ОСЕЋАЊА КОД ДЕЦЕ РОЂЕНЕ У ПОРОДИЦАМА АЛКОХОЛИЧАРА

Садржај: Увод, Низак осећај сопствене вредности.  Грешке.  Завршавање послова.  Негирање (одрицање).  Гнев.   Потиштеност.   Страх.   Кривица.  Стид и изолација.  Жалост, губитак.  Горке поруке из детињства.  Почетак оздрављења.

Вежба «Преиспитујемо протекло искуство».

УВОД

Породице алкохоличара, дисфункционалне породице, представљају основу за развој зависности, као и других проблема за чију појаву су доста заслужне трауме из детињства. Због тога се дисфункционалне породице зову нездраве породице, а функционалне – здраве. Упоређивање здравих и нездравих породица извршили смо раније (1). Чест случај дисфункционалне породице јесте породица у којој један родитељ болује од алкохолизма, а други пати од сазависности.

На примеру таквих породица разматраћемо специфичности емоционалног развоја деце.

СИСТЕМА ЕМОЦИОНАЛНИХ КООРДИНАТА ДИСФУНКЦИОНАЛНЕ ПОРОДИЦЕ

Расти и одрастати јесте тешко, а расти у кући алкохоличара, може да буде неподношљиво тешко. Милиони одраслих мушкараца и жена одрасли су у породицама где је живот био подређен алкохолу.  Милиони деце и данас живе у таквим породицама, ако то може да се назове животом. Моје искуство у раду са децом од родитеља оболелих од алкохолизма приморава ме да се сложим са мишљењем Цермак Т.Л (5),који је психолошке трауме деце у тим породицама упоредио са трауматским искуством ратних ветерана, познатим под називом пострауматски стресни поремећај(ПТСР). Овај синдром се јавља код ратних ветерана када почињу да се прилагођавају животу у миру, дакле, после завршетка рата. Деца од родитеља оболелих од алкохола доживљавају стрес који може да се упореди са губитком блиске особе

В.Е.Робинсон (4) је породицу алкохоличара упоређивао са пољем психолошке борбе. Деца су често принуђена да бирају на чијој страни да се боре – «да ли на страни маме или тате». Понекад линија фронта пролази између родитеља и деце.

Често се догађа да је детету лакше да се сложи са родитељем који пије, а теже са другим, трезним родитељем који пати од сазависности. Сазависни родитељи су често нервозни, јер су од те борбе уморни. Они су уплашени, нервозни и осећају напетост због понашања супруга. Ова осећања родитељи несвесно транслирају на децу. Најмања кривица деце довољна је да се сазависни родитељ раздражи, унервози, ожалости.

Неки родитељи покушавају да гуше своја истинска осећања и да их сакрију од деце. Ово неизбежно доводи до експлозије негативних осећања. Те пројаве емоција деци нису јасне. Осмогодишњи Тољик збуњено је рекао: «А наша мама се стално свађа».

Сазависни родитељи се очајно боре да у породици све изгледа нормално. Толико су обузети спремањем куће да то исцрпљује сву њихову психичку енергију и довољна је само једна искрица да дође до експлозије. Тада могу да према деци демонстрирају такав равнодушан однос: «Ради шта хоћеш, само ме остави на миру». Болесни алкохолизам окупира сву пажњу тако да се цео живот у кући врти око њега и његових проблема. Деца се осећају одбачена, нежељена, невољена.

ФОРМИРАЊЕ ЕМОЦИОНАЛНЕ СФЕРЕ ДЕТЕТА

Низак осећај сопствене вредности

Свест о личном достојанству, сопственој вредности, надарености и уникалности код детета се развија само ако му родитељи поклањају онолико пажње колико је потребно једном детету. Пажња, коју су синови и ћерке од родитеља оболелих од алкохолизма добијали, помешана је са отровним (токсичним) емоцијама. Они дете мало хвале, а много критикују. Речи и алузије дете интерпретира као негативне представе о себи (3)

  • Ја нисам много битан човек.
  • Ја се стално саплићем.
  • Ја другима стварам проблеме и тешкоће.
  • Ја нисам привлачна (привлачан).
  • Ја  сам веома бучан или тих, или незграпан (или било што друго)
  • Ја нисам бистар – ја сам глуп
  • Ја ништа не могу да урадим како треба.
  • Мени ништа не може да се повери.
  • Ја сам егоиста и тражим превише.
  • Мене не воле.
  • Ја сам непожељан, непотребан.

Чак и једно, или два слична убеђења довољна су да се код детета формира низак осећај сопствене вредности,  пошто ове поруке  долазе од њему најзначајнијих особа – родитеља или особа које их замењују.

