Ина Карпова, 5. април 2009. г. Психолог
„Ја сам ништарија. Мени ништа не полази за руком. Није ни чудо што ме нико не воли.” Неретко се срећу људи који овако размишљају. Психолози их називају људима са ниском самооценом. Међутим, ако се мало боље размисли, може бити да управо тако ми хришћани и треба да мислимо о себи? Зар није у томе разлика између самозадовољног фарисеја и незадовољног собом митра-цариника? Није ли то одраз смирења.
Смирење као изговор
По признању свештеника, међу парохијанима се заиста веома често и редовно срећу људи са ниском самооценом. Такви увек сумњају у себе, воле да траже благослов и за најбезначајнији корак и веома, веома су заокупљени својим несавршенством. Када се од њих затражи помоћ, прва њихова реакција је — страх. Тако неки свештеник например, замоли парохијанку која уме да чита црквенословенски: „Помози за певницом, читај мало данас!” — „Не, шта Вам је! Ја ужасно лоше, страшно лоше читам! Нећу моћи! Ја се баћушка (оче) не усуђујем!” Дакле, иако такво понашање и изгледа као смирење, има ли оно у суштини било какве везе са духовним животом?
По мишљењу доктора психологије, професора Виктора Слободчикова, такво омаловажавање себе често представља – не смирење, већ болесно психолошко стање: „Оно се изражава у одбијању дејства воље — из страха да се не испадне неспособним, да се не изгледа глупо у очима других, да се не испадне неспретним, малоумним, неискусним. Такав човек чини све како би избегао ситуације могућег неуспеха. Како би се заштитио од тако страшних ствари, из страха он са себе скида одговорност: “Ја сам слаб, нисам стручан, нећу ја то успети”. Међутим, све је то само — пред људима. Када га нико не види — дошао је кући, затворио је врата — све у свему, нема више ниске самооцене!”
Чиме се дакле, смирење разликује од ниске самооцене? Према запажању протојереја Бориса Левшенка, свештеника московског храма Светога Николаја у Кузњецкој Слободи, шефа катедре догматског богословља Православног Свето-Тихоновског хуманитарног универзитета, ради се о томе да је: „Човек са ниском самооценом превише оптерећен мислима о себи, свагда је заузет собом. Са друге стране, смирени човек је просто заузет неким делом. Смирени човек прихвата своје несавршенство са надом на Божију помоћ, а човек са ниском самооценом болесно га проживљава и мисли о томе да није у стању да испуни било каква очекивања других, а често и завиди онима који ће то урадити боље од њега. Човек смирен, унутар себе, душом стоји пред Богом, а човек са ниском самооценом — пред људима”.
Најчешће, доживљај своје ништавности јесте — управо супротно од тог убеђења: мора бити онако како ја хоћу. А уколико не испадне тако – и само тако, значи да ја нисам ни за шта. По протојереју Борису Левшенку: „Са чиме се најчешће сусрећемо? — “Како бих желео да будем чувени научник, али у мојој глави нешто није како треба”. “Како бих желео да наступим на Олимпијади! Та, куд ћу ја тамо!…”; Или ми дај све — или ћу у супротном све одбити и због тога ћу само патити”. А по Виктору Слободчикову: „Са духовне тачке гледишта, то је иста та сама гордост, само окренута наопако: “Ја сам такав човек да, то – нешто, морам да имам али га немам”. Такође и мисао: “Та, одједном ће сви приметити да ја и нисам баш нешто нарочито паметан”, безусловно је од гордости”.
Такви људи неретко имају нездрав однос не само према себи, већ и према другима. По Екатерини Бурмистровој, дечјем и породичном психологу: „Ако је смирени човек склон да опрашта другима, није агресиван, за човека са ниском самооценом важи да, уколико среће некога ко је по његовом мишљењу још гори од њега, тада се то претвара у изливе агресивности. И тада нестаје лажног смирења: “Аха, Фифа! Дошла си у храм у панталонама! Ни свећу ниси упалила”!!!”
Човек наизглед смирен, и истински смирени човек, савршено другачије ће реаговати при сусрету са злом. По Виктору Слободчикову: „Ако шеф — битанга и хуља, обмањује и вређа потчињене, истински смирени човек ће се заложити за друге, док човек са ниском самооценом никада неће ући у сукоб. Истина, ако он иде у цркву свој страх ће покрити смиреношћу: „Не судите – да вам се не суди”. Али, зар је то смирење – пролазити мимо зла?”
