Месечне архиве: август 2014

Жртва или страст

Аuтор  Евномиje 16 јула 2013 Блог: из Беларуси

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је svestenik-agapije.jpg

На страницама форума се повела дискусија (изазвана реалним догађаем), о разлици између истинске хришћанске жртве, која је побуђена истинском љубављу и такозване жртве која је, по мишљењу оних који воде дискусију, страст и проистиче из сазависних односа.

Мене је поприлично дотакла та прича и дискусија везана с њом. Како заиста разликовати где је граница између жртве у позитивном смислу речи, а где се жртва болесном свешћу приноси болести, жртва која ником није потребна, осим хипертрофираном „ја“ и ђаволу?

Наставите са читањем

Православним хришћанима о удружењу Анонимних Алкохоличара (АА)

4 фебруар 2014 – свештеник Евномије

Друг АА и Ал-Анон, свештеник из Вилковиска Александар Богдан у Минској духовној семинарији (у Жировичима) заштитио је дипломски рад посвећен опиту Цркве у помоћи зависницима од алкохола и њиховим породицама. Представљам вам, са његовим разрешењем, одломке из глава где он одговара на критике и оптужбе за сектанство АА од стране неколико свештенослужитеља.

«…Што се тиче оптужби удружења анонимних алкохоличара за сектанство, овде се можемо позвати на познатог сектолога Александра Леонидовича Дворкина, који са пуним ауторитетом изјављује да то удружење – није секта. Такођер и предавач сектологије у Минским Духовним Школама, руководитељ информационо-консултативног центра по имену преподобног Јосифа, игумана Волоцког, који се занима проблемима нетрадицоналне религиозноти, Мартинович Владимир Александрович, једнозначно изјављује да удружење Анонимни алкохоличари нису секта.

Што се уопште тиче  религиозности «АА», општеприхваћено је да се религија опредељује наличјем три признака: Учење о вишим силама; учење које регулише однос с вишим силама; организација људи која реализује практику везе са вишим силама, воплоћавајући у живот прве две тачке.

Учесници група самопомоћи заиста признају Вишу Силу, но у њих не постоји никаквог учења о конкретним вишим силама и, што је још важније, не постоји разрађена практика која је усмерена управо на остваривање везе с конкретним вишим силама. У групама «АА» се инсистира на томе да се свако моли тако како он то схвата. Црквена забрана на молитву с представницима других религија ту не дејствује, пошто се сви сабрани моле не неком, од стране «АА» наметнутом божанству, него се свако моли томе Богу у коег он лично има поверење.

Можемо се сетити примера с пророком Јоном. Када је почела бура, тада су се сви путници на броду почели молити својим боговима. Притом самом Јони није стављено у кривицу то што је пловио са незнабошцима и био међу иноверницима док су се молили. Слично је и са алкохоличарима. Сви они у групама могу да призивају своје богове, но ти из њих који знају Истинитог Бога, призиваће Њега. Ако на сабрање дође хришћанин, тада му Удружење Анонимних Алкохоличара нуди могућнст да се моли управо Господу Исусу Христу, у исто врема када ће придошли муслиман да се лично обраћа у молитви свом Богу. Групе „АА“ су нашле уникалан механизам који помаже људима да ураде први корак ка исцелењу кроз своју веру но притом се чува религиозна и културна самоиндентификација. Програм удружења не садржи никакве конфесионалне идеје.

Црква сарађује са разним организацијама, но не тражи од њих црквености. Ако би «АА» издавао себе за Цркву, тада би требало тражити од њих догматску тачност, но они се не изјашњавају као Црква. У православној Цркви нема и не може да буде ни догматских ни канонских претензија према удружењима Анонимних алкохоличара.

Ради разјашњења спорног питања обратимо се мишљењу јерараха који поседује несумљив ауторитет и лично су упознати са радом „АА“.

Свјатејши Патриарх Московски и све Русије Алексеј II: «Не следује одмах одбацивати и порицати идеје, чак и ако су оне рођене ван Православља, ако оне служе на добро људима. Опит, који је накупљен у Удружењинма «Анонимних алкохоличара» и «Анонимних наркомана», не треба да буде проигнорисан у Русији – напротив, дужан је да постане предмет пажљивог изучавања. Свеједно треба имати у виду да методике које ефективно раде за границом понекад могу да буду непријемљиве код нас. Сматрам да је  у условима Русије и других православних страна, где на десетине милиона људи вежу духовно здравље с отачком вером, потребно потрудити се напунити те програнме нашим религиозно-нравственим садржајем, складно спојити њихова медицинска и психолошка достигнућа с православном духовном основом» (Из интервјуа намеснику Даниловског манастира архимандриту Алексију Поликарпову).

Митрополит Антоније Сурожзки: «Ја сам сазнао за Удружења АА веома давно, још док сам радио као  доктор. То је било пре педесет година. Тада су се у француској тек појавиле групе које су радиле по Програму 12 корака. У енглеској су оне биле организоване још раније и постоје све до данас. Ја са њима нисам сарађивао, но имао сам сусрете са анонимнима у те моменте њиховог живота када су они тражили нешто шире, ако би могао да се тако изразим, – Бога или Цркву. Цркву као садружество (заједницу), а не само као религиозну организацију – и тада су они долазили к мени».

Владика Иларион (Алфејев), епископ Бечки и Аустријски: «Таква удружења постоје по целом свету, и од њих се може доста научити. У томе како таква удружења организују свој рад с људима који им прилазе има много интересантног и корисног.

Програм лечења урачунава комплексно оздрављење које се протеже на време целог живота. Они се старају да, колико је то могуће, устране унутрашње узроке који изазивају психолошку и физичку зависност од алкохола и наркотика.

Ради тога се проводе општа сабрања, на којима свако прича о свом животу и о томе шта га је побудило да узима наркотике или алкохол. На почетном етапу лечења то дозвољава пацијентима да се не осећају усамљени у својој беди. То социјално искуство човечанског јединства је веома важно и занима централно место у целом систему лечења.

Таква удружења, као правило, немају јарко изражену принадлежност тој или другој религиозној конфесији, но током целог курса лечења огромна пажња се даје религиозном животу.

Коначни разутат интензивног курса рехабилитације је да се свесно и добровољно не жели враћати на прошли начин живота, у нади да се никада више неће узимати наркотици н алкохол.

После окончања стационарног лечења сав будићи период живота они настављају да опште са тим људима са којима су се срели током курса, и то је још један начин како да се успе у потпуном препороду личности и контроле над хемиском зависношћу».

Као што се види, ништа негативно на адресу групе АА ауторитетни јерарси не говоре. О недопустимости формализма при оцени делатности удружења «АА» говори и игуман Петар Мешчеринов: «Као што је познато, у Цркви постоје два подхода. Први се назива «акривија» – то је строго, буквално чување канона. Други – «икономија» тј. снисходеће, пастирски однос к животу. Историјски гледано Црква је свагда, у 99% случајева користила икономиј-ски потход, и крајње ретко, у случајевима особите и крајње неопходности, се руководила акривјом.

