Одговара православни психолог Марина Легостаева
„Удружење православних психолога „Санкт-Петербурга“
Добро вече. 1. Кажите ми молим вас, може ли човек бити ни бољи, ни гори од других, или је он дужан постојано себе да корева, да је он гори од других итд. 2. Може ли код православних позитивна вредновање себе. Хвала. |
Добра вече Сергеј! Наравно да је човек према себи дужан да се односи са уважењем, будући свестан да је он Обаз Божији. И у томе је суштина његовог «позитивног» вредновања себе. А «укоревати» себе дужан је, ако одступа од Образа, ако греши, ако повлађује својим стрстима. Али, просто укоревати – не значи ништа. Нама је потребно да, ако нешто примећујемо код себе, што нас одводи у страну од Образа Божијег, да то исповедамо пред причешће. А да би осетили свој грех у степену, да смо «гори и грешнији од свих», до тог треба духовно дорасти. То о чему ви пишете, то је стање подвижника вере. Њима Господ открива дубину њихове греховности. А нама не открива. Зато што немамо снаге да то носимо. То би нас просто убило, вргло би нас у такво стање да би могли просто саћи с ума. Мислим да ви немате неопходности да сматрате себе «горег од свих и грешнијег од свих». То би једноставно било лукавство. Ви себе таквим не осећате. А може бити да себе уопште није потребно ни са ким се не упоређивати. Просто примећујте своје грехове и носите их на исповед. И брините се о том да Ваше вредновање себе буде адекватно. То јест, да се научите да реално видите себе – објективно. То ће већ бити довољно на првом етапу. Мало касније ће постати јасно да све што је у нама добро, да је то од Бога. И нема никаквог смисла себи то присвајети. Да, а лоше код себе треба исповедати без унинија и очајања. И избављати се од тога постепено с Божијом помоћу. То ће донети мир у срце. |
Православни човек не требва да је ни бољи ни гори од других. Он је дужан бити сам свој. Православно трезвење подразумева да човек види себе таквим какав он јесте. Тј. Он види СВОЈЕ грехе и стање у којем се он налази. Зато је заиста потребно говорити о томе да је у човека правилно вредновање себе – када види своје грехе, а неправилно, када их не види. Ако их видиш онда се појављује „материјал“ за покајање. То је што се тиче духовог живота човека. А што се тиче професионалних или неких других особина човека, то опет разумевајући своје унутарње стање, схваташ ко си. Притом је главно не како ти себе оцењујеш, него како те други оцењују. А повећавајући вредновање себе по свој прилици ће расти и сујета. |
Цитат:
Марина! А откуд ви то знате? Из личног опита? |
Ја мислим да је мера свега Христос, а не други. Јер су сви други свагда у лажи. Јер нису виши од учитеља својега. |
Да имала сам опит самопознања, пошто сам ја психолог. Био је опит посећивања многих тренинга, изучавања разних праваца психотерапије. И све се то радило без Бога у души, без исповести, без причешћа. Радило се из гордости. То ме је привело веома тешком душевном стању. То је био неки ћорсокак. Сада мислим да ме је Господ провео кроз многе ствари, управо зато да би затим могла да радим са људима, да им помажем, сада већ као православни психолог. Још сам имала опит рада у психијатријској болници. Тада сам видела шта се дешава са другим људима и да лечење лековима мало што помаже. Моји сопствени проблеми су кренули после тога када сам почела да радим у болници. И свим сам се силама трудила да решим своје проблеме без лекова. То је било веома важно. |
Наравно, Атанасије, у праву сте. Нисмо дужни да меримо своје поступке оценама других. Али треба доћи до тог стања када је мера свега Христос. |
Цитат:
Марина! Ви о опиту самопознања говорите? Тада, шта ће ту Бог? У Цркви је тако: или ми сами себе познајемо (и тада смо ван цркве), или нам Господ даје знање и о нама и о Њему. Шта бирате Марина? |
