Месечне архиве: јул 2014

Часност према себи

Часност

14 април 2012 – olivka

До Ал-Анона уопште нисам била упозната са појмом «частност пред собом». Ја сам знала само за спољашњу частност, частност пред другима, при чему сам је разумела у таквом показујућем варијанту. Нпр. могла сам да демонстрирам такву неку друштвено-корисну делатност (нпр. сакупљање, простирање веша) с тим да би сви видели, како сам ја добра и како се старам, но притом ме је мало бринуо разултат (да би било чисто). А ако су били незадовољни обично сам увређено говорила: «Но шта да радим трудила сам се …» и такав модел понашања је ишао са мном кроз живот. Задивљујуће је то и како су у мени могли да се саживе и ситне лажи (нпр. родитељима нисам говорила о својим «тројкама» или сам измишљала оправдања да ме не би много грдили), и истовремено света вера у то да сам ја веома часна девојчица. Касније већ у породичном животу још јачи повод за унутарње лажи су постали страхови – страх од казне, страх бити лоша … И још – бежање од додатних напора, у случају, да сам те напоре сматрала обавезнима («све добре жене тако раде»). Одрицање проблема – то је за мене такођер форма унутарње лажи, иза тога такођер стоје страхови.

Шта ми сада смета? Исти ти суета и страхови. Још и перфекционизам – тако је тешко признати и прихватити сопствено несавршенство да је, тако испада, лакше себе обмањивати.

Но сада већ знам неке ствари које ми помажу ићи у сусрет својој частности.

Као прво, Бити частном је пријатније и удобније – лакше и слободније се дише. Лаж одмах ствара унутра осећај дискомфорта и беспокојства.

Као друго, опасност бити чaстна и није тако велика, како ми се раније чинило – често то што се ја бојим да видим у себи, што се бојим да признам себи, и није тако страшно и неизлечиво. Као што се каже, непознато зло – веће је зло. И ако избацим моје «бубице» на светлост, то ће многе од њих да угину саме од себе – просто од свежег ваздуха.

Као треће, ја сам за себе разделила часност према себи и часност према другима; и на данашњи дан допуштам да у мени може да буде прво без другога. Ја себи понекад допустим да слажем другима (или да не говорим сву правду), но уз услов да се постарам часно оценити мотиве и разлог због којих тако чиним.

Као четврто, схватила сам да је часност – релативан појам и да се може стећи временом. Мењам се ја, мења се и дубина моје часности. Неке ствари о себи ја тренутно, просто, нисам у стању да прихватим, нисам дозрела, зато у мени постоје подозрења да свеједно још нисам часна у многим стварима. Но верујем у своју добру вољу и у то да ће при мојој спремности Бог нађи начин како да ми открије очи да видим саму себе.

И још. Часност ме приближава Богу. Тек када сам часна пред самом собом, могу се надати да ћу чути Бога, јер Он може да говори само са мном истинском, а не с мојим, често приукрашеним лажима, са мојим представама о себи самој.

******
Једном давно једна моја другарица је истицала мој трезвен поглед на живот и људе као једно из мојих главних достоинства. С друге стране, ја понекад жалим што немам способности да наденем «ружичасте наочаре на очи», зато што су бивали у животу мементи када ми се хтело, као и хероју позоришног комада «он је сам обмањивати се рад», срушити поставку тачности и одложити за неко време  сусрет са правдом.

Често бивам малодушна, још нисам изживила све своје страхове, но негде у дубини душе ја обично подносим самој себи рачун о себи, о другима, о животу

Понекад ја нешто искрено не видим, још нисам дозрела да би схватила, нисам спремна за то, но ја знам да се насилном путем то питање не решава. Потребно је време, опит, неке животне лекције, понекад просто неочекивано измењени угао гледања на ствар.

Тако је било и с болешћу мужа. Када су ми најпре рекли да и ја сама такођер имам потребу за помоћи, ја сам те речи помела са прага, била сам тако сконцентрисана на мужа да су све моје потребе биле везане за њега. Било ми је потрбно много времена док нисам стекла способност да погледам на себе и своје грешке, мало по мало извана и одозго, и тада су ми се «отвориле очи», и могла сам себи самој часно да признам шта сам све налагала за све то време. Ја не сматрам своју «сљепоту» унутарњом не-часношћу (неискреношћу), ја на њу гледам као на неку тренутну, временску неспремност.

Мени се чини да ме Бог води и да Он боље од мене зна шта сам ја спремна да сазнам о себи, а што још не могу да поднесем и што би ме могло повредити, ако не и убити. Понекад се осећам као главица лука с које скидају кору, слој за слојем и тај процес нити можеш убрзати нити успорити.