Недовољно хваљена деца
Најчешће, лош однос према себи повлачи се још из детињства. То је случај са децом која расту без родитеља, или пак са децом из несрећних породица, где родитељи не маре за њих. Очево напуштање породице, по мишљењу психолога, веома умањује самооцену детета због тога јер је дете убеђено: ако би оно – дете, било довољно добро, тада тата не би отишао.
Међутим, такав човек може одрасти и у потпуно срећној породици поред родитеља који га воле, али у суштини поред родитеља који су, истина, заборавили да га похвале, али зато нису заборавили да га критикују. Породични психолог и мајка много деце (осморо њих), Екатерина Бурмистрова, објашњава: „Мало дете изграђује себе и своју самооцену на основу реакција родитеља. Људи са умањеном самооценом јесу — људи чији су родитељи сматрали да је хвалити — у принципу неправилно, или су се пак заносили поправљањем дечјег понашања (које је готово увек проблематично), критиковали не само понашање као такво, већ су и грдили дете: Чим си учинио нешто лоше — ти ниси добар. Отидите на дечије игралиште и чућете како тамо нека бака — и то она која воли! — говори из срца: ”Ти си лош дечак! Не волим те више!“ — због тога што је дечак некога тамо пецнуо или гурнуо”.
Плашећи се да хвале дете, родитељи понекад мисле да на такав начин спречавају код њега развој гордости, а подстичу нарастање смирења. Али, то често доводи до обрнутих резултата: не видећи позитивних оцена за своје понашање, дете дубоко у себи не може са тим да се помири. То се тада често претаче у изопачени, например демонстративни, или обрнуто, патолошки бојажљив облик понашања, у непрестано упоређивање себе са другима.
На основу проучавања психолога Екатерине Бурмистрове, родитељи смирење детета понекада разумеју само као аутоматску послушност и страх да се изрази своје мишљење, или пак покушавају да га васпитају помоћу насиља: „Сусретала сам се са случајевима када су покушали да му усаде смирење батинама и грдњом: ”Смири се, твој грех се зове гордост“, — али, на такав начин најпре се може однеговати увреда и озлојеђеност. Смирење се не сме натурати — њему се може научити само по примеру сопственог живота”.
Самооцену детета веома снажно умањује и његово упоређивање са вршњацима који су од њега: способнији, послушнији, вреднији итд. По Екатерини Бурмистровој: „Сви се људи рађају са различитим способностима. Упоређивање са другима увек рађа осећање да код тебе није све у реду. Упоређивање детета могуће је само са њим самим — данашњег са јучерашњим. Дете не треба да сумња у то да је са њим све у реду, да је он најбољи за своје родитеље — бољи старији син, например! Сматра се да као норма код детета у предшколском узрасту треба да буде чак и повишена самооцена, наравно, не безгранично. Потом, када дете пође у школу где оно за учитељицу неће бити најбоље, где ће морати да успоставља односе са другарима из разреда, да напредује у свим предметима, самооцена ће се кориговати. Дете ће само увидети за шта је способно. Тако ће његова, у почетку, повишена самооцена одиграти улогу заштитног оклопа који га чува од наглог падања мишљења о својим способностима. Таквом ће детету бити лакше да учи”.
По протојереју Борису Левшенку: „На основу свог педагошког искуства, уверио сам се да је веома важно не само указивати на недостатке, већ и запажати врлине, притом, не само код деце већ и студената, па и код одраслих. Увек је боље одушевити се оним што је човек нешто здраво усвојио, нешто је савладао, а ако нешто пак није успело, сажалити се на то. Дешава се да ће следећег пута он то урадити и десет пута боље”.
Улазећи у доба пубертета дете са умањеном самооценом може постати или плашљиво, или агресивно — „напорно”. По Екатерини Бурмистровој: „Управо таква деца упадају у лоша друштва. Њима одговара било која заједница у којој су прихваћени. Они мисле да нису довољно добри да би бирали, те дакле, ако су изабрали њих — с тим се мора сагласити. Тада им је већ много теже помоћи него малишану-предшколцу”.
