ЗАШТО СЕ ОНИ НЕ РАЗВОДЕ?

Моја пријатељица је већ 30 година удата за алкохоличара. Када је слушаш, то као да није живот, већ само мучење. Тако и хоћу да је питам: зашто се не разведеш? Мој познаник психолог ми је рекао да нема чвршћих бракова од алкохоличарских. О чему се ту ради?

Научници говоре да понашањем човека не управља само свесно, већ у још већој мери подсвесно. Наше подсвесно делује на начин да неке наше реакција поткрепљује осећањем задовољств, док неке друге, нежељене, кажњава болом.

Мотивација понашања је условљена психолошком наградом – задовољством и избегавањем бола.

Код особа оболелих од алкохолизма нарушен је систем награде. Вероватно исто важи и за њихове жене. Они извлаче задовољство из оних извора које здрави људи могу да одбаце или потисну. Како дакле, тај неурофизиолошки принцип делује у животу?

Коља и Оља

Осврнимо се на брачни живот Коље и Оље (прича је стварна, али су имена измењена). Никола има 50 година. Током последњих 25 година он пије. Управо толико је и у браку са Ољом. Он не пије сваки дан већ 3-5 дана узастопце, а потом недељу-две бива трезан. Већ се три пута лечио од алкохолизма. После сваког лечења, трезвеност је трајала не дуже од пола године. И ево га, поново почео да пије, али сада то траје по осам дана. Криза у породици, криза на послу. И ето, ту су они, Коља и Оља код лекара. Следи део из нашег разговора:

Коља: Ово је крај. Доста је било. Хоћу да престанем да пијем. Довољно сам зла већ учинио.

Лекар: Коме?

Коља: Жени и деци. Моја Оља је златна жена. Шта је све она претрпела? Она је напросто света жена. Како ме је само неговала све време мог опијања! Без ње ја просто не бих преживео.

Оља: Нисам ја никаква светица. (У подсвести њена глава одобравајући клима: „Да, да, ја сам света. Да, он би без мене пропао.“ Све то она често наглас изговара код куће).

Сада у ординацији, Оља даје озбиљну изјаву: „Или ће престати да пије, или ћу се развести од њега”.

Коља није пристао на стационарно лечење, па је одлучено да се лечи амбуланторно у дневној болници. Коља и Оља одлазе.

 

Шта се потом десило? Да ли су настале неке промене у њиховом животу? Не баш. Поновило се све по старом. Коља је покушао да живи трезвено, али је дошло до рецидива, није издржао. А шта је са Ољом? Да ли се развела? Наравно да није. Она је сама себи рекла: „Како сада да га оставим када се он толико труди да се избави из свог алкохолизма?” Више пута је понављала: „Он ће без мене пропасти”.

Психолошка добит од кошмара

Коља и Оља настављају да живе у свом уобичајеном кошмару. Свако од њих је незадовољан својим животом. Свако је незадовољан другим супружником. Међутим, највећа њихова несрећа састоји се у томе што се ни једно од њих двоје не може да се промени. Како то да је тај кошмар уопште могућ? Зашто он толико дуго траје, већ 25 година?

Зато што је за обоје супружника оваква кошмарна ситуација психолошки угодна. Таква ситуација сваког од њих награђује нечим крајње потребним и неопходним.

Какве награде добија Коља? У чему је његова корист или добит из ове ситуације?

Он воли да пије. Он се наслађује опијањем. Када је пијан расположенији је, док му трезвеност не пружа такве радости (ефекат еуфорије). Њему се допада када га алкохол успокојава и умањује његову несигурност у самога себе (ефекат анестезије, избегавања бола). Њему се свиђа и сва та атмосфера драме, узбуђења, која обично прати алкохолизам (илузија интензивности емоционалног живота).

Трезвеност је за њега празна и досадна. Међутим, он ипак периодично живи у трезвености што му дозвољава да умањи осећај кривице, да сакупи поене у своју корист, да се осети достојним човеком, да се погорди: „Успео сам да не пијем пола године! Ако хоћу, могу сасвим престати да пијем!”

Саосећање. У свим тим својим падовима и излазака из криза, када је бивао у баш јадном стању, од других је добијао не мало саосећања, сажаљења и љубави са женине стране: „Драги, ја те молим, ти само покушај да не пијеш, а ја ћу за тебе (читај: уместо тебе) учинити све што желиш”. Радећи на клиници где се лече оболели од алкохолизма, посматрала сам како њихове жене доносе препуне кесе свега укусног и слатког. Пријатно, зар не?

Скидање са себе одговорности, како за себе самог, тако и за жену и децу, за успостављање са њима искрених и блиских односа. Он се плаши да буде у блиским односима. Он их одлаже за после, за период трезвености.