******
Сада гледам мало уназад и схватам, да када сам почела да примењујем у пракси принцип часности пред собом, да су управо тада почеле да се замећују реалне измене у мени. Престала сам да тајно читам ћеркин дневник (паралелно с тим смо почеле да боље комуницирамо и та «неопходност» је отпала, ако ме нешто интересује једноставно питам), престала сам да говорим једно, а мислим друго, престала сам да се бијим говорити о својим осећањима. И чак сам почела самој себи та осећања именовати – у томе је такођер била моја нечасност пред собом. Практично, једино од чега нисам успела да се избавим јесте то што убеђујем и себе и друге да више не једем слатко, а потом одем и тамо негде за углом једем колаче.

******
Мени је тешко бити часна пред собом. Испада да сам ја сама око себе створила свет и сама страдам када се неко или нешто не уклапа у тај замишљени свет. И тада ми је једноставније да окривљујем другог човека, или услове живота, па чак и Бога, него да видим око себе РЕАЛНИ свет и да живим у њему, а не у својим илузијама. Лакше је бити Жртва – јер жртва није крива ни за шта, она не носи одговорност за своје поступке. Жртва просто страда.

Веома много година (највероватније, сав свој живот) ја сам са заносом играла ту… улогу жртве. И то се не тиче само односа са мужем-алкохоличаром.

То сам разумела тек пре пар дана. И сада ту мисао полако треба да «сварим»…

Прочитајте: С унутарњом часношћу управо су православни слаби – породични психолог Татјана Борисовна

http://www.fgump.ru/stati/konspekty-sobranii-grupy-al-anon/chestnost-s-soboi.html

Поново се учити веровати себе 22 јул. «Дан за даном из сазависности»

Melodi Bitti

«Дан за даном из сазависности» Мелоди Битти 

Многи од нас имају проблем повезан са поверењем.

Многи од нас су се дуго времена усрдно старали да верују људима кији нису заслуживали поверење. Опет и опет ми смо веровали лажи и обећањима, који се никада нису испуњавала. Неки од нас су се старали да верују у немогуће, нпр. да верују активном алкохоличару да ће да престане да пије.

Неки од нас су веровали својој Вишој Сили на искажен начин. Ми смо веровали да ће Бог натерати друге људе да раде то што ми хоћемо, и ако се то небио десило ми смо се осећали обманути. Некима од нас су улили у главу да животу уопште не треба веровати, да смо дужни да контролишемо и манипулишемо другима проходећи свој живот.

Већина од нас има непролазно убеђење да ми не можемо да верујемо себи. На путу оздрављења ми лечимо себе радећи над својим проблемом поверења. Ми се заново (испочетка) учимо поверењу. Из прве лекције поверења потребно је усвојити следеће: ми можемо да верујемо себи (да имамо поверења у себе). Нама се може веровати.  Ако су нас други учили да ми не можемо да верујемо себи, лагали су. Зависност и дисфункционални системи нас терају да лажемо.

Ми се можемо учити да верујемо својој Вишњој Сили на исправан начин – не терајући друге људе да чине то што ми хоћемо, него да нам помогне да се бринемо о себи, да нас  постави у најбоље могуће услове у највише благопријатно време у нашем животу. Ми можемо да верујемо процесу – враћања у здрав живот (оздрављењу). Ми нисмо дужни да контролишемо, да допуштамо наметљиве мисли или да постајемо суперпажљиви (суперопрезни). Ми можемо да не схватамо увек куда идемо и шта происходи са нама (шта се дешава у нама), но ми можемо да верујемо да происходи нешто добро.

Када се ми научимо да томе верујемо, можемо се учити да верујемо другим људима. Када будемо имали поверења у Вушњу Силу и када будемо имали поверења у себе тада ћемо знати кому да верујемо и за што.

Могуће је да смо то свагда и знали. Само нисмо довољно ослушкивали себе или нисмо имали поверења у то шта нам је говорио унутарњи глас.

Данас ћу да се утврђујем у томе да се могу учити да верујем на исправан начин. Ја могу да имам поверења у себе, у своју Вишњу Силу и своје оздрављење. Ја могу да се учим да верујем на исправан начин и другим људима.

Kако они налазе једно друго?

– До удаје сам била уверена да никада нећу бити жена алкохоличара, ни у сну. Али, ево ме пред вама. Ја сам жена алкохоличара – говори лепа тридесетдвогодишња жена. Назовимо је Света.

– А због чега сте ви тако чврсто обећали себи да се никад нећете удати за алкохоличара? – питам је ја.

– Зато што је мој отац алкохоличар. Нагледала сам се ја свога татице. Нисам желела да се и ја тако „усрећим“.

– Како сте се упознали са својим будућим мужем?

Света радо прича:

– Била сам у гостима. Пред крај вечери гледам, кад тамо „стока“ седи у ћошку, пијан и јадан. И ја сам одмах пожелела да га спасим.