Грешке

У здравим, функционалним породицама родитељи дозвољавају деци да праве грешке, јер, преодолење грешака помаже у расту и развоју детета. Чланови такве породице подстичу како одрасле, тако и децу да интензивније испитају непознате стране живота, и сви чланови породице сносе одговорност за своја дела.

У здравим породицама код деце се развија свест да припадају тој породици, јер они осећају позитивну повезаност и тесну везаност чланова породице једних за друге. У исто време се у здравој породици уважавају и цени индивидуалне различитости.

Деца из болесних породица, породица алкохоличара, себе виде кроз замагљено стакло погледа на свет својих родитеља. Грешке у породицама алкохоличара једноставно су – забрањене. Алкохол подрива  и раствара самопоштовање човека и свих чланова породице. Деца не знају да ли имају подлогу под ногама. Они не могу чврсто да стоје на својим ногама јер су њихови корени, односно родитељска породица, болесни и слаби.

Неувереност у то шта ће бити не само сутра, већ ни у то шта ће се вечерас да се догоди, од деце прави мале војнике-стражаре. Деци је неопходно да стоје на стражи како би били спремни да се суоче са проблемом, и да се заштите. Они се храбро боре како би победили, у принципу, несавладиви проблем. Непредвидивост догађаја у породици – јесте једина постојана и предвидива карактеристика таквих породица.

Ако се у породицама алкохоличара и назире нека слога, то је негативна слога постројена на критицизму, насиљу, непостојаности(несигурности), одрицању и прекомерном стресу. Ту је преживљавање могуће, али, по којој цени? Преживљавање ту замењује живот, раст и развој. Преживљавање није живот. Личностни развој детета се зауставља. Долази до фиксације на свом осећању неадекватности, понизности.

Завршавање послова

У здравим породицама родитељи постојано удељују пажњу послу који дете обавља и завршава. При томе, очекивања родитеља су реална, а похвале и подршка – постојане. Родитељи давају детету осећање да они руководе његовим животом и у исто време му дозвољавају да се осећа као самосталан човек.

У породицама алкохоличара признање и похвалу за завршене послове дете добија у зависности од расположења родитеља и од стања родитеља-алкохоличара.  Ту се углавном чују критика, а не охрабрење. Заједно са задахом алкохола у ваздуху се осећају могућа понижења, насиље – физичко, емоционално, сексуално. Ова очекивања зависе од нивоа алкохола у крви болесног члана породице.

Негирање (одрицање)

Породица игнорише алкохолизам и сматра да је управо такво неодговорно понашање алкохоличара допустиво. Негирање као форма психолошке заштите, помаже да се савлада бол. «Тајна породице» заштићена је маскама и пажљиво бираним речима у току разговора. И мада то помаже да породица преживи, у исто време негирање болести подржава дуготрајно присуство алкохолизма.

Сазависник, тј. родитељ који је живи трезно, пред децом  се претвара да се ништа посебно не догађа и инсистира како би деца управо тако и прихватали стварност. «О, твој отац није алкохоличар. Он просто много ради и дозвољава себи да се понекад опусти».

Родитељ негира оно што дете види својим очима. Дете је збуњено, оно почиње да не верује реалности. Деца су принуђена да своје слутње(подозрења) гуше и да минимизирају своја осећања у односу на родитеља који пије: « Кад је мама тако рекла, значи, није баш све тако лоше како се мени учинило». До деветогодишњег узраста деца на свет гледају првенствено очима родитеља. Они сумњају у сопствена запажања и негирају их. Зтим стичу навику да лажу вршњаке и да негирају то што се дешава у породици.

Споља гледано, деца делују као потпуно нормална. Дечаци и девојчице настоје да буду онакви какви треба да буду по мишљењу родитеља – натпис, визит карта непостојећег благостања породице. Тaкве породице се зову фасадне породице. Споља је све нормално, а унутра кошмар. Прави(најдубљи) пакао постаје уобичајено стање.

Гнев

Гнев је најраспрострањенија емоција код деце који се јавља као реакција на алкохолизам родитеља. Иако одрасли себи дозвољавају да се гневе, испољавање гнева деци је обично забрањено. Истина, одрасли ретко служе као здрав модел како треба изражавати гнев. Дете, дакле, нема од кога томе да се научи. Дете зна да несме да се љути и да то није исправно. Свој гнев оно често скрива под маском привидног осмеха. Касније то може да доведе до сиромаштва осећања. Како је писао Е. Фром: «На почетку дете одриче се да испољава своја осећања, а на крају се отказује и од самих осећања». (стр. 203) [2].