Пред нама није просто апстрактни појам него бол, несрећа, болест, растурени животи алкохоличара и чланова њихових пороодица, највећим бројем нецрквених, често и неверујућих људи, и појављује се метод, који реално помаже. Како је дужна да дејствује Црква? Разуме се, по црквеном предању, руковедећи се речима апостола Павла: «Све испитујте, добра се држите» (1 Сол. 5,21) и исходећи из крајњег пастирског снисхођења. Нема потребе придавати догматско значење «Вишој Сили», и томе што се људи држе за руке. Нема потребе намишљати, да сабрања «замењују» Таинство исповести, него је потребно просто потрпети немоћ и несавршенство болних људи који су дошли на сабрање. И практика показује правилност тог подхода: Многи прилазе Цркви и постају православни хришћани… А акривијом се ту ништа неће постићи, тим пре што у њеној основи у даном случају не лежи разумно чување интереса Цркве, него потпуно дечији аргументи «није наше – значи, није добро», тако порађајући злобу и мракобесије у црквеном паковању».

Како се види постоје разна мишљења о томе колико тесна може да буде сарадња Цркве с „Анонимним алкохоличарима“, свеједно опит такве сарадње већ постоји. Покојни Свјатјејши Патриарх Московски и све Русије Алексеј II, благословио је да се при московским храмовима саздају (оснивају) групе узајамне помоћи подобне АА.

Такве групе дејствују не само у Москви, постоје и код нас у Белорусији на Минском приходу иконе Божије Матере «Неиспијена чаша». Ево како о томе говери настојатељ прихода свештеник Дионисиј Пјасецкиј: «Група АА при нашем храму се назива «Спаситељна Чаша». Ми не само да издајемо простор за сабрања него за сву групу и и за сваког човека посебно се врши молитва. Наши парохијани се радују сваком новом учаснику групе, састрадавају, сапреживљавају, угошћују их кифлама и чајем. Но, без обзира, црква се не меша у њихова унутарња дела, што је и предвиђено традицијама Удружења анонимних алкохоличара.

Полако у тих људи нестаје страха: када се треба прекрстити, како се поклонити пред иконама? Више од тога: како прићи свештенику и поговорити с њим? А ту, да би се дошло у просторије где се проводе састанци АА, потребно је ући у храм. На отвореним састанцима седи свештеник, могу га нешто и питати. Сви чланови групе активно се користе библиотеком и видеотеком храма.

Старамо се да испунимо духовни вакум тих људи вером Христовом. Ми не задајемо себи за циљ да од алкохоличара направимо црквене људе него само сведочимо о Христу. Само сведочимо.

Покојни свјатјејши Патријарх је нагласијо да Црква неби требала да буде затворена за сарадњу са другим организацијама, трабамо да активно усвајамо најбоље из опита рада са зависним људима, тј. један циљ се поставља – помоћи болеснима од алкохолизма и наркоманије. Но притом треба напоменути важну ствар – реч иде не о слепом копирању, но о преосмишљавању и испуњавању новим садржајем који боље одговара словенском менталитету и православној вери»

Литература

Цит. по: Проценко Е.Н. Группы анонимных алкоголиков – это духовный детский сад // Православный телефон доверия [Электронный ресурс] – 2008 – Режим доступа: http://doverie.diakonissa.ru/content/view/74/5. — Дата доступа: 6.07.2008

Православная церковь и программа „12 шагов“. Опыт Данилова монастыря  // Сайт Патриаршего Центра Духовного развития детей и молодежи [Электронный ресурс].  – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/project/12-aa/12-aa.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Иона (Займовский), иером. Сладкий плод горького древа. М.: Даниловский Благовестник. [Электронный ресурс]. – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/kerigma/social/iona/SladkyPlod.zip.html. – Дата доступа: 4.07.2008

Антоний (Блюм), митрополит. Русская Православная Церковь. Отдел по церковной благотворительности и социальному служению Московского Патриархата. [Электронный ресурс]. – Режим доступа: http://www.diaconia.ru/index.sema?a=soc_service&id=36&pid=8. – Дата доступа: 4.07.2008

Иларион (Алфеев), еп. Письма анонимных алкоголиков. [Электронный ресурс].   – Режим доступа: http://aa-spbinter.narod.ru/pisma.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Православная церковь и программа „12 шагов“. Опыт Данилова монастыря  // Сайт Патриаршего Центра Духовного развития детей и молодежи [Электронный ресурс].  – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/project/12-aa/12-aa.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Спасительная чаша // Минский курьер. –№1460. 2008. – С. 9.

Православная церковь и программа „12 шагов“. Опыт Данилова монастыря  // Сайт Патриаршего Центра Духовного развития детей и молодежи [Электронный ресурс].  – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/project/12-aa/12-aa.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Извор http://www.fgump.ru/stati/hristianstvo-i-programma-12-shagov/pravoslavnym-hristianam-ob-aa.html

Контакти група у Србији

http://aasrbija.com/

https://acasrbija.miraheze.org/wiki/Главна_страна

Кратка упутства у понашању са зависником

Аутор: Свештеник Евномије, Белорусија

И тако шта да се ради када је за рођаке јасно видљиво наличје алкохолизма, но зависник неће ни да чује о неопходности да мења свој начин живота.

Можемо да утичемо на друге људе индитректно, мењајући наш однос према њима. Шанса за успех је утолико већа што више чланова породице (и окружења) буде радило на том плану.

  1. Не заборављај да је алкохолизам дуготрајна болест. Ако хоћеш да помогнеш оздрављењу неопходно је ту чињеницу прихватити и престати се ње стидети.
  2. Не сматрај болест као срамоту породице. Од алкохолизма је могуће оздравити као и у случају многих других болести.
  3. Не поступај с алкохоличаром као са непослушном дететом, исто као што то не би радила ако би он боловао од неке друге болести.
  4. Не гунђај и не држи му моралне лекције. Највероватније да алкохоличар зна све то што ти хоћеш да му кажеш. Једино што ћеш са тим постићи је да ћеш га натерати да настави да виче или да даје пуста обећања.
  5. Не прихватај обећања која он нема снаге да испуни. Не дозвољавај да обмањујеш себе и не прави се да му верујеш. Алкохоличар је одличан манипулатор који је способан да шпекулише на рачун наше љубави и жалости.
  6. Не уцењуј га речима типа: „ када би ме ти стварно волео…“ . Количина попијеног сам алкохоличар не може да контролише „снагом воље“. Такав начин призива к савести само ће да повећа његов осећај кривице и ништа неће да измени.
  7. Не прети нпр., разводом, ако не можеш или се не спремаш да испуниш обећано. Празна обећања дозвољавају алкохоличару да не узима за озбиљно то што говориш.
  8. Не проверавај колико алкохоличар пије зато што свеједно нема шансе да за све дознаш.
  9. Не сакривај и не пролевај алкохол. То алкохоличара само тера да се са још већим очајањем домогне пића. На крају крајева он ће свеједно да нађе начин да попије.  
  10. Не укоревај, не свађај се, поготово када се он налази под дејством алкохола.
  11. Не покушавај да убедиш себе да пијете заједно, надајући се да ће тако њему да остане мање. То не помаже. Тиме што пијеш са алкохоличарем само одлажеш моменат када ће да одлучи да затражи помоћ
  12. Не очекуј брзо излечење. Као и код сваке дуготрајне болести, пориод лечењеа и оздрављења траје веома дуго.  Могући су такође и рецидиви.
  13. Не уцењуј га речима типа: „ када би ме ти стварно волео…“ . Количину попијеног сам алкохоличар не може да контролише „снагом воље“. Такав начин призива к савести само ће да повећа његов осећај кривице и ништа неће да измени.
  14. Не заштићуј алкохоличара од ситуација, где пију. Он је дужан да сам научи да каже „не“. Предупређујући остале да му не нуде алкохол, показијеш да му не верујеш.
  15. Дај му љубав, подршку и разумевање у врема покушаја да се уздржи од пића и чувања трезвенсти. Не надајте се на моментални ефект. Тренутна ситуација у твом дому – то је разултат свега што се годинама издешавало, и сада, да би се ситуација изменила, потребни су такођер месеци, а може бити и године.