Више пута сам чула овакав (или сличан) израз – „стока“ у односу на мужа управо од жена чији мужеви болују од алкохолизма. Зашто те жене воле овакве изразе, не знам. Да ли зато што одбијају да мужа признају за мушкарца, или пак негде у дубини своје свести он за њих уопште не представља брачног партнера већ објекат за спасавање?

– И шта сте тада ви предузели, у гостима? – настављам разговор.

– Позвала сам такси, буквално сам га унела у ауто и послала кући.

– Ви мислите да сте га на тај начин спасили?

– У сваком случају, била сам спокојна и сигурна да те вечери неће направити веће глупости.

Размишљам о Светиним речима: „спокојна и сигурна”. Могуће је да помоћу њих можемо одгонетнути тајну њеног брака. Можда се Света лако узнемири по било каквом поводу. Да би некако изашла на крај са својим узнемиреношћу, потребно јој је да нешто брзо предузме. Узгред, Света није нешто нарочито самоуверена, не верује да је достојна жена, вредна пажње. Да би се осећала значајна потребни су јој подстицаји споља, а за то су потребни поступци које ће други да похвале и цене. И ето, она спасава мушкарца кога први пут види, а награда је већа увереност у сопствену вредност. Могуће је и да јој је кроз главу прошла мисао: „Ето, какав сам ја јунак! Други људи би га једноставно заобишли, а ја сам га спасила. Ја сам херој”.

Али, наш разговор се наставља.

– Колико је мушкараца било на тој вечери?

– Десетак.

– Да ли је неко покушавао да вам се удвара?

– Да, али су ми се учинили накако досадни, незанимљиви.

Света даље прича како ју је будући муж док је био трезан привукао тако сјајним особинама своје личности. Међутим, ја размишљам о другом. Ако је жени суђено да се уда за алкохоличара, она ће од њих десеторице, па и двадесеторице мушкараца, да изабере управо њега.

Шта се заправо догодило тада, на тој седељци? Он је дозволио себи да буде слаб, беспомоћан, чак и непокретан, „унели” су га у кола. Она је себе представила у најбољем светлу – спасавала је, саосећала, одлучно је деловала. Супротности су се среле.

Њен животни сценарио

Од најранијег доба Света је сопственим очима гледала како је њена мајка поступала управо у таквим приликама. На седељци је она учинила управо то што је радила и њена мајка. Лекције научене у детињству претварају се у аутоматске реакције. Ако мушкарац не може да се побрине о себи – то за жене попут Свете и њене мајке представља сигнал да се побрину за њега, да му осигурају безбедност. А главно у свему томе јесте да су жене задовољиле своју потребу да некога спасавају, да послуже некоме, да преузму туђу одговорност на себе. У суштини је то део његове одговорности – да одговара за последице свог опијања чак и да се уплео у неку неприличну ситуацију. Он ту одговорност скида са себе, а она је преузима. Нашао лонац поклопац.

Установљено је да се око 60% ћерки алкохоличара удају за мушкарце који су већ оболели, или који ће тек оболети од алкохолизма. Тенденција се не нарушава чак ни ако се мајка развела од ћеркиног оца (Seattle M., 1987). По мишљењу психолога, тај животни сценарио се записује у подсвести девојчице веома рано – до шесте године (Берн Э., 1992).

Света је деловала у сагласности са својим животним сценаријем. Слика коју је видела у гостима била јој је део бола позната још из детињства: пијани беспомоћни мушкарац. Читав живот се њена мајка малтретирала са њеним оцем. Неговала га је, спасавала, дајући ћерки скривену поруку да је управо за ту улогу жена и предодрђена. Да ли је мајка успела да спасе мужа? Не, али је сценарио већ био формиран. Преправити тај животни сценарио је прилично тешко, мада је у принципу могуће.

Сви се ми у познатим ситуацијама осећамо комфорније, сигурније, него у непознатим. А Света се нашла у добро познатој ситуацији – она се заједно са мајком већ борила за то како би отац остао трезан. То јој у детињству није успело. Зато се код ње појавила још јача жеља да поново одигра сличан сценарио, само овог пута да то буде са срећним крајем.

Илузије

Жене алкохоличара безгранично верују у снагу љубави и у то да ће оне засигурно успети да „преваспитају” своје мужеве. Примеру сопствене породице, па чак и пример историје човечанства нам показује да је немогуће променити и преправити човека. Једино сâм човек може променити себе, а не неко други. Међутим, све жене верују у своју моћ, све мисле да оне „обликују” мужеве. „Ја сам те створила, ја са од тебе направила човека …”, говори жена будући у власти илузија.