Директор дечијег дома у граду Нерхете, протојереј Андреј Вороњин, осмислио је свој метод рехабилитације такве деце: „Како би се код ”напорне“ деце обликовала адекватна представа о самима себи треба их поставити у некакве екстремне услове. Док човек не доживи такав унутрашњи потрес, његово схватање о свету, другим људима и о самоме себи је изузетно ограничено. Зато смо васпитанике нашег дома повели у својеврсни поход. Са десетогодишњим дечачићима, били смо на Елбрусу, пењали се на Белуху, на Сабљу (Субполарни Урал), где је температура и до минус 30, минус 40. То је скијашки марш; само до планине иде се три дана, спава се тако што се закопава у снег…”
Одлазе само добровољно, но желећи увек више него што се може узети. Тек, после таквог похода деца се просто препорађају: „После десет дана тешког похода деца се препороде тако, како их, наравно, не можеш изменити ни за десет месеци. Раније, наша су се деца осећала као да су у недостатку у односу према домаћој деци. А ево, када одлазе у поход они већ исправљају кичме — схватају да они у овом животу понешто и могу. Старији почињу да се брину о млађима. Међутим, иако током похода немамо никакве часове Закона Божијег, ми наравно све што се дешава објашњавамо увек по јеванђеоском кључу. А то што се тамо доживи, одмах формира одређени систем вредности и координатни систем”.
Не даји оцене о другима!
А шта чинити са одраслима погруженима у мисли о својој промашености и безначајности? Такође их успињати на Елбрус? Или им пак повисити самооцену на пријему код психотерапеута?
Професор Слободчиков сматра да, ако се човек удаљи од психолошких преживљавања у пространство духовног живота, проблем губи на својој оштрини: „Пред Богом нема појмова у смислу ”ја сам добар” или ”ја сам лош“. Постоји само наша недостојност пред Њим. А све разлике за које се ми хватамо у свету — да ли си ти учен или неук, глуп или мудар — овде су неважне. Овде не може бити ”адекватне самооцене“. То је сама највећа гордост — давати оцене о себи и другима, разврставати све по заслугама. Коначну истину о нама и о другима зна једино Бог!”
Али, зар хришћанин не би морао себе да сматра за ништарију која је гора од свих? По протојереју Борису Левшенку: „У светоотачкој литератури срећу се описи у којима су Свети говорили о себи: ”Сви ће се спасти, а само ћу ја по својим гресима погинути“. Али ту напросто нема упоређивања себе са другима. Овде дакле нема: ”Ја сам гори“, већ: ”Ја сам грешан“. Моја воља чини све супротно од онога шта од мене хоће Господ и због тога се ја нећу спасти”. Не сме се сматрати себе за ништарију због тога што смо ми образ-лик Божији. А како то ми онда можемо лик-образ Божији сматрати за ништарију? Сасвим је друга ствар то што смо ми дужни да видимо у себи оно зло са којим би се вредело ухватити у коштац и молити се Богу за снагу у тој борби. Тако и митар-цариник када се молио, говорио је управо о томе да је он грешан и молио Бога за милост. Фарисеј пак, благодарећи, испунио се гордошћу због тога што је почео себе да сравњује са другима”.
Подсетимо се речи апостола Павла: „А ја најмање марим што ме судите ви или човјечији дан; а ни сам себе не судим. Јер не осјећам ништа на својој савјести, али зато нисам оправдан; а онај који ме суди јесте Господ” (1 Кор 4, 3-4). Управо је ово образац здравог хришћанског односа према себи — а сасвим не сулуде и душевно поремећене мисли о томе како ми немамо ничега доброг „у поређењу са другима”. Митрополит Антоније Сурожски је писао о таквом лажном смирењу: „То је једна од најразорнијих ствари; она доводи до одрицања у себи онога добра које постоји, а то је напросто неправда у односу према Богу. Господ нам даје и ум, и срце, и добру вољу, и одређене околности, као и људе којима се може учинити добро, али њега треба чинити са свешћу да је оно — добро, не наше, већ Божије”.
Људима који су подложни унинију (чамотињи) због преживљавања своје ништавности, протојереј Андреј Вороњин напомиње поздрав древних хришћана: „Радуј се!”: „Ако ми губимо ову радост, ми тада престајемо бити хришћанима и постајемо некакви философи који се служе хришћанском терминологијом ради оправдавања сопствених грехова и неспособности. А хришћанство — то је радост! Да, наравно, има ту и суза, и покајања, али то је већ због додира са Богом, а не од ума. Осим тога, ономе који је усредсређен на мисли да је он — ништарија, ја свагда говорим: ”Христос је умро за тебе! Да ли ти уопште имаш представу о томе колико си вредан за Бога?“”
Познај себе 