Само стрпљиве жене и које доследно испуњавају горе речено могу да се надају на успех, који је дужан да дође на крају.

Породица се често труди да га огради од непријатних последица пијанства, у то време када је алкохоличар дужан да осети на себи разултат свога понашања. С тим у вези је неопходно на најозбиљнији начин да се напомнене:

Драге жене и матере!Не ходите за њим као за малим дететом, не сакупљајте за њим комаде неговог и вашег разбијеног живота. Ако је он оставио за собем неред у кући, нека неред стоји до тог момента док га он сам не почисти. Ако се не сећа на који је начин изгубио капу, или како је „дошао кући“, спокојно, без емоција му објасните шта се догађало (овде може да помогне видеоснимак његовог понашања у пијаном стању. Велика несагласност између тога чега се он сећа и тога што види на камери га стварно може подстакнути да се озбиљно замисли). Будите притом озбиљни и одлични, покажите сву неприличност његовог јучерашњег понашања. Не зовите телефоном началника  и не објашњавајте му, како се ваш муж разблио и да неће доћи на посао. Не чупајте га из установа за отрезвљење, из милиције или приликом других сличних ситуација. Нека се он сам објашњава, извињава, отплаћује дугове. Не покушавајте да контролишете пијанство, то вам свакако неће успети, ту сте немоћни као и он сам. Уместо тога, постарајте се, напокон, да часно оцените ситуацију. Сложићете се да до овог часа нисте узимали за озбиљно његово понашање, нисте размишљали о страшним последицана и нисте хтели да признате катастрофалност ситуације.

Немојте да приспособљавате сав породични живот према њему и његовом пијанству. Ако сте разашили кушуљу, дошите је независно од тога какав ће он да дође кући – трезан или пијан. Престаните да се са њим тетошите као са дететом, ви сте га и тако већ превише размазили.

Признајте у њему одраслог човека који је способан да одговара за своје поступке и да самостално гради своју судбинну. Све што сте дао сада радили су били само покушаји манипулације са њим, тако је могуће понашати се само са неодушевљеним предметима, но никако са живим људимна. Дозволите му да сам буде одговоран за своје понашање. Не поучавајте га и немојте му звоцати – то не помаже. Не губите наду. Многи болесни од алкохолизма су полетели духом и почели да живе трезно, како с помоћу лечења тако и без њега.

Ослободите свој разум и срце од постојане учауренсти (загледаности) на болест супруга (оца, сина итд.). Живите свој, а не његов живот. То није призив к егоизму него разуман предлог који се може показати као користан и за самог болесника. Неопходно је да му се да до знања да ви нећете дозволити да занемарите себе. Када ви прекључите своју енергију са мужа на децу, када почнете да доводите до краја све што сте замислили, и научите да се радујете животу независно од његовог стања, Ви ћете да порастете у сопственим очима и у очима Вашега мужа. А то ће му несумњиво бити од користи, између осталог и у погледу лечења.

Та су правила веома важна, јер као што алкохоличар зависи од алкохола тако и породица, живећи са њим, почиње да зависи од алкохолизма. Заборављајући свој лични живот и здравље ближњи узимају на себе његове породичне функције (јер он престаје да их испуњава), живе бригом о њему, покушавају да га извуку средствима доступним њиховом разуму и без његовог особног учешћа (тако га приучавају неодговорности за сопствени живот) – и као разултат још више доприносе развоју његове болести. Тако се саздаје затворени круг: Болест  -неадекватна реакција – појачавање болести. Разултат је – растројство нервног система и психосоматске болести, скраћење живота чланова породице. Постепено, то што је било реакција на болест постаје начин живота породице. Сазависност – је такођер болест која може да се настави, чак и ако алкохолићчар престане да пије или се се разиђу због развода. А да би се са том болешћу изборили потебна је помоћ извана. Постоји прекрасан опит оздрављења од сазависимости – групе Ал-Анон.

Чланови удружења породица алкохоличара (Ал-Анон) су спремни да поделе са вама свој опит, храброст и наду. Чланство у њему је анонимно. Контакт меил bgirena@ikomline.net) . На адресама www.aasrbija.com можете да добијете информације о постојећим групама у Београду и другим градовима Србије.

Ако живите у месту где нема удружења Ал-Анон, обратите са већ постојећим групама у блежем већем месту, и у крајној мери изучивши програм који вам предложе, и проучивши неопходну литературу, нашавши материјал на Интернету, Ви ћете сами мочи да организујете месно оделење Ал-Анон и пружити руку помоћи таквим људима каи и ви сами. Не чекајте да неко други почне да ради уместо вас!

Учите, трудите се над собом, делите ваш опит оздрављења с другима, и убедићете се, да тај дуг но радостан пут није узалудан!

Аспекти сазависности

  

Паралеле пројављивања зависности и сазависности. 1

Примери пројаве сазависног понашања. 4

Додатни узроци развоја сазависности. 5

Тест на сазависност. 6

Критериј за оцену сазависности. Оцена сазависности. 7

 

 

Аутор: Свештеник Евномије 8.8.2014,

 
У чланку «Ако он пије» упознали сте са са неколико опредељења сазависности, и описом неколико узроке њеног појављивања и начина на који се пројављује.

При мотивацији а затим и рехабилитацји наркозависника (исто важи и за зависника од алкохола, коцке …) главну улогу имају три фактора:

А) Рођацима и блиским људима зависника је веома тешко да прихвате идеју да су и они сами носиоци и помагачи породичне болести сазависности;

Б) Само при узајамној помоћи и осталих чланова породице можемо се надати на успешну рехабилитацију и самог зависника и на оздрављење породичне атмосфере;

В) Из тога следи да породица има потребу за озбиљном мотивацијом на прихватање породичног програма оздрављења.

Одатле произниче неопходност да се посебна пажња обрати на појам сазависности.

Паралеле пројављивања зависности и сазависности

Сазависност и зависност су као лик и његов образ у огледалу. Основни психолошки признаци било које зависности је триада:

  • Опсесивно-компулсивно мишљење, када реч иде о предмету зависности (алкохолизам, наркоманија)
  • Одрицање као форма психолошке заштите;
  • Губитак контроле.