Илузије се појављују онда, када се човек судари са непремостивим препрекама. Саме илузије доводе до још већих проблема. Пре или касније, неопходно је прихватити реалност. Бива болно, али другог пута нема.

Глад за љубављу и осећање личне вредност

Без обзира на сјајна постигнућа у спољем свету и успешност на послу, Света има веома низак осећај личне вредности. У дубини душе она себе није сматрала ни способном, ни талентованом, нити вредном љубави. Она за себе као од шале уме да каже да је „идиоткиња“ (тако себе називати не треба чак ни у шали). Света није умела да прима поклоне и комплименте. Снебивала се, чак ју је било и срамота, као да је недостојна пажње или комплимената.

Међутим, да бисмо боље разумели одраслу Свету, потребно је да се осврнемо на њено детињство. Болест од које болује Светин отац спречава га да испољи своју родитељску љубав. У ствари су и мајка и тата волели своју ћерку, али су били толико окупирани проблемима које алкохол доноси у породицу, да им није било до Свете. А Света није правила проблеме (дете као да је осећало да тога у њиховој породици има и превише) – добро је учила и била је више него одговорна за своје године. Изгледало је као да такво дете и нема потребе за посебном, индивидуалном пажњом и доказима да је вољено. Међутим, истина је у томе да свако дете има потребу за тим. Тако се код Свете образовао дефицит љубави у родитељском дому. У време одрастања, она је била гладна љубави.

Такве девојке несвесно бирају себи за мужеве проблематичне, често лакомислене мушкарце – алкохоличаре, оне који су већ били по затворима, непризнате геније, разведене, удовце са децом… Такав ме неће оставити, заваравају се оне. Проблеми од првога дана. Недостатке мужева оне виде, али понекад им то иде на руку. Из њихових недостатака могу се извлачити потврде своје вредности: „Ја сам боља од њега, ја се не опијам”.

Низак осећај личне вредности, недостатак самопоштовања, недостатак уверености да може бити вољена, да може бити обдарене талентима – то су психолошке особине жена којима прете проблеми у браку.

Време је почети бринути се о себи

Пре но што се учини било шта уместо другог, а не ради другог, упитајте себе: Чији је то проблем? Ако је то његов проблем, немојте журити да га натоварите на своја крхка плећа.

Размислите о својим баријерама, о границама своје личности. Потребно је сагледати јасно где престајете Ви, а где почиње други човек. Обично, када у односима постоје проблеми, корисно је преиспитати границе. Границе су линије, које гласе: „Ето, дотле ја могу да идем, то је оно што ћу ја да урадим за тебе. А то друго ја нећу никада да урадим.А ово нећу нипошто да трпим од тебе”.

Шта чинити са вредновањем себе? Здраво вредновање себе је просто вера у себе. Оно зависи од тога какво је било ваше детињство, од тог склопа околности. Али сада када сте одрасла особа, ви не морате да живите по сценарију написаном у детињству. Једноставно реците себи: „Ја нисам гора од других”. А да се не бисте уобразили и постали горди, додајте: „Али нисам ни боља од других. Ја сам просто особа са својим достојанством”.

Свакако је потребно да се избавите од неких својих страхова. Сопственим снагама је то тешко. Постоје групе самопомоћи попут Ал-Анон-а или познанице које су у сличној ситуацији као и ви. Не устручавајте се, упитајте пријатељицу: „Да ли и ти такође полудиш попут мене када се твој муж негде задржи?” Причајте са људима којима верујете. Наравно, можете потражити и стручну психолошку помоћ.

Добро би било да научите да без гнева и агресије заступате своје ставове.

Не постоје никаква правила о томе кога смо дужни да волимо, а кога нисмо, нити правило са ким да будемо у контакту, а кога да избегавамо. Наше сопствене грешке на том путу су нас и начиниле онаквима какви смо данас. Дакле, није све било узалуд. Превазилазили смо тешкоће и духовно расли.

Седите у погодном тренутку са својим вољеним и размотрите с њим шта вам је од њега потребно. Само немојте говорити: „Мени је потребно да ти престанеш да пијеш”. Вам је потребна његова љубав? Тако му и реците. Ако ви, пак, не можете да га волите, ако ваше потребе и захтеви не буду испуњени, ја бих на вашем месту рекла следеће: „Ако не престанеш да пијеш, ја више нећу моћи да те волим”.

То је практична формула: „Ако ти чиниш то, ја сам принуђена да урадим то”. Само немојте обећавати оно што нећете урадити, не претите му разводом. Јер, ко ће вас после тога схватати озбиљно?

Научите се да задовољавате своје потребе. На крају крајева, у животу је веома мало ситуација које је могуће побољшати, ако се сами не будемо бринули о себи и не будемо давали себи оно што нам је потребно.

