Жртва хришћанска и жртва из болести – Хришћанство и Програм 12 корака

5 септембра 2013 – свештеник Евномије

За оне из православних хришћана, у кога постоје подозрења да идеје Ал-Анон противрече јеванђелском учењу о жртвености. Чланак је израстао из сопствених трагања, сумњи и размишљања.

Једна од „оштрих углова” који изазивају неприхватање принципа Ал-Анон од стране људи који исповедају православље јесте — неопходност да се алкохоличара „пусти“, да се престане са играњем улоге „Министарства за ванредне ситуације“, да престанемо да приносимо себе на жртву његовој болести. Међутим, како са тим спојити хришћански став да треба живети за друге заборављајући на себе? Лично су ми познате ситуације када је управо ова тема изазвала недоумице и негативну реакцију код оних људи који су по први пут дошли на Ал-Анон. То није било само формално оправдавање за неприхватање Програма. У крајњем случају, и код мене је ово питање изазвало поприличан број нимало једноставних мисли и недоумица. Већ покушао да говорим на ту тему у чланку Жртва или страст. Међутим, било је тешко препознати у чему је ту фалш, где ја линија разграничеља. Помогао ми је један „случајан” сусрет с потенцијалним члановима и пријатељима Ал-Анон-а. Током разговора, они су се дотакли баш те теме, а код мене су се одједном пронашле речи саме од себе.

  • Хришћанска жртва се чини свесно. Жртва из сазависности је спонтана, скоро аутоматска реакција, која се свесно не контролише. Човек живи већ изграђеним рефлексима, као што је писао познати научник Павлов («он је учинио – она одреаговала»)[1] .
  • Хришћанска жртва подразумева слободну вољу. У сазависности је стање жртве наметнуто. Чак и када је „жртва“ некако дошла до сазнања да је њена улога лажна – њена дејства остају и даље компулсивна***.  На пример, ако се син-алкохоличар навече не врати кући, она иако не жели да га чека до три сата ујутро, али, сваки час ноге саме иду до прозору или на улицу, неби ли га угледала… Тј. она једноставно нема контролу над својим реакцијама – све док активно не буде радила на сопственом оздрављењу.
  • Хришћанска жртва се чини из љубави. Жртва у болести је по правилу у спрези с осећањима самосажаљења, злобе, агресије, увређености, осуђивања;  често кроз њу пробија жеља да покаже своје „достојанство“ на рачун „спасаваног“ („нека и страдам са њим, ипак га нећу одбацити – он ће без мене пропасти!“). То није ни приближно она права љубав. Због тога се и појављује болесно „ја“, „мученичка“ поза (на језику психологије – покушај подизања личне вредности).
  • Христос је принео Себе на жртву за цео свет, свеједно, Он сваком оставља слободу да ли ће је прихваттии, или не. Тако и хришћанска жртва за ближњег (који је образ Божији), не врши насиље над вољом човека ради кога жртвује. Жртва у сазависности тај избор не жели да призна. „Да, цео свој живот сам њему посветила, а он – нитков један…“, „Ја желим да будем с њим!“ Ако је у питању зависност од наркотика – „жртва“ се бори за његово отрежњење на све могуће начине, не питајући да ли он то жели, нити да ли је спреман да живи трезвено; „жртва“ је убеђена да боље зна шта је том човеку потребно, него он сам. По К. Луису: „Она је од оних жена које живе за друге. То се види по томе колико су други измучени њеном бригом. Неприхваћена „љубав“ коју „жртва“ пружа, неретко прелази у мржњу и освету у односу на објекат. Они „на силу хоће неком чинити добро“, желе да „наметну другим срећу“.
  • Хришћанска жртва, чак и у случају да није прихваћена, или ако није постигла свој циљ, не уништава живот и личност онога ко се жртвује. Таква жртва је спремна да „пусти“ и прихвати избор човека, а да се љубав не умањује. Тако је Бог прихватио отпадање Адама и Еве, исто као и оне који одбацују Његову Голготску Жртву, при чему је Он остао Пуноћа Љубави и Живота, ништа не губећи од Своје Благости. „Не желим да вас нечим ожалостим“, при томе не губим Себе. Сазависна жртва разрушава психу самог човека, двооди до губљења себе као личности, заборављања себе као образа Божијег. У љубавној зависности „жртва“ често покушава да изврши суицид.
  • Хришћанска жртва се, на крају крајева, приноси Богу, јер и човека, ради кога се жртва врши, сматра се образом Божијим. У сазависној жртви крајњи објекат коме се жртва приноси јесте – наркотичка болест. Или, у случају љубавне зависности – нешто у човеку,чиме би се хтело овладати, али не сам човек у свој својој пуноћи и с његовом личном слободом. Фактички се, болест или у машти створени образ човека, се претвара у идола. И том идолу се приносе на жртву – време, новац, здравље, односи с другим члановима породице (који су без своје воље увучени у дует „зависник – жртва“), радна способност, наравно и односи са Јединим Богом. Више од тога – пројављује се жеља (наравно, несвесна) да се и Бог укључи у сазависне односе – спасавајући, контролишући и штитећи објекат од његових штетних (са становиштва „жртве“) поступака, „програмирајући“ га на трезвеност или узвратну „љубав“. Може се рећи да се овде нарушава Друга Заповест синајског Закона – „Не чини себи идола…“.