Зависност од хемијских средстава погађа како појединца тако и његову породицу:

  • Физички;
  • Психолошки;
  • Емоционално.

Горе указани признаци се односе и на сазависност. Сходство зависности и сазависности се види и у томе што оба стања:

  • су упарво болести а не симптоми неког другог оболења;
  • приводе ка постепеној физичкој, психичкој, емоционалној и духовној деградацији;
  • ако се нешто не предузме могу да доведу и до превремене смрти;
  • при процесу оздрављења (опоравка) потребан је системски двиг (помак) како на физичком, тако и на психолошком плану.

Пристрашће ка алкохолу или наркотицима и сазависност, у истој мери и у болесника и у његових блиских, који заједно са њим све то проживљују, одузимају енергију, здравље, емоције и подчињавају себи њихове мисли. У то време док болесник не може да престане да размишља о прошлој или будућој пијанки (употреби хемијских средстава), мисли његове жене (матере) су исто тако наметљиво управљене на све могуће начине контролисања његовог понашања. Ради боље прегледности представићемо вам паралелизам пројављивања оба та стања у виду таблице.

Таблица. Паралелизам пројављивања зависности и сазависности.

Москаленко  http://www.radikal.ru

Признаци Зависности Сазависности
Сазнаљем је овладао предмет пристрашћа Мисли о алкохолу или другој супстанци доминирају у сазнању Мисли о блиском који је болестан од хемијске зависности доминирају у сазнању
Губљење контроле Над количином алкохола или  друге супстанце, над ситуацијом, над својим животом Над понашањем болесника и над сопственим осећањима, над својим животом
Одрицање, минимализација, пројекција «Ја нисам аклохоличар», «ја не пијем много», «друг ме је позвао на рођендан» «Ја немам проблема, проблеми су код мога мужа»
Агресија Речима, физичка Речима, физичка
Преовладавајућа осећања Душевни бол, кривица, стид, страх Душевни бол, кривица, стид, мржња, негодовање
Раст толерантности Може да се поднесе све већа количина супстанци (алкохола, наркотика) Може да се поднесе све већи емоционални бол
Синдром мамурлука Да би се лакше поднео синдром потребна је нова доза супстанци ка којима се има пристрашће Ако прекине односе са зависним човеком, сазависник упада у нове деструктивне односе
Опијеност Често понављајуће стање као разултат употребе хемијских супстанци Немогућност да се спокојно, са расуђивањем тј. трезвено мисли
Осећање личне вредности Ниско, које допушта саморазрушавајуће понашање Ниско, које допушта саморазрушавајуће понашање
Физичко здраље Болести бубрега, срца, желудца, нервног система Хипертензија (високи крвни притисак, бол у глави, неуроза срца, чир на желудцу, онкологија (рак, тумор)
Успутни психолошки поремећаји Депресија Депресија
Унакрсна зависност од других супстанци Зависност од алкохола, наркотика, смирујућих средстава се може спојити све код једне особе Поред зависности од живота болесног, могућа је зависност од средстава за смирење, алкохола и др.
Однос к лечењу Отказ од помоћи Отказ од помоћи
Услови за оздрављење Уздржање од хемијских супстанци, знање концепције болести, дуговремена рехабилитација Одстрањење од човека с којим су дуго времена постојали блиски односи, знање концепције сазависности, дуговремена рехабилитација
Эфективнипрограмиоздрављења Програм 12 корака, психотерапија, групе самопомоћи типа АА Програм 12 корака, психотерапија, групе самопомоћи типа Ал-Анон
     

Списак сличних карактеристика, представљених у таблици није коначан. Као зависност тако је и сазависност једно хронично стање које траје доста дуго и приводи страдањима и деформацији духовне сфере. У сазависних се та деформација изражава у томе да они уместо љубави према ближњим осећају истовремено мржњу и жалост, губе веру у све, осим у себе, мада и својим здравим импулсима такођер не верују, неретко осећају јарку љубомору, завист, и безнадежност. Живот у болесних зависника и њихових ближњих сазависника проходи у соцојалној изолацији (општење са пијаницама се не сматра као пуноцено).

Хемијску зависност често називају болешћу неодговорности. Болесник не одговара ни за последице употребљавања хемијских супстанци, ни за разрушење сопственог здравља, он се такођер понаша неодговорно у односу према другим члановима породице, не испуњава родитељске обавезе. Сазависници само спољашње одају утисак суперодговорних људи, свеједно су и они у истој мери неодговорни према свом стању, према својим потребама, према свом здрављу и такођер нису у стању да испуњавају родитељске обавезе. А деца која расту у породици оца-алкохоличара и сазависне мајке – обично постају деца лишена родитељске љубави и пажње. Често се од супруге зависника може чути признање да када њом овладају агресивне емоције везане за пијанство мужа, она се «истреса» на децу, од чега они понекад страдају више него од пијанства мужа.
Питање мајци: Када сте Ви последњи пут били у гостима код друге ћерке и зета, и уопште са њом се блиско односили.

Одговор: А због чега? Њена је породица добро, оне немају потребу за помоћи.

Питање: Значи, да би се сетили своје друге ћерке, која такођер има потребу за Вашом љубављу, она исто треба да почне да пије?

Ћерка: Мама, то је стварно тако!

Показало се да је за маму одговор био право откровење.
Сазависност се може развијати као психолошка заштита од реалности, но та је заштита лажна. Вађжно је приметити да се сазависност пројављује не само у односу према зависнику него и према другим члановима породице, који су упали у исту замку. Међутим то је већ тема дисфункцијалности породице, и не улази у оквире овог чланка (као пример, погледајте тачке 3 и 4 у поглављу Допунски узроци развоја сазависности).

Примери пројаве сазависног понашања.