Извор: Перејит.ру

ОСЕЋАЊА КОД ДЕЦЕ РОЂЕНЕ У ПОРОДИЦАМА АЛКОХОЛИЧАРА

Садржај: Увод, Низак осећај сопствене вредности.  Грешке.  Завршавање послова.  Негирање (одрицање).  Гнев.   Потиштеност.   Страх.   Кривица.  Стид и изолација.  Жалост, губитак.  Горке поруке из детињства.  Почетак оздрављења.

Вежба «Преиспитујемо протекло искуство».

УВОД

Породице алкохоличара, дисфункционалне породице, представљају основу за развој зависности, као и других проблема за чију појаву су доста заслужне трауме из детињства. Због тога се дисфункционалне породице зову нездраве породице, а функционалне – здраве. Упоређивање здравих и нездравих породица извршили смо раније (1). Чест случај дисфункционалне породице јесте породица у којој један родитељ болује од алкохолизма, а други пати од сазависности.

На примеру таквих породица разматраћемо специфичности емоционалног развоја деце.

СИСТЕМА ЕМОЦИОНАЛНИХ КООРДИНАТА ДИСФУНКЦИОНАЛНЕ ПОРОДИЦЕ

Расти и одрастати јесте тешко, а расти у кући алкохоличара, може да буде неподношљиво тешко. Милиони одраслих мушкараца и жена одрасли су у породицама где је живот био подређен алкохолу.  Милиони деце и данас живе у таквим породицама, ако то може да се назове животом. Моје искуство у раду са децом од родитеља оболелих од алкохолизма приморава ме да се сложим са мишљењем Цермак Т.Л (5),који је психолошке трауме деце у тим породицама упоредио са трауматским искуством ратних ветерана, познатим под називом пострауматски стресни поремећај(ПТСР). Овај синдром се јавља код ратних ветерана када почињу да се прилагођавају животу у миру, дакле, после завршетка рата. Деца од родитеља оболелих од алкохола доживљавају стрес који може да се упореди са губитком блиске особе

В.Е.Робинсон (4) је породицу алкохоличара упоређивао са пољем психолошке борбе. Деца су често принуђена да бирају на чијој страни да се боре – «да ли на страни маме или тате». Понекад линија фронта пролази између родитеља и деце.

Често се догађа да је детету лакше да се сложи са родитељем који пије, а теже са другим, трезним родитељем који пати од сазависности. Сазависни родитељи су често нервозни, јер су од те борбе уморни. Они су уплашени, нервозни и осећају напетост због понашања супруга. Ова осећања родитељи несвесно транслирају на децу. Најмања кривица деце довољна је да се сазависни родитељ раздражи, унервози, ожалости.

Неки родитељи покушавају да гуше своја истинска осећања и да их сакрију од деце. Ово неизбежно доводи до експлозије негативних осећања. Те пројаве емоција деци нису јасне. Осмогодишњи Тољик збуњено је рекао: «А наша мама се стално свађа».

Сазависни родитељи се очајно боре да у породици све изгледа нормално. Толико су обузети спремањем куће да то исцрпљује сву њихову психичку енергију и довољна је само једна искрица да дође до експлозије. Тада могу да према деци демонстрирају такав равнодушан однос: «Ради шта хоћеш, само ме остави на миру». Болесни алкохолизам окупира сву пажњу тако да се цео живот у кући врти око њега и његових проблема. Деца се осећају одбачена, нежељена, невољена.

ФОРМИРАЊЕ ЕМОЦИОНАЛНЕ СФЕРЕ ДЕТЕТА

Низак осећај сопствене вредности

Свест о личном достојанству, сопственој вредности, надарености и уникалности код детета се развија само ако му родитељи поклањају онолико пажње колико је потребно једном детету. Пажња, коју су синови и ћерке од родитеља оболелих од алкохолизма добијали, помешана је са отровним (токсичним) емоцијама. Они дете мало хвале, а много критикују. Речи и алузије дете интерпретира као негативне представе о себи (3)

  • Ја нисам много битан човек.
  • Ја се стално саплићем.
  • Ја другима стварам проблеме и тешкоће.
  • Ја нисам привлачна (привлачан).
  • Ја  сам веома бучан или тих, или незграпан (или било што друго)
  • Ја нисам бистар – ја сам глуп
  • Ја ништа не могу да урадим како треба.
  • Мени ништа не може да се повери.
  • Ја сам егоиста и тражим превише.
  • Мене не воле.
  • Ја сам непожељан, непотребан.

Чак и једно, или два слична убеђења довољна су да се код детета формира низак осећај сопствене вредности,  пошто ове поруке  долазе од њему најзначајнијих особа – родитеља или особа које их замењују.