Алкохол омогућава избегавање блиских и одговорних односа са собом. Проблеми постоје и ужасно је непријатно бавити се њиховим решавањем.

Уопште, алкохол Кољи дозвољава да избегава све оно што га тера да одрасте, да престане да буде дете. Алкохол омета професионални и духовни раст. Духовни раст захтева усиље над собом, а за Кољу је то повезан с болом, а он бол избегава. Из истог тог разлога он избегава и одговорност, као и обавезе. Не назива се алкохолизам узалуд болешћу неодговорности.

Какву добити има Оља?

Премда то и није тако очигледно, ипак, из узајамних односа са Кољом Оља извлачи ништа мање добити, психолошких награда. Набројаћемо Ољине добити.

Пријатан је осећај да читавих 25 година успеваш да издржиш такав кошмар у којем друга жена не би проживела ни недељу дана. И сам Коља је већ рекао да је она – светица. Страдање приближава светости, осећаш се као херој. Једна жена је у сличној ситуацији ускликнула: „Заслужила да ме поставе на пиједестал зато што сам 30 година проживела са алкохоличарем!”

Она себе доживљава као снажног партнера. Упоређујући себе са њим – она је снажнија. Она помаже, брине се, она је та која доноси исправне одлуке, она је та која увек зна како треба поступити, зато и наређује: „Не пиј! Лечи се!” Веома јој прија да понавља: „Он ће без мене пропасти”. Ова фраза изражава стање које је својствено боговима који дарују и одузимају живот. Пријатно је осећати се као Бог. Сазнање да си ти боља, снажнија, компетентнија него он, доноси осећај задовољства. Одатле она и црпи храну за своје самопоуздање, које је на критично ниском нивоу, као и осећај личне вредности.

Победa у борби за првенство

Објективно, ситуација изгледа унеколико другачије него што то умишља Оља. Коља неће пропасти без ње, али Оља није у стању да буде објективна. Њој је потребно да сматра себе бољом од њега јер је суштински њој веома лоше самој са собом. Она води непрестану борбу за прво место. Алкохолизам јој помаже да победи.

Док је она у потпуности заокупљена проблемима свога мужа, има прекрасан изговор за избегавање бављења својим сопственим проблемима. Она се такође плаши блискијих односа са самом собом. Тако се у њеној свести сложила згодна конструкција: „Кољин проблем је алкохол, а мој проблем је – Коља. Што се осталих ствари тиче, ја сам беспрекорна”.

Дух драме, узлети, падови, клацкање из пакла у рај („Данас је трезан. Каква срећа!”). Све то, како њој тако и њему, даје осећај интензивности емоција и испуњености живота. Код Оље постоји дубоки проблем у томе што се она давно одрекла својих реалних осећања. То је њен метод неосећања бола (ефекат анестезије). Она већ одавно не живи активно већ реактивно. Она само реагује на догађаје из живота њеног мужа. Истина је у томе да је Ољин проблем – она сама, а не Коља. Међутим, она, као и он, више воли да живи у свету илузија. Она се плаши реалне слике о себи.

Ољина негодовања и претње разводом су само димна завеса. На самом делу Оља, исто као и њен муж, чини управо оно што хоће да чини и живи онако како хоће да живи. Она има мужа каквог жели да има. Штавише, само такав муж какав је Коља њој је једино и потребан. У заједничком животу с њим она има могућност да задовољи своје дубоке, животно важне потребе: да свакодневно потхрањује своју самопоштовање које је на ниском нивоу. Страдањем она задобија осећај сопствене вредности, прикрива своју слабост и своју неспособност да свој живот усмери на прави пут. Живот се не покорава њеној вољи, а признати ту чињеницу за њу би било равно поразу.

С обзиром да је Оља замрзла своја истинска осећања, нарочито осећања као што су: љубав, нежност, поверење, спокојство, а осећа само мржњу, негодовање, гнев, страх, она се самим тим одрекла себе и не жели да има посла са собом и сва њена осећања су постала реактивна. „Он ме је довео до тога!” Она се плаши сопствене одговорности. У таквом стању њој је потребна драма алкохолизма. Ту бар није досадно.

На први поглед Оља је јака жена, самоуверена, оштра, способна, не боји се тешкоћа. Али под том љуштуром скрива се крхко, слабо биће, занавек испрепадана девојчица. Она се плаши да је не воле, да ће да је одбаце. Замена за љубав је – бити некоме потребан. Страх да ће је одбацити и да неће бити вољена њу покреће када помаже мужу, и она претерује. Он није тражио од ње да му толико много помаже.