  1. Одрицање наличја постојања зависности у блиског човека. Употребљавање психоактивнох супстанци оправдава се од стране зависника и његово оправдавање подржавају сазависници (погледај у таблици «одрицање»). То је карактеристично за прву стадију зависности и сазависности. Употребљавање наркотика се може упорно не примећивати без обзира на јавне признаке.
  2. Преумањивање (потценивање) тежине проблема.
  3. Заједничке пијанке/употребљавања. То носи у себи идеју да ће тако: алкохоличар/наркоман попити/употребити мање; да ће тако са стране увидети коко то изгледа; да ће тако разумети нашу бол за њега; ако не могу да га победима онда ћу му се присајединити да бар не осећам бол; итд.
  4. Суздржавање (подављење) својих осећања
  5. Тражење кривца
  6. Прихватање његових оптужби на своју адресу («ја пијем зато што ти…»)
  7. Узимање на себе улога спасиоца, прогонитеља, жртве (види троугао Карпмана)
  8. Престројавање све или скоро све своје пажње на њега, на штету сопствених интереса и на штету интереса других чланова породице.
  9. Наличје сазависност је јарко изражено тиме што у души постоје спектри међусобно супротних осећања према зависнику: жалост и агресија; љубав и мржња; састрадавање – и исто ту потпуна хладнокрвност као реакција на нервну пренапрегнутост; жеља да га натерамо да схвати наш бол – и осећај немоћи који прераста у злобу и спремност да га задавимо. Такво клупко (збрка) осећања ће да разруши нервно здравље било којег човека, а неуроза која се развија, приводи губљењу контроле над осећањима, и нас сваки пут «носи» све даље ако не почнемо да оздрављујемо.
  10. Анозогнозија, тј. одрицање болести. Проблем познат специјалистима код чланова породица које стрдају од сазависног понашања, рецимо мајке зависника. Но она ако и види пројаве сазависности код других то само не код себе, или окривљује провоцирајући фактор других. Срећу се случајеви када, упознавши се са концепцијом сазависности, човек почиње да је види у својих ближњих и може чак да им почне указивати на то, призивајући их да раде над собом, но отказују се да «проскенирају» у светлости примљеног знања, свој сопствени живот. Понекад се у беседи са таквим људима осећа да они у дубини душе подозревју истину о себи, али се свим силама старају да је не пропусте до сазнања. Пример: у процесу породичне консултације отац сина који пије је «открио» зависност своје супруге од сина, но упорно неће да самом себи призна да његово сопствено понашање и емопционални тонус зависе од жене чак више него од алкохолно-зависног сина. А мати, је заузврат «открила» сазависност код невесте.

Додатак 10-ој тачки. Одрицање чешће не бива директно, већ индиректно. Човек који се консултује призна наличје дане болести, но отказује да предузима мере које му се предлажу, у дубини душе продужује да се нада да ће ипак некако успети да заустави пијанство блиског човека, без личног учешћа у породичном програму оздрављења, и тада ће «све стати на своје место». Признати и прихватити – су две различите ствари.

Примери индиректног одрицања:

  • Нема у близини групе Ал-Анон, потребно је ићи у други град, радови у домаћинству и посао у фирми ми не дозвољавају да на то траћим време (само што ће се то време у процесу оздрављења са каматама исплатити);
  • Потребно ми је да би одржавала породицу да радим на два радна места, а још и код куће много посла (само што су то и једно и друго разултат пијанства мужа и тога што је узела на себе његов дио одговорности за породицу – а то и јест запечаћење (утврђење) положаја, то и јест пројава сазависности);
  • Често болујем, Немам снаге да посећујем сабрања (састанке) на другом крај града (само што болести и јесу на половину – психосоматика, разултат сазависности, и лечење би било успешније у процесу ослобођења од сазависности);
  • Бојим се да оставим стан, кућу без надзора. И самим тим се у алкохоличара васпитава илузија да ће жена или мати свагда да буду поред и да ће свагда успети да га спасу од беде – према томе расте неодговоран однос према сопственом здрављу, безопасности, животу. А то ће једног дана да приведе к последицама потпуно супротним мотивима жене или матере – јер оне нису богиње да би свагда успеле да га спасу. Нешто страшно се већ догодило, а не да ће се догодити у будућности – човек деградира и скраћује му се живот за петнаестак а можда и више година. Зар ће тај надзор да заустави процес разрушавања организма? Итд. итд. Детаљи различити али је суштина иста.

Показатељ прогреса сазависности је раст толерантности (подносимости) емоционалног бола. Нпр. На првом стадију жена (мати, ћерка) трпела је увреде, прекоре, претње. Са временом је почела да трпи његово замахивање руку («но он не туче» – још не…). Још кроз неко кратко време, она ће да дозволи да јој нанесе ударце, ране (« само да децу не туче») … Своје модрице показује мами, другарицама, но неће ништа да мења у одностима (да неби било још горе; ако позовем полицију може после да ме прободе ножем или да кућу запали). На каснијим стадијима сазависност, ако још није дошло до развода или га нису ухапсили (можда због смрти кога из породице) она се већ може показати неспособна да реагује чак и када он почне да туче децу. Такву жену није тешко препознати на пријему – отсутан поглед, потпуно охлађење осећања и савршена неспособност да разуме речи консултанта које се на њу саму односе.

Додатни узроци развоја сазависности

Неретко дубоки узроци сазависности са крију у нашем детињству и младости. Размотримо неке од њих.

  1. Чести конфликти у породици. У тим условима се неретко развија осећај усамљености, униније, склоност ка деструктивним формама понашања. То клупко осећања и емоција о којим је горе ишла реч, у тој или другој мери се и овде пројављује. Унутарњу кризу може да удвостручи негативан одзив маме о оцу (и супротно): «Погледај какав ти је отац!»
  2. Претерано мала брига. Сликовито говорећи родитељи се брину да би дете било сито, одевено, обувено, да би имало прибор за школу, но његов унутарњи свет остаје ван сфере њихових интереса. «Ево ти DVD и компјутер, а нама не сметај да одмарамо“.
  3. Наличје у породици ауторитетне личности (или више њих). Неретко је то мати, ређе отац или оба родитеља. То може бити и свекрва (ташта). Своје схватање живота, породичне цености, чак и каква је дужна да буде срећа – та личност константно насилно намеће другима. Фактички та личност је сама болесна сазависношћу. Своју унутарњу пустоту она стреми да испуни на рачун других.
  4. Претерано велика брига (Хиперзаштита). «Немој се прехладити, немој се повредити, а на вече нећеш ићи никуда – около су хулигани, ја сама ћу ти наћи мужа…». Уопште: «буди ту уз ноге!» и тада је мати уверена да ће дете бити у безопасности. Хиперзаштита може бити повезана са признацима у особе ауторитетних особина. Само, независно од побуда, опругу ћеш или скроз поломити, или покварити. У било ком случају зависност од матере може да пређе у зависност од друштва ништа бољег владања, од секти, од наркотика – или од будућег мужа или жене. Протествујући против тоталитарне контроле, деца траже слободу и упадају под другу контролу а да то сами и не схватају. При том сматрају да је то њихов слободни избор. У томе и јесте ствар што они нису ни били слибодни и не умеју да се користе слободом.
  5. Развод и као последица тога одсутство једног од родитеља, обично оца. Као разултат у деце нема примера какав треба да буде истински прави муж и отац, и не умеју правилно да граде породичне односе. То лако приводи к сазависним односима.
  6. Васпитавање у дечјем дому и интернату.
  7. Једно дете у породици. Зашто то приводи ка сазависности – вероватно не треба да се објашњава.
  8. Алкохолна или нека друга зависност једног од родитеља или обоје.

Тест на сазависност.