Грешке

У здравим, функционалним породицама родитељи дозвољавају деци да праве грешке, јер, преодолење грешака помаже у расту и развоју детета. Чланови такве породице подстичу како одрасле, тако и децу да интензивније испитају непознате стране живота, и сви чланови породице сносе одговорност за своја дела.

У здравим породицама код деце се развија свест да припадају тој породици, јер они осећају позитивну повезаност и тесну везаност чланова породице једних за друге. У исто време се у здравој породици уважавају и цени индивидуалне различитости.

Деца из болесних породица, породица алкохоличара, себе виде кроз замагљено стакло погледа на свет својих родитеља. Грешке у породицама алкохоличара једноставно су – забрањене. Алкохол подрива  и раствара самопоштовање човека и свих чланова породице. Деца не знају да ли имају подлогу под ногама. Они не могу чврсто да стоје на својим ногама јер су њихови корени, односно родитељска породица, болесни и слаби.

Неувереност у то шта ће бити не само сутра, већ ни у то шта ће се вечерас да се догоди, од деце прави мале војнике-стражаре. Деци је неопходно да стоје на стражи како би били спремни да се суоче са проблемом, и да се заштите. Они се храбро боре како би победили, у принципу, несавладиви проблем. Непредвидивост догађаја у породици – јесте једина постојана и предвидива карактеристика таквих породица.

Ако се у породицама алкохоличара и назире нека слога, то је негативна слога постројена на критицизму, насиљу, непостојаности(несигурности), одрицању и прекомерном стресу. Ту је преживљавање могуће, али, по којој цени? Преживљавање ту замењује живот, раст и развој. Преживљавање није живот. Личностни развој детета се зауставља. Долази до фиксације на свом осећању неадекватности, понизности.

Завршавање послова

У здравим породицама родитељи постојано удељују пажњу послу који дете обавља и завршава. При томе, очекивања родитеља су реална, а похвале и подршка – постојане. Родитељи давају детету осећање да они руководе његовим животом и у исто време му дозвољавају да се осећа као самосталан човек.

У породицама алкохоличара признање и похвалу за завршене послове дете добија у зависности од расположења родитеља и од стања родитеља-алкохоличара.  Ту се углавном чују критика, а не охрабрење. Заједно са задахом алкохола у ваздуху се осећају могућа понижења, насиље – физичко, емоционално, сексуално. Ова очекивања зависе од нивоа алкохола у крви болесног члана породице.

Негирање (одрицање)

Породица игнорише алкохолизам и сматра да је управо такво неодговорно понашање алкохоличара допустиво. Негирање као форма психолошке заштите, помаже да се савлада бол. «Тајна породице» заштићена је маскама и пажљиво бираним речима у току разговора. И мада то помаже да породица преживи, у исто време негирање болести подржава дуготрајно присуство алкохолизма.

Сазависник, тј. родитељ који је живи трезно, пред децом  се претвара да се ништа посебно не догађа и инсистира како би деца управо тако и прихватали стварност. «О, твој отац није алкохоличар. Он просто много ради и дозвољава себи да се понекад опусти».

Родитељ негира оно што дете види својим очима. Дете је збуњено, оно почиње да не верује реалности. Деца су принуђена да своје слутње(подозрења) гуше и да минимизирају своја осећања у односу на родитеља који пије: « Кад је мама тако рекла, значи, није баш све тако лоше како се мени учинило». До деветогодишњег узраста деца на свет гледају првенствено очима родитеља. Они сумњају у сопствена запажања и негирају их. Зтим стичу навику да лажу вршњаке и да негирају то што се дешава у породици.

Споља гледано, деца делују као потпуно нормална. Дечаци и девојчице настоје да буду онакви какви треба да буду по мишљењу родитеља – натпис, визит карта непостојећег благостања породице. Тaкве породице се зову фасадне породице. Споља је све нормално, а унутра кошмар. Прави(најдубљи) пакао постаје уобичајено стање.

Гнев

Гнев је најраспрострањенија емоција код деце који се јавља као реакција на алкохолизам родитеља. Иако одрасли себи дозвољавају да се гневе, испољавање гнева деци је обично забрањено. Истина, одрасли ретко служе као здрав модел како треба изражавати гнев. Дете, дакле, нема од кога томе да се научи. Дете зна да несме да се љути и да то није исправно. Свој гнев оно често скрива под маском привидног осмеха. Касније то може да доведе до сиромаштва осећања. Како је писао Е. Фром: «На почетку дете одриче се да испољава своја осећања, а на крају се отказује и од самих осећања». (стр. 203) [2].