Ако сам вас исправно разумела, онда ви претпостављате да не познајете себе. То је ваш избор. Ја себе познајем заједно са Богом. У општем, ја нисам склона таквом приступу: или ја – или Бог. Мени је ближе када то иде заједно. Без Бога ја ништа не могу познати, то не спорим. Али и без мога унутарњог молитвеног тражења тешко да ће ми што бити откривено. Нама је заповеђено: куцајте и отвориће вам се. А ваше питање о мом избору наводи ме да посумњам да ли ви пажљиво читате моје поруке. |
Атанасије. Као прво, када сам говорио о оцени других говорио сам о професионалним и другим својствима личности човека, а не о духовном његовом стању. Као друго, Господ нам даје знање о нама кроз људе и ситуације које нас окружују. А сами о саби ми обично лажемо. Као треће, покајање се и строји на познању себе и својих грехова. |
Цитат:
Могуће је да нисам довољно пажљиво прочитао. У ствари, нисам хтео да осуђујем, опростите. |
Слава Богу! Свима нама је потребно да будемо пажљивији једи према другом, и да се учимо да деламо опште дело у Христу. У крајњој мери хтела бих да се овај форум не преврати у битку „гордости“ и „самољубља“. Видим да нема много оних који су спремни писати отворено о себи. Јер писати о себи је увек ризичније него ли оценивати, давати савете и цитирати Библију и свете оце… Опростите и мени. |
Цитат:
Истина је Марина. Али да би се научио…., без грешака тешко да може? Иначе, зашто би човечанству било дано више-хиљадугодишње старозаветно време, уместо да се одмах да хришћанство? Зар не? |
Веома сте ме обрадовали својом поруком. |
Поштована Марина, разрешите ми да се вратим к претходном питању. 1) Значи човек се може обраћати са другим као раван са равним? И још питање. 2) Негде сам прочитао, да је у свакој беседи потребно управљати емоцијама, одржавати позицију равенства, у спокојној уверености. И у било којој беседи не треба да се допусте падови, тј. да држаимо себе унижено или високомерно. Молим вас да прокоментаришете. Извините што сам наметљив. |
Цитат:
Наравно, сви смо равни по рођењу од Бога. |
Да истина је то што сте написали. Али, ако се Ви покушате просто напором воље тако себе држати, питање је да ли ће из тог нешта добро изаћи. У крајњој мери, колико времена ћете издржати. У некој од стресних ситуација све ваше „управљање емоцијама“ ће пропасти. И то ће се десити из тог простог разлога, што је у Вама много страсности. (У свима нама). Ту се не ради о томе, да се демонстрира своје „благочестиво понашање“, већ о томе да би постали унутарње спокојни, бесстрасни, благодатни. А то је већ озбиљан труд над собом. И у том нам помаже Црква. Исповест нас учи да се пажљиво односимо не само према својим поступцима већ и мислима и осећањима. Систематско причешће помаже да исцелимо нашу страсну природу. И на место страсти, у срцу ће се постепено зацарити благодат. Читање светоотачке литературе помаже нам да то радимо осмишљено и разумно. И оснажује нас у нашим падовима. Није све тако лако, како се чини на речима. За тим стоји подвиг духовне борбе са својим страстима. |
Уважаемая Марина,я не давно задавал вопрос про любовь и уважение к самому себе.А как вы думаете,приемлемо ли для православного человека любовь и уважение к себе.Это последний вопрос.Спасибо вам за ваши ответы. Поштована Марина. Недавно сам поставио питање о љубави и уважавању самог себе. Шта ви мислите, да ли је дозвољено православном човеку да воли и уважава себе. Хвала вам. |
Сергеј, зашто вас брине љубав и уважавање себе? Како то може да засмета православном човеку? Господ је створио човека по свом Образу. И очекује од нас да одговарамо Његовом замислу о нама, да прођемо пут од Образа до Подобија. |
Познај себе 