  1. Узнемирава ли Вас то што Вама близак човек (муж, син, сестра, отац) превише пије (употребљава наркотике)?
  2. Дали то што он пије отежава Вашу финансијску ситуацију?
  3. Јесте ли приморани да лажете да бисте прикрили његово пијанство?
  4. Имате ли осећај да њему више значи пиће него Ви сами?
  5. Мислите ли да је његово понашање разултат утицаја другова на њега?
  6. Окривљујете ли његове рођаке (нпр. његове родитеље, «лошу невесту») за то што он пије?
  7. Дали се често због оног који пије ремете (касне или се сасвим одгађају) Ваши планови да се заједно проведе породични ручак или вечера?
  8. Јесте ли изговарали претње оваквог садржаја нпр: «Ако не оставиш пиће ја ћу отићи од тебе»?
  9. Покушавате ли да, љубећи мужа који се враћа са посла, тајно ухватите запах алкохола?
  10. Бојите ли се да га узнемирите због појанчења које би затим уследило?
  11. Осећате ли се неугодно, сметено, дали вам се дешавало да страдате или се стидите због понашања тог човека?
  12. Чини ли Вам се да Вам његово пијанство сваки пут квари празник или одмор?
  13. Не дође ли Вам да због његовог пијаног понашања размишљате да позовете полицију?
  14. Дали сте тражили његове сакривене флаше пића?
  15. Имате ли такав осећај да када би вас он волео, оставио би пиће?
  16. Дали Вам се дешава да отказујете да идете у госте и да учествујете у било каквим друштвеним активностима због страха, да ће се он тамо напити?
  17. Осећате ли кривицу размишљајући о томе колико се времена продужава његово пијанство?
  18. Сматрате ли да ће се све Ваше тешкоће разрешити, када се муж остави пића?
  19. Дали сте некад били неправедни према деци, родитељима, колегама на послу само због тога што сте били раздражени и озлобљени на мужа који пијанчи (нпр. «истресали» се на децу)?
  20. Јесте ли претили самоубиством, или нпр. инфарктом и томе слично, с циљем да уплашите онога ко пије, да би он рекао: «Извињавам се» или «ја те волим», или да га натерате да да обећање да ће престати да пије (да ће да се лечи)?

За сваки одговор:

Да – 2 бода, Понекад – 1 бод, Не – 0 бодова.

0-5 бодова – код вас нема сазависности. 5-10 бодова – имате склоност ка сазависности. 10-20 бодова – изражена склоност к сазависности. 20 и више бодова – Ваше понашање је сазависничко и Вама је потребна помоћ.

Или простије речено: ако сте бар на три питања одговорили са «да», највероватније је да се сазависност већ почела развијати. Ако имате више од три одговора са «да» сазависност је несумњива.

Критериј за оцену сазависности. Оцена сазависности

Сазависност се распознаје када се човек дуго времена налази у високостресном породичном окружењу, укључујући алкохолизам једног из чланова.

Појединац саопћава или се у њега примећују не мање од 5 из следећих 8 карактеристика.

Страх. Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Постојана концентрација на проблемима других.
  2. Дуготрајна забринутост, бојазан, страх.
  3. Избегавање ризика у међуличносним односима, укључујући и неповерење к људима.
  4. Контролирајуће понашање – које се понавља, навикнуто.
  5. Хиперодговорност.
  6. Покушаји да се манипуише другима, да се измени њихово понашање.

Стид, кривица. Распознају се по наличју следећих признака.

  1. Постојан осећај стида како према сопственом понашању тако и према понашању других.
  2. Постојан осећај кривице у вези са проблемима других.
  3. Изолација од окружења, да би скрили свој стид за себе или за породицу.
  4. Мржња према себи.
  5. Пројава надмености и превасходатва, што је повезано са ниским осећањем личне вредности.

Дуготрајно очајање. Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Очајање и безнадежност у односу према постојећој ситуацији.
  2. Песимистички поглед на свет.
  3. Низак осећај личне вредности и осећај поражености (ја сам –губитник), што не одговара реалним достигнућима.

Гнев. Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Постојани гнев, управљен на зависника, породицу или на себе.
  2. Страх да се изгуби контрла у гневу.
  3. Гнев, који се тиче духовне сфере, у том реду и на Бога.
  4. Пасивно-агресивно понашање, посебно у односу на зависника.

Одрицање. Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Постојано одрицање извора породичен беде.
  2. Постојано умањивање тежине проблема.
  3. Кориштење оправдања да би се зависник заштитио од негативних последица.

Ригидност (крутост). Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Когнитивна негипкост.
  2. Ригидно (круто) понашање, укључујући и крутост улога.
  3. Морална и духовна негипкост, окошталост.
  4. Афективна негипкост – Преоблавдавање једног те истог осећања – кривице, жалости, гнева.

Нарушење индентификације свога «Ја», распознаје се по следећим признацима.

  1. Неумеће да се поставе своја требовања или да се брине о својим потребама.
  2. Тешкоћа определења граница свог «Ја» (граница личности), тешко је оделити своју бол од боли других.
  3. Зависност од другх личности – потреба да се од других добије потврда своје личне вредности, наметљиво неспокојство о томе како ћеш изгледати у очима других.

Смућење, збуњеност. Распознају се по следећим признацима.

  1. Постојана неувереност у том шта је норма.
  2. Постојана неувереност у том шта је реално.
  3. Постојана неувереност у своја осећања, укључујући и тенденцију да се сва осећања одреде са једним знаком.
  4. Лаковерност.
  5. Неодлучност.

Ако налазите у себи признаке у 5 и више од 8 набројаних области, онда се ви односите к сазависним личностима.

У тексту је кориштен материјал Др. Москаленко В.

Тестови су условни и не могу да претендују на универзалност.  

 

Ако решите да вам стоји порадити над собом по оздрављењу од замке сазависности – Ви се можете обратити к специјалистима у тој области, или укључити се на рад по Програму 12 корака Анонимних Удружења (погледај https://poznajsebe.wordpress.com/2014/08/10/lecenje_zavisnosti_po_programu_12_koraka/  www.aasrbija.com Контакт bgirena@ikomline.net)

Преведено са http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2561

Анонимна Удружења самопомоћи

 Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака

Аутор: свештеник Евномје (Белорусија) 7.8.2014, 20:35

У сфери штампе и видеопродукције тема алкохолизма, као и других зависности – заузима мање од једног процента. У црквеним школским уџбеницима о њој влада потпуно ћутање. Тако већина православних свештенослужитеља и хришћана имају веома нејасну представу о природи болести и њеној сложности. И скоро да нема ништа о већ постојећим удружењима за указивање помоћи зависницима и њиховим ближњима. Нису изузетак ни делатности удружења узајамне помоћи као што су Анонимни Алкохоличари (АА), рођаци и другови алкохоличара (Ал-Анон), Анонимни Наркомани (АН) и други. Зати је разумљиво да када чланови даних удружења дођу у православни храм с молбом да им се изнајми простор за сабрања (састанке) и да им дају подршку кроз информисање заинтересованих лица међу парохијанима, они се сусрећу са елементрним неразумевањем.

  • Као прво – а зашто су те групе уопште потребне;
  • Као друго – када се појасни да удружење не припада ни једној конфесији, но при том говоре о Богу, «Онако како Га ми схватамо» – Није ли то секта.