Гнев код детета може да се јавља због низа узрока. На пример – одбијање родитеља да подржи дете за време спора, издаја, двојне поруке («Ја тебе волим. Иди одавде и не мотај ми се око ногу»). Родитељи често не испуњавају своја обећања. Ако један родитељ пројављује грубост према детету, а други то види и не штити га, ту ситуацију дете доживљава као издају. Пијани родитељ детету може  да ломи играчке и друге ствари драге детету да поквари.  На уништавање његове својине дете може да реагује гневом, па чак и бесом. Испод тих осећања лежи бол, туга и горчина постојања.

Потиштеност

У односу на децу чији родитељи нису болесни од алкохолизма, деца родитеља алкохоличара веродостојно(истински) описују своје детињство као несрећно. У зрелим годинама они дупло чешће оболевају од депресије од деце која нису из породице која болује од алкохолизма. Депресија је доживотно наслеђе иако се често јавља само периодично. Добра вест је да од депресије ипак не пате сва одрасла деца. Очигледно је да се боље осећају деца чији се родитељи лече од алкохолизма и постижу дужи период уздржања од употребе алкохола.

Страх

Страх и лоша предосећања такође постају уобичајена осећања. Непредвиђеност родитељских очекивања и њихова реакција, рађа осетан страх од неизвесности. «Да ли ће отац данас доћи трезан? Да ли ће мама да виче на оца? За што ће данас да ме грде?»

Страх од родитељског гнева код деце скоро да не пролази. Гнев у породицама алкохоличара уопште не може да се разуме, он је бесмислен и сталан. Све време неко на некога виче, и неко некога оптужује. Понекад пак чланови породице једни друге туку.

Гледајући све то, дете се учи да избегава конфронтацију да неби још додавао у стално кипући котао.

Кривица

Деца у породицама алкохоличара често осећају кривицу и одговорност за пијанство родитеља. Неки чак сматрају да због њега, детета, родитељ и пије. «Да сам ја добра девојчица, тата не би пио», – рекла је петогодишња Ања. Она је мислила да ће, ако се веома потруди и постане «добра девојчица», доћи крај пијанству. Тако је она гајила своју наду и то ју је спасило од очајања. Деца често мисле да су у стању да зауставе пијанство родитеља.

И кад порасту деца продужују да имају непрестани осећај кривице. Ово осећање лако се пројави у најразличитијим околностима. Ако их неко криви, они са задовољством прихватају кривицу на свој рачун. Одрасла деца алкохоличара улазе у ординацију лекара или канцеларију шефа са већ спремном фразом: «Извините».

Неки од одраслих осећају кривицу због тога што су у детињству помислили: «Боље би било да мој отац умре, онда би одмах све ово престало». Неки осећају кривицу зато што су нешто учинили, можда ударили родитеља. Осећање кривице може да замени осећање гнева. А да ли је кривица лакша од гнева?

У хаотичној кући алкохоличара мало шта може да буде сигурно, безопасно и под контролом. Мајци и оцу се не може веровати. Свакодневни живот је непредвидив, болесна осећања се потискују и пригушују. Деца из породица алкохоличара веома много енергије троше  да би  једноставно егзистирали, постојали, преживљавали.

Стид и изолација

Десетогодишњи Миша често се жалио школском психологу да се деца  ругају његовом оцу када га виде пијаног. То је много смућивало Мишу. Он се због тога са децом није играо, а од вршњака се изоловао баш у време када су постали јак другарски тим. Могућност да код себе доведе другаре Миши је била ограничена. Једино га је Петја разумео, јер је Петја такође имао оца алкохоличара.

Обична прича о деци родитеља болесних од алкохола. Пијанство оца или мајке деца крију и зато избегавају да код себе кући зову другове. Наташин отац је једном у школу дошао пијан. Пао је наочиглед целог разреда. Деца су се кикотала и знатижељно гледала на њега. Наташа се много смутила и постала тако стидљива(повучена) да је говорила шапатом. Она се много стидела свога оца, затворила се и ни са ким се није дружила.

Многа деца из таквих породица око себе праве невидљиви зид, више живе у маштама и фантазијама него у реалном свету. Они као да инкапсулирају своја осећања и ту капсулу не отварају је до тридесет или четрдесет година.

Жалост, губитак

Поставља се питање: „Да ли деца од родитеља болесних од алкохолизма са таквим тешким емоционалним искуством могу да постану потпуна противречност својим родитељима? Да ли они могу да изграде функционалну породицу?“

Антон Петрович, 34 године, рекао је: „Ако сам ја одрастао у породици алкохоличара, желео бих да апсолутно не личим на своје родитеље. Жарко сам желео да имам своју здраву породицу, можда због тога што такву никада нисам имао. Никада нисам осећао да сам део своје породице, а више од свега сам баш то желео. Када бих ја живео у нармалној породици, вероватно ми то не би било тако важно“.