Из овог упоређивања се може видети да су наведене лажне замене присутне на веома суптилном нивоу. Хришћанин, немајући опита у, по речима апостола, „разликовању духова” (тј, у даном случају, препознавању порекла духовне суштине), лако се може обманути. Због наведеног се може догодити да под видом неопходности јеванђелске пожртвованости, сами себе, као и оне због којих чинимо ту „жртву“, увучемо у опасно духовно стање. Да не говоримо о психолошким и психичким опасностима. Одатле је сасвим разумљиво колика треба да је наша опрезност, вештина. У том смислу се искуство Ал-Анон-а може посматрати као инструмент који мени као хришћанину помаже да пронађем истински, право (правилно)-славни начин воплоћења Еванђеља у животу.

[1] Сликовит пример заснован на реалним ситуацијама. Већ трећи пут син доспева у стационар на трежњење. Они телефонирају мајци – она оставља све своје послове, вуче се на други крај града, прузима га, плаћа казну (не размишља да ће тиме пре да му нашкоди, него да му помогне, јер је уклонила „симптоме“ болести, саму болест остављајући да напредује, сасвим заборавивши да је тај новац био предвиђен за куповину ципела ћерки за школу, а које су јој веома потребне). Код куће га „његује“, „храни“. За оно што се догодило окривљује све и свја. И све то чини „аутоматски“, њена свест није способна да „са стране“ погледа шта се догодило, нити да процени што се дешавања.

Како родитељи покушавају помоћи:

1.Позивају га да се уразуми;

  • Вређају га, вичу, хистеришу, његове флаше са алкохолом разбијају о под;
  • Више пута покушавају да до његове свести допре како је све то породици болно;
  • Прете разводом или нечим другим;
  • Туку га и пијаног поливају водом;
  • Сакривени алкохол траже и проливају, дрогу бацају;
  • Уз разне предлоге и без предлога долазе у собу да провере –  да ли је ту, пије ли, да ли је жив, како би у случају нечега „адекватно одреаговали“;
  • Усрдно се моле – не толико за спасење, колико да остави пиће;

2.На литре купују киселу воду и свако јутро, и не само свако јутро, постављају капаљке (пипете)*** „за кућу“;

3.Купују и доносе алкохол, дозвољавају да се код куће припремају и конзумирају наркотичке дозе („бар је под мојом контролом“);

4. “Довлаче” га и доводе кући из бара и других „места“;

  • Анонимно смештају у диспанзер за наркомане;
  • Закључавају га у стану;
  • Позивају позорника или патролу милиције;
  • Одвозе у манастире, на отчитку, на молебан, „хајде да духовник са тобом поразговара“;

5.Обезбеђују  му посао, шаљу га на факултет;

  • Довозе на „кодирање“***;
  • Приморавају да посећује рехабилитационе центре и плаћају лечење;
  • Терају га из куће (да би се онда сажалили и поново га враћали);

6.Кришом у храну сипају свету водицу из храма, доносе воду од врачара, додају блокаторе;

7.Покушавају да га „заокупирају“ реновирањем куће и другим пројектима;

  • Мењају место становања (бар на неко време);
  • Покушавају да га одвоје од „друштва“.

Списак може и да се продужи. У просеку, у појединачно узетој породици током дужег низа година примењује се отприлике 10-15 наведених тачака. С времена на време, списак тачака се понавља. Не знам како вама, али мени овај списак очигледно говори не о поштовању и љубави, већ о најобичнијим манипулацијама и контроли, које помало подсећају на тоталитаризам неких секти. Они просто човека покушавају „да сломе“  и натерају да се понаша према њиховим очекивањима, постављајући психолошке експерименте домаће производње изнад његове воље. Тако се манипулације самог зависника добро уклапају са узвратним манипулацијама и насиљем његовог окружење. И све то „у име љубави према ближњем“. А то што је човеку дата слобода, коју чак ни Бог не нарушава – не узима се у обзир.

http://www.fgump.ru/blogs/iz-belarusi/zhertva-hristianskaja-i-zhertva-v-nashei-bolezni.html

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.