Ако свеједно неко од парохијан-а(-ки) се и појаве по нечијој препоруци у групи, неретко они (обично су то жене – рођаке алкохоличара), због својих стереотипа, очекују да ће тамо бити неке молитве, молебни, отчитка (молебан за истеривање демона) или нешто томе слично. И будући неприпремљени они једноставно не разумеју и не могу да прихвате рад групе који се уопште не води тако како се очекивало. Таква парохијанка је очекивала присуство свештеника и молебан, а уместо тога – неки разговори са чудним ритуалима, типа упаљене свеће и држање за руке. «Како то може помоћи мом мужу (сину), и није ли то секта?» – појављује се код ње питање. А ако се у даној групи, како обично и бива, сва «работа» своди само на разговоре и жаљење себе пред другима – у новопридошлог ће одбојност бити веома снажна…

Циљ дане публикације је да представим принципе рада и живота удружења служитељима Цркве и тим православним хришћанима који се сусрећу са проблемом алкохолизма у оквирима свог црквеног служења или у својој породици. Реч ће ићи о удружењима АА и Ал-Анон, као мени најбоље познатим.

Ја нисам опуномоћен да иступам у њихово име, и износим само своје лично разумевање њихове делатности. Дани текст проистиче из детаљног изучавања унутрашње литературе удружења и из неколико година активног са њима сарађивања.  Основа с којом се упознава придошли у удружење је такозвани програм духовно-личносног развоја «12 корака». Ево тих корака.

  1. Признали смо да смо немоћни пред алкохолом и да нисмо могли да управљамо својим животима.
  2. Поверовали смо да Сила јача од нас самих може да нам врати здрав разум.
  3. Донели смо одлуку да своју вољу и своје животе препустимо на бригу Богу, како га ми разумемо.
  4. Без страха смо се истражили и направили свој морални инвентар
  5. Признали смо Богу, себи и другом људском бићу праву природу својих грешака.
  6. Постали смо у потпуности спремни да допустимо Богу да уклони мане нашег карактера.
  7. Понизно смо га замолили да уклони наше мане.
  8. Направили смо листу свих особа које смо повредили и постали вољни да им се извинимо.
  9. Директно смо се извинили свим људима које смо повредили, где год је то било могуће, осим уколико би то повредило њих или неке друге људе.
  10. Наставили смо да правимо свој морални инвентар и кд год смо погрешили одмах би то спремно признавали.
  11. Kроз молитву и медитацију тражили смо све бољи свесни контакт с Богом, онако како га ми разумемо, молећи га само за спознаванбје његове воље за нас и снагу да ту вољу прихватимо.
  12. Имајући духовно буђење као резултат предузимања ових корака, покушали смо да пренесемо ову поруку осталим зависницима, и да духовне принципе примењујемо у свим областима свог живота.

При површинком изучавању програма «12 корака» у читатеља који тражи помоћ може да се сложи илузија: «Да, ја сам већ уради-о(ла) половину корака, а за осталу половину ће ми бити потребно још две недеље. И те анонимне групе ми нису за то потребне». Но када исти тај читатељ слуша о опиту рада по корацима од чланова у групи – тада му постане смешна његова наивност, схватајући колико је још потребно труда, и како се тешко савлађују ти кораци, особито први, без обзира на њихову простоту.  Сложност прихватања програма је у његовом настројењу на унутарњи свет човека и на неопходност одвајања одређеног времена за рад на њему. Породична болест алкохолизма се пројављује у свакодневним делима, реакцијама у понашању, мислима, осећањима, одражава се и на религиозну сферу. А за то је неопходна постојана пажња над себом и анализа свог опита. Веома је корисно, и чак потребно, поделити своје позитивно и негативно искуство са другима који се налазе у том истом програму, изучавати литературу удружења у којој се одражава веома богат опит чланова других група. А већина нас није привикла на унутарњи рад на себи и чак немамо представу о њему.

То је као и у Цркви: меже се научити посту, поклонима, читању светоотачке литературе, знати наизуст вечерње и јутарње молитве – но при том уопште не знати да изађеш на крај са својом раздражљивошћу, гневљивошћу, жељом за оговарањем. Уместо реалног праштања – научити се да гушиш и скриваш од самог себе постојеће увреде, које ће у тајним дубинама душе да разарају човека. Регуларно се исповедати – а одавно заборавити радост истинског очишчујушћег покајања. Зашто? Спољашње је свагда лакше. А наша је цивилизација данас управњена на то да би учинила од нас екстраверте, орентисане на спољашње, без било каквог знања унутарњег света и духовних закона. И у том плану духовни опит православља и опит удружења (АА) је веома сличан, јер окрећу човека према сопственом срцу, уче га како обрести цел-ост, цело-сност ума и срца.

У погледу односа програма 12 корака с православљем може се рећи и више. Програм «12 корака» је могиће разумети као приводећи механизам који помаже да се разуме закон Јеванђеља и опит отаца Цркве – човеку васпитаном одвојено од религиозне културе и с болесним мишљењем, због свог алкохолизма или увучености у алкохолизам блиског човека. Да разуме и научи да га примењује у свакодневном животу. Другим речима се програм може назвати – мост према Цркви.

Суштинска разлика је да: програм не може да приведе к обожењу, к том Царству Христовом које је по речима писма «унутар вас», и које ће се у пуноћи јавити о Његовом Другом Доласку. Но то и није задатак програма. Он припада земној равни и само може да припреми човека к поиску(тражењу) вертикале, може да укаже на њено постојање – но сама Вертикала је ван њега. Ако дубље проучимо програм – он сав призива да се он прерасте(превазиђе) и да се иде даље. Он побуђује религиозну жеђ (у оних који су способни да је осете) – жеђ за Богом. Но даље је то – пут религије. А умеће бити чесним, опит самоанализа и критике, чему обучава програм, помажу да се у религиозној сфери прави мање грешака и да се брже чупамо из заблуда којих је тако много у нашим представама о православљу.

Покушаћу да укратко изложим основу програма.

Зависност, по изразу оздрављујућух алкохоличара је – «бунт својевољности». Формира се противпостављање себе свету који нас окружује, који се види у црно белим бојама, без прелазних тонова. Све је дужно да се врти око мене. Постоје два мишљења «моје» и  «неправилно»(туђе). «Ја пијем зато што…» (даље следи набрајање разлога по кијима испада да су криви сви осим самог алкохоличара). Чак и када човек увиди своју зависност својевоља продужује да дејствује – «ја сам се сам изборио». То и јест пројављење Адамовог греха у нама – «будите као богови». Зато је тако тежак и тако неопходан први корак: признати – и прихватити (не само умом, већ целим својим бићем) своју немоћ пред алкохолом (наркотицима), да живот одавно не можемо да контролишемо, и све унутра и уокруг је изашло испод контроле: «Ми смо признали своју немоћ пред алкохолом, признали смо да смо изгубили контролу над собом».

Исто то може се рећи и о првом кораку у програму за ближње зависника. Они су многе године принели на жртву ради алкохоличара: време, здравље, новац, социјални интерес и контакте, сву своју пажњу. Они су се осећали као мученици као спасатељи: «Он ће без моје бриге да пропадне!..» И сада признати и прихватити да су на самомо делу и они исто тако беспомоћни као и зависник, није мали удар по осећању «незаменивости» и «неопходности». Но ако часно посмотримо на ситуацију – њихов сопствени живот, исто као и самог зависника је одавно ван контроле, њихове емоције и реакције су постале неуправљиве и они се претварају или су се већ претворили у додатак к болести. И само после потпуног сазнања и прихватања тог факта могућ је старт к новом животу.