Туга код деце од родитеља који су болесни од алкохолизма може да се  испољава на разним нивоима. Одсуство нормалне породице код детета може да одаје осећање губитка, туге, изгубљеног детињства. То осећање у будућности човека с времена на време може да посећује. Сетите се речи Антона Павловича Чехова: «У детињству ја нисам имао детињства»? Губитак безбрижног, радосног детињства може да буде узрок туговања – психолошког процеса од 5 стадијума, које је описао Е. Кублер-Рос.

До ступања у пубертет дете није потпуно свесно свог процеса туговања због губитка родитеља, губитка физичког или психолошког («отац се утопио у вину»). Ово осећање спречава даљи развој идентитета детета, спречава да види себе као уникалну личност са осећањем сопственог достојанства и вредности. Неразрешено осећање туге и губитка може да помрачи живот и да спречи дете да изгради своју породицу.

 Горке поруке из детињства

Са каквом представом о себи деца родитеља болесних од алкохолизма ступају у зрели живот?

Таква деца су у најмању руку усвојила четири отровне поруке:

1.   Ништа не могу да урадим како треба;

2.   Не могу исправно да мислим;

3.   Никоме не могу да верујем осим самом себи;

4.   Ништа не морам да осећам, нити да испољавам своја осећања.

 Почетак оздрављења

Психотерапија одрасле деце од родитеља болесних од алкохолизма може да почне од анализе осећања које је човек искусио у детињству, а која осећа сада. Раније је ретко коме могао да у поверењу и тајности каже оно што  осећа. Одраслој деци од родитеља болесних од алкохолизма на једној од првих терапија треба предложити наведене вежбе. Ово је тек почетак.Терапија је дуга. Резултати могу да буду позитивни и значајни.

Вежба «Преиспитујемо протекло искуство»

Прочитајте доле наведени списак.

Почињете да оздрављате онда када почнете да цените читав свој протекли опит. Могуће је да сте у прошлости имали емоционалних недостатака – да су преовладавала једна осећања која нису дозвољавала другим да се пробију. Емоционално сиромаштво задржава раст личности.

Опустите се. Заузмите комфортан, удобан положај.  Читајте наведени списак и по свакој тачки постављајте себи питање: «Да ли сам преживљавао страх од одбачености?» «Да ли сам осећао тешкоће у успостављању блиских узајамних односа?»

Означите квачицом осећања која се односе на ваш протекли живот.

Открићете да се понешто од наведеног односи на вас, а понешто не. Не треба да осећамо само кривицу. Ако нека осећања важна за вас, (преживљавања, проблеми) нису укључени у овај списак, једноставно их додајте.

– Страх одбачености

– Тешкоће у успостављању блиских узајамних односа (интимности)

– Неповерење

– Напетост

– Нагла промена расположења

– Ниска самооцена, недостатак самоуважавања

– Булимија (преједање), нервна анорексија (одбијање хране)

– Алкохолизам лични и код нама блиских људи

– Лаж

– Пристрашће к преживљавању усхићења, узбуђења

– Зависност

– Случајне сексуалне везе или други сексуални поремећаји

– Појава насиља са своје стране или запажање насиља од стране ближњих који су ти значајни

– Прекомерна одговорност или претерана неодговорност

– Претерана реакција на нешто или претерана равнодушност

– Импулсивност

– Склоност критиковању и осуђивању других

– Неспособност опустити се

– Потреба контролисања других

– Потреба да добијаш похвалу и подршку, одобравање

– Компулсивно (готово насилничко) понашање код себе или код блиских значајних особа (преједање, настојање да нешто изузетно постигне по сваку цену, пушење, злоупотреба психоактивних супстанци).

Сада јасније увиђате неке своје психолошке специфичности  које могу да праве проблеме у вашем животу.

Увиђати своје проблеме – јесте веома важан део излечења.

Могућност да се размотре неке од набројаних проблема у условима групне терапије, доноси олакшање и наду на исцељење.

Списак литературе

1. Москаљенко В.Д. Одрасла деца болесна од зависности – група високог ризика // Психичко здравље. – 2006, № 5(5). – С.61- 67.

2. Фром Е. Бекство от слободе. / М.: «Прогресс». – 1990. 271 с.

3. Black C. Children of alcoholics as Youngsters- Adolescents – Adults / New York : Ballantine Books. – 1981. – 203 p.

4 Robinson B.E. Working with Children of Alcoholics. D.C. Health and Company/Lexington, Massachusetts/Toronto: Lexington Books. – 1989. – 253 P.

5. Cermak T.L. A primer on adult children of alcoholics. Pompano Beach, Florida : Health Communications. – 1985.

Аутор: Москаљенко Валентина Дмитријевна

Превод: Танкосава Дамјановић

http://www.realisti.ru/main/vred_piva/alkogolnaya_semya_deti_bolnyh_alkogolizmom_roditeley.htm#ixzz35IzB7qCV