једино сте ви тако паметни, шта ли? Ено, сви који су испред – исто чекају.
  • Ој, мајко моја… Па када ћу стићи на ред?
  • Не узбуђујте се, брзо ће. А ви у име чега приносите жртву?
  • Ја – у име љубави. А ви?
  • А ја у име деце. Деца су моје све?
  • А шта сте ви донели као жртву?
  • Свој лични живот. Само да би деца била здрава и срећна. Све, све ћу им дати. Звао ме је добар човек да се удам, нисам пошла за њега. Како да им очуха у кућу доведем? Омиљени посао сам напустила, јер је требало путовати далеко. Запослила сам се као васпитачица у дечијем вртићу, преко пута, да би били под надзором, неговани, нахрањени.

Све, све деци! Себи – ништа.

  • Јао, ја вас потпуно разумем. А ја желим да жртвујем мојој вези… Разумете, између мене и мужа одавно нема ништа… Он већ има другу жену… Код мене се такођер неки тамо мушкарац појавио, али… Ето, ако би муж први отишао! Али он код ње не одлази. Плаче… Каже да је навикао на мене… А мени га је тако жао! Плаче! И Тако живимо…
  • А ви?
  • Ја такођер плачем… Мучим се, одавно већ… Само што с ума нисам сишла!
  • Да, живот је тако сурова ствар… Увек се мора нешто попуштати. Приносити нешто на жртву…

Широм се отварају врата, чује се глас: “Ко је под бр.852? Улазите !“

  • Јао, пошла сам. тако сам узбуђена!!! А шта ако не приме жртву? Немојте заборавити – ви сте следећа.

Број 853 се склупчала и чека позив. Време пролази споро, но ето из кабинета излази бр.852. Она је сва узнемирена.

  • Шта? Шта? Шта су вам рекли? Да ли су примили жртву?
  • Не… Ту, испоставило се, има пробни рок. Послали су ме да још поразмислим.
  • А како? Зашто? Зашто не одмах?
  • Ох, драга моја, они су ми нешта страшно показали! Ја њима тако одмах на сто жртву. Свој лични живот. Они ме питају: “Јесте ли добро размислили? То је знате заувек!“ Ја њима кажем: «Нема везе! Деца ће порасти, знаће да цене, шта је мама за њих жртвовала.“ А они ће мени: “Седите мало и гледајте у екран.“ А тамо тако чудан филм! О мени. Као да су деца већ одрасла. Кћи се удала негде на крај света, а син зове једном месечно, као испод штапа, снаја кроз зубе разговара… Ја му кажем: “Што ти тако сине са мном, зашто?“ А он ће мени : “не мешај се мама у наш живот за име Бога. Шта ти је, немаш се чим другим бавити?“ А чиме ја да се бавим, ја се сем деце ничим нисам ни бавила??? Шта је то онда, деца не цене моју жртву? Да ли сам се узалуд трудила, шта ли?

Са врата кабинета се чује: “Следећи! Бр.853!“.