Гнев код детета може да се јавља због низа узрока. На пример – одбијање родитеља да подржи дете за време спора, издаја, двојне поруке («Ја тебе волим. Иди одавде и не мотај ми се око ногу»). Родитељи често не испуњавају своја обећања. Ако један родитељ пројављује грубост према детету, а други то види и не штити га, ту ситуацију дете доживљава као издају. Пијани родитељ детету може  да ломи играчке и друге ствари драге детету да поквари.  На уништавање његове својине дете може да реагује гневом, па чак и бесом. Испод тих осећања лежи бол, туга и горчина постојања.

Потиштеност

У односу на децу чији родитељи нису болесни од алкохолизма, деца родитеља алкохоличара веродостојно(истински) описују своје детињство као несрећно. У зрелим годинама они дупло чешће оболевају од депресије од деце која нису из породице која болује од алкохолизма. Депресија је доживотно наслеђе иако се често јавља само периодично. Добра вест је да од депресије ипак не пате сва одрасла деца. Очигледно је да се боље осећају деца чији се родитељи лече од алкохолизма и постижу дужи период уздржања од употребе алкохола.

Страх

Страх и лоша предосећања такође постају уобичајена осећања. Непредвиђеност родитељских очекивања и њихова реакција, рађа осетан страх од неизвесности. «Да ли ће отац данас доћи трезан? Да ли ће мама да виче на оца? За што ће данас да ме грде?»

Страх од родитељског гнева код деце скоро да не пролази. Гнев у породицама алкохоличара уопште не може да се разуме, он је бесмислен и сталан. Све време неко на некога виче, и неко некога оптужује. Понекад пак чланови породице једни друге туку.

Гледајући све то, дете се учи да избегава конфронтацију да неби још додавао у стално кипући котао.

Кривица

Деца у породицама алкохоличара често осећају кривицу и одговорност за пијанство родитеља. Неки чак сматрају да због њега, детета, родитељ и пије. «Да сам ја добра девојчица, тата не би пио», – рекла је петогодишња Ања. Она је мислила да ће, ако се веома потруди и постане «добра девојчица», доћи крај пијанству. Тако је она гајила своју наду и то ју је спасило од очајања. Деца често мисле да су у стању да зауставе пијанство родитеља.

И кад порасту деца продужују да имају непрестани осећај кривице. Ово осећање лако се пројави у најразличитијим околностима. Ако их неко криви, они са задовољством прихватају кривицу на свој рачун. Одрасла деца алкохоличара улазе у ординацију лекара или канцеларију шефа са већ спремном фразом: «Извините».

Неки од одраслих осећају кривицу због тога што су у детињству помислили: «Боље би било да мој отац умре, онда би одмах све ово престало». Неки осећају кривицу зато што су нешто учинили, можда ударили родитеља. Осећање кривице може да замени осећање гнева. А да ли је кривица лакша од гнева?

У хаотичној кући алкохоличара мало шта може да буде сигурно, безопасно и под контролом. Мајци и оцу се не може веровати. Свакодневни живот је непредвидив, болесна осећања се потискују и пригушују. Деца из породица алкохоличара веома много енергије троше  да би  једноставно егзистирали, постојали, преживљавали.

Стид и изолација

Десетогодишњи Миша често се жалио школском психологу да се деца  ругају његовом оцу када га виде пијаног. То је много смућивало Мишу. Он се због тога са децом није играо, а од вршњака се изоловао баш у време када су постали јак другарски тим. Могућност да код себе доведе другаре Миши је била ограничена. Једино га је Петја разумео, јер је Петја такође имао оца алкохоличара.

Обична прича о деци родитеља болесних од алкохола. Пијанство оца или мајке деца крију и зато избегавају да код себе кући зову другове. Наташин отац је једном у школу дошао пијан. Пао је наочиглед целог разреда. Деца су се кикотала и знатижељно гледала на њега. Наташа се много смутила и постала тако стидљива(повучена) да је говорила шапатом. Она се много стидела свога оца, затворила се и ни са ким се није дружила.

Многа деца из таквих породица око себе праве невидљиви зид, више живе у маштама и фантазијама него у реалном свету. Они као да инкапсулирају своја осећања и ту капсулу не отварају је до тридесет или четрдесет година.

Жалост, губитак

Поставља се питање: „Да ли деца од родитеља болесних од алкохолизма са таквим тешким емоционалним искуством могу да постану потпуна противречност својим родитељима? Да ли они могу да изграде функционалну породицу?“

Антон Петрович, 34 године, рекао је: „Ако сам ја одрастао у породици алкохоличара, желео бих да апсолутно не личим на своје родитеље. Жарко сам желео да имам своју здраву породицу, можда због тога што такву никада нисам имао. Никада нисам осећао да сам део своје породице, а више од свега сам баш то желео. Када бих ја живео у нармалној породици, вероватно ми то не би било тако важно“.