Да, тај корак говори о добродетељи смирења. О неопходности да престанемо сматрати себе «спремним борити се до краја». Ако не престанем да се уздам на то «ја сам(а)», нећу моћи, признавши свој пораз, да се обратим и истински затражим помоћ. Ако још остане нада да ћемо се «сами изборити» или «сами се некако зауставити» – ми се не можемо истински открити за Бога. То је сазвучно хришћанству. Ја не могу сам да победим грех и његове последице (смрт), и зато ми је потребан спаситељ. Не наставник или морални учитељ, већ управо – Спаситељ. Но да би ја прихватио Спаситеља потребно је пре тога да схватим да сам смртно болестан грехом. А ако ја «нисам крао, нисам убијао, живим као сви» и уопште, мање више ја сам пристојан човек – ја могу да примим Христа као учитеља древности, чак и као Бога – но не као Спаситеља. Зашто мене спасавати ако се ја не осећам као онај који тоне? Зато и наслеђују царство Христово сиромашни духом – ти који знају о себи да су пали па зато и траже спасење. Управо сазнање немогућности да се својим силама «спасимо од потопа» – омогућује човеку који је одрастао у нерелигиозној или формално-обредној православној средини да обрати свој поглед према Небу. Он још може да не зна какав је Он – Бог, но срце га – зове. А у удружењу он ће да сретне људе који су већ прошли (одрадили) одређени пут и који говоре за себе да «нисам ја – Бог», него постоји Сила више нас која може да нам врати изгубљено здравомислије (трезвено гледати на реалност, без чега је немогућ духовни раст) и целосност живота (други корак). Свако од нас достиже ту Силу по мери која му је дана. Но у програму се једнозначно говори да је то – Личност која је способна да прими наше молитве и спремна да нам изађе у сусрет. Новопридошли види те промене које су произашле и происходе у животу тих људи, – и схватају: то, што они говоре – је истина. «Нека ја за сада на знам шта је то Сила, но Њу треба прихватити, Њој се вреди поверити». Тако човек излази из свог панцира и постепено се открива Сунцу. И тада ће он видети как се и њега дотиче преображавајући зраци. То укрепљује његово поверење у Вишу Силу, коју он сада смело може да назове – Бог, којему учи да препушта своју вољу и живот.

Препуштање воље (трењћи корак) – је важан момент. Почевши да оздрављају зависници, као и чланови њихових породица су се убедили на личном опиту да њухова воља није само болесна – она је постала инструмент у рукама болести. Зато било какав покушај оздрављења «снагом воље» је само самообмана. И потребно је да се учимо одрицати се од ње подчињавајући себе савршеној и благој вољи љубећег Бога. Тако програм у потпуности подводи к Јеванђељу – «одреците се себе … идите за Мном»; «сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо».

А даље креће мукотрпан рад над собом. У зависника, за све године употребљавања накупило се не мало преступа против ближњих и сопствене савести. Осећања кривице и стида су били толико јаки да су желели искључити своју свест, побећи од себе – кроз продужење употребљавања а затим продужити поново газити преко своје савести и преко бола својих ближњих. Погледати у очи свим тим «блокадама» је застрашујуће. Зато тек сада, када је пришло сазнање, да он није сам, и да постоји Бог, чија је Љубав изнад грехова, и да нема грехова које је немогуће опростити – тек је сада могуће, ослањајући се на Његову помоћ и подршку другова из групе, часно се загледати у своју душу, почети се занимати анализом свог живота и карактера и почети рад на востановљењу (поновном успостављању) своје личности.

Притом зависници и чланови њихових породица често откривају да је алкохол у ствари – само надводни дио леденог брега, и да је не ретко употребљавање алкохола помагало да се сакрију дубока личносна и унутарпородична противречења. Ближњи зависника откривају за себе да је алкохол био само повод да се пребаци кривица за своју нестрећу на оног који пије. У ствари је узрик несреће – у њима самима, они просто нису умели, а често су се и бојали да се препусте срећи, да буду срећни. И сада се свима њима открива огромно поље за рад над цртама свог карактера и начином мишљења. Но много тога се боље види са стране, опет се ту може пројавити бивши начин мишљења, болест ће свеједно покушавати да узме своје, и нека «одступања» уназад су практички неизбежна. У вези с тим, на даном путу веома су корисне руке и очи друга који већ познаје тај пут. Његова помоћ ће бити незамењива. Тако се појављује, поред групе, појам руководства (учитељства), тј. предавање опита «од срца срцу». Продужују се кораци скроз до дела покајања (сравни с проповеђу св. Јована Крститеља) – обештећење где је то могуће – и све дубљег тражења Бога. А радост проналаска новог живота побуђује да се тај опит предаје онима који још страдају од болести: «имајући духовно буђење као разултат предузимања ових корака, покушали смо да пренесемо ову поруку осталим зависницима, и да духовне принципе примењујемо у свим областима свог живота».

Без обзира на то што програм води к религиозном опиту, сама удружења која раде по програму, принципијално се држе са стране од било које конфесије. У томе постоје три позитивне ствари.

Прво: у противном случају та удружења би лако могли постати једна протестантска организација или да се чак изроди у секту.

Друго: то обезбеђује да се, не увлачећи групу у религиозне спорове и пажљиво се односећи према (без)религиозним убеђењима других, сачувамо од било каквих насртаја на сопствену религиозну самоидентификацију.

Треће: захваљујући својој незаражености протестантизмом, програм је откривен традиционалним конфесијама, у том реду и православљу. Тј. при обезбеђењу групне ванконфесионалности, појединачном њеном члану је лакше да прими хришћанство.

Зато, с моје тачке гледишта, пожљено би било кад би свештеници научили да гледају на удружења без предубеђења и када би им изнајмљивали просторије при храмовима за потребе састанака. И кад би када их позову сами били спремни – да поделе са групом постојећи у православљу духовни потенцијал. Сами свештеници ће такођер од тога имати користи – постојаће место где се, са мирном савешћу, може упутити неко ко страда од алкохола и многобројне маме и жене алкохоличара, а не да се сами баве тим проблемом који тражи много пажње и стрпљења. А затим – и парохија ће се попунити новим активним члановима…Пример такве позитивне отворености – је семинар «Анастасис» који се проводи већ неколико година у Белорусији у месту Жировићи, у оквиру којега многи чланови удружења са задовољством посећују манастирско богослужење, исповедају се код месних свештеника (који се према њима већ одавно без предубеђења) и примају Свете Тајне. А у Москви плодотворну сарадњу са удружењима је успоставио игуман из Даниловског манастира Јона Зајмовски (http://metanoia.msdm.ru/o-nas/sotrudniki-tsentra.html).

Преведено са форума православних психолога http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2554

*Интернет ресурси код нас у Србије су:

www.aasrbija.com

https://acasrbija.miraheze.org/wiki/Главна_страна