  • Ој, сада ја… Господе, па ви сте ме потпуно избацили из колосека… Како то??? Ај, у реду!
  • Дођите, приступите. Шта сте донели за жртву?
  • Везе…
  • Разумем… Па, покажите.
  • Ето… Видите, оне су, углавном мале, али веома симпатичне. И нове још неразглашене, упознали смо се пре свега пола године…
  • Због чега их жртвујете?
  • Ради чувања породице…
  • Чије, ваше? А зашто, јели неопходно да се чува?
  • Па да! Муж има љубавницу, већ одавно, трчи код ње, лаже све време, искрено да вам кажем, немам више снаге.
  • А ви шта?
  • Шта, шта ја? Зар мене неко пита??? У мом животу се појавио други човек, као, нека веза постоји између нас, могло би се рећи.
  • Значи ви те нове везе – на жртву?
  • Да… Да бих сачувала породицу.
  • Чију? Ви сами кажете да муж има другу жену. Ви имате другог мушкарца. Где је ту породица?
  • Па шта? По пасошу – ми смо још муж и жена. Значи, породица.
  • То јест, вама то одговара?
  • Не! Не! Па како ми то може одговарати? Ја све време плачем, једва преживљавам!
  • Али да почнете са неком новом везом, то не бисте низашта, јел да?
  • Па, оне и нису тако дубоке, тако само неки проводи… Углавном, није ми жао!
  • Па, ако вам није жао, нама – још мање. Дајте вашу жртву.
  • А мени су говорили, да ту код вас приказују неки филм. О будућности! Зашто мени не покажете?
  • Овде се разни филмови приказују. Некоме о будућем, некоме о прошлом. Ми ћемо вама показати о садашњости, хоћете ли?
  • Наравно да хоћу. А то ми је све некако брзо. Нисам стигла ни да се морално припремим!
  • Укључујемо, гледајте.
  • Ој, ој! Па то сам ја. Боже мој, шта, зар ја тако изгледам??? Ма измишљотина! Ја бринем о себи.
  • Па знате, код нас овде није социјалреализам. То се ваша душа на тај начин у спољашњем облику одражава.
  • Шта, тако се одражава??? Рамена повијена, усне као црта, очи без сјаја, коса виси…
  • Тако увек изгледају људи, ако душа плаче…
  • А какав је то дечак? Зашто ми га је тако жао? Неко познат… Гледајте, гледајте само, како се он привија уз мој стомак!
  • Нисте га препознали, зар не? То је ваш муж. У пројекцији душе.
  • Муж? Каква глупост! Он је одрастао човек!
  • А у души је дете. И привија се као уз маму…
  • Па он и у животу тако! Увек се привија к мени. Ослања се на ме. Вуче се за мном!
  • Значи, он к вама, а не ви ка њему.
  • Па, ја сам још од детињства научила да – жена треба да буде јача, мудрија, одлучнија. Она треба и породицом да руководи, и мужа да усмерава!
  • Па тако и јесте. Снажна, мудра, одлучна мамица руководи својим дечаком-мужем . И изгрди, и сажали се и опрости. А шта сте ви хтели?
  • Веома занимљиво! Само ја њему нисам мама, него жена! А тамо на екрану… Он је тако као неки кривац, побегне па се опет враћа својој мами, а ја њега свеједно волим!
  • Наравно, разуме се, оно тако и јесте: дечак се поигра у песку и враћа се кући. Код рођене мамице. Исплаче се мало у кецељу, извине се… У реду, крај филма. Хајде да завршавамо овај наш сусрет. Хоћете ли да приносите љубав на жртву? Нисте се предомислили?
  • А будућност? Зашто ми нисте показали будућност?
  • А ви је и немате. При таквој садашњости – побећи ће ваш одрасли “малишан“, не код друге жене, него у болест, или у – никуда. Уопште, наћи ће начин да се истргне испод мамине сукње. Он би такођер да одрасте.
  • Па, шта ја да радим??? Због чега онда да ја себе на жртву приносим???
  • Ви то боље знате. Можда се вама безумно свиђа да будете мамица! Више него жена.
  • Не! Мени се свиђа да будем вољена жена!
  • Па, бива да и мамице такођер буду, вољене жене, чак и често. Шта онда? Спремни сте да принесете себе на жртву? Ради очувања тога што имате, и да би муж тако и остао дечак?
  • Не… Нисам спремна. Треба да размислим.
  • Наравно, наравно. Ми увек дајемо времена за размишљање.
  • А савете, дали дајете?
  • Радо, и са задовољством.
  • Реците, а шта би требало урадити како би мој муж… па, одрастао, шта ли?
  • Вероватно, да престанете бити мамица. Да се обратите себи и да научите да будете Жена. Привлачна, узбудљива, загонетна, жељена. Таквој жени цвеће желе да поклањају, и серенаде да певају, а не да плачу на њеним топлим, меким грудима.
  • Да? Ви мислите да ће помоћи?
  • Обично помаже. Али, само у том случају ако ви, ипак, изаберете да бидете Жена. Но ако нешто буде – ви дођите! Ваше везе су просто инзванредне, узећемо их са задовољством. Знате ли само, колико људи у свету машта о таквим везама? Тако дакле, ако одлућите да их жртвујете у корист оних којима су потребне – молим лепо!
  • Размислићу…

Број 853 конфузно излази из кабинета, грчевито притискујући везе грудима. Бр.854 замирући од узбуђења, улази у кабинет.

  • Спремна сам да жртвујем своја интересовања само да се мама не би ражалостила.

Врата се затварају, даље се ништа не чује. Ходником се шетају људи, притискујућу грудима жеље, способности, каријере, таленте, могућности, љубав – све то што су они спремни несебично да примесу на жртву…

Аутор : Елфика

Превод Драгана Ваљевић

http://www.elfikarussian.ru/zhertva-skazka-ot-ehlfiki

Логика гордости

Све док ти адски, црвени и одвратни зелени кругови

 не запливају пред очима — помоћ не може да ти приђе.

Logika gordosti 1

Смртна несрећа, погибао, потонулост у грех, слом свих надања и илузија, неиздржива страдања, понижење, потпуна немоћ — неретко постају тле на ком израста чудо звано гордост, та „нема аждаја”, сама из свог очајања почиње да вришти.

Једном давно, испричали су ми малу причу (ко ју је сачинио до сада још нисам сазнао, ако ми неко од читалаца наведе аутора, бићу му захвалан), над којом ја често размишљам… Наставите са читањем

У основи програму «12 корака» лежи покајање – Интервју Е.Н.Проценко за сајт „Miloserdie.ru“

Интервју Е.Н.Проценко за сајт „Miloserdie.ru“

У основи програма «12 корака» лежи покајање. Познато је да је покајање, metanoia (буквално – «промена разума», «промена образа мисли») – то је окретање целог човековог живата к Богу. Управо такав преокрет може да произађе у човека који је почео да озбиљно ради на програму «12 корака».

Опубликовани интервју с анонимним алкохоличарем је изазвао код читалаца велики интерес. Но код нас се појавило само још више питања. Међу православним људима однос према Удружењу анонимних алкохоличара и програму «12 корака» није једнозначан. Ми ћемо да опубликујемо различита мишљења стручњака у тој области. Кренићемо са онима који подржавају програм. На питања коресподента «Милосердия.Ru» одговара председник Хришћанског удружења благотворитељни фонд «Стари свет» (http://stsv.org/), психолог Евгениј Николаевич ПРОЦЕНКО.

— Евгениј Николаевич, ви одавно сарађујете с Удружењем анонимних алкохоличара?  Наставите са читањем