Туга код деце од родитеља који су болесни од алкохолизма може да се  испољава на разним нивоима. Одсуство нормалне породице код детета може да одаје осећање губитка, туге, изгубљеног детињства. То осећање у будућности човека с времена на време може да посећује. Сетите се речи Антона Павловича Чехова: «У детињству ја нисам имао детињства»? Губитак безбрижног, радосног детињства може да буде узрок туговања – психолошког процеса од 5 стадијума, које је описао Е. Кублер-Рос.

До ступања у пубертет дете није потпуно свесно свог процеса туговања због губитка родитеља, губитка физичког или психолошког («отац се утопио у вину»). Ово осећање спречава даљи развој идентитета детета, спречава да види себе као уникалну личност са осећањем сопственог достојанства и вредности. Неразрешено осећање туге и губитка може да помрачи живот и да спречи дете да изгради своју породицу.

 Горке поруке из детињства

Са каквом представом о себи деца родитеља болесних од алкохолизма ступају у зрели живот?

Таква деца су у најмању руку усвојила четири отровне поруке:

1.   Ништа не могу да урадим како треба;

2.   Не могу исправно да мислим;

3.   Никоме не могу да верујем осим самом себи;

4.   Ништа не морам да осећам, нити да испољавам своја осећања.

 Почетак оздрављења

Психотерапија одрасле деце од родитеља болесних од алкохолизма може да почне од анализе осећања које је човек искусио у детињству, а која осећа сада. Раније је ретко коме могао да у поверењу и тајности каже оно што  осећа. Одраслој деци од родитеља болесних од алкохолизма на једној од првих терапија треба предложити наведене вежбе. Ово је тек почетак.Терапија је дуга. Резултати могу да буду позитивни и значајни.

Вежба «Преиспитујемо протекло искуство»

Прочитајте доле наведени списак.

Почињете да оздрављате онда када почнете да цените читав свој протекли опит. Могуће је да сте у прошлости имали емоционалних недостатака – да су преовладавала једна осећања која нису дозвољавала другим да се пробију. Емоционално сиромаштво задржава раст личности.

Опустите се. Заузмите комфортан, удобан положај.  Читајте наведени списак и по свакој тачки постављајте себи питање: «Да ли сам преживљавао страх од одбачености?» «Да ли сам осећао тешкоће у успостављању блиских узајамних односа?»

Означите квачицом осећања која се односе на ваш протекли живот.

Открићете да се понешто од наведеног односи на вас, а понешто не. Не треба да осећамо само кривицу. Ако нека осећања важна за вас, (преживљавања, проблеми) нису укључени у овај списак, једноставно их додајте.

– Страх одбачености

– Тешкоће у успостављању блиских узајамних односа (интимности)

– Неповерење

– Напетост

– Нагла промена расположења

– Ниска самооцена, недостатак самоуважавања

– Булимија (преједање), нервна анорексија (одбијање хране)

– Алкохолизам лични и код нама блиских људи

– Лаж

– Пристрашће к преживљавању усхићења, узбуђења

– Зависност

– Случајне сексуалне везе или други сексуални поремећаји

– Појава насиља са своје стране или запажање насиља од стране ближњих који су ти значајни

– Прекомерна одговорност или претерана неодговорност

– Претерана реакција на нешто или претерана равнодушност

– Импулсивност

– Склоност критиковању и осуђивању других

– Неспособност опустити се

– Потреба контролисања других

– Потреба да добијаш похвалу и подршку, одобравање

– Компулсивно (готово насилничко) понашање код себе или код блиских значајних особа (преједање, настојање да нешто изузетно постигне по сваку цену, пушење, злоупотреба психоактивних супстанци).

Сада јасније увиђате неке своје психолошке специфичности  које могу да праве проблеме у вашем животу.

Увиђати своје проблеме – јесте веома важан део излечења.

Могућност да се размотре неке од набројаних проблема у условима групне терапије, доноси олакшање и наду на исцељење.

Списак литературе

1. Москаљенко В.Д. Одрасла деца болесна од зависности – група високог ризика // Психичко здравље. – 2006, № 5(5). – С.61- 67.

2. Фром Е. Бекство от слободе. / М.: «Прогресс». – 1990. 271 с.

3. Black C. Children of alcoholics as Youngsters- Adolescents – Adults / New York : Ballantine Books. – 1981. – 203 p.

4 Robinson B.E. Working with Children of Alcoholics. D.C. Health and Company/Lexington, Massachusetts/Toronto: Lexington Books. – 1989. – 253 P.

5. Cermak T.L. A primer on adult children of alcoholics. Pompano Beach, Florida : Health Communications. – 1985.

Аутор: Москаљенко Валентина Дмитријевна

Превод: Танкосава Дамјановић

http://www.realisti.ru/main/vred_piva/alkogolnaya_semya_deti_bolnyh_alkogolizmom_roditeley.htm#ixzz35IzB7qCV

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.