Човек има потребу да некоме припада: породици, колективу, нацији… Да се осећа као достојна, вредна, важна, талентована и способна особу. Такође, постоји и потреба за самореализацијом.

У браку са Кољом Оља задовољава те своје потребе. Она има осећај да припада Кољи. Тиме се она осећа јачом, опуштенијом, значајнијом, талентованијом… А све зато што она себе као личност одвојену од Коље не сматра ни за шта.

Они се никада неће развести. Обва таса на вази су у равнотежи. Лонац нашао поклопац. Образовали су нездрав систем у коме један део без другог не функционише. И његов алкохолизам никада неће престати пошто нико од њих неће да ризикује да почне од себе, да почне мењати себе. Ако је могуће ресурсе психе, духа упоредити са сопственим вртом, онда свако од њих, Коља и Оља, обрађују туђи врт, а не свој. У туђем врту је немогуће добити добар род. Немогуће је изменити другога човека. Достићи другачији квалитет живота је могуће само путем коренитих промена код себе.

Зашто о том пишем, о добитима или психолошким наградама које проистичу из деструктивних узајамних односа? Хтела бих да читаоцима дам до знања да такве користи постоје. Не пишем да би се неко постидео или раскајао. То није нешто греховно нити срамотно. Те добити су део сазависности, њен саставни део. А сазависност није повод да се стидимо себе, већ је то проблем над којим треба да радимо. Треба да стремимо здравијим узајамним односима и здравим психолошким добитима.

Користи које од таквих узајамних односа добијају зависни и сазависни људи блокирају или успоравају духовни раст и оздрављење тих људи. Разоткримо те блокаде, одстранимо их и тада ћемо се можда померити напред у делу нашег оздрављења.

Када сам се похађала породични програму за превладавање сазависности у САД-у, чула сам од једне американке која оздрављела од сазависности, нешто сасвим просто и јасно. Да би се нешто тако отворено рекло о себи, потребно је узнапредовати у превладавању сазависности. Американка је рекла следеће:

„Када сам још била дете, мој отац ме је сексуално злостављао. Следећих 20 година свог живота сам употребила за то да га емоционално и финансијски уцењујем. Када год сам то хтела, могла да од њега да добијем новац. Тако да нисам преузимала на себе финансијску одговорност за свој живот”.

Када је особа у стању да искрено и без страха погледа на добит коју извлачи из постојеће ситуације, она тада може себи да дозволи да се више не држи за њих, да престане да се њима користи. Управо се у томе и састоји исцељење које тражимо. У замену ће доћи добити која су продукт здравијих узајамних односа. Свој живот можемо са неким да поделимо, а не да га просто бацимо пред ноге другога човека.

Кораци у правцу промена

  1. Свест о сопственим проблемима. Тај први корак и јесте – најтежи. Ни једна жена супруга алкохоличара, а консултирала сам на стотине људи са тим проблемима, није упитала: „У чему је мој проблем, помозите ми да схватим?” Скоро све питају: „Како да се понашам, да он не би пио?” Бивају разочаране када схвате да, ако понашање жене има за циљ да промени мужа, она тада неће постићи свој циљ. Могуће је мењати само своје сопствено понашање ради постизања сопствених циљева.
  2. Пре но што почне да мења своје понашање жена алкохоличара треба себи да постави питање: „Шта ја добијам тиме што поступам на начин на који поступам већ много година?” Први одговор ће бити: „Ништа добро”. То је нетачан одговор. Сви ми извлачимо добити из самодеструктивног понашања. Иначе наш песник не би написао:

Све, све, што пропашћу прети,

За срце смртно скрива

Неизрецива уживања –

Бесмрћа, мождa, залог!

А. С. Пушкин, Пир у време куге

  1. Жеља за променама. Ко од нас радо започиње реновирање стана? То чинимо када смо на то приморани.
  2. Рад на себи. То је дуг пут, можда пут на цео живот. Када сам и сама ушла у породични програм за рођаке алкохоличара, питала сам директора: „Зар је довољно тих осам дана за породични програм?” Одговорио је: „То је добар почетак”. Да сама нисам била у том породичном програму, тешко да бих се досетила шта треба да радим са собом.
  3. Најбоље је почети рад на себи у психотерапеутској групи или у групи за самопомоћ типа Ал-Анон, или се консултовати са стручним специјалистом.
  4. Надам се да је читање свега горе наведеног, такође, користан почетак мењања себе.

Подсетник за данас.

Данас ћу бити отворена да испитам (за истраживање) које психолошке добити извлачим из својих тешких и нездравих односа са блиском особом. Можда управо те добити и покрећу сав систем наших деструктивних односа. Припремаћу се да пустим ту своју потребу да будем део нездравог система. Спремна сам да искрено погледам на себе.

 

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.